ШТЕХА Вацлав – чешки драмски писац, аутор шаљивог комада у 3 чина Звони трећи пут, који је у СНП изведен 1912.

ШТИМАЦ Анђелко – редатељ и драмски глумац (Слаковци код Винковаца,  21. V 1909 – Ријека, 1995). Потјече из учитељске породице. Реалну гимназију завршио је у Згбу, гдје се уједно пробудило његово интересовање за казалиште. Након матуре се уписао на загребачки Филозофски факултет, на славистику и повијест умјетности, али је студије прекинуо да би се посветио глуми. Повремено статирајући и играјући мање улоге у ХНК, похађао је Државну глумачку школу у Згбу, коју су водили др Бранко Гавела и Јоза Ивакић, те директор Драме ХНК Бранимир Вајзнер-Ливадић. Школа је 1929. затворена због „помањкања простора, недовољног буџета, слабе дисциплине, неуједначеног система обуке, немарног односа према питању кадрова, а и разорне политике шестојануарске диктатуре…“ Ипак, глумци произишли из те школе носили су неки посебан биљег. Они су, и поред ангажмана у ХНК, 1931. основали Драмски студио са циљем да приказују искључиво напредна дјела. Међу члановима се нарочито истицао Ш, који је поводом годишњице Золине смрти драматизирао његов Гријех, приказиван 1932, а 1933. је са Предрагом Милановим режирао Цанкаревог Краља на Бетајнови. Жељан даљег напретка отишао је у Беч, гдје је од 1933. до 1935. био ангажиран у тамошњој Volksbühne. По повратку из Беча дјеловао је скоро амбулантно на линији Београд-Скопље-НСад (од 1935. до 1941). За вријеме рата био је у осјечком казалишту главни редатељ, а од 1946. је живјео и радио у Ријеци све до пензионисања, 1969, али је и даље наставио да ради као редатељ-гост у казалиштима у Ријеци, Вараждину, Осијеку и Сплиту, такођер и на ТВ Згб. Као глумац први пут је наступио 1. IX 1928. у Згбу у улози Сагнера у Добром војаку Швејку Ј. Хашека, да би касније остварио врло широк спектар улога – од салонских до карактерних: Дон Цезар од Базана (Руј Блаз), Жвакало (Женидба), Ригалин (Пожар страсти), Леоне (Господа Глембајеви), Урбан и Кланфар (Леда), Ленбах (У агонији), Фредерик (Цељски грофови), Јаго и Лодовико (Отело), Полоније (Хамлет), Фигаро (Фигарова свадба), Волпоне (Волпоне), Мића (Ожалошћена породица), Помет (Дундо Мароје), Меркуцио (Ромео и Јулија) и др. У зрелијем добу посветио се скоро искључиво режији: поставио је скоро сто представа по предлошцима Шекспира, Молијера, Гогоља, Џ. Б. Шоа, Шенхера, Скриба, О’Нила, К. Хамсуна, Голдонија, те домаћих писаца – Стерије, Држића, Нушића, Б. Станковића, Огризовића, Крлеже, П. Будака, Шеное, Цанкара и др. И 25. и 45. годишњицу казалишног рада (1951. и 1974) прославио је у НК „Иван Зајц“ у Ријеци истом улогом – Кланфара у Крлежиној Леди. Добитник је Награде НР Хрватске (1950), прве награде на Тједну драме јадранских казалишта (1958), трију награда града Ријеке (1960, сребрне плакете 1970. и Награде за животно дјело 1975), награде Удружења драмских умјетника Хрватске (1963), те Назорове награде за животно дјело (1974). У новосадском казалишту Ш. је к. г. 1938. режирао: Слуга двају господара К. Голдонија, Признање М. Глезера, Карлову тетку Т. Брандона, Молијеровог Мизантропа и У канџама живота К. Хамсуна, а 1939. комад Алфреда Жарија На шестом спрату и Уметнике Л. Фодора.
ЛИТ. П. Циндрић, 80 година школовања глумаца, Згб 1961.

И. Ф.

ШТОБИЦЕР Хајнрих (Heinrich Stobitzer) – немачки драмски писац (1856-1929), аутор комада Прави се светац (Höhenluft), који је у НП у НСаду изведен 1919.

ШТОЛЦ Роберт (Robert Stolz) – аустријски диригент и композитор (Грац, 8. VIII 1880 – Берлин, 27. VI 1975). Његов отац Јакоб, професор музике, био је ученик Антона Брукнера, мати Ида фон Вернаи концертна пијанисткиња, а тетка по оцу Тереза позната певачица, прва интерпретаторка Аиде (у миланској „Скали“ 1872), па је логично да је прве подуке из музике добио у породици. Касније је био ученик Роберта Фуша, професора теорије и композиције на бечком Конзерваторијуму. Затим се усавршавао код чувеног немачког композитора Енгелберта Хампердинка. Још као седмогодишњак са оцем је путовао по Европи наступајући на клавирским реситалима посвећеним Моцартовој музици, а као једанаестогодишњаку му је у Берлину штампана прва композиција. Г. 1905. заменио је Артура Боданског као први диригент познатог бечког позоришта Theater an der Wien, где је остао до 1917. и где је под његовим руководством изведен велик број Лехарових дела. Поред дириговања интензивно се бавио и компоновањем. За скоро пола века композиторског рада написао је преко 60 оперета, 1500 песама и популарних бечких мелодија, те стотинак партитура музике за разне филмове у Немачкој и Америци, у којој је боравио од 1938. до 1950. Најпознатија су му дела: Срећна девојка (Das Glückmädel), Грофица плеса (Die Tanzgräfin), Изгубљени валцер (Der verlorene Walzer), Пролеће у Пратеру (Frühling im Prater), Карневал у Бечу (Karneval in Wien), Острво снова (Trauminsel), Опет у Пратеру цвета цвеће (In Prater blühn wieder die Blume) и нарочито оперета Игра у срећу (Der Tanz ins Glück), која му је донела светску популарност и која је изведена и у НП у НСаду 1926.

М. Х.

ШТОР Мира – оперска певачица, сопран (Загреб, 8. VIII 1930 – Сарајево, 25. III 1972). Завршила је музичку школу „Ватрослав Лисински“ у Згбу. На сцени је дебитовала као Леонора у Трубадуру 1955. у НП у Сарајеву, где је одмах и ангажована. У сезони 1957/58. била је члан Загребачке опере, али се потом вратила у Сарајево. Лепог баршунастог гласа, топлог и складног музичког и глумачког израза, Ш. је била веома запажени младодрамски сопран југословенске сцене. Умрла је у најлепшем добу певачке зрелости. У СНП наступила као Леонора у Трубадуру 2. II 1960, Розалинда у Слепом мишу 9. X 1962, Аида у истоименој опери 31. I 1964. и Елизабета у Дон Карлосу 28. IV 1964.

В. П.

ШТРАУС Бото (Botho Strauß) – драмски писац, есејиста (Наумбург, Немачка, 2 XII 1944 –). Студирао је германистику, и социологију у Келну и Минхену. Дисeртацију о Томасу Ману никада није одбранио. Од 1967. до 1970. био је уредник часописа „Позориште данас“  („Theater heute“). Од 1970. до 1975. радио је прво као асистент Питера Штајна, а касније и као драматург у берлинском позоришту (Berlinеr Schaubühne). Након рада у позоришту посвећује се само писању. Његов драмски опус одликује скуп артифицијелних сцена неуротичне егзистенције: Хипохондар (Die Hypochonder) 1972; Познате личности, помешана осећања (Bekannte Gesichter, gemischte Gefühle) 1974; Трилогија поновног виђења (Trilogie des Wiedersehens) 1976; Велико и мало (Groß und klein) 1978; Парк (Der Park) 1980. и др. Преводио је и драматизовао дела Шекспира, Молијера, Лабиша, Ибзена, Горког и др. Његове драме су превођене и игране у многим позориштима. Добитник је више међународних признања за књижевни рад. У СНП играна његова драма Велико и мало 1985.

М. Л.

ШТРАУС Јохан (Johan Strauss) – аустријски композитор и диригент (Беч, 25. X 1825 – Беч, 3. VI 1899). Похађао је техничку школу а музику је учио кришом јер његов отац, чувени „краљ валцера“ Јохан Штраус старији, није желео да му син постане професионални музичар. Уз мајчину подршку похађао је бечки Конзерваторијум (оргуље, виолину и компоновање). Г. 1844. већ је наступао са својим ансамблом у околини Беча и постизао изванредне успехе. После очеве смрти формирао је велики оркестар и предузимао турнеје у иностранству. Гостовао је у многим музичким центрима Европе и Америке. Уметнички руководилац и диригент чувених бечких балова постао је 1863, а 1870. после сјајног успеха његових оперета дао је оставку на то звање да би се потпуно посветио компоновању. Већ својом првом оперетом (Индиго, 1871) постигао је значајан успех у Бечу. Написао је 16 оперета и преко 450 композиција за игру, полки и валцера, од којих су свакако најчувенија остварења: Карневал у Риму, Слепи миш, Венецијанска ноћ, Бечка крв, Барон Циганин, На лепом плавом Дунаву, Приче из бечке шуме, Пролетњи звуци, Руже с југа, Вино, жена и песма и др. За сва ова дела Ш. је створио веома надахнуте мелодије које су надживеле време и овековечиле Беч у једној благо ироничној идиличној слици са краја XIX века. Ако и нису баш сва на истом уметничком нивоу – кривица је сигурно до слабих либрета а ни у ком случају до изванредне музике. Од њега валцер постаје стални конструктивни елеменат не само бечке, него и оперете уопште. Као музичара веома су га ценили Брамс и Вагнер. Ш. се сматра утемељивачем бечке оперете. У СНП су извођена његова дела: оперете Слепи миш (1908, 1921, 1951, 1962, 1982) и Барон Циганин (1922, 1974) и балети (у оквиру Балетског дивертимана): 1961. На лепом плавом Дунаву и 1983. Бал кадета.

М. Х.

ШТРАУС Оскар (Oskar Strauss) – аустријски композитор и диригент (Беч, 6. IV 1870 – Ишл, 11. I 1954). Музику је учио у Бечу и Берлину. У периоду између 1895. и 1900. деловао је као позоришни диригент у Брну, Теплицу, Мајнцу и Берлину. Касније је у својству оперетског композитора и позоришног диригента боравио у Паризу, Њујорку и Холивуду. Каријеру оперетског композитора почео је са два дела – Весели Нибелунзи (Lustigen Nibelungen) и Хугдитрихово свадбено путовање (Hugdietrichs Brautfahrt), у којима је Офенбахов сатирично-пародистички поступак спроведен и оживљен у новом облику. Светску славу постигао је оперетама: Музика долази (Die Musik kommt), Лешник (Die Haselnus), Последњи валцер (Der Letzte Walzer), Жена која зна шта хоће (Frau die weiß was sie will) и Валцер снова (Walzertraum). Од његових многобројних каснијих дела, у којима је ритам валцера замењен модернијим плесним облицима, ваља поменути оперету Храбри војник (Der tapfere Soldat, 1908), која је у Америци извођена под насловом The Chokolate soldier и била веома омиљена. Сем великог броја оперета и валцера, већ на измаку живота је написао и музику за филм Коло (Der Reigen). Ш. се убраја међу истакнуте оперетске композиторе, последње представнике бечког валцера и настављаче традиције Јохана Штрауса млађег. У СНП су извођене његове оперете Чар валцера (1909, 1923) и Последњи валцер (1926).

М. Х.

ШТРОМФАЈЕВИ (A Stromfai család) – позоришна игра у 3 чина. Написао: Гергељ Чики. Прво извођење у Будимпешти, 1882.

Прво извођење у нашој земљи у СНП неутврђеног датума 1888. у Великој Кикинди. Превео: Милан А. Јовановић. Подела узета са плаката представе одржане 20. I 1890. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; А. Лукић (Акош), Д. Ружићка (Берта), С. Вујићка (Агнеска), М. Марковићка (Маргита), Т. Лукићка (Клара), М. Димитријевић (Вилмош), П. Добриновић (Липоци), В. Миљковић (Варнава), Ј. Стојчевић (Дионис), С. Миљковићка (Ида), Ј. Добриновићка (Станца), К. Васиљевић (Казимир), Д. Настасић (Жигмонд), Т. Илић (Др Лелеси), С. Стефановић (Др Силкеји), М. Марковић (Селевари), Ђ. Бакаловић (Зенон), К. Делини (Копороци), С. Бакаловићка (Варвајевица), Д. Жанова (Чепчејевица), М. Ивковић (Ђорђе), М. Живковић (Др Вираг). – Изведено 7 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Застава, 1889, бр. 16, с. 2; М., Штомфајеви, Позориште, НСад, 1890, бр. 6, с. 22-23.

В. В.

ШУБЕРТ Франц (Franz Peter Schubert) – аустријски композитор (Лихтентал, код Беча, 31. I 1797 – Беч 19. XI 1828). Музиком се почео бавити веома рано. Још као дечак свирао је клавир и виолину и учио певање. Г. 1808. ступио је у дворски конвикт, где су питомци уз музику добијали и опште образовање. Ту се његово познавање музичке литературе знатно проширило, јер је свирао у оркестру и певао у дечјем хору. Вративши се кући 1813, уз оца се латио дужности учитеља; међутим, није имао стрпљења за педагошки рад те је напустио учитељеско звање и сасвим се посветио компоновању, али не задуго: неуредан, боемски живот оставља поседице на његовом здрављу и он у тешкој нервној растројености умире као тридесетједногодишњак. Стваралаштво Ш. и његова дела припадају готово свим подручјима музичке уметности. Писао је: соло песме, симфоније, увертире, игроказе, камерне радове, дворучне и четвороручне клавирске композиције, хорове, црквена дела и опере. Важнија су му дела: око 600 соло песама; 9 симфонија (најпознатија је VIII, недовршена, са два става, V и IX, звана Велика); сценска музика за Розамунду од Кипра; Увертира у италијанском стилу; Балетска музика бр. 1 и 2; 15 гудачких квартета (најпознатији бр. 14 – Смрт и девојка); 13 клавирских соната; Fantasia Wanderer (Путник); два циклуса емпромптија, варијације, валцери; зингшпили: Клодина из Вилабеле (Claudine von Villa Bella – према Гетеу), Два пријатеља из Саламанке (Die Beiden Freunde von Salamanka – по Мајерхоферу), Близанци (Die Zwilingbrüder – по Е. Т. А. Хофману) и др. Сва подручја свога уметничког деловања обогатио је новим изражајним средствима, износећи притом погледе романтичног света, али остајући и близак народу у чијим је музичким творевинама налазио исходиште свог уметничког, изванредно свежег и изворног језика. Најмање успеха испољио је у сценским делима. Његових двадесетак опера и игроказа одају да им музику није писао уметник који уме да процени позоришно дело на темељу специфичних услова у којима се оно оживљава. Иако је као музичар у својим позоришним делима оставио много свеже и оригиналне музике, он као драматичар није знао да уочи недостатке својих, редовно слабих, либрета. Њему, рођеном лирику, недостајала је одлика драматичара: заборављање самога себе. Своја највиша уметничка остварења Ш. је постигао на подручју песме за глас и клавир. Способан да се до краја уживи у песникову реч и тоновима прецизира и појача њен домет, а уз то и изразит мелодичар, роскошан у свом богатству, он је једини велики представник аустријског, бечког романтизма у првој половини XIX века. У СНП је 1922, 1930. и 1940. извођена оперета Три девојчице (Das Dreimäderlhaus), коју је према Ш. музици за сцену обрадио Хајнрих Хари Берте (в).

М. Х.