ШТИМАЦ Анђелко

ШТИМАЦ Анђелко – редатељ и драмски глумац (Слаковци код Винковаца,  21. V 1909 – Ријека, 1995). Потјече из учитељске породице. Реалну гимназију завршио је у Згбу, гдје се уједно пробудило његово интересовање за казалиште. Након матуре се уписао на загребачки Филозофски факултет, на славистику и повијест умјетности, али је студије прекинуо да би се посветио глуми. Повремено статирајући и играјући мање улоге у ХНК, похађао је Државну глумачку школу у Згбу, коју су водили др Бранко Гавела и Јоза Ивакић, те директор Драме ХНК Бранимир Вајзнер-Ливадић. Школа је 1929. затворена због „помањкања простора, недовољног буџета, слабе дисциплине, неуједначеног система обуке, немарног односа према питању кадрова, а и разорне политике шестојануарске диктатуре…“ Ипак, глумци произишли из те школе носили су неки посебан биљег. Они су, и поред ангажмана у ХНК, 1931. основали Драмски студио са циљем да приказују искључиво напредна дјела. Међу члановима се нарочито истицао Ш, који је поводом годишњице Золине смрти драматизирао његов Гријех, приказиван 1932, а 1933. је са Предрагом Милановим режирао Цанкаревог Краља на Бетајнови. Жељан даљег напретка отишао је у Беч, гдје је од 1933. до 1935. био ангажиран у тамошњој Volksbühne. По повратку из Беча дјеловао је скоро амбулантно на линији Београд-Скопје-НСад (од 1935. до 1941). За вријеме рата био је у осјечком казалишту главни редатељ, а од 1946. је живјео и радио у Ријеци све до пензионисања, 1969, али је и даље наставио да ради као редатељ-гост у казалиштима у Ријеци, Вараждину, Осијеку и Сплиту, такођер и на ТВ Згб. Као глумац први пут је наступио 1. IX 1928. у Згбу у улози Сагнера у Добром војаку Швејку Ј. Хашека, да би касније остварио врло широк спектар улога – од салонских до карактерних: Дон Цезар од Базана (Руј Блаз), Жвакало (Женидба), Ригалин (Пожар страсти), Леоне (Господа Глембајеви), Урбан и Кланфар (Леда), Ленбах (У агонији), Фредерик (Цељски грофови), Јаго и Лодовико (Отело), Полоније (Хамлет), Фигаро (Фигарова свадба), Волпоне (Волпоне), Мића (Ожалошћена породица), Помет (Дундо Мароје), Меркуцио (Ромео и Јулија) и др. У зрелијем добу посветио се скоро искључиво режији: поставио је скоро сто представа по предлошцима Шекспира, Молијера, Гогоља, Џ. Б. Шоа, Шенхера, Скриба, О’Нила, К. Хамсуна, Голдонија, те домаћих писаца – Стерије, Држића, Нушића, Б. Станковића, Огризовића, Крлеже, П. Будака, Шеное, Цанкара и др. И 25. и 45. годишњицу казалишног рада (1951. и 1974) прославио је у НК „Иван Зајц“ у Ријеци истом улогом – Кланфара у Крлежиној Леди. Добитник је Награде НР Хрватске (1950), прве награде на Тједну драме јадранских казалишта (1958), трију награда града Ријеке (1960, сребрне плакете 1970. и Награде за животно дјело 1975), награде Удружења драмских умјетника Хрватске (1963), те Назорове награде за животно дјело (1974). У новосадском казалишту Ш. је к. г. 1938. режирао: Слуга двају господара К. Голдонија, Признање М. Глезера, Карлову тетку Т. Брандона, Молијеровог Мизантропа и У канџама живота К. Хамсуна, а 1939. комад Алфреда Жарија На шестом спрату и Уметнике Л. Фодора.

ЛИТ. П. Циндрић, 80 година школовања глумаца, Згб 1961.

И. Ф.