ШВАРЦ Олга – глумица; наступала 1913. у СНП као волонтер.

ШВАРЦ Ото (Otto Schwartz) – немачки позоришни писац и композитор (Франкфурт на Мајни, 27. X 1871 – Визбаден, 10. V 1940). После приватног школовања и спремања за трговца преузео је као деветнаестогодишњак очеву трговину, али ју је убрзо продао и отишао на студије у Тибинген и Берлин; 1906. је постао доктор филозофије. После једногодишњег обављања дужности драматурга у Резиденцтеатру у Каселу вратио се у Франкфурт, где се спријатељио са глумцем Максом Рајманом (Max Reimann), са којим је написао више комедија и оперета. У Франкфурту су тада живели глумац Тони Импековен (в) и журналиста Карл Матерн (в), са којима је такође сарађивао и са којима је написао исвестан број позоришних комада. Ш. се 1932. преселио у Дорнхолцхаузен а одатле 1937. у Визбаден, где је и умро. На текст Макса Мелера (Max Möller) компоновао је оперету Hotel Eva (1906). Са Т. Импековеном је написао комедију Was werden die Leute sagen (1916), а са К. Матерном комедију Der Meisterboxer, 1823), која је, под насловом Првак у боксању, у преводу Т. Танхофера, изведена у Н-Оп 1934.

С. К. К.

ШВАРЦ Рикард – композитор, диригент, педагог и музички писац (Загреб, 20. IX 1897 – логор у Јасеновцу, 1942). Виолину, клавир и теоријске предмете учио је у Згбу, а композицију и дириговање у Бечу. До 1926. је био диригент и музички педагог у Сплиту и Осијеку. Од 1926. до 1937. радио је као професор клавира и теоријских предмета у музичкој школи „Станковић“ у Бгду (у сезони 1927/28. и као диригент Београдске оперете). Од 1937. до 1941. био је директор музичке школе „Исидор Бајић“ у НСаду. У то време је у НСаду приређивао и веома запажене симфонијске концерте (Хајднов ораторијум Стварање света и др.), на којима је наступао као диригент и предавач. Од 1. VIII 1937. до 31. VII 1940. у хонорарном својству је дириговао драмским представама с музиком у НПДб. Компоновао је у стилу неоромантизма: Романтична симфонија, Гудачки квартет у б-дуру, Сонатина за виолину и клавир у ц-молу, Варијације и фугато за клавир на тему Моцартовог менуета, балада Под палубом за баритон и оркестар, циклус соло-песама Арапске ноћи, Дечја свита за клавир итд. Сценску музику није компоновао, али је радио музичке обраде и аранжмане за драмске представе којима је дириговао у НПДб. Бавио се и музичком публицистиком: један је од оснивача и први уредник (1928/29) часописа „Музика“, а објављивао је и у часописима „Звук“ и „Музички гласник“.

ДИРИГОВАЊА: Сан летње ноћи, Ђидо, Граничари, Покондирена тиква, Чучук Стана.

ЛИТ: А-м, Ј. Веселиновић: „Ђидо“, Дан, 1937, бр. 294, с. 8; А-м, Јован Стерија Поповић: „Покондирена тиква“, Дан, 1939, бр. 284, с. 7; А-м, Милорад Петровић: „Чучук Стана“, Дан, 1940, бр. 3, с. 8.

В. В.

ШВАЦОВ Владан – преводилац. Његов превод либрета трочине музичке фарсе Париски живот (текст: Анри Мејак и Лидовик Алеви; музика: Жак Офенбах) изведен је у СНП 1967.

ШВЕД Шандор (Sándor Svéd) – мађарски оперски певач, баритон (Будимпешта, 28. V 1906 – Будимпешта, 9. VI 1979). У Будимпешти је студирао виолину, а певање у Италији и Немачкој. На оперској сцени дебитовао је 1930. у Будимпешти као Гроф Луна у Трубадуру и до 1935. је био ангажован у Будимпештанској опери. Од 1935. до 1938. био је члан Државне опере у Бечу, од 1938. до 1940. у миланској „Скали“ и од 1940. до 1960. у њујоршком „Метрополитену“. Затим се повукао са сцене и вратио се у домовину. Гостовао је по целој Европи и Америци и учествовао на међународним фестивалима (Бајројт, Фиренца). Ш. је један од највећих оперских певача које је Мађарска икад имала. На нашој оперској сцени приказао се већ на заласку каријере, али на начин још увек достојан поштовања – у СНП је наступио 1. XII 1956. као Риголето у истоименој опери.
ЛИТ: В. Поповић, Гости новосадске Опере (Сећања уз јубилеј), Позориште, НСад 1972, бр. 4, с. 10–11.

В. П. и В. В.

ШВИФЕРТ Фриц (Fritz Schwiefert) – немачки драмски писац (Берлин, 4. XII 1890 – Берлин, 31. I 1961). Отац му је био трговац. Студирао је у Минхену, Берлину и Фрајбургу. Од 1917. до 1946. радио је као библиотекарски саветник и позоришни критичар у Берлину. Писао је веселе позоришне комаде и филмске сценарије, преводио са руског и француског. Аутор је радо гледане Фраккомедије (Frackkomödie, 1939) и романа Два брака са Кором (Zwei Ehen mit Cora, 1960), али је највећи успех доживела његова комедија пуна духа и грациозности Три пута Маргарета (Marguerite durch drei, 1930), која је касније и филмована и која је у Н-Оп изведена 1932.

ЛИТ: А-м, „Трипут Маргарета“, Југословенски дневник, 1932, бр. 229, с. 5, бр. 232, с. 5; А-м, Háromszo Margaret, Hiradó, 1932, бр. 123, с. 3; А-м, Новосадско-осјечко позориште, Глас народа, 1933, Сомор, бр. 34, с. 3.

Д. Р.

ШЕБАЛИН Висарион Јаковљевич (Виссарион Яковлевич Шебалин) – руски композитор (Омск, 11. VI 1902 – Москва, 28. V 1963). Завршио је студије композиције на Московском конзерваторијуму (у класи Н. Ј. Мјасковског) 1928, откада је и предавао на њему, а од 1942. до 1948. био и његов директор. Докторирао је 1941; 1947. стекао је статус националног уметника. Компоновао је оркестрална и камерна дела, а такође и неколико музичких комедија – најпознатија је Младожења из амбасаде (Жених из посольства, 1942) – и опера: Кроћење тврдоглавог (Укрощение строптивой, 1957) и Сунце над степом (Солнце над степью, 1958). Завршио је и поново инструментирао оперу Модеста Мусоргског (в) Сорочински сајам (Сорочинская ярмарка), коју је СНП извело 1956.

В. В.

ШЕБЕШЋЕН Павле – редитељ и драмски писац (Сомбор, 3. VII 1909 – ?, 1941). Правник по примарној вокацији, био је професор књижевности у Сомбору, који се и сам опробао у писању. Прва му је драма Хероји и сенке, а затим је написао још три драме с породичном проблематиком: највише успеха имала је Евица у граду, која је 1939. извођена и у Театру „Шарл де Рошфор“ у Паризу (исте г. и у НПДб); Вечна младост (у НПДб 1939); Прогнани (у НПДб 1940. у Ш. режији). Од 1. IV 1940. до 6. IV 1941. био је редитељ НПДБ. Као Јеврејин страдао је на почетку Другог светског рата.
РЕЖИЈЕ: Госпођа полаже матуру, Служавка Ана, Супруга, Кад је среда петак је, Прогнани, Чикина кућа.
ЛИТ: А-м, Évike a városban, Napló, 12. I 1939; А-м, „Вечна младост“ Шебешћена, Југословен, Кикинда, 29. X 1939; Н. С., Премијера „Вечне младости“, Ми и ви, НСад 11. XI 1939; Л. Дотлић, Вечна младост, Дан, 5. I 1940; (t), Édes Anna, Napló, 29. V 1940; П. Ц., Четири успеле премијере Бановинског позоришта на гостовању у Сомбору, Дан, 16. X 1940; Л. Дотлић, Кад је среда – петак је, Дан, 21. XI 1940; Л. Дотлић, Прогнани, Дан, 5. XII 1940; Л. Дотлић, Госпођа полаже матуру, Дан, 31. XII 1940; Л. Дотлић, „Супруга“, комедија у 3 чина од Ј. Бокаиа, Дан, 23. I 1941.

В. В.

ШЕВА (Wo die Lerche singt) – оперета у 3 чина. Музика: Франц Лехар. Текст (према идеји др  Франца Мартоша): Алфред Марија Вилнер и Хајнц Рајхерт. Прво извођење у Будимпешти, 1. II 1918, у нашој земљи 21. XII 1918. у НК у Осијеку.

Прво извођење у НП у НСаду 23. V 1926. Превео: Александар Бинички. – Рд. Д. Кранчевић, дир. Ф. Селински; М. Оџић (Пал Терек), М. Михлова (Маргита), С. Писек (Шандор Запоља), Е. Микулићева (Вилма), П. Кокотовић (Барон), Петровић (Бодроги), Ј. Матићева (Борча), М. Вебле (Лајош), Г. Миковић (Јанош), М. Степановић (Реже), Ј. Равскаја (Прва дама), К. Муравцева (Друга дама). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у Н-Оп 24. III 1929. у Осијеку. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 20 пута.

Прво извођење у СНП 12. II 1947. у НСаду. – Рд. Д. Кранчевић, дир. В. Илић, сц. М. Шербан; С. Јовановић, М. Ајваз (Палко), З. Николић (Маргита), Б. Дечермић (Стеван), П. Словенски (Андрија), И. Душановић, М. Липковић (Вилма), Ж. Котрошан (Јанко), Х. Татић (Марица), С. Батајић, С. Радиновић (Матија), Д. Лазаревић (Прва дама), С. Губанић (Друга дама). – Изведено 13 пута, глед. 4586.

ЛИТ: K. A., A pacsirta, Délbácska, 23. V 1926; О. С(уботи)ћ, „Шева“, Застава, 26. V 1926; A. Miklautz, Erstaufführung der Operette „Wo die Lerche singt“, Deutsches Wolksblatt, 26. V 1926.

В. П.

ШЕВИЋ-МАКСИМОВИЋ Милан – педагог, писац, преводилац (Нови Сад, 25. XI 1866 – Београд, 21 XII 1934). Кад му је било две и по г. отац Јован, који је био књиговодитељ у Милетићевом магистрату и сирочадски отац, је због проневере извршио самоубиство. Мати Софија била је из угледне српке породице: ћерка градског начелника и патрона новосадске српске гимназије Глигорија Јовшића, а сестре су јој биле Јелисавета Павла Симића, Нана Ђорђа Натошевића и Марија Вула Паштрмца. Њеном удајом за лекара Светозара Максимовића, мали Ш. је добио веома доброг поочима, чије је презиме додавао своме и тако се потписивао. Првих пет разреда гимназије (трећи приватно) учио je у новосадској српској великој гимназији, а шести, седми и осми у Халашу. Студирао је философију, славистику и немачки језик у Будимпешти, Минхену, Женеви и Лајпцигу. У току студирања боравио је 1886. у НСаду и исказао је велико интересовање за рад СНП. У „Позоришту“ је написао приказ Сигетијевог комада Вампир и чизмар (А kisèrtet), који је посрбио Ј. Ђорђевић, чији је рад похвалио и истакао као пример како треба посрбити неки текст. Исте г. je за СНП написао изворну шаљиву једночинку На позорници и у животу са темом из грађанског живота, штампану у наставцима и у девет бројева „Позоришта“ (1886, бр. 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53 и 55) и прештампану у Зборнику позоришних дела, св. 20. После извођења комада у НСаду рецензија у „Позоришту“ (бр. 56, 222, 223; бр. 57, 227), коју је потписао Ф., била је изразито негативна: дело је оцењено као „у правом смислу речи проносак“, а за младог писца се каже да је први пут пред великим форумом представио комедију са веома маленом и слабом радњом која представља само једну сцену, a две трећине су празан разговор и бледо сликање неколиких обичних особа и простих карактера. Оспорено му је да има „жицу драмског песника“. Комад је публика „примила хладно“. Поражавајућа критика је утицала да се окане писања драмских текстова. Наставио је, како је написао његов пријатељ Ј. Грчић, да се распитује за позоришне прилике. У „Позоришту“ је 1886. (бр. 62 и 63) писао о немачком глумцу Србину Јоци Савићу, с којим ce први пут срео током студирања у Минхену. Превео je, с пишчевом дозволом, драму Хенрика Ибзена Нора (Et dukkehjem) користећи немачки превод објављен у 2517. свесци Рекламове Universal-Bibliothek под насловом Nora oder Ein Puppenheim. Ибзенов комад у његовом преводу био je игран у Бгду, а СНП га је први пут приказало у Сремским Карловцима 31. III 1894. Милка Марковић је тумачила лик Норе. Преводио је са немачког, француског, руског и енглеског језика. У Лајпцигу је 1888. завршио студије с докторском тезом о Доситеју Обрадовићу – Dositheus Obradović, ein serbischer Aufklàrer des 18 Jahrhunderts, која je y засебној књизи објављена у НСаду 1889. Вратио се, потом, у Србију и започео своју професорску каријеру. Радио је прво у Пожаревцу, одакле je „Јавору“ 1889. послао превод Историје руске књижевности Павла Висковатова. У раздобљу од 1889. до 1909. био је професор гимназија у Крагујевцу, Нишу и Бгду, кратко време и у београдској учитељској школи. За тих двадесет г. деловао је и на књижевном пољу. Писао је уџбенике: Увод у философију за средњу школу (1893), Логика за средњу школу (1894), Српска читанка за други разред средње школе (1898), Српска читанка за трећи разред средње школе (1902), као и студије: Петар Прерадовић према Српству и Хрватству („Нова искра“, 1901), Молитва у уметничкој песми српској (НСад 1902), Михаило Витковић („Нова искра“, 1902), О Лучи микрокозма („Зора“, 1902), О Доситејевим и о народним баснама („Српски књижевни гласник“, 1903), О Сремцу и П. Адамову („Дело“, 1907), Оставина Хенрика Ибзена (ЛМС, 1911) и др. Због партијских сукоба је превремено пензионисан. Од 1910. до 1920. је много путовао пo иностранству, проучавајући педагошке семинаре. Објавио је и многобројне студије из књижевности и педагогије: Стара и нова педагогија (1920) и Образовање учитеља и дечја књига (1920), Из Бранкова и Даничићева круга (1925), Милетић, Змај, Бранко (Споменица Светозара Милетића, ЛМС, 1926), Проблеми Емануила Јанковића (ЛМС, 1927), Јединствена школа (1929), Прилози о животу и раду Косте Трифковића (ЛМС, 1932); од 1908. је уређивао едицију Педагогијска књижница, а од 1922. и едицију Педагошки класици. Реактивиран је од 1920, предавао је у београдској Првој гимназији, a био je и хонорарни професор универзитета до смрти. Био је сарадник редакције Народне енциклопедије Срба Хрвата Словенаца – написао је 29 одредница, између осталог и о себи. Од 11. VIII 1924. до 9. XI 1934. дописивао се са Ј. Грчићем, послао му је 74 ситно исписаних „дописних карата“ и 13 писама. Умро je након кратке болести у Бгду. Сахрањен је на Алмашком гробљу у НСаду породичној гробници свог поочима.
БИБЛ: На позорници и у животу, НСад 1886; О нашим људима великим и малим: анегдоте и сећања, НСад 2011; Дневници. Књ. 1, НСад 2013; Дневници. Књ. 2, НСад 2014; Х. Ибзен, Нора (прев. Ш.), Бгд 1891, 2011.
ЛИТ: Ј. Грчић, Наши покојници, ЛМС, 1935, св. 1, с. 132–136; В. Стајић, Новосадске биографије, НСад 1940, св. 5, с. 266–277.

Н. С.