ВАРВАРИ (Варвары) – драма у 4 чина. Написао Максим Горки. Прво извођење 26. III 1906. у Риги (Рижскиј латишскиј театр).

Први пут у нашој земљи у СНП 18. IV 1946. у НСаду. Превео Живојин Бошков. – Рд. М. Барић, сц. М. Шербан, к. С. Чампраг; С. Душановић (Черкун), В. Петрић (Ана), В. Старчић (Циганов), О. Животић (Богајевска), М. Петровић (Лидија), М. Ајваз (Редозубов), П. Стојановић (Гриша), Г. Гошић (Каћа), Ј. Силајџић (Притикин), С. Перић-Нешић (Притикина), А. Стојковић (Монахов), Љ. Секулић (Монахова), Б. Татић (Головастиков), Ж. Митровић (Дробјазгин), С. Јовановић (Др Макаров), Б. Белић, И. Душановић (Веселосина), Љ. Иличић (Шеф полиције), В. Милин (Ивакин), М. Јаснић (Лукин), Л. Лазаревић (Дуикин муж), С. Молеров (Гогин), Н. Хет (Черкунова), Д. Сремчевић (Ивакинов). – Изведено 3 пута, глед. 1000.

БИБЛ: М. Горки, Варвари, прев. Живојин Бошков, НСад 1946.

ЛИТ: Ж. Бошков, „Варвари“ Максима Горког, СВ, 18. IV 1946; Б. Чиплић, „Варвари“ Максима Горког, СВ, 25. IV 1946.

Ј. М.

ВАРГА Растислав – балетски играч (Бачки Петровац, 29. IX 1955 — Нови Сад 20. XII 2021). Завршио је основну школу и музичку гимназију у НСаду. Истовремено је похађао Позоришну школу – Балетски одсек: првих шест разреда у класи С. Живанац, а завршна два у класи Љ. Мишић, код које је и дипломирао 1973. У сезони 1974/75. добитник је стипендије за десетомесечно усавршавање за балетског играча у Лењинградској балетској школи им. Ваганове (Ленинградское академическое хореографическое училище им. А. Я. Вагановой) у класi Јурија Ивановича Умрихина. Балетском ансамблу СНП, чији је био и стипендиста, припада од 1. VI 1973; солиста је постао 1979, а првак 1983. Већ на дипломском концерту показао је свој потенцијал балетског играча и играчку фигуру за коју је М. Х. Франгопуло из Лењинградске балетске школе рекла: „Е, то је принчевска фигура“. Дакле, принчевског изгледа, однегованог манира, технички спреман, поуздан као партнер, постаје носилац главних улога балетског репертоара. Још као ученик учествује у представама Балета СНП (Шчелкунчик 1968/69), а соло-улогу добија у балету Вила лутака (Уличар) 1972. Већ 1974, са својом истокласницом, чланицом Балета Ј. Сремац (в), представља НСад на концерту младих у Љубљани. Партнери још из школе, они су свој успех (са дипломског концерта) поновили изводећи Сељачки дует (Pas de deux) из I чина балета Жизела, који су играли и у оквиру представе на сцени СНП. Са истом партнерком В. је био учесник Сусрета балетских уметника Југославије у Љубљани 1984, када су наступили са одломцима из балета Шопенијана, поновивши то и у Марибору. Кроз већа сола различита по карактеру, техничким захтевима и стилским одликама (Играчи Риторнела – Отело, Татарин – Половецке игре и др.) стиже до главне улоге у балету Петар Пан (1975) к-графа В. Костић. Помало затечен, али уз искусну парнерку Б. Његован (в), успешно креће путем солисте. Предодређен за лирски фах, Принца Зигфрида (Лабудово језеро) игра у две верзије, код два к-графа (В. Бокадоро 1981; Сергејев — Дудинскаја 1985). Потврдио се у карактерном жанру, испољио дар за комично. За улогу Алена (Враголанка), к-графа И. Отрина, добија годишњу награду СНП 1986. Међу најбољим остварењима му је улога Песника у балету Балада о месецу луталици Д. Радића (1985), к-графа С. Первана. Учесник је Балетских вечери у Сплиту (са Б. Његован), те Сусрета балетских уметника Југославије у Љубљани (са Ј. Сремац). Са представама из репертоара СНП гостовао је широм СФРЈ и ван земље (Италија, Мађарска, Румунија). На ТВ је учествовао са играчким нумерама и у реализацији балета Балада о месецу луталици. Из СНП је отишао у пензију 10. X 2009. Супруга му је дугогодишња чланица оперског Хора СНП Јелена В. рођ. Башић.

УЛОГЕ: Амор (Силвија), Лопов, Томи (Пипи Дуга Чарапа), Меркуције (Ромео и Јулија), Болеро, Младић (Рапсодија у плавом), Три младића, Љубавни парови (Американац у Паризу), Фариос, Јелен, Војници пљачкаши (Теута), Сељаци (Тророги шешир), Тони, Бернард (Прича са Западне стране), Клаудио (Љубав за љубав), Марко (Охридска легенда), Гроф Алберт (Жизела), Лоенгрин (Вагнеријана), Pas de deux (Корсар), Мазурка, Валцер (Силфиде), Први кадет, Perpetuum mobile (Бал кадета), Франц (Копелија), Мануел (Дон Кихот), Колен, Ален (Враголанка).

ЛИТ: М. Зајцев, Преживела пасторала, Борба, 3. V 1977; М. Сујић-Виторовић, Пасторала данас, Политика, 15. V 1978; Љ. Мишић, Прича о легендарној краљици, Дневник, 15. IV 1979; М. Сујић-Виторовић, Каква музика за стару легенду, Политика, 4. V 1979; М. Зајцев, Недоречене замисли, Борба, 13. XII 1979; Ј. Јуришин, Успешан спој старог и новог, Дневник, 5. III 1980; М. Зајцев, У духу традиције, Борба, 6. III 1980; М. Зајцев, Национална класика, Борба, 6. IV 1981; А-м, Романтично, забавно, Борба, 12. X 1983; А-м, Без виртуозитета, Борба, 3. XII 1984; М. Зајцев, Игра без полета, Борба, 26. XII 1985.

Љ. М.

ВАРГОВИЋ Иван–Иво – оперски певач, баритон (Нашице, 27. II 1914 – Загреб, 20. V 1983). Певање је учио приватно у Бечу и Згбу, а певачку каријеру започео у Опери СНП, у којој је деловао као солист од 31. VII 1947. до 31. VII 1952. У Суботичкој опери је, такође као солист, био од 1952. до 1955. Потом је прешао у Згб, где је као члан хора Опере ХНК био ангажован од 1. IX 1955. до 1. I 1975, када је пензионисан. Глас му је био здрав и звонак, а испољио је и смисао за убедљиво глумачко обликовање различитих и сложених оперских ликова које је тумачио. Као млад певач, још недовољно стабилизоване вокално-техничке спреме, В. је прерано, пребрзо и без потпуности, ушао у велики репертоар, нарочито у фаху драмског баритона, па је тиме скратио своју солистичку каријеру. Ипак, стекао је несумњиве заслуге као успешан носилац главних баритонских улога у првим г. после рата обновљене Новосадске опере.

УЛОГЕ: Сима (Еро с онога свијета), Риголето (Риголето), Жорж Жермон (Травијата), Шарплес (Мадам Батерфлај), Шарл Жерар (Андре Шеније), Скарпија (Тоска), Тонио (Пајаци), Марсел (Боеми), Крушина (Продана невеста).

ЛИТ: А-м, Премијера домаће опере „Еро с онога свијета“ у Новом Саду, СВ, 28. II 1948; А-м, „Риголето“ на сцени Опере Војвођанског народног позоришта, СВ, 24. V 1948; А-м, „Риголето“, ВС, 1948, бр. 14, с. 35; А-м, „Еро с онога свијета“, ВС, 1948, бр. 15, с. 38; Н. Петин, Опера „Тоска“ у Војвођанском народном позоришту, СВ, 19. III 1949; Н. Петин, „Еро с онога свијета“ на сцени новосадске Опере, СВ, 3. XII 1950; Б. Чиплић, Поводом премијере Пучинијевих „Боема“ у Војвођанској опери,  ЛМС, 1950, књ. 365, с. 202; Н. Петин, Пучини, „Мадам Батерфлај“, СВ, 7. VI 1951; Н. Петин, Поводом премијере „Мадам Батерфлај“ у Н. Саду, НС, 1951, бр. 11, с. 1.

В. П.

ВАРОШАНИ НА СЕЛУ (Marécat chez nos bons villageois) – шаљива игра у 5 чинова. Написао: Викторијен Сарду. Прво извођење у Паризу, 18. II 1867.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 29. XII 1878. у НСаду. За српску позорницу удесио: Бранко М. Јовановић. – А. Лукић (Савић), С. Максимовићка (Јелена), М. Рајковићка (Олга), С. Рајковић (Добрић), Д. Ружић (Владан), Н. Зорић (Верић), П. Добриновић (Прашковић), Б. Јовановић (Биберић), В. Марковић (Купусаровић), Мих. Рајчевић (Бритвић), Б. Хаџићева (Баба Дока), Д. Ћирић (Јован), Љ. Зорићева (Сока). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: -q-, Српско народно позориште у Руми, Застава, 1878, бр. 144, с. 2; (Ј.) Г(рчић), „Варошани на селу“, Позориште, НСад 1879, бр. 6, с. 22-23; К. Р., „Варошани на селу“, шаљива игра у 5 чинова, од Сардуа, прерадио Бранко М. Јовановић, Јавор, 1879, бр. 5, с. 157-158; Ј. Грчић, Сарду у нас, Браник, 1908, бр. 246, с. 1.

В. В.

ВАСА ЖЕЛЕЗНОВА (Васса Железнова) – драма у 3 чина. Написао: Максим Горки. Прво извођење у Петрограду 8. X 1910.

Прво извођење у нашој земљи у НПДбС 18. I 1938. у Крагујевцу. Превео: Кирил Тарановски. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Н. Нешовић (Васа Железнова), Ђ. Козомара (Сергеј Петрович), М. Томић (Прохов), О. Стојадиновић (Наталија), З. Стојчевић (Људмила), Љ. Красић-Левак (Рашела), З. Ковачевић (Ана), Г. Николић (Мељников), С. Јанићијевић (Евгеније), М. Мајић (Короткин), Љ. Лазарева (Лиза), Мери Вилић (Поља), Миладин Вилић (Пјатјоркин). – Изведено 6 пута.

Прво извођење у НПДб 8. II 1938. у НСаду. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; И. Петри (Васа Железнова), М. Миљуш (Сергеј Петрович), М. Ајваз (Прохор), Р. Петровић (Наталија), М. Петровић (Људмила), Р. Ферари (Рашела), И. Јовановић (Ана), С. Репак (Мељников), С. Миљковић (Евгеније), С. Бурја (Кроткин), С. Шербан (Лиза), М. Перенчевић (Поља), В. Савић (Пјатјоркин). – Изведено 13 пута.

Премијера у СНП 13. I 1948. у НСаду. – Рд. Ј. Ракитин, сц. М. Шербан; О. Животић (Васа Борисовна), М. Тошић (Сергеј Петрович), Б. Татић (Хјапов), Б. Белић (Наталија), М. Миладиновић (Људмила), Љ. Раваси (Рашел), Љ. Секулић (Ана), В. Милин (Мељников), М. Марковић, Р. Шобота (Јевгениј), С. Симић (Кроткин), Н. Хет (Поља), Х. Татић (Лиза), Ј. Виловац (Поћоркин). – Изведено 19 пута, глед. 7746.

БИБЛ: Максим Горки, Драме, прев. Кирил Тарановски, Бгд 1949.

ЛИТ: А-м, „Васа Железнова“ Максим Горки, Југословен, Велика Кикинда 1939, бр. 502, с. 2; В. Поповић, О „Васи Железновој“ од М. Горког поводом предстојеће премијере у Војвођанском народном позоришту, ВС, 1947, бр. 11, с. 15.

М. М. и Ј. М.

ВАСАНТАСЕНА (Vasantasena) – староиндијска драма у 5  чинова. Написао: индијски краљ Чудрака/Судрака. За позорницу приредио: Емил Пол. Превео с немачког: Михаило Р. Поповић. Прво извођење у нашој земљи 17. XI 1894. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 7. XII 1901. у НСаду. – Рд. М. Динић; Д. Спасић (Чарудата), Л. Бакаловић (Рохазена), М. Динић (Мајтреја), К. Васиљевић (Санстанака), М. Марковић, А. Стојановић (Аријака), С. Бакаловићка (Васантасена), З. Добриновићка (Манданика), Ј. Душановић (Илиџар), А. Ботић (Дворанин), М. Николић (Председник суда), Д. Илкић (Први судија, Други грађанин), Е. Слука (Други судија, Ставарака), В. Виловац (Вирака), М. Матејић (Чанданака), Ђ. Бакаловић (Матура), С. Стефановић (Коцкар, Први грађанин), xxx (Први џелат), xxx (Други џелат), С. Шикопарија (Кумбалака), Л. Вујичићева (Ранданика), Д. Николићка (Прва жена), К. Виловчевица (Друга жена), А. Стојановић, Д. Илкић (Телал). – Изведено 24 пута.

БИБЛ: Емил Пол, Васантасена, прев. Аугуст Харамбашић, Згб 1895.

ЛИТ: А-м,  Васантасена, Позориште, НСад 1901, бр. 28, с. 165-166; -а, У суботу, 24. новембра, први пут: „Васантасена“, Застава, 27. XI 1901; Ј. Хр(аниловић), Васантасена, Позориште, НСад 1901, бр. 30, с. 174-175; А-м, „Васантасена“, драма у 5 чинова од Судраке, Браник, 1901, бр. 145, с. 6; (Ј.) Г(рчић), Васантасена, Позориште, НСад 1901, бр. 49, с. 250-251;  Л. (Марковић) М(ргу)д,  „Васантасена“, индијска драма у пет чинова од краља Чудраке, прерадио Е. Пол, превео М. Р. Поповић, Браник, 1904, бр. 269, с. 4; Ј., Васантасена, Позориште, НСад 1904, бр. 23, с. 126-127.

В. В.

ВАСИЉЕВ-САВИЋ Свенка – члан балетског ансамбла СНП и балетски писац и критичар (Госпођинци, 16. VI 1940 -). Основну школу почела је у родном месту и наставила у НСаду, где је завршила и гимназију „Јован Јовановић Змај“ паралелно похађајући Средњу балетску школу, а завршивши је (1959) запослила се у Балету СНП, где је играла у ансамблу мање солистичке улоге. Упоредо је ванредно студирала на Филозофском факултету. На усавршавању у Лењинграду, у тамошњој балетској школи, боравила је г. дана, 1967/68, и тамо стекла звање педагога балета. По повратку у земљу напустила је СНП и запослила се као наставница балета у Балетској школи у НСаду (1968/69). Истовремено је, октобра 1968, примљена за асистента у Институту за лингвистику, где је радила на пројектима развоја говора код деце. Магистрирала је 1969. на матичном факултету, а докторирала 1977. на београдском Филозофском факултету, на Групи за психологију, са тезом „Развој говора код близанаца“. За ванредног професора на Филозофском факултету у НСаду изабрана је 1984. Универзитетску каријеру је наставила и после пензионисања (2005), као проф. „емерита“, на катедри за ромологију новосадског Филозофског факултета. По опредељењу изразита феминисткиња, и осим за права и инклузију Рома у све сегменте друштва, активна је у борби за еманципацију жена и оснивач покрета „Женске студије“, који има богату издавачку делатност и мноштво јавних наступа на домаћем и међународном простору. Као некадашња балерина, прати рад Балета СНП и редовно пише критике, али и друге прилоге, студије и енциклопедијске јединице из области балетске уметности (у „Дневнику“, „Позоришту“, „Orchestri“ и другде). Г. 2010. награђена је Златном медаљом „Јован Ђорђевић“ СНП.

УЛОГЕ: Ученица из интерната, Герла (Американац у Паризу), Дама са сунцобраном, Чистачица (На лепом плавом Дунаву), Жизелина другарица, Pas de trois, Вила пратилица (Жизела), Мува (Паукова гозба), Жена (Демон злата), Прва игра (Кармина бурана), Сусетка (Ђаво у селу), Претња (Пепељуга), Чарлстон, Чардаш, Маскерата (Балетске ципелице причају), Мазурка, Чардаш (Копелија), Жена (Демон злата), Дона Тана (Крчаг), Пастирица (Мале играрије), xxx (Балетска свечаност), Робиња (Шехерезада).

БИБЛ: О потреби реформе Средње балетске школе у Новом Саду, Позориште, НСад 1968, бр. 2, с. 9; Нови покрети у класичном балету, Позориште, НСад 1969, бр. 6-7, с. 10; Гостовање у Српском народном позоришту. Свестрана трупа, Дневник, 20. V 1969; Пет балета за пет година, Дневник, 17. VI 1970; Мајстори совјетског балета, Дневник, 30. XII  1970; Поново Жизела, Дневник, 10. I 1971; Шаренило игре и музике, Дневник, 11. IV 1971; Шармантна принцеза, Дневник, 12. XI 1971; Реализам јасне игре, Дневник, 21. XI 1971; Кореографски концерт, Дневник, 26. XII 1971; „Успавана лепотица“, Позориште, НСад 1971, бр. 8, с. 7; Како поставити класичан балет, Позориште, НСад 1971, бр. 6, с. 6; Наши кореографи, Позориште, НСад, 1971, бр. 7, с. 6-7; Добра партнерска вежба, Дневник, 12. III 1972; „Шехерезада“ и „Лицитарско срце“ на сцени новосадског Позоришта. Изразито лепа групна игра, Дневник, 3. VI 1972; „Шехерезада“, Позориште, НСад 1972, бр. 7, с. 8; У чему је тајна руских играча балета, Позориште, НСад 1973, бр. 10, с. 14-15; Југословенски балет данас, Позориште, НСад 1974, бр. 5, с. 4, бр. 6, с. 6, бр. 7, с. 5, бр. 8, с. 12, бр. 9, с. 10, бр. 10, с. 19; Балет, НСад,1995; 55 година Балетске школе у Новом Саду, НСад 2004; Ерика Марјаш, НСад 2018; Жарко Миленковић и Мирјана Матић, НСад 2019.

ЛИТ: Н. Грба, „На лепом плавом Дунаву“ и „Американац у Паризу“. Балетска премијера у Новосадској опери, Дневник, 28. III 1961; Г. Дивљак, Шанса за младе, Дневник, 15. XII 1964; М. Зајцев, Тренутак балета – „Шехерезада“, снимак представе, ТВ Бгд, 21. III 1967; Свенка Савић: Између балетске и језичке игре, уредила Ивана Антонић, НСад 2020.

.

М. Л.

ВАСИЉЕВИЋ Даница – глумица (Алибунар, 18. VIII 1872 – Нови Сад, 10. II 1943). Била је румунског порекла, девојачког презимена Жан или Џан, а отац јој се звао Василије. Наступала је најпре као дилетант у Белој Цркви, одакле је по препоруци неких грађана и на позив Димитрија Ружића (в) ступила у СНП у НСаду 16. IV 1890. Исте г. се удала за глумца Косту Васиљевића (в). Њихов син Жарко (в) био је песник, редитељ, драматург, преводилац и управник СНП. Члан је СНП непрекидно до Првог светског рата и од 1. I 1919. до пензионисања, 1. VII 1925. Затим је повремено наступала хонорарно. Тридесетогодишњицу уметничког рада је обележила улогом Настасје Ивановне у Чикиној кући И. И. Мјасницког 16. III 1922, када је одликована Орденом Св. Саве IV реда. На почетку каријере је тумачила многе различите епизодне роле и посебно се истакла у некима од преузетих улога из репертоара Јеце Добриновић (в). Временом се афирмисала ликовима каприциозних и пркосних девојака, бездушних и завидљивих жена, деспота, оштроконђи и сплеткашица. Као једна од најбољих певачица у ансамблу истицала се у позоришном хору и у низу епизодних рола из музичког репертоара.

УЛОГЕ: Јела (Сузе), Мануела (Вештица), Маријана (Две сиротице), Зелида (Сељак као милионар), Ђула (Ђула), Едита (Доктор Робин), Хелујенова (Роман сиромашног младића), Вила Босне (Краљевић Марко и Арапин), Сара Матизонова (Отаџбина), Амалија (Неисписани лист), Берта Валбергова (Дворска милошта), Дона Клара (Прециоза), Шарлота (Код белог коња), Корина (Нитуш), Диксонова (Библиотекар), Настасја Ивановна (Чикина кућа), Амалија (Распикућа), Јулија (Кин), Јуца (Кир Јања), Драга (Подвала), Марија (Радничка побуна), Бригита (Три жене у један мах), Дворкиња (Задужбина цара Лазара), Госпођа Линден (Нора), Прва глумица (Хамлет), Лаура (Психе), Силвија (Завет), Марта (Циганин), Принцеза Елиза (Мадам Сан-Жен), Фредерика (Отмица Сабињанака), Јовићка (Добре воље), Енђебула (Вилењак), Велика (Гордана), Ленка (Сеоска лола), Госпођа Живковићка (Пучина), Хлопова (Ревизор), Есмералда, Мадлена (Звонар Богородичине цркве), Леди Плимделова (Лепеза), Тетка Каја (Свет), Ружа (Барон Фрања Тренк), Сара (Покондирена тиква), Војвоткиња Берликова (Лепеза), Шарлота  (Веверица), Драгица (На врзином колу), Изабела Лагардовиц (Крадљивац), Магда (Утопљено звоно), Трина (Земља), Софија (Жена из народа), Персида (Протекција), Ката (Коштана), Арина Пантелејмоновна (Женидба), Спириница (Народни посланик), Бара (Шокица), Жоржета (Пустињаково звоно), Кумрија (Женска влада), Елвира (Нервозне жене), Албемарлова (Чаша воде), Татјана Кашкина (Зец), Сватова жена (Царство  мрака), Марија (Живот без живота), Јања (Пљусак).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Застава, 11. II 1890; С., Мехурићи, Позориште, НСад 1890,  бр. 8, с. 30-31; О., Пут око земље за осамдесет дана, Позориште, НСад 1892,  бр. 8,  с. 31; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Застава, 12. XII 1893; М. С(ави)ћ, Нора, Позориште, НСад 1895, бр. 14, с. 54-55; Др К. Суботић, Како су играли наши глумци у Суботици, Застава, 29. X 1897; Ј. Хр(аниловић), Завет, Позориште, НСад 1898,  бр. 12,  с. 58-59;  С., Циганин, Позориште, НСад 1900,  бр. 34, с. 134;  А-м, У петак, 11. фебруара, гледасмо „Карлову тетку“, Застава, 13. II 1900; (Ј.) Г(рчић), Сватови, Позориште, НСад 1901, бр. 22,  с. 143;  А-м, „Господар ковница“, позоришна игра у 4 чина од Жоржа Онеа, Браник, 1901, бр. 153, с. 3; Л. (Маркови) М(ргу)д, „Наши сељани“, позоришна игра у три чина с певањем од М. Поповића, музика од Ј. Пачуа, Браник, 1904, бр. 257, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Мона Вана, Позориште, НСад 1904, бр. 12, с. 82-83; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Шокица“, позоришна игра у пет чинова с певањем и играњем. Написао Илија Округић Сремац, музика од Д. Јенка, Браник, 1904, бр. 287, с. 3; А-м, Уређење глумачких плата, Браник, 1906, бр. 13, с. 1, бр. 18,  с. 3; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1908, бр. 40, с. 2; Ј. Грчић, „Част“, драма у 4 чина од Хермана Зудермана, Браник, 1911, бр. 210,  с. 1-2;  А-м, СНП у Загребу, Застава, 23. V 1913; А-м, „Веверица“ од Леона Ленца, Браник, 1913, бр. 216, с. 2; А-м, „Нервозне жене“, Застава, 13. IV 1919; А-м, „Протекција“ од Бранислава Нушића, Застава, 13. V 1919; К. Барјактаровић, „Коштана“, Застава, 6. I 1920; А-м, 30-годишњица Данице Васиљевић, Застава, 5. III 1922; А-м, Прослава г-ђе Васиљевићке, Застава, 19. III 1922; А-м, „Женидба“ од Н. В. Гогоља, Застава, 28. III 1923; Р-ћ, Премијера „Рушке“ од Пеције Петровића, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 15, с. 5-6; М. И. С., „Ђаволов ученик“, Савремени Нови Сад, 1924, бр. 15, с. 6; А-м, Признање нашим новосадским глумцима, Застава, 30. IV 1925.

С. Ј.

ВАСИЉЕВИЋ Драгослав–Браца – директор Техничке службе СНП (Нови Сад, 8. V 1925 – Нови Сад, 22. III 2007). Завршио је Мешовиту реалну гимназију у НСаду 1946; потом је ванредно студирао на Правном факултету у Бгду. У НОБ је учествовао од 29. IX 1944. до краја рата. Сем прве г. службе, од 2. IX 1946. до 30. IX 1947, када је био на раду у Градском народном одбору у НСаду, све време је у позориштима Војводине као руководилац техничке службе: у СНП од 1. X 1947. до 31. VIII 1952. и од 16. I 1957. до превременог пензионисања по својој вољи 31. VIII 1980. (реактивиран од 13. IX 1982. до 12. IX 1983), у НП у Сремској Митровици од 1. IX 1952. до 31.  VIII 1954. и у НП у Сомбору од 1. IX 1954. до 15. I 1957. Последње две г. (1978-1980) радио је као саветник за машинску и сценску технику на изградњи нове зграде СНП. Бавио се педагошким радом: био је наставник у Драмском студију СНП за предмет Сценска техника и опрема комада. Одликован је Орденом рада са сребрним венцем, Медаљом заслуга за народ и Златном медаљом „Јован Ђорђевић“ (1984). Брат Михаило-Мића био је редитељ СНП, снаха Нада рођ. Хет и супруга Анђелија рођ. Вакањац глумице СНП, а син Немања ручни словослагач Штампарије СНП. В. би се могао узети за изразитог типа оних занесених људи који позоришту поклоне сав свој радни век и који, иако страсни учесници у најважнијим збивањима институције, теже да остану неприметни. Један је од оних ретких људи у позоришту чија делатност није знала за границе своје функције. Њега је интересовало све, па је врло често могао напречац да дâ решење некој наоко безизлазној ситуацији. Ретко се срета луцидност удружена са страшћу и лепим многоструким знањем о позоришној материји. Није од оних смирених и методичних радника што проводе силно време над каквим решењем. Он букне одједном не поштујући ни дан, ни ноћ, ни време, закопа се међу раднике у радионици и оствари временски немогуће. Школски се никако није спремао за оно у чему ће провести радни живот, а савладао је позоришну технологију као заиста ретко ко. Многим сликарима и сцене и костима знао је брзо и рационално, а технички одговарајуће, да реши многе проблеме. Његова најважнија заслуга је што је добро разумео један сложен и дуг процес отварања позоришта у нове савремене воде суптилног изражавања и многих техничких рафинираности. Ели Финци је о његовом и учинку Људевита Волфа (в) у представи Јулије Цезар између осталог написао: „ …Две сцене, сцена завере и сцена убиства, одликовале су се, у тој врсти суптилизације, пуноћом и интензитетом сложених ефеката. У њима, и не само у њима, него и у низу других сцена, игра светлости (кад бих смео, ја бих написао: звучна игра светлости), и функционална и сва од тајанства, била је од не малог значаја.“ Како су у позориште увек долазили људи (сценске професије) без елементарног знања о захтевима тога необичног заната, В. је заслуга што су се ту, на лицу места, формирали многи угледни и способни кадрови. Он је увео чак и испите из стручности, написавши сам програм свих стручних предмета. Такође велику заслугу има у изради пројекта програма градње нове зграде СНП. Његово искуство, у неким случајевима чак и на битан начин, помогло је пројектантима у решавању оних најсуптилнијих захтева које тражи једно ново позоришно здање. Иако је имао широко опште образовање, елоквенцију и списатељски дар, није се довољно посвећивао писању: осим неколико прилога у кућном листу „Позориште“ (Од сна до јаве и Сценографска и костимографска остварења на сценама СНП, 1986, бр. 3, с. 27-32), аутор је монографије о сценографу СНП Милети Лесковцу Милета Лесковац сценограф (НСад 1997).

ЛИТ: Е. Финци, Више и мање од живота, IV, Бгд 1965, с. 117; А-м, Преминуо Драгослав-Браца Васиљевић, Дневник, 23. III 2007; Р. Веснић Млађи, Позориште као судбина или Прича о Анђи, Браци, Банету и позоришту, НСад 2017.

М. Х-ћ

ВАСИЉЕВИЋ Ђ. – глумац; члан СНП неколико месеци 1885. Наступао у епизодним улогама.

В. В.