ШЕХЕРЕЗАДА (Schéhérezade) – балет у једном чину, 3 слике. Музика: Николај Андрејевич Римски-Корсаков. Либрето: по причи из 1001 ноћи написали: Михаил Михаилович Фокин и Лев Самојлович Бакст (Розенберг). Прво извођење у Паризу (Руски балет Дјагиљева), 4. VI 1910, у нашој земљи 9. VI 1921. у СНГ Љубљана.

Прво извођење у СНП 25. V 1950. у НСаду (у оквиру Балетског дивертисмана I). – Рд. и к-граф М. Олењина, дир. Л. Бута, сц. В. Маренић, к. М. Бабић-Јовановић; О. Новаковић (Шах), У. Рајчевић (Шахов брат), А. Грахек (Зобеида), Ј. Андрејев (Зобеидина супарница), Б. Радак (Заробљени кнежевић), Д. Ковачевић (Главни евнух), П. Јерант (Црнац), Р. Ковачевић (Један роб), Ј. Главонић, М. Братоножић, В. Блажић, С. Стојадиновић (Султаније), Р. Глумац, В. Шипош, Ж. Митровић, А. Станојевић (Заробљени племићи), К. Кораков, В. Бојановски, А. Спајић, С. Хатвагнер (Одалиске), Ј. Нинковић, И. Киш, Н. Перкушић, Е. Анау, Н. Симић, Б. Ђорђевић (Робиње), В. Танкосић, П. Васић, Н. Алимпић, М. Вулетић (Робови). – Изведено 10 пута, глед. 3945.

Премијера у СНП 5. XII 1958. у НСаду – Рд. и к-граф Г. Македонски, дир. В. Шафранек, сц. и к. Б. Јовановић; Ж. Миленковић (Султан ел Рашид), Ф. Хајек (Принц Масрур, Играч с мачем, Разбојник), Б. Тителац (Фаризада), Ј. Михајловић, Ј. Прокић (Кнегиње Бодрур и Будур, Робиње), М. Матић-Миленковић (Смарагда, Робиња), В. Јелкић (Харамбаша Ахмед), С. Балаћ, В. Чебски, Ж. Новков, А. Пундов (Разбојници), П. Јерант (Разбојник, Трговац белим робљем), Б. Талевски (Велики везир), Ј. Андрејев (Играчица с кобром), И. Игњатовић (Црнац), О. Радоњић (Вашарска играчица), С. Хатвагнер, В. Сремачки, Б. Сибер (Робиње), М. Тапавица (Бела робиња), Р. Бозо, Н. Маринковић, А. Херетек (Продавачице воћа), Ј. Палашти (Бела робиња, Продавачица воћа), Б. Ковачевић, С. Штрасбергер (Продавачице ћилима), А. Гринбаум (Шах Шахриер), М. Гемл (Шехерезада). – Изведено 6 пута, глед. 3045.

Премијера у СНП 26. I 1967. у НСаду (у оквиру Балетског дивертисмана III). – Рд. и к-граф И. Отрин, дир. М. Јагушт, сц. и к. Д. Ристић, к. г.; Ј. Прокић (Шехерезада, Зобеида), М. Матић (Шехерезада), В. Јелкић (Шахриар, Џелат, Мађионичар), И. Отрин (Шахриар), Е. Марјаш (Зобеида), Р. Вучић (Синбад), Ж. Миленковић, П. Јерант (Евнуси), В. Покорни (Џелат, Мађионичар), Н. Гарај, Т. Мошински (Сирене, Одалиске, Девојке), М. Јанковић (Сирена, Одалиска), С. Балаћ, Ж. Новков, В. Поповић, А. Пундов (Војници), С. Донсков, С. Стојадиновић (Одалиске), М. Лазаревић (Одалиска, Робиња), Ј. Хајек, С. Васиљев, О. Димитријевић, Д. Ђурашевић, М. Ползовић (Робиње), М. Братоножић (Играчица са змијом), А. Баранковски (Девојка са цвећем ). – Изведено 6 пута, глед. 2977.

Премијера у СНП 1. VI 1972. у НСаду (са балетом Лицитарско срце). –Рд. и к-граф Б. Марковић, к. г., дир. М. Фајдига, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић; В. Јелкић (Шах Шахриар), П. Јерант (Дилавер), Е. Марјаш-Брзић (Зобеида), М. Тапавица-Грујић (Зеина, Бајадера), Н. Војкић, к. г. (Саид), И. Игњатовић (Евнух), С. Стојадиновић, М. Девић, И. Урошевић, Љ. Марковић, Н. Антић, Н. Бикицки, Б. Максић, Т. Пандуровић, И. Грња (Бајадере), Ј. Прокић, А. Узелац, Ђ. Горец, П. Сван, Д. Новков, М. Суботички, М. Миленковић, Ј. Шомкереки (Робиње), Ж. Новков, А. Пундов, В. Поповић, Џ. Хаџихасановић, И. Фетаховић, Б. Курунци, О. Рис, А. Христидис (Заточеници), Љ. Марић (Црнац). – Изведено 12 пута, глед. 4438.

ЛИТ: Е. Фрелих, Пред премијеру у Новосадској опери – „Пајаци“ и „Шехерезада“, Дневник, 5. XII 1958; М. Зајцев, Тренутак балета, Борба, 28. III 1967; С. Савић, Изразито лепа групна игра, Дневник, 3. VI 1972; С. Савић, Шехерезада, Позориште, НСад, 1972, бр. 7, с. 8; А-м, Новосадски балет гостовао у Суботици, Суботичке новине 1972, бр. 23, с. 5.

Љ. М.

ШИВО Анри-Шарл (Henri-Charles Chivot) – француски драмски писац (Париз, 13. XI 1830 – Везине, 19. IX 1897). Као седамнаестогодишњак запослио се код једног бележника, а са двадесет и једном као експедитор у Жељезничкој компанији Париз–Лион–Марсељ. У овој служби је остао пуне три деценије. У пензију је отишао као шеф одељења у секретаријату генералне дирекције дотичне компаније. Као позоришни писац јавио се 1855. Његово је име нераздвојиво везано са именом Алфреда Дирија. Заједно су написали безброј водвиља, комедија, буфонских комедија, комичних опера, буфонских опера, оперета, феерија. Комади су им играни на другоразредним париским позорницама, сем у два случаја када су припуштени у „Одеон“. Увек су имали успеха, а Госпођа Фавар (Madame Favard, 1879), са музиком Жака Офенбаха, остварила је скоро двесто извођења. Један од њихових комада је и Резервистина женидба (Les Noces d’un réserviste, 1885), који је, у преводу А. Гунде, у СНП приказиван 1909. Поред заједничких, написао је и сâм неколико комада, а као либретиста био је веома цењен међу композиторима-савременицима.
ЛИТ: Г., Резервистина женидба, Ново позориште, НСад 1909, бр. 37, с. 146.

С. А. Ј.

ШИЗГАЛ Мјуреј (Murray Schisgal) – амерички драматичар (Њујорк, 25. XI 1926 – ). Школовао се у Њујорку и најпре је био џез-музичар, па адвокат, да би се од 1959. бавио искључиво драмском књижевношћу. Прихватио је утицај позоришта апсурда, али је о њему писао драмске пародије. Најуспешнији му је комад Љубав (Luv, 1963), у којем карикира психоаналитичка разглабања, самоубство и убиство у стилу гротескне булеварске комедије. Најзначајнија његова дела су: Дактилографи (The Typists, 1959), Поштар (The Postman, 1959), Тигар (The Tiger, 1963), Прозори (Windows, 1965), Стари Јеврејин (The Old Jew, 1966), Рефлексије (Reverberations, 1966). У СНП је 1966. игран његов популарни комад Љубав (чешће превођено као Љубаф, у складу са изворним неправилним – шатровачким обликом), а Дактилографи су изведени 1984.

Д. Р.

ШИЈАЧКИ Стеван. Аутор је музике за драмски комад Луда Велинка Душана Животића, који је изведен у ДНП 16. II 1944.

ШИЈАЧКИ-БУЛАТОВИЋ Милена – глумица (Бачко Градиште, 22. VIII 1936 – Петроварадин, 27. VIII 2017). Основну школу завршила је у Надаљу, а гимназију и средњу економску школу у НСаду. Од 1. IX 1954. до 15. III 1955. радила је као службеник у новосадској „Кооперативи“, у слободно време бавећи се глумом у драмским секцијама културно-уметничких друштава „Ђорђе Зличић“ и „Светозар Марковић“. Као даровита аматерка ангажована је да у СНП одигра епизодну улогу Девојчета у Лоркиној драми Крваве свадбе, да би после месец дана (16. III 1955) била примљена у стални ангажман (до 31. VIII 1958) и дебитовала главном улогом у Коломби. У сезони 1958/59. играла је у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину а две сезоне (од 16. VIII 1959. до 31. VIII 1961) у тузланском НП. У Тузли се удала за новинара Радмила Булатовића и 1960. се са њиме вратила у НСад. После трогодишњег одсуства са сцене (кратко је радила у Радио-НСаду 1962) поново је ангажована у СНП 1. III 1965. и у њему остала до пензионисања, 31. XII 1995. Иако се није школовала за глуму, имала је важне предуслове за остварење успешне каријере – способност преображавања, сценску интелигенцију, упорност у раду и жељу да успе, те пријатан „словенски“ сопран са специфичном бојом војвођанског поднебља и наглашеном војвођанском артикулацијом. Г. 1970. је за Милеву у Адаму и берберину награђена на Сусретима позоришта Војводине и исте г. за више улога у представи Село Сакуле, а у Банату на XV Стеријином позорју (награда „Вечерњих новости“ за најбољу епизодну улогу). Удружење драмских уметника Србије јој је 1971. доделило Специјалну награду. За улогу Евице у Стеријиној Покондиреној тикви 1974. је добила редовну Стеријину награду. На V Данима комедије у Јагодини је 1976. освојила Специјалну награду жирија новинара-извештача за улогу Марије у Љубавном писму. Уз редован ангажман у СНП, водила је и дечју драмску секцију Радио-НСада, а посебно се истицала хуманитарним радом: сама или са колегама одиграла је безброј бесплатних програма у Институту за здравствену заштиту мајке и детета и у санаторијуму Принциповац. Играла је и на филму (Еквилибрист Б. Милошевића и С. Хаџића, Потрага Ж. Скригина) и на телевизији (Филип на коњу, Шта се догодило са Филипом Прерадовићем).
УЛОГЕ: Девојче (Крвава сдбва), Коломба (Коломба), Јута (Догађај у месту Гоги), Стела Гудмам (Филип и Јона), Атима (Скендербег), Девојка (Седам година зазубица), xxx (Војводина), Белиса (Љубав дон Перлимплина), Јелена (Сан летње ноћи), Ежени (За Лукрецију), Жена (Оптимистичка трагедија), Ивет (Бобо), Мери Бојл (Јунона и паун), Ленка (Вечити младожења), Друга лепојка (Дона Розита или Говор цвећа), Катица (Кир Јања), Дора Пасекер (Испит зрелости), Дијана (Филумена Мартурано), Јерма (Јерма), Меланија, Рокса (Поп Ћира и поп Спира), Розара, Агнеш (Трактат о слушкињама), Госпођица Каран (Госпођа Бовари), Шарлота (Оскар), Жена (Развојни пут Боре Шнајдера), Евица (Пошто-пото посланик), Милева (Адам и берберин), Жена са ведрима, Ката (Село Сакуле, а у Банату), Дороти (Сексирама), Синтија (Све због баште), Јелена Андрејевна (Ујка Вања), Мара (Пљусак), Госпођа Капулети (Ромео и Јулија), xxx (Новосадска променада), Полина (Галеб), Антоанета (Буба у уху), Евица (Покондирена тиква), Једна жена (Сентиментална представа), Марија Лебјаткин (Зли дуси), Марија (Љубавно писмо), Мици Шлагер (Љубакање), Госпођа Лазићка (Ујеж), Друга мати палог борца, Мати момка Лакице, Водоноша, Жена која сања земљу (Сакуљани, а о капиталу), Габријела (Драги Антоан), Собакоска (Пасквелија), Дорис (Догодине у исто време), Вида (Ожалошћена породица), Служавка (Дом Бернарде Албе), Тода (Земља, Удовички), Ђурђинка Николин (Светислав и Милева), Ленка (Комуњара), Мајка (Бановић Страхиња), Мајкица (Куварице), Наталка Мајерова (Српска Атина), Удовица (Ручни рад).
ЛИТ: О. Новаковић, Хибрид „Коломба“, НС, 1955, бр. 100–101, с. 6; М. Бабинка, Лорка на новосадској сцени, Дневник, 2. II 1957; Д. Поповић, Жан Ануј: Коломба, у: Сцена и стварност, НСад 1959, с. 135–143; С. Кисић, Премијера Лоркине „Јерме“, Политика експрес, 30. XII 1966; С. Божовић, Склероза ухрањене паланке, Вечерње новости, 19. X 1973; М. Первић, О скоројевићима и епигонима на нов начин, Политика, 3. I 1974; Д. Н(иколић), Никако да остарим, Позориште, НСад 1974, бр. 9, с. 5–6; К. Савић, Време рачунам на секунде, у: Глумцима, с љубављу, НСад 1980, с. 14–17; Д. Николић, Смех наш насушни, Дневник, 17. III 1980; З. Радовић, Анатомија једног брака, Позориште, НСад 22. IV 1980; Н. Симин, „Комуњара“ монодрамски, Дневник, 12. X 1984; М. Кујунџић, Народска жена, а са Салајке, Дневник, 17. X 1984; В. К(рчмар), Милена Шијачки-Булатовић, „Прорадиће лик удовице-чудовишта“, Позориште, 1994, бр. 1–2; А-м, In memoriam, Милена Шијачки Булатовић (1936–2017), Дневник, 29. VIII 2017.

В. В.

ШИКАНЕДЕР Емануел (Emanuel Schikaneder) – немачки глумац, певач, композитор, либретист и драмски писац (Штраубинг, Баварска, 1. IX 1751 – Беч, 21. IX 1812). Право му је име Јохан Јозеф Шикенедер (Johann Joseph Schickeneder). Родитељи су му били слуге, екстремно сиромашни, са много деце која су умирала убрзо по рођењу. И отац му је умро млад, а мати се са преосталом децом вратила у родни Регензбург. Ш. је захваљујући певачком таленту, као певач у локалној катедрали, постао штићеник Језуитске школе у Регензбургу, где је стекао солидно образовање. Од 1773. је наступао у оперској трупи Андреаса Шопса, где се 1777. оженио главном глумицом Маријом Магдаленом Арт званом Елеонора, која је одиграла значајну улогу у његовој каријери, иако јој је био неверан (чак је са самосталног гостовања у Аугзбургу стекао и двоје ванбрачне деце од различитих мајки). Као балетски играч опробао се 1774. у Инзбруку, где је 1775. представио и своју прву оперету Die Lyranten oder das lustige Elend (Путујући певачи или Весела беда), која је доживела велик успех и дуго се задржала на репертоару.  Г. 1777. одиграо је Хамлета у Минхену, а потом је са супругом био члан Мозерове трупе у Нирнбергу; 1780. су се нашли у Салцбургу, где су се упознали и зближили са породицом Моцарт не само на музичком плану него су учествовали и у омиљеној породичној забави Моцартових – у гађању луком и стрелом. У сезони 1784/85. брачни пар Ш. је отпочео свој рад у Бечу (Kärntnertortheater), где са управником Хубертом Кумпфом Ш. ставља на репертоар дела Моцарта и Хајдна. Следеће сезоне већ наступа у Националтеатру/Бургтеатру. Захваљујући својој жени, 1788. је примљен у престижни бечки Theater auf der Wieden, где је убрзо постао партнер/сувласник а затим и власник и вођа сопствене трупе, са потпуном слободом у грађењу репертоара. Све до 1804. низао је успехе, а онда је до 1811. његова популарност константно опадала и западао је у финансијске проблеме те је морао да прода позориште и скоро сву имовину. Већ прилично растројен, упутио се у Будимпешту да покуша да обнови своју бриљантну каријеру, али се током путовања испољило његово ментално обољење те је враћен у Беч, где је умро потпуно осиромашен. Аутор је три драмска дела (Das abgebrannte Haus, Der Fleischhauer von Odenburg и Die Fiaker in Wien), од којих је једно највероватније послужило за посрбу Саве Рајковића играну 1870. у СНП под насловом Да је мени лећи па умрети, али, у недостатку текста, није могуће идентификовати оригинал. Написао је 56 оперских предложака, међу којима и либрето за Моцартову оперу Чаробна фрула (Die Zauberflöte), у СНП изведену 1983.

В. В.

ШИКОПАРИЈА Стеван – глумац и певач. Био је члан СНП у сезони 1901/02. Наступао је у епизодним улогама.

УЛОГЕ: Пандур Кулинов (Иво, кнез од Семберије), Киндл (Мали људи), Собар (Нарцис), Други момак (Сватови), Јозеф (Фернанда), Слуга (Шваља), Лука (Станоје Главаш), Кумбаланка (Васантасена), Подворник (Крив), Тапетар (Мале руке), Девети драгонац (Пустињаково звоно), Други пандур (Мена), Иван Петровић (Горски вијенац), Келнер (Мраморна срца).

В. В.

ШИКОРСКИ (или Сикорски?) Александар – ВКВ електричар, сценски расветљивач и глумац-епизодист (Велика Крсна, срез Јасенички, 27. VI 1907 – ?). Завршио је четири разреда гимназије. Од 1929. је био ангажован на разним пословима у НП у Бгду, па у Београдској оперети, затим у Дечјем позоришту при Коларчевом универзитету у Бгду. Потом је био хонорарни члан НП у Скопљу. Од 1936. до 6. IV 1941. радио је у НПДб у НСаду.

УЛОГЕ: Милорад (Др), Јирка (Људи на санти), Дворников (Васкрсење), Стеван (Слепи прозор).

В. В.

ШИЛДОВА Ема – оперетска певачица. У НП у НСаду била је ангажована у сезони 1920/21. Била је и чланица осјечког казалишта.

УЛОГЕ: Контеса Лидија (Барон Тренк), Анжел Дидије (Гроф од Луксембурга).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Слобода, НСад, 29. IX 1920; Ђ. П., Опера „Барон Тренк“, Застава, 2. X 1920; А-м, „Барон Тренк“, Јединство, 5. X 1920; О. С(уботи)ћ, „Граф Луксембург“, Застава, 21. IX 1921.

В. В.

ШИЛЕР Фридрих (Friedrich Schiller) – немачки песник (Марбах ам Некар, 10. XI 1759 – Вајмар, 5. V 1805). Животни пут овог великог немачког и једног од највећих светских драматичара био је врло трновит. Његова породица била је сасвим скромних материјалних могућности: отац Јохан Каспар научио је да превија ране, па је у седмогодишњем рату (1756-1763) учествовао као потпоручник и, касније, капетан. Као војно лице отац се често селио из једног војног логора у други, а с њиме и његова породица; тако је Ш. у раном детињству измењао неколико школа. У Лудвигзбургу је пошао у латинску школу, у којој је са особитом љубављу читао немачке песнике Гелерта, Халера (којег је и Доситеј особито ценио) и Клопштока. По наредби војводе Карла Ојгена (Eugen), једног од највећих тирана виртембершке историје, морао је 1773. да пође у „војни семинар“ који је војвода основао крај свог дворца „Солитид“ и у којем је Ш. почео да учи права; војвода је ову установу 1775. преместио у Штутгарт – најпре се тамо звала „војна академија“ а потом „висока Карлова школа“ (зграда је уништена у Другом светском рату) и ту се Ш. посветио медицини. У тајности је читао Биргера, Шекспира, Плутарха, Русоа и др., па је и сам почео да пише; од самог почетка оштрице своје критике упућивао је против апсолутизма, против преживелог и тиранског феудализма. Цео његов живот проћи ће у борби за слободу – личну, националну и социјалну – и Гете ће две и по деценије после Ш. смрти дати тачну карактеристику свога пријатеља: „Кроз сва Шилерова дела провејава идеја слободе, а та идеја попримала је другачији облик, онако како је Шилер напредовао у својој култури и сам постајао друкчији“. То слободарство биће и један од главних разлога што је цензура, и хабзбуршка и неких државица расцепкане Немачке, спречавала стављање његових комада на сцену, и то још од појаве његових Разбојника, па за готово цело столеће после тога. По завршетку школовања – завршном испиту су као гости присуствовали вајмарски војвода Карл Аугуст и Гете – Ш. постаје (1780) пуковски лекар у Штутгарту; тада је већ имао готов рукопис драме Разбојници, која је после извесних прерада – добрим делом из страха од цензуре – изведена 13. I 1782. у Манхајму, а праизведби је, непрепознат, присуствовао и сам песник. Када је поново отишао у Манхајм на репризу своје драме, војвода је то сазнао, дао га на 15 дана затворити у тврђаву Асперг, забранио му да прелази границе војводства и да даље пише драме, те му није преостало ништа друго него да ујесен 1782. напусти ужи завичај, у који се није вратио за војводиног живота. Тада настају за њега дани лутања и несигурност: код Хенријете фон Волцоген, мајке једног свог школског друга, он у Бауербаху, код Мајнингена, од децембра 1782. до краја јула 1783. налази уточиште и ту настаје  драма Сплетка и љубав. Извесно време он је затим позоришни песник у Манхајму, оснива часопис „Rheinische Thalia“ и безуспешно покушава да стекне сигурну егзистенцију. Од пролећа 1785. он је гост породице Кернер (Körner), најпре у Лајпцигу и Голису (Gohlis), затим на имању Кернерових код Дрездена. Током лета 1787. он је у Вајмару, а у зиму 1787/88. гост Лујзе Јулијане фон Ленгелфелд, чијом се ћерком Шарлотом оженио. Мирнији живот за Ш. настаје тек када га је, на Гетеов предлог, вајмарски војвода наименовао за ванредног професора историје на Универзитету у Јени; 11. V 1789, само два месеца пред избијање Француске револуције, он држи приступно предавање „Шта значи и зашто се изучава општа историја?“. Међу Ш. многобројним слушаоцима био је и Јоханес Грос, директор новоосноване српске гимназије у Сремским Карловцима. Од напорног рада Ш. се разболео, а из невоље га је спасао дански двор доделивши му четворогодишњу пристојну помоћ под јединим условом – да се лечи. Од средине деведесетих Ш. придобија Гетеа за сарадњу на часописима „Die Horen“ и „Musenalmanach“, које је издавао, и убрзо настаје блиско пријатељство између ова два највећа представника немачке класичне књижевности. Током деценије њиховог пријатељевања они су подстицајно деловали један на другога, а њихово заједничко дело је збирка епиграма Ксеније (Xenien). Ш. се 1799. преселио у Вајмар, где је остао до смрти; 9. V 1805. сахрањен је ноћу, готово кришом, а 16. XII 1827. његове кости су извађене из гроба и положене у кнежевску гробницу, где се и данас налазе, поред Гетеовог саркофага. Још за зивота Ш. је добио велико међународно признање: министар унутрашњих послова Француске републике је, писмом од 10. X 1792, саопштио великом слободарском немачком песнику да га је Народна скупштина револуционарне Француске, „као пријатеља хуманости и људског друштва“, именовала за француског грађанина (Citoyen Français). Данас је с правом заборављено оно што је Ш. писао као историчар (Историја отцепљења уједињене Холандије од шпанске власти, 1788; Историја тридесетогодишњег рата, 1793. и др.); заборављени су и његови покушаји у области приповетке и романа. Међутим, његова мисаона лирика једва да је касније достигнута у немачкој књизевности; његове баладе – Рукавица, Ронилац, Поликарпов прстен, Ибикови ждралови, Јемство и др. – заузимају врхунска места у историји ове књижевне врсте у Немачкој. Али у свести данашњег човека, у немачком језичком подручју и изван њега, Ш. живи као велики драматичар који је одавно одомаћен на светским сценама. Нашим прецима донела га је општа плима немачких културних утицаја на прелазу XVIII у XIX век – наравно, најпре на немачком језику. Има доста доказа да је његових дела било у библиотекама наших грађанских кућа тога доба. Први интендант немачког позоришта у Згбу, основаног 1797, госпођа Крапф, ранија глумица у Грацу, давала је већ првих г. рада у Згбу Ш. комаде. У Љубљани је 6. X 1800. немачка трупа Вилхелма Фразела извела његове Разбојнике. У немачком позоришту у Темишвару, које је од четрдесетих г. XVIII века, а и касније, давало представе у згради укинутог српског магистрата извођена су Ш. дела и у Темишвару и на гостовању по Војводини. Но, није се код нас почело преводима Ш. драма; у првој деценији излажења „Летописа Матице српске“ (1825-1835) налазимо више од двадесет његових песама. Многе од њих, као и друге, превођене су и касније и то више пута. У „Летопису“ је 1939. објављен и наш први превод једног Ш. драмског дела: Јован Пантелић је ту објавио превод Земеле (Semele), једне кратке драме која се иначе међу Ш. делима једва и спомиње. У првим српским радовима о теорији књижевности има доста позивања на Ш. и његове списе о естетици и литератури од којих је највећи део код нас преведен и објављен у засебној књизи тек после више од два столећа од његовог рођења (О лепом, Бгд 1967). Ђорђе Малетић је 1844. превео и у НСаду штампао Ш. превод Der Parasit, драму француског писца Л. Б. Пикара (Louis Benoit Picard, 1769-1828), чији ие оригинал, Médiocre et rampant, настао 1797. Овај и још неки Ш. преводи били су код нас цитирани као оригинална Ш. дела. За нас је занимљиво да напоменемо да је велику слободарску Ш. драму Вилхелм Тел код нас најпре превео Теодор, отац Бранка Радичевића (Беч 1847); Фијескову заверу превео је Бранков школски друг Јулије Радишић (1852) и, колико се зна, по том преводу је комад представљан у Бгду 20. III 1870. Шпиро Димитровић Котаранин је Вилхелма Тела превео 1860, а Разбојнике 1861. Дугачка је иначе листа наших превода Ш. дела, а међу преводиоцима има истакнутих имена наше књижевности (Васа Живковић, Димитрија Деметер, Јован Ђорђевић, Алекса Шантић и многи други). О Ш. је код нас доста писано, а годишњице су му, као и свугде у свету, редовно обележаване и код нас. О представама Ш. драма на нашим сценама има доста рецензија. Од девет завршених Ш. драма у СНП је изведено пет. Нису даване Фијескова завера (Die Versohwörung des Fiesko zu Genua, 1783), Валенштајн (Wallenstein, 1797-1799), Орлеанскеа девица (Die Jungfrau von Orleans, 1801) и Месинска невеста (Die Braut von Massina, 1803), а прва и трећа од наведених изведене су у Бгду. Ш. иначе спада у највише и најдуже приказиване немачке писце на сцени новосадског театра (Сплетка и љубав извођена је у СНП скоро у континуитету током целог једног столећа). У СНП су извођена Ш. дела: Сплетка и љубав (Kabale und Liebe, праизведба у Франкфурту на Мајни 13. IV 1784) – 18. I 1862. у преводу Јована Ђорђевића а 1939. и 1952. у преводу Жарка Васиљевића; Разбојници (Die Räuber, праизведба 13. I 1782. у Манхајму) – 1870. у преводу Живка Шокорца и Михајла Вујића и са музиком Даворина Јенка; Марија Стјуарт (Maria Stuart, праизведба 14. VI 1800. у Вајмару) – 1871. у преводу Шпире Димитровића Котаранина; Дон Карлос (Don Carlos, завршено 1787, праизведба 6. IV 1788. у Манхајму) – 1873. у преводу Јована Ђорђевића и 1934. у преводу Велимира Живојиновића; Вилхелм Тел (Wilhelm Tell, завршено 18. II и изведено први пут н Вајмару 17. III 1804) – 1874. у преводу Шпире Димитровића Котаранина; Лажни цар Димитрије (Demetrius, Ш. је пред смрт стигао да напише само први чин, а по његовом плану комад је довршио Х. Лаубе) – 1896. у преводу Николе Ђорића.

БИБЛ: Марија Стјуартова, прев. Ш. Д. Котаранин, Панчево 1887; Вилим Тел, прев. Ш. Д. Котаранин, Згб 1860; Вилхелм Тел. Дон Карлос, прев. В. Живојиновић, Бгд 1952.

ЛИТ: П. Слијепчевић, Шилер у Југославији, Годишњак скопског Филозофског факултета, 1934-1938, књ. III, с. 1-143; Ј. Грчић, Шилер на репертоару новосадског Српског народног позоришта, Гласник Историског друштва у Новом Саду, 1936, књ. IX, св. 2, с. 190-192; С. К. Костић, Фридрих Шилер, основни мотиви и проблеми његових драма, НС, 1959, бр. 146; С. К. Костић, Национална и социјална слобода у Шилеровим драмама „Орлеанска девица“ и „Вилхелм Тел“, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 1959, књ. IV, с. 331-342; С. К. Костић, Немачки класици на сцени СНП у Новом Саду, Споменица СНП у Новом Саду 1861-1961, НСад 1961, с. 198-228; С. К. Костић, Deutschsprachige Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn, Беч 1962, бр. 3-4, с. 247-284; С. К. Костић, Неуспех Шилеровог „Вилхелма Тела“ на сцени СНП-а, Позориште, НСад, 1970, бр. 5, с. 5; С. К. Костић, Friedrich Schiller in den ersten zehn Jahrgängen des „Lietopis Matice srpske“ (1825-1834), Festschrift für Nikola R. Pribić, herausgegeben von Josip Matešić / Erwin Wedel, Hieronimus Verlag Neuried 1983, с. 155-165.

С. К. К.