ВЕБЕР Карл-Марија (Karl-Maria von Weber) – немачки композитор, пијанист и диригент (Ојтин код Либека, 18. XI 1786 – Лондон, 5. VI 1826). Музику је учио код више учитеља путујући из места у место (Фрајбург,  Салцбург, Беч), између осталих и код Михаила Хајдна и Георга Јозефа  Фоглера. Био је један од најистакнутијих клавирских виртуоза свога времена и утемељивач модерног начина оперског дириговања уз помоћ диригентске палице. Од 1804. ради као директор Опере у Презбургу (Братислава), а затим је диригент Опере у Прагу. Из Прага 1817. прелази у Дрезден, где постаје диригент Немачке опере. Одушевљен идејом стварања немачке националне опере, пише дела у облику народне приче са елементима из живота народа и његових легенди и велике херојско-витешке опере. Већ познат као оперски композитор, В. је тада написао оперу Чаробни стрелац (Freischütz), прву праву немачку националну оперу, која је после извођења у Берлину 1821. своме аутору донела светску славу. Од његових 11 опера, и других многобројних дела која припадају најразличитијим подручјима музике, важнијима се сматрају: опере Чаробни стиелац, Еуријанте и Оберон, затим две симфоније, два концерта за кларинет и оркестар, Концерт за фагот и оркестар, Кончертино за кларинет и оркестар, осам клавирских варијација, међу којима се истичу варијације на руску народну песму Лепа Минка, Бриљантни рондо и Позив на игру. Као мајстор сјајне инструментације са префињеним смислом за разноврсне оркестарске ефекте, дескрипције и суптилног бојадисања, В. је оперском оркестру поверио значајну улогу у оцртавању драмске радње, атмосфере дела, карактеризације ликова и уверљивом дочаравању природе, легендарних и фантастичних призора с  елементима егзотике. Сматра се не само настављачем Глукових традиција него и претходником великог реформатора опере Вагнера. Створио је стилски, формално и садржајно нови тип музичко-сценског дела, у којем је успоставио равнотежу свих елемената драмског израза. На подручју оперског стваралаштва одиграо је значајну и далекосежну улогу, утемељивши не само немачку националну оперу, него и обележавајући пут даљег несметаног развоја националних опера разних европских, а у првом реду словенских народа. Историја музике га сматра оснивачем немачке националне романтичне опере. У СНП су изведени Чаробни стрелац и, у оквиру једног балетског дивертисмана, Позив на игру и Каваљер с ружом.

М. Х.

ВЕБЕР Пјер (Pierre Veber) – француски новинар, драмски писац и романсијер (Париз, 14. V 1869 – Париз, 21. VIII 1942). Средњу школу је учио у лицеју Кондорсе у Паризу. Затим је на Сорбони студирао књижевност. Новинарством је почео да се бави као двадесетогодишњак. Сарађивао је у великом броју париских дневних листова и часописа. За „Њујоршки хералд“ („New York Herald“) писао је позоришну критику. Уређивао је дневне листове „Journal“ („Дневник“) и „La Vie Parisienne“ („Париски живот“). Бавио се хумористичком хроником коју је илустровао његов нешто старији брат Жан, познат иначе као сликар и карикатурист (у своје доба била је чувена његова хумористичка ревија чија је тема био немачки император и коју је, такође, илустровао његов брат). Поред многобројних романа, написао је, сам или у сарадњи, и стотинак комедија. У СНП су приказана два његова комада, оба написана у сарадњи са А. Д. Енкеном: Двадесет дана затвора (Vingt jours à l´ombre, 1907) и Председниковица (Madame la Presidente, 1912). Први је игран 1925, а други 1926. Са Жилом Ренаром, Жоржом Ориолом, Жоржом Куртелином, Алфонсом Алеом, Тристаном Бернаром и још неколицином, био је оснивач тзв. „школе хумориста“. Циљ им је био да, скривајући се иза духовитих ћаскања, каштигују, често врло оштро, нарави свога времена.

ЛИТ: А-м, „Председниковица“ – комедија у 3 чина од М. Енкена и П. Вебера, Застава, 13. V 1926.

С. А. Ј.

ВЕБЛЕ Злата – глумица. Ћерка глумца и сценографа СНП Марка Веблеа (в). Члан НП у НСаду била је неколико месеци у сезони 1921/22.

УЛОГЕ: Прва вила (Сан летње ноћи), Силвија (Намерник).

ЛИТ: М. Е. Годовски, „Намерник“, Застава, 1921, бр. 22, с. 3; А-м, Из позоришта, Јединство, 1921, бр. 496, с. 2.

В. В.

ВЕБЛЕ Марко – драмски глумац, оперетско-оперски певач, сценограф и декоративни сликар (Вараждин, 1878 – Осијек, 1937). Први пут је ступио на сцену 1897.  у Хрватском драматском друштву у Вараждину под управом Драгутина Фрајденрајха. На гостовању овог тада угледног позоришта у Мостару 1900.  истакао се као добар глумац и веома се допао мостарској публици. Почетком 1901. прихватио је понуду Дилетантске дружине Хрватског пјевачког друштва „Хрвоје“ у Мостару, па је од јесени 1901. до лета 1907. припадао овом позоришту, где је радио као руководилац, редитељ, сценограф и глумац. Све те дужности у „Хрвоју“ у којем су се окупљали хрватски аматери, насупрот „Гуслама“ са српским извођачима на челу са најистакнутијима – Алексом Шантићем и  Светозаром Ћоровићем, обављао је с великим одушевљењем и успехом, на опште задовољство мостарског света и штампе, нарочито рецензената мостарског листа „Освит“. Од 1907.  до 1908. је био у путујућој трупи Милоша Милошевића, од 1909. до 1911. у дружини Николе Хајдушковића и Р. Млинарића и од 1912. до рата најпре у Хрватском покрајинском казалишту под управом Михаила Ере Марковића, а затим у угледној путујућој дружини Ђуре Протића. После ослобођења, од 1919. до 1920. је радио у ХНК у Осијеку, а од 1921. до 8. IV 1925.  био је члан СНП, односно етатизованог НП у НСаду. Да би могао стећи државну пензију, 8. IV 1925. је постављен за члана НП у Бгду (формално), а 30. IV 1925. је пензионисан. И као пензионер је, до 1. IV 1928, у НП у НСаду радио као хонорарни сценограф и технички шеф. Двадесетпетогодишњицу свога уметничког рада прославио је 7. XII 1922. у НП у НСаду као Клеменс Вурцбахер у оперети Барун Тренк Срећка Албинија. Одликован је Орденом Светог Саве V степена 1925. В. је, уз управника и глумца Брану Цветковића (в), значајан уметнички пионир у области сценографије и декоративног сликарства на новосадској сцени у драми, опери и оперети, о чему сведоче често ласкава признања у новосадској штампи. Његова ћерка Злата В. (в) такође се бавила глумом, али кратко и са мање успеха.

СЦЕНОГРАФИЈЕ: Чаробни стрелац, Бајадера, Хофманове приче, Плава мазурка, Мандарин, Зора, дан и ноћ, Фраскита, Грофица Марица, Последњи валцер, Господин Полишинел.

УЛОГЕ: Јумпловиц (Дротар), Вурцбахер (Барун Тренк), Келнер (Кнегиња чардаша), Пинпринет (Бајадера), Комедијаш (Продана невеста), Нотар (Корневиљска звона), Фернандес (Фраскита), Херцог Отокар од Гревлингена (Карневалска вила), Управитељ позоришта (Мамзел Нитуш), Кампанети (Ана Карењина), Марамбот (Клокло), Вилсонов фактотум (Оли-Поли), Сергеј Менчикоф (Граф Луксембург), Краљевски комесар (Мадам Батерфлај), Анђелоти (Тоска), Гашпар Алатић (Зрињски), Хипкинс (Мали лорд), Марко (Зулумћар), Голденблум (Заузеће тврђаве), Лормоа (Лутка), Пали (Цигански барон), Лајош (Јесењи маневар), Фрош (Слепи миш), Приније (Мадам Помпадур), Викар (Бискупова синовица), Петар Мишковић (Пожар страсти), Карло (Игуманов грех), Ђура Кујунџић (Максим Црнојевић).

ЛИТ: А-м, „Чаробни стрелац“, Застава, 1922, бр. 98, с. 3; А-м, Двадесетпетогодишњица глумца М. Вебла, Јединство, 28. XI 1922; А-м, Двадесетпетогодишњица глумца М. Вебла, Слобода, 1922, бр. 49, с. 3; О. С(уботи)ћ, „Бајадера“, Застава, 1923, бр. 281, с. 2; О. С(уботи)ћ, „Хофманове приче“, Застава, 1924, бр. 70, с. 2-3; А-м, Признање нашим новосадским глумцима, Застава, 1925, бр. 96, с. 3; С. З(убац), „Зора, дан и ноћ“, Јединство, 24. V 1925; А-м, Одликовани чланови Народног позоришта, Нови Сад, 1925, бр. 6, с. 6; А-м, Вечите жеље, вечити снови, Нови Сад, 1926, бр. 1, с. 6; К. Николић, „Мамзел Нитуш“, оперета, Нови Сад, 1927, бр. 7, с. 3; О. С(уботи)ћ, „Ана Карењина“, Застава, 1927, бр. 38, с. 3; А-м, „Оли-Поли“, оперета од Валтера Колоа, Нови Сад, 1930, бр. 8, с. 2.

Б. С. С.

ВЕВЕРИЦА (Vieselchen) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Лео Ленц. Прво извођење у Берлину, 1912.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 13. XI 1913. у НСаду. Превео: Ђура Трифковић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено да су у представи учествовали: Т. Стојковић (Фердинанд), Д. Васиљевићка (Шарлота), Б. Николић (Принц Солијер), С. Стефановић (Слуга), М. Динић (Розмон), Д. Спасић (Брео), С. Ленска (Милисанда), М. Матејић, Р. Алмажановић. – Изведено 3 пута.

Прво извођење у НП 29. III 1919. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, „Веверица“ од Леона Ленца, Браник, 1913, бр. 216, с. 2; С., Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1914, бр. 45, с. 3; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Слога, 1914, бр. 6, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Невен, 1914, бр. 19, с. 2.

В. В.

ВЕДЕКИНД Франк (Frank Wedekind) – немачки писац (Хановер, 24. VII 1864 – Минхен, 9. III 1918). Пуно име му је Benjamin Franklin Wedekind, а служио се псеудонимом Hieronimus Jobs. Отац му је био лекар, а мати глумица, која је живела у Мађарској и Калифорнији. Гимназију је завршио у месту Арау (Швајцарска) и затим живео као приватник, највише као слободан књижевник у Цириху, Паризу, Минхену итд., а повремено је био драматург у Минхену; 1906. био је члан Немачког театра у Берлину. Он је у првом реду драматичар – писац гротески и бурлески којима се обрачунавао са својим временом. Сем комада који су код нас извођени познате су му драме: Der Erdgeist (1895), Die junge Welt (1898), So ist das Leben (1902), Die Zensur (1908), In allen Sätteln gerecht (1910), König Nikolo oder So ist das Leben (1911) итд. Његова одабрана или сабрана дела су почев од 1912. па до данас у више махова издавана, а од почетка нашег столећа о њему има доста литературе на немачком језику. В. драму Frühlings Erwachen, изведену у СНП, превео је на словеначки M. Fuchs, под насловом Pomladno prebujenje (Љубљана 1934). У СНП је изведено: Музика (Musik, 1907), 1. XI 1927, прев. Жарко Васиљевић; Пролеће се буди (Frühlings Erwachen, 1891, праизведба 1906), 2. V 1934, прев. Нина Вавра.

С. К. К.

ВЕЖБАЊЕ ЗА БРАЧНИ ЖИВОТ – шаљива игра у 1 радњи. Написао: Рудолф Жене.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 23. IX 1867. у Бгду. Превео и посрбио: Јован Ђорђевић. – М. Гргурова (Милка). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 31, с. 742-743.

В. В.

ВЕЖИЋ Владислав – књижевник (Селине, Далмација, 29. IV 1825 – Вараждин, 16. VIII 1894). Гимназију је завршио у Задру, гдје је објавио прве књижевне радове, а право 1847. у Згбу, гдје је 1848. постао перовођа Банског вијећа. Од 1854. је одвјетник и јавни биљежник у Вараждину. Сурађивао је као ђак у задарској „Зори Далматинској“, а у Згбу у „Даници“, „Невену“ и „Виенцу“. Уређивао је 1848-1850. „Опћи загребачки коледар“,  који је имао обиљежје књижевног алманаха. Његове пјесме и епови прожети су патриотским духом илирског препорода и романтизма; у погледу језика поводи се за Вуковом школом и народном пјесмом. Познавајући добро неколико европских језика дао је низ пријевода и препјева који се одликују вјерношћу и пјесничким духом. Збирку првих пријевода издао је под насловом Виенац францускога, талијанскога и шпањолскога забавнога књижества, Згб 1852. Важнији су му пријеводи Молијера (Скупац, Силом болесник), Гетеа (Ифигенија на Тавриди, Армин и Доротеја), Шатобријана (Атала), Фоскола (Гробови), Скриба (Чаша воде, Госпођице од Сен-Сира), Леопардија и Љермонтова. У СНП је изведен његов пријевод Чаша воде од Е. Скриба.

БИБЛ: Eugène Scribe, Чаша воде или посљедице и узроци, у збирци пријевода Виенац францускога, талијанскога и шпањолскога забавнога књижества, Згб 1852, с. 157-304; Сигетски јунак Никола Зрињски, спјев, Вараждин 1867; Милованке, пјесан у славу старца Милована, Згб 1896.

ЛИТ: А-м, Владислав Вежић, некролог, Народни лист, Задар 1894, бр. 69 и 70; (А. Петравић), Владислав Вежић, хрватски пјесник из Далмације, Народни лист, Задар 1894, бр. 74; А-м, Владислав Вежић, некролог, Обзор, Згб 1894, бр. 187, 188, 190; А-м, Владислав Вежић, Просвјета, Згб 1894, бр. 17, с. 542; А-м, Владислав Вежић, Виенац, Згб 1894, бр. 33, с. 532 и бр. 34, с. 542-43; И. Милчетић, О Владиславу Вежићу, предговор књизи Милованке, Згб 1896.

С. Б.

ВЕЗИЉА СЛОБОДЕ – кантата. Музика: Михаило Вукдраговић. Текст: Бранко Ћопић.

Прво извођење у СНП 21. XII 1976. у НСаду у част 35-огодишњице ЈНА (са балетом Лицитарско срце). – Дир. Л. Бута, хор припремио Б. Скендеровић; солисти В. Бердовић и А. Марушевић; хор и оркестар Опере СНП. – Изведено  14 пута, глед. 5817.

Ј. М.

ВЕЈ Франсис-Алфонс (Francis-Alphonse Wey) – француски новинар, есејист, романописац и драмски писац (Безансон, 12. VIII 1812 – Париз, 10. III 1882). Потиче из старе трговачке куће, која је пореклом из Немачке. Као осамнаестогодишњак је дошао у Париз на студије. Најпре се заинтересовао за сликарство, затим се окренуо новинарству. На париском Универзитету је дипломирао 1834. и одмах је био постављен за приправника у Школи документалиста (École des chartes). Прво његово запажено дело је Деца маркиза де Ганжа (Enfants du marquis de Ganges, 1838). Био је то истовремено и први роман-фељтон у француској дневној штампи. Затим се бавио приказивањем књига и писањем  приповедака. Између 1837. и 1842. прокрстарио је углавном пешице Белгију, Холандију, Провансу, један део Италије и Швајцарске и објавио знатан број путописа. Посебно треба истаћи његове лингвистичке студије. Био је неколико пута председник Удружења француских писаца. Човек широког интелектуалног интересовања, В. се бавио и писањем позоришних комада. В. комедија у четири чина Стела (Stella, 1852) приказана је у Théâtre Français са извесним успехом. Његову шаљиву игру у једном чину Седи с миром (Man soll den Teufel nicht an die Wand malen), коју је са немачког превео Бранко Рајић, СНП је приказало 1876.

С. А. Ј.