ШЕВИЋ-МАКСИМОВИЋ Милан

ШЕВИЋ-МАКСИМОВИЋ Милан – педагог, писац, преводилац (Нови Сад, 25. XI 1866 – Београд, 21 XII 1934). Кад му је било две и по г. отац Јован, који је био књиговодитељ у Милетићевом магистрату и сирочадски отац, је због проневере извршио самоубиство. Мати Софија била је из угледне српке породице: ћерка градског начелника и патрона новосадске српске гимназије Глигорија Јовшића, а сестре су јој биле Јелисавета Павла Симића, Нана Ђорђа Натошевића и Марија Вула Паштрмца. Њеном удајом за лекара Светозара Максимовића, мали Ш. је добио веома доброг поочима, чије је презиме додавао своме и тако се потписивао. Првих пет разреда гимназије (трећи приватно) учио je у новосадској српској великој гимназији, а шести, седми и осми у Халашу. Студирао је философију, славистику и немачки језик у Будимпешти, Минхену, Женеви и Лајпцигу. У току студирања боравио је 1886. у НСаду и исказао је велико интересовање за рад СНП. У „Позоришту“ је написао приказ Сигетијивог комада Вампир и чизмар (А kisèrtet), који је посрбио Ј. Ђорђевић, чији је рад похвалио и истакао као пример како треба посрбити неки текст. Исте г. je за СНП написао изворну шаљиву једночинку На позорници и у животу са темом из грађанског живота, штампану у наставцима и у девет бројева „Позоришта“ (1886, бр. 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53 и 55) и прештампану у Зборнику позоришних дела, св. 20. После извођења комада у НСаду рецензија у „Позоришту“ (бр. 56, 222, 223; бр. 57, 227), коју је потписао Ф., била је изразито негативна: дело је оцењено као „у правом смислу речи проносак“, а за младог писца се каже да је први пут пред великим форумом представио комедију са веома маленом и слабом радњом која представља само једну сцену, a две трећине су празан разговор и бледо сликање неколиких обичних особа и простих карактера. Оспорено му је да има „жицу драмског песника“. Комад је публика „примила хладно“. Поражавајућа критика је утицала да се окане писања драмских текстова. Наставио је, како је написао његов пријатељ Ј. Грчић, да се распитује за позоришне прилике. У „Позоришту“ је 1886. (бр. 62 и 63) писао о немачком глумцу Србину Јоци Савићу, с којим ce први пут срео током студирања у Минхену. Превео je, с пишчевом дозволом, драму Хенрика Ибзена Нора (Et dukkehjem) користећи немачки превод објављен у 2517. свесци Рекламове Universal-Bibliothek под насловом Nora oder Ein Puppenheim. Ибзенов комад у његовом преводу био je игран у Бгду, а СНП га је први пут приказало у Сремским Карловцима 31. III 1894. Милка Марковић је тумачила лик Норе. Преводио је са немачког, француског, руског и енглеског језика. У Лајпцигу је 1888. завршио студије с докторском тезом о Доситеју Обрадовићу – Dositheus Obradović, ein serbischer Aufklàrer des 18 Jahrhunderts, која je y засебној књизи објављена у НСаду 1889. Вратио се, потом, у Србију и започео своју професорску каријеру. Радио је прво у Пожаревцу, одакле je „Јавору“ 1889. послао превод Историје руске књижевности Павла Висковатова. У раздобљу од 1889. до 1909. био је професор гимназија у Крагујевцу, Нишу и Бгду, кратко време и у београдској учитељској школи. За тих двадесет г. деловао је и на књижевном пољу. Писао је уџбенике: Увод у философију за средњу школу (1893), Логика за средњу школу (1894), Српска читанка за други разред средње школе (1898), Српска читанка за трећи разред средње школе (1902), као и студије: Петар Прерадовић према Српству и Хрватству („Нова искра“, 1901), Молитва у уметничкој песми српској (НСад 1902), Михаило Витковић („Нова искра“, 1902), О Лучи микрокозма („Зора“, 1902), О Доситејевим и о народним баснама („Српски књижевни гласник“, 1903), О Сремцу и П. Адамову („Дело“, 1907), Оставина Хенрика Ибзена (ЛМС, 1911) и др. Због партијских сукоба је превремено пензионисан. Од 1910. до 1920. је много путовао пo иностранству, проучавајући педагошке семинаре. Објавио је и многобројне студије из књижевности и педагогије: Стара и нова педагогија (1920) и Образовање учитеља и дечја књига (1920), Из Бранкова и Даничићева круга (1925), Милетић, Змај, Бранко (Споменица Светозара Милетића, ЛМС, 1926), Проблеми Емануила Јанковића (ЛМС, 1927), Јединствена школа (1929), Прилози о животу и раду Косте Трифковића (ЛМС, 1932); од 1908. је уређивао едицију Педагогијска књижница, а од 1922. и едицију Педагошки класици. Реактивиран је од 1920, предавао је у београдској Првој гимназији, a био je и хонорарни професор универзитета до смрти. Био је сарадник редакције Народне енциклопедије Срба Хрвата Словенаца – написао је 29 одредница, између осталог и о себи. Од 11. VIII 1924. до 9. XI 1934. дописивао се са Ј. Грчићем, послао му је 74 ситно исписаних „дописних карата“ и 13 писама. Умро je након кратке болести у Бгду. Сахрањен је на Алмашком гробљу у НСаду породичној гробници свог поочима.

БИБЛ: На позорници и у животу, НСад 1886; О нашим људима великим и малим: анегдоте и сећања, НСад 2011; Дневници. Књ. 1, НСад 2013; Дневници. Књ. 2, НСад 2014; Х. Ибзен, Нора (прев. Ш.), Бгд 1891, 2011. ЛИТ: Ј. Грчић, Наши покојници, ЛМС, 1935, св. 1, с. 132-136; В. Стајић, Новосадске биографије, НСад 1840, св. 5, с. 266-277.

Н. С.