ВАРГА Растислав – балетски играч (Бачки Петровац, 29. IX 1955 — Нови Сад 20. XII 2021). Завршио је основну школу и музичку гимназију у НСаду. Истовремено је похађао Позоришну школу – Балетски одсек: првих шест разреда у класи С. Живанац, а завршна два у класи Љ. Мишић, код које је и дипломирао 1973. У сезони 1974/75. добитник је стипендије за десетомесечно усавршавање за балетског играча у Лењинградској балетској школи им. Ваганове (Ленинградское академическое хореографическое училище им. А. Я. Вагановой) у класi Јурија Ивановича Умрихина. Балетском ансамблу СНП, чији је био и стипендиста, припада од 1. VI 1973; солиста је постао 1979, а првак 1983. Већ на дипломском концерту показао је свој потенцијал балетског играча и играчку фигуру за коју је М. Х. Франгопуло из Лењинградске балетске школе рекла: „Е, то је принчевска фигура“. Дакле, принчевског изгледа, однегованог манира, технички спреман, поуздан као партнер, постаје носилац главних улога балетског репертоара. Још као ученик учествује у представама Балета СНП (Шчелкунчик 1968/69), а соло-улогу добија у балету Вила лутака (Уличар) 1972. Већ 1974, са својом истокласницом, чланицом Балета Ј. Сремац (в), представља НСад на концерту младих у Љубљани. Партнери још из школе, они су свој успех (са дипломског концерта) поновили изводећи Сељачки дует (Pas de deux) из I чина балета Жизела, који су играли и у оквиру представе на сцени СНП. Са истом партнерком В. је био учесник Сусрета балетских уметника Југославије у Љубљани 1984, када су наступили са одломцима из балета Шопенијана, поновивши то и у Марибору. Кроз већа сола различита по карактеру, техничким захтевима и стилским одликама (Играчи Риторнела – Отело, Татарин – Половецке игре и др.) стиже до главне улоге у балету Петар Пан (1975) к-графа В. Костић. Помало затечен, али уз искусну парнерку Б. Његован (в), успешно креће путем солисте. Предодређен за лирски фах, Принца Зигфрида (Лабудово језеро) игра у две верзије, код два к-графа (В. Бокадоро 1981; Сергејев — Дудинскаја 1985). Потврдио се у карактерном жанру, испољио дар за комично. За улогу Алена (Враголанка), к-графа И. Отрина, добија годишњу награду СНП 1986. Међу најбољим остварењима му је улога Песника у балету Балада о месецу луталици Д. Радића (1985), к-графа С. Первана. Учесник је Балетских вечери у Сплиту (са Б. Његован), те Сусрета балетских уметника Југославије у Љубљани (са Ј. Сремац). Са представама из репертоара СНП гостовао је широм СФРЈ и ван земље (Италија, Мађарска, Румунија). На ТВ је учествовао са играчким нумерама и у реализацији балета Балада о месецу луталици. Из СНП је отишао у пензију 10. X 2009. Супруга му је дугогодишња чланица оперског Хора СНП Јелена В. рођ. Башић.

УЛОГЕ: Амор (Силвија), Лопов, Томи (Пипи Дуга Чарапа), Меркуције (Ромео и Јулија), Болеро, Младић (Рапсодија у плавом), Три младића, Љубавни парови (Американац у Паризу), Фариос, Јелен, Војници пљачкаши (Теута), Сељаци (Тророги шешир), Тони, Бернард (Прича са Западне стране), Клаудио (Љубав за љубав), Марко (Охридска легенда), Гроф Алберт (Жизела), Лоенгрин (Вагнеријана), Pas de deux (Корсар), Мазурка, Валцер (Силфиде), Први кадет, Perpetuum mobile (Бал кадета), Франц (Копелија), Мануел (Дон Кихот), Колен, Ален (Враголанка).

ЛИТ: М. Зајцев, Преживела пасторала, Борба, 3. V 1977; М. Сујић-Виторовић, Пасторала данас, Политика, 15. V 1978; Љ. Мишић, Прича о легендарној краљици, Дневник, 15. IV 1979; М. Сујић-Виторовић, Каква музика за стару легенду, Политика, 4. V 1979; М. Зајцев, Недоречене замисли, Борба, 13. XII 1979; Ј. Јуришин, Успешан спој старог и новог, Дневник, 5. III 1980; М. Зајцев, У духу традиције, Борба, 6. III 1980; М. Зајцев, Национална класика, Борба, 6. IV 1981; А-м, Романтично, забавно, Борба, 12. X 1983; А-м, Без виртуозитета, Борба, 3. XII 1984; М. Зајцев, Игра без полета, Борба, 26. XII 1985.

Љ. М.