ВАСИЉЕВИЋ Драгослав-Браца

ВАСИЉЕВИЋ ДрагославБраца – директор Техничке службе СНП (Нови Сад, 8. V 1925 – Нови Сад, 22. III 2007). Завршио је Мешовиту реалну гимназију у НСаду 1946; потом је ванредно студирао на Правном факултету у Бгду. У НОБ је учествовао од 29. IX 1944. до краја рата. Сем прве г. службе, од 2. IX 1946. до 30. IX 1947, када је био на раду у Градском народном одбору у НСаду, све време је у позориштима Војводине као руководилац техничке службе: у СНП од 1. X 1947. до 31. VIII 1952. и од 16. I 1957. до превременог пензионисања по својој вољи 31. VIII 1980. (реактивиран од 13. IX 1982. до 12. IX 1983), у НП у Сремској Митровици од 1. IX 1952. до 31.  VIII 1954. и у НП у Сомбору од 1. IX 1954. до 15. I 1957. Последње две г. (1978-1980) радио је као саветник за машинску и сценску технику на изградњи нове зграде СНП. Бавио се педагошким радом: био је наставник у Драмском студију СНП за предмет Сценска техника и опрема комада. Одликован је Орденом рада са сребрним венцем, Медаљом заслуга за народ и Златном медаљом „Јован Ђорђевић“ (1984). Брат Михаило-Мића био је редитељ СНП, снаха Нада рођ. Хет и супруга Анђелија рођ. Вакањац глумице СНП, а син Немања ручни словослагач Штампарије СНП. В. би се могао узети за изразитог типа оних занесених људи који позоришту поклоне сав свој радни век и који, иако страсни учесници у најважнијим збивањима институције, теже да остану неприметни. Један је од оних ретких људи у позоришту чија делатност није знала за границе своје функције. Њега је интересовало све, па је врло често могао напречац да дâ решење некој наоко безизлазној ситуацији. Ретко се срета луцидност удружена са страшћу и лепим многоструким знањем о позоришној материји. Није од оних смирених и методичних радника што проводе силно време над каквим решењем. Он букне одједном не поштујући ни дан, ни ноћ, ни време, закопа се међу раднике у радионици и оствари временски немогуће. Школски се никако није спремао за оно у чему ће провести радни живот, а савладао је позоришну технологију као заиста ретко ко. Многим сликарима и сцене и костима знао је брзо и рационално, а технички одговарајуће, да реши многе проблеме. Његова најважнија заслуга је што је добро разумео један сложен и дуг процес отварања позоришта у нове савремене воде суптилног изражавања и многих техничких рафинираности. Ели Финци је о његовом и учинку Људевита Волфа (в) у представи Јулије Цезар између осталог написао: „ …Две сцене, сцена завере и сцена убиства, одликовале су се, у тој врсти суптилизације, пуноћом и интензитетом сложених ефеката. У њима, и не само у њима, него и у низу других сцена, игра светлости (кад бих смео, ја бих написао: звучна игра светлости), и функционална и сва од тајанства, била је од не малог значаја.“ Како су у позориште увек долазили људи (сценске професије) без елементарног знања о захтевима тога необичног заната, В. је заслуга што су се ту, на лицу места, формирали многи угледни и способни кадрови. Он је увео чак и испите из стручности, написавши сам програм свих стручних предмета. Такође велику заслугу има у изради пројекта програма градње нове зграде СНП. Његово искуство, у неким случајевима чак и на битан начин, помогло је пројектантима у решавању оних најсуптилнијих захтева које тражи једно ново позоришно здање. Иако је имао широко опште образовање, елоквенцију и списатељски дар, није се довољно посвећивао писању: осим неколико прилога у кућном листу „Позориште“ (Од сна до јаве и Сценографска и костимографска остварења на сценама СНП, 1986, бр. 3, с. 27-32), аутор је монографије о сценографу СНП Милети Лесковцу Милета Лесковац сценограф (НСад 1997).

ЛИТ: Е. Финци, Више и мање од живота, IV, Бгд 1965, с. 117; А-м, Преминуо Драгослав-Браца Васиљевић, Дневник, 23. III 2007; Р. Веснић Млађи, Позориште као судбина или Прича о Анђи, Браци, Банету и позоришту, НСад 2017.

М. Х-ћ