ЧИЛА Гаетано (Gaetano Cilla) – диригент (Маћерата, Италија, 18. I 1906 – Нови Сад, 20. V 1972). Отац му је био композитор. Студирао је музику на конзерваторијуму „Росини“ у Пезару, где је завршио композицију и дириговање 1932. За време Другог светског рата био је активан у партизанском покрету и неко време после рата био је градоначелник места Моро д’Алба. Његова уметничка делатност се у Италији одвијала у три правца: наступао је као пијанист и диригент, а поред тога бавио се и компоновањем. Као оперски диригент дириговао је у римској опери „Реале“ и у миланској „Скали“. Компоновао је дела за клавир, симфонијске поеме и оперу у три чина Ana d’Austria. У Југославију је дошао у јесен 1951, а 1. IV 1952. постављен је за сталног диригента опере Народног казалишта у Сплиту, где је радио до преласка у Новосадску оперу 1. XI 1954. У СНП је као диригент Опере наступао до пензионисања, 30. IV 1962. Дириговао је првенствено дела италијанских композитора и притом показао одлично познавање стилских карактеристика појединих аутора. Поседујући изванредну музичку меморију, он је све опере на представама дириговао напамет. Посебно треба истаћи његов несебичан и веома користан рад са певачима, на припремању солистичких партија. Свакој премијери прилазио је са максималним залагањем и надахнутим полетом. Према речима једног критичара, Ч. је „снагом своје уметничке индивидуалности и сугестивним гестом управо фасцинирао оперски ансамбл“. Супруга му је била глумица СНП Љубица Раваси, која је његове посмртне остатке испратила до породичне гробнице у Мору д’Алба, где је сахрањен уз почасну пратњу одреда карабињера а локални црквени хор је том приликом отпевао мису његовог оца.

ДИРИГОВАЊА: Травијата, Боеми, Аида, Риголето, Андре Шеније, Турандот.

ЛИТ: М. Л(огар), Диригент Гаетано Чила гостује у Новосадској опери, Дневник, 29. X 1954; Ј. Путник, Вердијева Аида у Новом Саду, НС, 1955, бр. 106-107, с. 1; Др. А. М., Заслужени реноме, Зрењанин, 1957, бр. 245, с. 5; В. Поповић, Гаетано Чила, Позориште, НСад, 1972, бр. 9-10, с. 9.

Н. П.

ЧИМАРОЗА Доменико (Domenico Cimarosa) – италијански композитор (Аверза код Напуља, 17. XII 1749 – Венеција, 11. I 1801). Музички се образовао најпре у школи конвентуалаца у Напуљу, а затим у напуљском конзерваторијуму „Санта Марија ди Лорето“, где је учио виолину, чембало и оргуље, а истакао се и као добар певач. После успеха своје прве опере Грофове ћуди (Le stravaganze del Conte, 1772) живео је номадским животом, у истовременом напорном стваралачком раду. Писао је необично брзо и за кратко време је, уз Пајсиела, постао најомиљенији оперски композитор Италије. Његова дела су са успехом извођена на сценама Рима, Напуља и Торина, а такође и ван Италије – у Бечу, Дрездену, Лондону, Паризу и другде. На позив Катарине II, 1787. је постао дворски композитор у Петрограду. Г. 1789. имао је већ преко тридесет написаних опера. Његове опере Клеопатра (1789) и Две невесте (1789–1791), као и друга дела написана у руској престоници, публика је одушевљено примала. Г. 1891. преузео је дужност дворског диригента у Бечу, а од 1793. био је дворски композитор и учитељ музике у Напуљу. Написао је више од 80 оперских дела (од тога 75 у стилу опере буфо), 2 ораторијума, 2 мисе, низ кантата, камерно-инструменталних и вокалних композиција. Ч. је изразити мајстор комичне опере, неисцрпан у богатству мелодија, изразито вешт у обликовању ансамбла, који код њега постаје носилац драмске радње. Музичке мисли су му пуне духа и хумора, а теку складно и неусиљено. Оркестар има важну улогу како у карактеризацији личности, тако и у описивању расположења. Његово ремек-дело, опера Тајни брак (Il matrimonio segreto, написана у Бечу 1792), обједињује све најбоље особине композиторовог талента и сматра се типичним и превасходним обрасцем италијанске музичке буфонерије XVIII века. Уз Пајсиела, Ч. се убраја у класичне представнике италијанске опере и најталентованије мелодичаре опере buffo у другој половини XVIII века. У СНП је на репертоару била његова опера Тајни брак (1970).

М. Х.

ЧИНГО Живко – књижевник, културни и јавни радник и позоришни посленик (Велгошти код Охрида, 13. VIII 1936 – Охрид, 14. VIII 1987). Основну школу завршио је у родном селу, гимназију у Охриду, а Филолошки факултет (одсек за југословенске књижевности) у Скопљу. Потом је био наставник учитељске школе у Охриду, новинар, асистент у Институту за књижевност и фолклор и директор Македонског народног театра у Скопљу, а дуже време и члан Централног комитета Савеза комуниста Македоније. Као прворазредни прозаиста био је велика нада македонске и југословенске књижевности. У македонској прози је сама „појава Живка Чинга на почетку шездесетих година на књижевној сцени значила за македонску прозну књижевност велики одскок, онај ’корак од седам миља’“ (М. Ѓурчинов). Многе његове приповетке и приче за децу, а пре свега Пасквелија, као и роман Велика вода, проглашен од критике за „најбољи роман алегоријско-симболичног типа“ (Х. Поленковић у Енциклопедији Југославије, Згб 1984, III том, с. 284), готово су предодређени за сценску евокацију. Тако је Пасквелија у драматизацији Љ. Георгиевског играна у Скопљу, на сцени СНП (1979) и другде. Дела овог врсног прозаисте превођена су на енглески, француски, руски, турски, пољски, румунски, српскохрватски, словеначки, мађарски, албански, словачки и русински.

БИБЛ: Пасквелија, приповетке, Скопље 1962; Нова Пасквелија, приповетке, Скопље 1966; Семејство Огулиновци, приповетке за децу, Скопље 1966; Големата вода, Скопље 1971; Кенгурски скок, Скопље 1979.

ЛИТ: В. Урошевић, Помоћу идила и гротеска, Разгледи, Скопље 1963: Д. Митревски, Случај Чинга, Современост, Скопље 1966; В. Мићуновић, Премијера Чингове „Пасквелије“, Политика, 11. X 1979; Д. Николић, Црвене зоре пасквелске, Дневник, 11. X 1979; М. Ѓурчинов, Критика сведоштва, Скопље 1976; М. Ђурчинов, Огледи и критике, Бгд 1978, с. 173-182; М. Ђурчинов, Одлазак „заљубљеног духа“, Политика, 15. VIII 1987.

Д. М.

ЧИПЛИКОВ Мартин – глумац и певач. Члан НП у НСаду био је у сезони 1925/26.

УЛОГЕ: Машиниста (Мала Бираги), Петар Мишковић (Пожар страсти), Жижа Циганин (Дивљуша).

ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.).  На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп.
БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959.
ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708–709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82–83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573–575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163–168.

В. В.

ЧИПЛИЋ Милоје – књижевник, благајник СНП (Турски/Нови Бечеј, 25. II 1912 – Јајинци код Београда, 17. X 1941). Рођен је у учитељској породици – отац Жарко и мати Сара били су угледни просветни и јавни радници; старији брат му је књижевник и управник СНП Богдан Чиплић (в). Основну школу завршио је у Новом Бечеју, где је почео да похађа и гимназију, коју је наставио у Србобрану а завршио у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину). Прекидајући у два маха гимназијско школовање, похађао је учитељску и сликарску школу. Као свршени ученик осмог разреда гимназије краће време је био дописник београдске „Правде“ из Ниша, где је привремено боравио. Од 14. IX 1933. до јануара 1934. био је ангажован као благајник трупе СНП, у чијим представама је, према потреби, повремено наступао у епизодним улогама. Од 1934. је месец дана био студент психологије Филозофског факултета у Бгду, а затим се уписао на Правни факултет. У међувремену је, током зиме 1934/35, похађао курс „Вечерњи акт“ Коларчевог народног универзитета, који је водио сликар Петар Добровић. Од новембра 1935. је, са супругом Богданком Малешевом, песникињом, живео у Церови код Ивањице; 1937. су се преселили у Велику Моштаницу близу Бгда. Од августа 1938. до јуна 1939. Ч. је радио као чиновник Туристичког друштва „Фрушка гора“ у НСаду, а од 22. XI 1939. до избијања Другог светског рата био је на одслужењу војног рока у Бањој Луци. Још као шеснаестогодишњак почео је да пише надреалистичке песме. Познанство с песником-револуционаром Јованом Поповићем (1929) означава прекретницу у његовом даљем књижевном раду и он ће отада бити ближе животу, његов посматрачки дар све више ће се изоштравати; млади Ч. свестан је сурове животне стварности и друштвених противуречности, осећа социјалне неједнакости и неправде и заузима према њима оштар критички став, што га сврстава међу прогресивне војвођанске писце генерације која се у књижевности јавља тридесетих г.; пише приповетке, песме, есеје и приказе. Радове је објављивао у листовима и часописима: „50 у Европи“, ЛМС, „Преглед“ (Сарајево), „Годишњак Матице српске“, „Књижевник“ (Згб), „Живот“ (Темишвар), „Југословенски дневник“, „Југословенско братство“, „Мала ревија“ (Чачак), „Часопис живих“, „Ваљци“, „Српски књижевни гласник“, „Војвођанин“, „Живот и рад“, „Књижевне новине“ (Згб), „Наш живот“, „Глас Матице српске“, „Нишки нови лист“ и „Дан“. У приповеткама бави се војвођанским малограђанским и паланачким менталитетом и сељачким елементом суоченим с непосредном животном стварношћу, испољавајући у некима од њих изразит антиратни став; у његовим песмама, родољубивим, љубавним и рефлексивним, такође преовлађује социјална нота; у есејима и приказима, пак, посвећује пажњу и српским и хрватским личностима, питањима и појавама – књижевним, политичким и економским – опредељујући се у првом реду за оне с којима има додирних тачака или поводом којих ће моћи заступати или шире развијати своја социјална уверења и ставове. Све време непрекидно одржава везу и сарађује с напредно оријентисаним писцима, највише с Јованом Поповићем, а од јесени 1936. и са члановима Омладинског културно-привредног покрета (ОМПОК). Ј. Поповић уврстио је 1929. Ч. песму Пој димњака у свој алманах Књига другова, који је полиција по изласку из штампе запленила а већину његових сарадника ухапсила (међу ухапшенима је био и Ч.). Деловао је као иницијатор и главни помагач Б. Чиплићу у покретању, припреми и уређивању двеју свезака „Војвођанског зборника“ (1938, 1939), у којима и сам објављује прилоге, а у првим месецима окупације, до октобарског хапшења 1941, заједно с Љубишом Јоцићем пише у Бгду роман Тамнице, који ће бити објављен тек 1956. Заступљен је у споменици Сећање на пале другове 1941–1944 (НСад 1945) и у зборницима Посмртни сусрет петорице (у два издања: НСад 1949. и 1959) и Речи на делу 1941–1944 (Бгд 1961). Посмртно су му објављени Стихови и проза (НСад 1949) и Сан револуције (у едицији „Социјалистичка мисао у Војводини“ – предговор, избор и објашњења Богданке Малешев, НСад 1977). Његови рукописи чувају се у Рукописном одељењу МС, Историјском архиву у Кикинди и у Музеју револуције у Сарајеву. Ч. је због револуционарног деловања хапшен у Новом Бечеју 1929. и 1934. У Бгду је први пут био заточен од јануара до средине марта 1941. Други пут је ухапшен 2. X 1941. Фашисти су га из логора на Бањици заједно с великом групом родољуба и Јевреја 17. X 1941. одвели у Јајинце и стрељали. Тако је прекинут живот једног младог човека и даровитог напредног писца од којег се, с разлогом, много очекивало, нарочито у области књижевне и друштвене критике и есејистике. Његов рад у позоришту ефемерног је значаја, прихваћен као привремено решење материјалне егзистенције, без намере да му та професија буде животно опредељење. Ипак, у неколико махова је у „Југословенском дневнику“ писао о СНП – то су били чланци о историји и традицији СНП, као и о организационим питањима у овом театру.
БИБЛ: Прво гостовање Српског народног позоришта у Новом Бечеју, Југословенски дневник, 1931, бр. 283, с. 4; Централно питање позоришта у Дунавској бановини, Југословенски дневник, 1934, бр. 135, с. 4; Позоришне аномалије, Југословенски дневник, 1934, бр. 157, с. 3.
ЛИТ: Ж. Милисавац, Милоје Чиплић, предговор књизи Стихови и проза, НСад 1949; Ж. Милисавац, Писци Омладинског покрета, предговор и белешке о писцима у књизи Посмртни сусрет петорице (М. Чиплић, Б. Бајић, В. Коларов, В. Јовановић, Д. Бранков), II издање, НСад 1959, с. 5–20, 239–241; Б. Малешев, Милоје Чиплић, предговор Ч. књизи Сан револуције, НСад 1977, с. 7–24; Б. Чиплић, Трагом „мезимчета српског“, НСад 1980, с. 58–60.

Л. Д.

ЧИЧАК – комедија у 1 чину. Написао: Милан Беговић. Прво извођење 31. I 1918. у НК у Осијеку.

Прво извођење у НП у НСаду 15. XII 1925. (са једночинкама Бискупова синовица и Цветна цеста М. Беговића). – Рд. Ј. Гец; С. Колашинац (Марко), Ј. Матићка (Боја), Љ. Јовановићева (Маша), Л. Лазаревић (Аћим), Н. Дивјак (Јоца). – Изведено 9 пута.

ЛИТ: А-м, Беговићева прослава, Comoedia, 1926, бр. 18, с. 27; А-м, Беговићев допринос позоришту, Comoedia, 1926, бр. 19, с. 3; Критик, Вече шала, Застава, 1927, бр. 68, с. 2.

В. В.

ЧЛАНОВИ ДРУШТВА ЗА СНП – Упис чланова у друштвену организацију која ће водити бригу о позоришту које су Срби у Аустро-Угарској одлучили да установе био је први, основни услов за оснивање ДСНП. Без чланова, разуме се, о оснивању Друштва није могло бити речи. Српска читаоница у НСаду основала је Позориште али није могла преузети и трајну бригу о њему. Држави, међутим, ни на памет није падало да узме под своје окриље српску културно-просветну установу, утолико пре што су њени властодршци отпочетка знали да ће она служити Србима у борби за остваривање њихових основних националних права: чувања народног језика, изграђивања властите културе, неговања народних обичаја и обезбеђивања политичке слободе. Оснивање ДСНП било је дакле неминовно, а оно се без чланства није могло организовати. Због тога су Позоришни одбор Српске читаонице и његов Позоришни одсек већ 1861. упутили путем „Србског дневника“ и штампаних циркуларних писама неколико позива народу на прилагање за оснивање СНП, рачунајући да ће међу прилагачима имати оснивачко језгро будућег Друштва, поготову међу онима с већим прилозима. Оснивачи Друштва, разуме се, могли су бити и неприлагачи, ако су својим угледом, активношћу и утицајима могли допринети општој ствари. После оснивања ове организације, чланом Друштва постајало се под одређеним условима и УО ДСНП није у том погледу правио скоро никакве компромисе. ДСНП установљено је на Оснивачкој скупштини одржаној 29. и 30. V / 10. и 11. VI 1862. На њој је усвојен и Устав Друштва којим су утврђени његови циљеви и задаци, његова организација, органи управљања и начин његовог рада. Из последње верзије Устава, која је усвојена на седници УО СНП (које је формално тада још било у саставу Српске читаонице), одржаној 11/23. IV 1864, а од Краљевског угарског намесничког већа одобрена 7. XI 1865. у § 4 утврђена је институција чланова, као и њихова права и дужности. У том параграфу је прописано да чланови Друштва могу бити редовни или почасни (в. Почасни чланови ДСНП); редовни пак чланови могу бити лични или изборни. Лични чланови су појединци који у Фонд ДСНП (в) уплате ођедном или у ратама у року од три г. износ од 50 форинти аустријске вредности. (Чланови су, разуме се, могли приликом уписа уплатити или обећати и износ већи од 50 форинти; у тим случајевима им се рачунало 50 форинти као обавезни износ на име чланарине, а преостали део као прилог Фонду ДСНП. Лица која су тестаментом-легатом завештавала Друштву извесну суму уношена су post mortem у списак чланова, док се добротвори нису водили као чланови Друштва). У случају да се члан уписује „на отплату“, био је дужан дати о томе изјаву а Друштву издати обвезницу на обећани износ и полугодишње унапред на њега плаћати највишу законску камату. Изабрани чланови били су они појединци које општине или друга правна лица (заводи, установе, удружења) изаберу као своје представнике у Друштву. Право избора таквих представника имају општине и друга правна лица која уплате у Фонд ДСНП на име чланарине најмање 100 форинти аустријске вредности или се обавежу да ће у року од три г. тај или већи износ уплатити, и на њега унапред, сваких пола г., плаћати законску камату. Примера ради, утврђено је да је капитал Фонда ДСНП крајем 1863. износио у обвезницама 28.759 форинти и 29 крајцара; до 30. IX 1865. чланови су издали обвезница у вредности од 5904 форинте и 50 крајцара. Од тих обвезница уплаћено је у Фонд у готовом 800 форинти, тако да је 30. X 1865. у Фонду било капитала у обвезницама у износу од 33.864 форинте и 17 крајцара. Нека буде, такође примера ради, наведено да је стање Фонда 1. XI 1865. било 54.519 форинти и 39 ⁵/₁₀ крајцара. Од тог износа било је 20.655 форинти и 22 ⁵/₁₀ крајцара у готовом новцу (од уплаћених чланарина и камата на издате обвезнице) а остало у обвезницама, које су по угарском облигационом праву имале исту вредност као и менице. Општина или друго правно лице с времена на време бира на 100 форинти прилога једног, на 1000 двојицу, а на преко 1000 форинти тројицу својих представника на скупштинама ДСНП (никад већи број представника без обзира на висину уплаћене или обећане суме). Почасне чланове бира главна скупштина ДСНП у знак признања за њихове заслуге према СНП. Сви лични чланови чине ДСНП. Од 1901, пошто се у Аустроугарској прешло са форинте на крунску валуту, чланарина за личне чланове износила је 100, а за правна лица најмање 200 круна. И у свим осталим случајевима ранији износи били су удвостручавани (за 1 форинту = 2 круне). Значај чланства ДСНП није био у његовом доприносу материјалном положају Позоришта; у том погледу су Друштву неупоредиво више дали добротвори, легатори, приложници и – нарочито – публика која је посећивала представе, и то у свим местима у којима је СНП гостовало. Чланови су били, пре свега, првостепени чинилац који је, с правног становишта, обезбеђивао Друштву опстанак и основу за правоваљани избор органа Друства. Из реда чланова бирани су повереници ДСНП у многим местима у југословенским крајевима који су до 1914. били под аустроугарском доминацијом; они су чинили и језгро месних позоришних одбора у градовима и мањим местима у којима је СНП гостовало. Чланови ДСНП представљали су пред аустроугарском јавношћу српски народ у Аустро-Угарској и оне пријатеље Срба из реда других народа, такође чланова Друштва, који су подржавали национална настојања и културна прегнућа са било које стране долазила. Понајвише захваљујући члановина ДСНП ондашње власти су знале да иза Позоришта стоји цео наш народ и знатан број његових пријатеља – народа обесправљеног многим видовима политичког, друштвеног и јавног живота. Годишње – ДСНП је имало 1861, дакле у г. у којој још није било основано, 19 лица која су према уплатама или преузетим обавезама испуњавала услове да буду његови чланови. У 1865, дакле у г. ступања на снагу Устава, Друштво има 107 чланова. Г. 1875. има их 171; начелник Друштва, др Стеван Павловић (в), међутим, извештава на седници УО ДСНП, одржаној 6/18. II 1880, да Друштво крајем 1879. има свега 307 чланова „које нових, које мртвих и сумњивих“; тај број неће бити тачан, биће да је у њему било много „сумњивих“ чланова који не само да нису уплатили целу чланарину него чак ни њен знатнији део а, уз то, није било изгледа да ће преузету обавезу икада испунити; поуздан је податак да се тек 1885. чланство повећало на 211, а 1895. на 563; крајем 1913. Друштво има 785 чланова. Разуме се, у тај број урачунати су сви који су од 1861. до 1913. били уписани за чланове Друштва и у њему и остали; међу њима био је приличан број чланова који су у међувремену умрли. Ако се погледа колико је чланова уписано по појединим декадама, слика уписивања у чланство ДСНП не изгледа нимало повољно: од 1861. до 1870. уписано је свега 156 чланова, од 1871. до 1880. Друштво добија свега 33 нова члана (безначајан број за пуних десет г.), у раздобљу 1881-1890. број нових чланова Друштва је нешто већи – 48, али још увек, као прираштај, веома мали; тек у декади 1891-1900. упис нових чланова се осетније повећава – са 173 члана, али и то у просеку износи годишње свега 17,3 члана! Од 1901. до 1910. уписано је у Друштво 326 нових чланова, а од 1911. до 1913. још 49. ДСНП се ни у ком случају није могло похвалити укупним бројем својих чланова. У закључку ћемо покушати да ову појаву објаснимо. Љубомир Лотић (в) се 1901. у Позоришту исцрпно осврће на питање чланова ДСНП и констатује да их 1901, дакле четрдесет г. после оснивања СНП, има око 400, и да је међу њима највише трговаца. Међу члановима, међутим, нема ни једног патријарха, ни једног манастира (као правног лица); од владикâ, прилог Друштву дао је само Платон Атанацковић (500 форинти), што га је уврстило и у чланове Друштва; међу њима нема ни једног архимандрита и настојника манастира, међу члановима су само двојица прота, а од тројице попова који су се уписали за чланове Друштва двојица су већ покојници. Недовољно је чланова и са факултетском спремом, на прсте се могу избројати богате црквене општине које су у списку чланова Друштва. Из учитељских редова има свега 4 члана – 3 учитеља и 1 учитељица. Занимљив је Лотићев навод да је до 1901. у ДСНП био учлањен свега 1 занатлија, а ратара односно земљорадника веома мали број; он, међутим, сматра да је само њих међу члановима могло бити бар 400-500. У своме Извештају о двадесетпетогодишњем раду СНП др Лаза Станојевић с осетним призвуком горчине констатује да ДСНП 1905. има 563 члана; од тог броја – колико је Друштву било познато – умрло је 167 чланова а било живих 396. У том броју било је међу члановима 51 разно друштво: 1 књижевно, 1 омладинско друштво, 1 дистрикт, 1 мајсторски цех, 2 читаонице, 2 дилетантска позоришна друштва, 4 добротворне женске задруге, 7 певачких друштава, 7 политичких и 11 црквених општина, и 14 новчаних завода. Станојевић сва та правна лица, без обзира на разнородност послова којима су се бавила, убраја у „друштва“. По њему остаје дакле живих 345 чланова-појединаца, па је у закључку скоро завапио: „Зар од неколико стотина политичких општина само 7? Зар од неких преко сто чисто српских новчаних завода само 14? – За пуних 45 година!!? Јест, као што видите, – на жалост – тако је!“. Ваља притом признати да ни само Друштво није поклањало већу пажњу уписивању нових чланова, нити је у том правцу непрекидно и систематски радило. Док је прикупљању прилога придавана највећа могућа важност, па су у том циљу упућивани многи апели на народ, уписивање чланова остваривало се више вољом самог појединца него што га је било ко позвао или на њега утицао да постане члан Друштва. Повереници су много већу бригу водили о скупљању прилога, ковчежићима (в), образовању месних позоришних одбора и организовању гостовања СНП, иако им се не може порећи знатан удео и при уписивању чланова ДСНП; међутим, да је то био један од њихових примарних задатака, број чланова ДСНП био би много већи. Ипак, било је и изузетака. Крајем новембра и почетком децембра 1878. Корнел Јовановић (в) бавио се неким послом у Земуну; онде је, успут, уписао и двадесет нових чланова ДСНП. Известивши УО ДСНП 19/31. XII 1878. о томе, наводи да би их скупио и више да му притом „није сметала политичка власт“. Да би се повећао број чланова, доцније се предузимају и неке конкретне мере: Главна скупштина Друштва 1911. ставља у дужност УО да што више поради на скупљању нових чланова и да у том циљу именује и поверенике за поједина места. За извршење скупштинске одлуке именован је и пододбор у којем су били Антоније Хаџић, др Душан Радић, др Ђура Трифковић, Јаша Дунђерски, др Павле Јанковић, др Стеван Малешевић и др Јован Латинчић. Резултат је био скоро безначајан: од 1911. до 1913. уписано је свега 49 нових чланова, међу њима и патријарх Лукијан Богдановић с прилогом од 1000 круна и епископ горњокарловачки Михајло Грујић с уплатом редовне чланарине од 100 круна. Било је и примера које треба посебно истаћи. Др Сима Павловић, жупанијски физик из Сомбора, члан Друштва од 1895, уписао је 1902. у Друштво и своју супругу Ану рођ. Бикареву, ћерку Теодору и синове Феодора и Озрена; др Илија Вучетић, адвокат из Новог Сада, фискал и члан Друштва од 1871, уплатио је 1903. за себе, жену Марију рођ. Загорица, ћерку Зору и синове Миливоја и Бранислава 1370 круна на име чланарине; др Давид Коњовић, адвокат из Сомбора, члан од 1896, уписао је 1904. за чланове Друштва супругу Веру и синове Антонија и Јустина; др Милан Максимовић, адвокат из Осијека, члан Друштва од 1897, уписао је 1904. за чланове двојицу својих синова, Ђурицу и Лазу. Радивоје Пауновић и Жарко Станић, обојица велепоседници из Вуковара, уписали су се 1904. за чланове ДСНП: први се обавезао да ће двоструки износ чланарине од по 200 круна уплаћивати десет г., а други да ће такоде десет г. уплаћивати по 100 круна. Споменимо овде да је др Михаило Пупин, родом из Идвора, професор Универзитета у Њујорку, постао члан ДСНП 31. VII / 13. VIII 1902, а Васа Стајић, професор из Сомбора, 4. III 1908. Све до 1883. чланови који су се уписивали у Друштво „на кредит“ потписивали су обвезницу да ће чланарину исплатити „кад се буде зидало зданије за Српско народно позориште“. Због тога се, често, суме на које су издате обвезнице нису могле наплатити ни судским путем. Тек је на седници УО ДСНП 19/31. XII 1883. дат налог фискалу др Илији Вучетићу да у смислу § 4 Устава „зготови нове обвезнице за чланове“. Потписану обвезницу предавао је члан Друштву на износ целе или дела чланарине коју је дуговао; у њој су били утврђени рок и начин исплате дугованог износа. Члан се тим документом обавезивао да ће плаћати 6% камате на своту која још није била отплаћена, до коначне исплате дуга (доцније је камата била повећана на 8%). У случају судског спора члан се подвргавао сваком суду за који се Друштво определи и унапред прихватао кратки сумарни поступак. Многи чланови су више г. дуговали целу или део чланарине. Путем повереника покушавано је да се чланарина наплати; ако се није могло – отписивана је. Ако члан није уплатио ништа од обећане суме – брисан је из чланства. Друштво је пре тога покушавало да од таквих чланова наплати на дуговану суму заосталу камату, али најчешће није у томе успевало. На Главној скупштини ДСНП, одржаној 31. VIII / 12. IX 1896, било је одлучено да се члан који ни после три г. не исплати чланарину на коју је потписао обвезницу, предложи првој наредној скупштини да се брише из чланства. До почетка 1897. од 67 дужника брисана су из чланства 44 члана, на њима је изгубљено 2187,60 форинти дуговане чланарине и 747,02 форинти доспеле камате; познат је само један случај наплате таквог дуга судским путем: од Емила Чакре обећаних 1000 форинти (в. Прилози Друштву за СНП). Ако није било судских тужби ради наплате чланарине (или их је једва било), Друштво се у том питању није увек понашало коректно. На пример, 8/21. VIII 1900. умро је др Илија Огњановић Абуказем. На седници УО ДСНП 11/24. IX 1900. узето је „на тужно знање“ да је др Огњановић умро, али је одмах и констатовано да дугује чланарину од 50 форинти (или 100 круна), па је решено да се његова удовица Даринка позове да покојников дуг исплати! У овом поступку нема зле намере или неповерења, али је могао бити одложен за који месец. Овако је испало незграпно, неукусно и нетактично и према Абуказему и према његовој породици. Почетком новембра 1902. умро је члан Гавра Пантелић, велепоседник и умировљени шумар у Товарнику, који се уписао за члана 1895. и уплатио 20 круна на име чланарине, а остао дужан 80 круна. На седници УО 26. XI / 6. XII 1902. извештај актуара Саве Петровића (в) о томе „узима се на тужно знање“, а одмах затим доноси и закључак: „Благајница друштвена упућује се да поменутог члана брише из чланства, пошто није исплатио чланарину, мада је више пута опоменут био, а нема чланске обвезнице да би се могли наследници му тужити суду“. Педантни Сава Петровић и бескомпромисни др Лаза Станојевић (в) нису ни за длаку одступали од својих принципа кад год је, према њиховом уверењу, требало бранити интересе СНП, чак и у оваквим случајевима. Мора бити да је неко приговорио због таквог малтене безобзирног понашања УО, што показује овај случај: 23. VI / 6. VII 1903. умро је у Сомбору члан др Пера Цветковић са уплаћеном првом ратом од 20 и дугом од 80 круна. УО га 27. VI / 10. VII 1903. није брисао из чланства. Његова смрт „узета је на тужно знање“, с тим да се у списку чланова забележи да је тај члан преминуо. УО је ваљда стога и предложио 18/31. X 1912. наредној Главној скупштини Друштва да се бришу из чланства само они чланови који су у отплати (плаћању рата) чланарине заостали најмање пет и више г., а остале чланове-дужнике треба позивати да одговоре својој обавези, у противном ће бити брисани из чланства ДСНП. Иако је, по правилу, пуноправан члан Друштва постајао само онај ко је исплатио цео износ чланарине, догађало се да су у раду Скупштине учествовали и у органе Друштва бирани и чланови који су део износа чланарине још увек дуговали; ваљда се у таквим случајевима рачунало да потписана обвезница има вредност новчаног документа и да, у ствари, вреди као и готов новац. С тим се изгледа престало на Главној скупштини ДСНП 29. XII 1907 / 11. I 1908, када др Јован Вујић, адвокат из Сомбора, није био изабран у Управни одбор, иако је био предложен, јер „није исплатио чланарину“. Од 1902. се члановима ДСНП који су у целости исплатили чланарину шаљу Дипломе Друштва за СНП (в), са штампаним Описом и тумачењем Дипломе, која је литографисана према цртежу Уроша Предића. Чланарина је до 1908. књижена као приход Друштва, а отада иде у Фонд ДСНП и није се смела трошити. За само наредне две г. Фонд се од чланарина увећао за 2680 круна. Друштво је дакле закључно са 30. XII 1913. имало 785 чланова, по професији овако заступљених: трговаца 188, економа и поседника 120, адвоката и јавних бележника 98, државних чиновника 55, велепоседника 54, приватних чиновника 42, лекара 33, вишег и нижег свештенства 29, банака и штедионица 26, друштава и установа 25, професора 23, инжињера и мерника 14, црквених општина 13, занатлија 10, учитеља 9, апотекара 8, ђака и студената 7, књижевника 6, политичких општина 5, гостионичара 5, новинара 3, индустријалца 2, земљорадника 2. Тих 785 чланова били су, по местима сталног боравка, из ових места: Ада 3, Баја 2, Бачко Градиште 1, Бела Црква 12, Белегиш 1, Београд 9, Беч 9, Бјеловар 1, Будимпешта 10, Велика Кикинда 38, Велики Бечкерек 19, Винер-Нојштат (Бечко Ново Место) 1, Винковци 1, Вршац 48, Вуковар 13, Голубинци 2, Горњи Ковиљ 1, Госпођинци 1, Грабовци 1, Грац 2, Гргуревци 1, Добринци 1, Добрица 1, Долово 4, Ердевик 1, Жабаљ 2, Загреб 8, Земун 25, Идвор 1, Иђош (Банат) 1, Инђија 1, Ириг 5, Јазак 2, Јарковац 2, Модош (Јаша Томић) 1, Каменари 1, Клокочевик 1, Кнез 1, Ковиљ 9, Кувеждин (манастир) 1, Кумане 1, Липик 1, Мартонош 1, Меленци 6, Мокрин 1, Мол 5, Мраморак 1, Нова Кањижа 1, Нова Пазова 1, Нови Бечеј 8, Нови Карловци (Сасе) 1, Нови Сад 164, Немет 1, Њујорк 1, Орловат 2, Осијек 11, Падеј 1, Пакрац 2, Панчево 65, Перлез 2, Путинци 1, Рудна 4, Рума 16, Сегедин 3, Сента 14, Сентандреја 4, Сириг (код Сегедина) 3, Славонски Брод 1, Сланкамен 3, Сомбор 58, Сентомаш (Србобран) 24, Сремска Каменица 2, Сремска Митровица 21, Сремски Карловци 10, Српски Велики Сент-Миклош 1, Стара Пазова 18, Стара Паланка 5, Стари Бановци 1, Стари Бечеј 26, Стари Сивац 5, Стари Футог 3, Стејановци 1, Суботица 13, Темишвар 8, Тител 8, Товаришево 2, Тузла 1, Турија 1, Фаркаждин 1, Чаково 2, Чортановци 1, Шид 3 и Штајнбрух 1. У 93 различита места, дакле, имало је ДСНП 785 чланова. Занимљиво је да је од тог броја само у 16 градова Друштво имало 548 чланова, рачунајући она места у којима је било више од 10 чланова. То су: Нови Сад са 164, Панчево са 65, Сомбор са 58, Вршац са 48, Велика Кикинда са 38, Стари Бечеј са 26, Земун са 25, Сентомаш са 24, Сремска Митровица са 21, Велики Бечкерек са 19, Стара Пазова са 18, Рума са 16, Сента са 14, Суботица и Вуковар са по 13 и Осијек са 11 чланова. Осталих 237 чланова било је распоређено на 77 места. Иако је у неколико тих места био приличан број веома имућних Срба, број чланова у њима заиста је био мали; на пример, у Будимпешти их је било свега 10, у седишту патријаршије, у Сремским Карловцима, такође 10, а у Бечу 9. Ако се ближе размотри структура чланова ДСНП, видеће се да међу њима има занемарљив број замљорадника и занатлија: првих свега 2, других 10. Међу члановима је мали број учитеља (9) и гостионичара (5). У свим овим случајевима реч је о професијама независним од државних власти; поготову су према њима били у потпуној економској независности. Земљорадници су, уз то, спадали међу национално најсвесније слојеве српског народа у Аустро-Угарској, они су чинили већину публике која је посећивала представе српске народне позоришне дружине скоро у свим местима у којима је она гостовала. СНП је у НСаду, до 1914, имало велик број верних посетилаца ратара из Салајке, Подбаре и Роткварског краја, али их нема међу члановима Друштва, као ни земљорадника из многих других места. Управни одбор Друштва за СНП пуних пет деценија је грешио што на земљораднике није рачунао као на потенцијалне чланове Друштва. Док се за учитеље може наћи оправдање у њиховом страху од високог црквеног клера који није подржавао Позориште, а од којег су они зависили, у случају земљорадника и занатлија Друштво нема никаквог оправдања. Да им се непрекидно обраћало и улагало довољно напора да их придобије, било би неколико стотина чланова Друштва само из њихових редова. Одлуком Главне скупштине ДСНП, одржане 23. VI / 5. VII 1886, списак свих чланова Друштва, по местима у којима бораве, штампа се од 1887. сваке г. у „Позоришту“ и шаље члановима уз позив на скупштину, заједно са извештајем о финансијском пословању и стању Фонда и задужбина; када је 1908. „Позориште“ престало да излази, списак чланова Друштва је од 1909. до 1912. објављиван у посебно штампаним извештајима (годишњацима) СНП од сезоне 1908/09. до сезоне 1911/12. Међу члановима ДСНП из Будимпеште налазе се и два позната мађарска културна радника: Карољ Ач, књижевник, са уплаћеном двоструком чланарином од 100 форинти (од 1865), и Ђерђ Молнар, глумац, редитељ, писац позоришних комада и директор будимског Népszínház-а, са уплатом од 50 форинти и 70 крајцара (од 1864). По завршетку Првог светског рата ДСНП, радосно дочекавши ослобођење од туђинске власти, наставило је да ради у Држави СХС, а када је СНП крајем 1919. било етатизовано, Друштво је и без глумачког ансамбла продужило да врши своју функцију. Доцније, оно ће имати и своју трупу. Разуме се, и у овом раздобљу уписивани су нови чланови. Већ марта 1919. члан Друштва постаје Општина Стари Сивац и уплаћује на име чланарине износ од 2000 круна. Чланарина је од јуна 1919. била одређена у динарској валути – 100 динара једном засвагда за физичка и 300 динара за правна лица. Доцније су и у једном и у другом случају ови износи били повећани. После тога ће се уписивање наставити, а приступање у чланство Друштва трајаће скоро до средине тридесетих г. XX столећа. На пример: 1923. уписана су у ДСНП 4 нова члана (међу њима и др Јован Савковић) а 1924. чак 21 члан (међу њима и др Марко Малетин, графички радник Стеван Бркић и књижар-издавач Влада Лежимирац); на Главној скупштини Друштва за СНП, 15. III 1925, утврђени су као чланови-оснивачи Никола Петровић, поседник и трговац из Старе Пазове (редован члан од 1881), затим Штедионица у Старој Пазови (члан од 1893), српске православне црквене општине у НСаду, Згбу и Старом Бечеју, Срећко Албини, композитор из Згба, Трговачка омладина из Велике Кикинде и Српска ратарска штедионица из Старог Бечеја (редован члан од 1901). На истој Скупштини примљено је у Друштво још 13 чланова  – 11 из Старог Бечеја а по један из НСада и Сремске Митровице; пред ту Скупштину, Управни одбор ДСНП решио је 7. III 1925. да један члан може на скупштинама, уредним пуномоћјем, заступати највише пет чланова. На тој седници решено је и да ће се чланови Друштва за СНП, уписани до 1914, који нису исплатили целу чланарину, признати за пуноправне чланове ако уплате 100 динара чланарине одједном или у две рате у року од две г., без обзира на износ који су до 1914. били уплатили. УО је 26. II 1926. оно прво решење променио и одлучио да један члан може заступати на скупштини, путем пуномоћи, само једног члана. Г. 1926. за члана ДСНП уписује се Општина Бездан са уплатом од 300 динара; у сезони 1928/29. уписано је пет нових чланова из Беле Цркве и три из НСада, а издате су дипломе члановима који су у целости исплатили чланарину: осморици из НСада, петорици из Старог Бечеја и по једном из Старог Футога, Осијека, Риђице и Панчева; 1931/32. издате су дипломе тројици чланова из НСада и по једном из Меленаца, Санада, Бгда и Смедерева; у сезони 1932/33. уписано је 14 нових чланова из НСада и по један из Сенте и Бгда. Ови примери показују да је Друштво и у новим условима имало нових чланова и да је сваке г. било таквих принова у редовима ове организације, која се смрћу многих старих чланова била знатно проредила. Чланови ДСНП су, иако до 1914. својим бројем и материјалним доприносом нису испунили очекивања, својом везаношћу за СНП и присуством у њему извршили историјску мисију. Без њих Друштво не би имало услова за опстанак; оно се увек, у свим својим акцијама, могло на њих ослањати и с њима рачунати као друштвеном снагом која СНП неће и не може изневерити. Са данашњег аспекта можемо сматрати да је Друштво требало и могло имати много већи број чланова но што их је имало до 1914, али и оних скоро осамсто, колико их је било, представљали су скуп родољуба окупљених око једне националне институције, спремних да је бране и подржавају сваку њену иницијативу; представљали су дакле моралну снагу с којом су и аустроугарске власти морале итекако рачунати.
ЛИТ: Чланови Друштва за Српско народно позориште, Позориште, НСад 1887, бр. 15, с. 77–80, 1888, бр. 9, с. 37–50; 1889, бр. 6, с. 25027; 1890, бр. 47, с. 1890191; 1891, бр. 6, с. 25–27; 1892, бр. 19, с. 77–79; 1893, бр. 7, с. 29033; 1894, бр. 8, с. 33–37; 1895, бр. 47, с. 193–197; 1896, бр. 47, с. 189–193; Л. Станојевић, Извештај о стању и радњи Српског народног позоришта за последњих тринаест година, од 1881/2. до 1895/6 године, Позориште, НСад 1897, бр. 1 и 2, с. 1–12 (и као засебна брошура); Чланови Друштва за Српско народно позориште, Позориште, НСад 1897, бр. 13, с. 69–73; 1898, бр. 44, с. 200–205; 1899, бр. 9, с. 72–77; 1900, бр. 50, с. 236–242; 1901, бр. 10, с. 88–94; 1902, бр. 27, с. 174–181:, 1903, бр. 11, с. 117–124; 1904, бр. 32, с. 174–182; 1905, бр. 27, с. 148–156; 1906, бр. 11, с. 100–108; Л. Станојевић, О Српском народном позоришту 1881–1905, Сремски Карловци 1906; Извештај о раду и стању Српског народног по­зоришта за пословну годину, НСад 1909, с. 47–65, 1910, с. 85–104, 1911, с. 47–67, 1912, с. 39–59, 1913, с. 6–7.

Л. Д.

ЧЛАНОВИ УПРАВНОГ И НАДЗОРНОГ ОДБОРА, ПОЗОРИШНОГ И ЕКОНОМСКОГ ОДСЕКА И ДЕЛОВОЂЕ ДСНП

Александар АДАМОВИЋ, банкар (или лекар?), НСад – члан ЕО 1870–1873, 1882, 1885–1887, 1891, 1894–1897.
др Петар АДАМОВИЋ, лекар, главни градски физикус, НСад – члан УО 1925–1927; потпредседник УО 1928–1932.
др Стеван АДАМОВИЋ, адвокат, НСад – члан–заменик ПО 1909-1912; члан УО 1920, 1921.
др Федор АДАМОВИЋ, адвокат, НСад – члан-заменик УО 1931–1933.
Светозар АЛАРГИЋ, апотекар, НСад – члан УО 1926.
др Сима АЛЕКСИЋ, лекар, НСад – члан-заменик УО 1926. и члан НО 1927–1929, 1931–1933.
др Јован Јолес АНДРЕЈЕВИЋ, лекар, критичар и преводилац, НСад – члан ПО 1861; члан ЕО 1861–1862.
Мита АРАДСКИ – члан УО 1928, 1929.
Ст. АРАНИЦКИ – члан УО 1924.
Владан АРСЕНИЈЕВИЋ, професор препарандије, Карловац – члан ПО 1872–1876, члан ЕО 1874.
Исидор БАЈИЋ, композитор, НСад – члан ЕО 1904–1907.
Мирко БАЛУБЏИЋ, професор и директор гимназије, НСад – члан УО 1921–1924, 1928, 1929.
Светислав БАНИЦА, професор, НСад – тајник УО 1918–1924.
Јован БЕОГРАДАЦ, официр, новинар, НСад – деловођа ДСНП 1862, 1863.
Никола БЕШЛИН, инжењер, Велики Бечкерек – члан УО 1927.
Димитрије БЈЕЛИЋ, трговац, НСад – члан-заменик УО 1926; члан НО 1927–1929, 1931, 1932.
Марко БОГДАН, трговац, Велика Кикинда – члан УО 1927.
др Милош БОКШАН, адвокат, НСад – члан-заменик ЕО 1908–1914; члан УО 1919.
др Бранислав БОРОТА, адвокат, градоначелник НСада – члан УО 1924, 1925; члан НО 1926, 1927; председник УО 1927–1932.
Јован БОШКОВИЋ, професор Велике школе, уредник ЛМС, Бгд–НСад – члан ЕО 1874; члан ПО 1873, 1875, 1882, 1885–1887, 1891, 1892.
Стеван БРАНОВАЧКИ, адвокат, политичар, градоначелник, НСад – начелник ДСНП 1862–1868; председник ЕО 1871–1874, 1877.
Душан БУДИМИРОВИЋ, професор, НСад – тајник УО 1926.
Милан БУДИСАВЉЕВИЋ, професор, Сремски Карловци – члан УО 1920.
Аркадије ВАРАЂАНИН, новинар, уредник „Женског света“, НСад – члан ПО 1902–1911; члан ЕО 1906, председник ПО 1908, 1909.
Жарко ВАСИЉЕВИЋ, књижевник, НСад – члан УО 1924, 1925, 1928, 1929, 1932, 1933.
др Јован ВЕЛИМИРОВИЋ, лекар, НСад – члан-заменик ПО 1889; члан ПО 1890–1903, члан ЕО 1901, 1903.
др Миладин ВЕЛИЧКОВИЋ-СВИЊАРЕВ, лекар, НСад – члан–заменик ПО 1912–1914; члан–заменик УО 1920; члан УО 1924.
Марко ВИЛИЋ, професор, НСад – члан-заменик ЕО 1910–1914; члан УО 1918, 1919; секретар УО 1935, 1940.
Брана ВОЈНОВИЋ, управник НП НСад – члан УО 1926, 1927.
Стеван ВРАНЕШЕВИЋ, трговац, Панчево – члан ЕО 1881.
Милан ВРТУНСКИ, чиновник, НСад – члан УО 1921.
Божидар ВУЈИЋ, поштар, Суботица – члан ЕО 1865–1867.
Велимир ВУЈИЋ, начелник Трговинског одељења Банске управе, НСад – члан УО1931, 1932.
др Јован ВУЈИЋ, адвокат, Сомбор – члан ЕО 1862, 1863, 1887, 1890, 1903–1904, 1906.
Ђорђе ВУКИЋЕВИЋ, адвокат, НСад – члан ПО 1862, 1866, 1867.
Ненад ВУКИЋЕВИЋ, професор, НСад – члан–заменик ЕО 1911, 1912.
Илија ВУЧЕТИЋ, адвокат, НСад – члан ЕО 1874–1877, 1880–1886, 1888, 1891–1904.
др Никола ВУЧКОВИЋ, стоматолог, НСад – члан–заменик УО 1927.
др Тодор ГАВАНСКИ, адвокат, НСад – члан-заменик ЕО 1905–1907; члан ЕО 1912–1914.
Миливој ГАВРИЛОВИЋ, школски надзорник Банске управе, НСад – члан–заменик УО 1931–1933.
Марин ГЛАВИНА, НСад – члан НО 1926.
Павао Паја ГОСТОВИЋ, адвокат, НСад – члан-заменик ЕО 1878–1881, 1884, 1886–1888, 1890, 1892–1905, 1907, 1908, 1911.
Гаја ГРАЧАНИН, чиновник Обласне финансијске дирекције, директор туристичке агенције „Путник“, НСад – члан УО 1926.
Груја ГРЧИЋ, секретар Удружења трговаца, редактор „Привредних новина“, НСад – члан УО 1923–1927.
Јован ГРЧИЋ, професор и књижевник, НСад – члан УО 1923, 1924.
др Милан ДАВИДОВАЦ, адвокат, НСад – члан ЕО 1896–1904; председник ЕО 1909, 1910.
Пера ДАМЈАНОВИЋ, књиговођа, НСад – члан ЕО 1899–1904, 1906, 1907, 1909–1911.
Ст. ДАМЈАНОВИЋ, судски чиновник, Перлез – члан УО 1926.
Петар ДЕЂАНСКИ, банкарски чиновник, НСад – члан-заменик УО 1928–1932; члан УО 1933, 1935.
др Ђорђе ДЕРА, професор, НСад – члан ПО 1902–1906.
Јоца ДИВИЛД, апотекар, НСад – члан УО 1935.
др Војислав ДИМА, лекар, НСад – члан УО 1928, 1929, 1931–1933.
Миша ДИМИТРИЈЕВИЋ, књижевник, НСад – члан ПО 1879–1889, члан ЕО 1888.
Хаџи Милош ДИНИЋ, глумац, НСад – члан УО 1926, 1927.
Никола ДИНИЋ, глумац, НСад – члан УО 1927.
др Гедеон ДУНЂЕРСКИ, велепоседник, НСад – члан ПО и подначеоник ДСНП 1905–1912, 1914, члан ЕО 1906–1907.
Јаша ДУНЂЕРСКИ, велепоседник, НСад – председник ЕО 1911, 1912, 1914.
инж. Лазар ДУНЂЕРСКИ, велепоседник, НСад – члан УО 1935.
Јован ЂОРЂЕВИЋ, управник СНП – члан ЕО 1861–1867.
др Веселин ЂИСАЛОВИЋ, професор, НСад – члан–заменик ПО 1908.
Јован ЖИВОЈНОВИЋ, професор Новосадске гимназије, градоначелник НСада – члан ЕО 1905, 1907-1909; члан-заменик ПО 1909; члан УО 1919.
Коста ЖИВОЈНОВИЋ, дрогерист, НСад – члан УО 1935.
Арса ИВКОВИЋ, штампар, НСад – члан УО 1928,1929, 1931; члан-заменик УО 1932, 1933.
др Бранко ИЛИЈЋ, адвокат, НСад – члан ЕО 1906-1909; члан УО 1919, 1920.
др Радослав ИЛИЈЋ, адвокат, НСад – члан-заменик УО 1928, 1929, 1931-1934; председник УО 1935.
др Паја ЈАНКОВИЋ, адвокат, НСад – члан ПО 1891, 1894–1897, 1899–1904; члан-заменик ПО 1911–1914; члан УО 1918, 1919.
Јанко ЈАНЧИКИЋ – члан УО 1928, 1929.
Стеван ЈЕЛЕНИЋ, поседник, НСад – члан ЕО 1870–1877.
Александар ЈОВАНОВИЋ – члан ЕО 1871–1872.
Александар Б. ЈОВАНОВИЋ – заменик перовође 1867.
Александар Муша ЈОВАНОВИЋ, адвокат, НСад – члан ПО 1864, 1867–1871, 1875, 1882.
Каменко Ј. ЈОВАНОВИЋ, књижар-издавач, Панчево – члан ЕО 1888, 1890, 1893–1904, 1906, 1907, 1909, 1910.
Корнел ЈОВАНОВИЋ, финансијски стручњак, НСад – члан ЕО 1869–1875, 1878, 1879.
Милан А. ЈОВАНОВИЋ, професор, НСад – члан ПО 1885–1904, 1906, 1908–1914; члан ЕО 1888, 1902, 1912; члан УО 1920.
Петар ЈОВИЧИЋ, угоститељ, НСад – члан ЕО 1862.
др Вл. ЈОЈКИЋ, лекар, НСад – члан УО 1920.
Александар ЈОРГОВИЋ, наставник Више девојачке школе, НСад – члан ПО 1903, 1904, 1906–1909.
Војислав КАЛАНОВИЋ, Крагујевац – члан УО 1931–1933.
др Жарко КАПАМАЏИЈА, лекар, НСад – члан УО 1928, 1929, 1931–1933.
Вјекослав КАРЛАВАРИС, директор Градске штедионице, НСад – благајник ДСНП 1931–1935.
др Димитрије КИРИЛОВИЋ, историчар, управник Државног архива, НСад – секретар УО 1926, 1927.
Мираш КИЋОВИЋ, професор, НСад – члан УО 1926–1929.
Предраг КЛИЦИН, градски сенатор, НСад – члан УО 1926,1927.
Лазар КОВАЧЕВИЋ, прокуратор Српске банке, НСад – члан УО 1928, 1929, 1931–1933.
Александар КОДА, лекар, НСад – члан ПО 1883–1904.
Димитрије-Мита Ђ. КОДА, трговац, банкар и мењач, НСад – члан ЕО 1872–1874, 1883, 1886, 1887, 1889, 1891, 1894, 1896–1904, 1906, 1907, 1909–1912.
Ђорђе Д. КОДА, трговац, НСад – члан ЕО 1862; председник ЕО 1863.
Антоније КОЊОВИЋ, градски сенатор, Сомбор – члан УО 1926.
др Давид КОЊОВИЋ, адвокат, Сомбор – члан ЕО 1907, 1909–1914.
Петар КОЊОВИЋ, композитор, Згб – члан УО 1919–1921.
Никола КОПРИВИЦА – члан ЕО 1864.
Лаза КОСТИЋ, професор и књижевник, НСад – члан ЕО 1874.
др Милоје КОЧА, књижевник и управник полиције, НСад – члан УО 1932, 1933.
др Васа КРСТИЋ, лекар, НСад – члан УО 1928, 1929.
Петар КРСТОНОШИЋ, глумац и новинар, НСад – члан УО 1919–1923.
пл. Василије ЛАЗАРЕВИЋ – члан ЕО 1865.
Светолик ЛАЗАРЕВИЋ, књижар, НСад – члан ПО 1862, 1865–1867.
Зорка С. ЛАЗИЋ, новинар, уредник дечјих новина, НСад – члан УО 1926, 1927.
др Јован ЛАЛОШЕВИЋ, адвокат, Сомбор – члан ЕО 1904, 1906, 1907, 1909–1914.
др Јован ЛАТИНЧИЋ, адвокат, НСад – члан ЕО 1911–1914; члан УО 1919, 1921.
Влада ЛЕЖИМИРАЦ, књижар, НСад – члан УО 1924, 1928, 1929.
Јован ЛЕМАЈИЋ, адвокат – члан УО 1924.
Гедеон ЛЕОВИЋ, адвокат, Сомбор – члан ЕО 1884–1887.
Љубомир ЛОТИЋ, епархијски школски референт, Темишвар – члан ПО 1910–1914; члан УО 1919–1921, 1924.
Младен МАКСИМОВИЋ, апотекар, НСад – члан ЕО 1909–1911.
Марко МАЛЕТИН, секретар МС, НСад – члан УО 1924–1927.
Јован МАЛЕТИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1865–1867, 1869–1877, 1881, 1882
др Стеван МАЛЕШЕВИЋ, адвокат, Сента – члан ЕО 1884–1887; члан ПО 1889, 1892, 1894–1904; фишкал ДСНП 1904–1913.
Фрања МАЛИН, професор, кустос и управник Музеја МС, Петроварадин – члан УО 1924–1926.
Данило МАНОЈЛОВИЋ, официр, НСад – благајник ДСНП, члан ЕО 1874?, 1894–1904.
Лаза МАНОЈЛОВИЋ, трговац, Сентомаш, благајник МС – благајник ДСНП 1866, 1867, члан ЕО 1869–1871.
Лаза К. МАНОЈЛОВИЋ, НСад – благајник ДСНП 1903–1911.
Тодор МАНОЈЛОВИЋ, књижевник, секретар Матице српске и уредник „Летописа МС“, НСад – члан УО 1931, 1932.
Сава МАРИЋ – члан УО 1927.
Аркадије МАРКОВИЋ, књиговођа МС, НСад – књиговођа ДСНП 1897–1911; члан ЕО 1910, 1911.
др Лаза Мргуд МАРКОВИЋ, лекар, НСад – члан ПО 1911–1914; члан УО 1918, 1919.
Паја МАРКОВИЋ-АДАМОВ, професор, Сремски Карловци – члан ПО 1903–1907.
Сима МАРКОВИЋ-КАЋАНИН, трговац, НСад – члан ЕО 1866, 1867, 1869.
Андрија М. МАТИЋ, професор, НСад – члан ПО 1888-1903, 1906, 1907; члан ЕО 1889–1890, 1895, 1901–1902, 1904, 1907–1914, 1918–1920.
Војислав МАТИЋ, новинар, НСад – члан НО 1932, 1933.
Душан МАТИЋ, подуправник Централног кредитног завода, НСад – члан ЕО 1907–1911.
Пера МАТИЋ – члан УО 1924.
Ђока Т. МИЈАТОВИЋ, велепоседник, НСад – члан 1897–1904, 1906–1907, 1909.
Милош Т. МИЈАТОВИЋ, велепоседник, НСад – члан ЕО 1902–1905.
Чеда МИЈАТОВИЋ – члан УО 1924.
др Живко МИЛАДИНОВИЋ, адвокат, Рума – члан ЕО 1911–1914.
др Светозар МИЛЕТИЋ, адвокат, НСад – оснивач ДСНП; члан ЕО 1864.
др Славко МИЛЕТИЋ, адвокат, Вршац – члан ЕО 1864; члан ПО 1904, 1906, 1908–1914.
Трива МИЛИТАР, уредник „Заставе“, руководилац рукописне збирке МС, НСад – члан УО 1925, 1926.
Стеван МИЛОВАНОВ, професор, НСад – члан ПО 1890–1902, 1909, 1910; члан ЕО 1901; члан УО 1921, 1924.
Михаило МИЛОВАНОВИЋ, професор, катихета, НСад – члан ЕО 1904–1907; председник ЕО 1908, 1909.
Никола МИЛОВАНОВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1865–1867.
Лаза МИЛОШЕВ, управник Централног кредитног завода, НСад – члан ЕО 1903–1905.
Александар МИЛУТИНОВИЋ – члан ЕО 1886, 1887.
Васа МИЛУТИНОВИЋ – члан ЕО 1883–1890.
Димитрије Обрад МИЛУТИНОВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1867, 1869–1870.
Славко МИЛУТИНОВИЋ, трговац, НСад – члан УО 1935.
Чеда МИЛУТИНОВИЋ, економ Трандафилијанума – члан НО 1925.
Андрија МИРКОВИЋ, апотекар, инспектор Министарства здравља, Бгд – члан УО 1924, 1925.
Коста МИРОСАВЉЕВИЋ, трговац, НСад – члан УО 1921.
Лаза МИРОСАВЉЕВИЋ, трговац, НСад – члан УО 1919, 1921.
Паја МИРОСАВЉЕВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1866–1871.
Миливој МОЉАЦ, апотекар, Велики Бечкерек – члан УО 1928, 1929, 1931–1933.
Васа МУАЧЕВИЋ, велепоседник, Осијек – члан ЕО 1896–1904, 1906, 1907, 1909–1911.
Ђорђе НАТОШЕВИЋ, лекар, надзорник српских школа – члан ПО 1862.
Ђорђе Ф. НЕДЕЉКОВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1865, 1868–1870, 1887, 1889–1890, 1893–1896.
Влада НЕНАДОВИЋ, апотекар, НСад – члан-заменик ЕО 1912–1914; члан УО 1918–1920.
Гавра НЕЦКОВ, ћурчија, НСад – члан–заменик ЕО 1904–1910.
др Бранко НИКОЛИЋ, краљевски јавни бележник, НСад – члан УО 1918, 1919, 1921, 1931, 1932.
др Рикард НИКОЛИЋ, судија и књижевник, НСад – члан УО 1925,1926.
Стеван НИКОЛИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1862, 1863, 1865–1871, 1873.
Федор НИКОЛИЋ РУДЊАНСКИ, велепоседник, барон од Рудне – члан ЕО 1865–1867.
Петар НИНКОВИЋ, професор и директор гимназије, НСад – члан ПО 1866, 1867, 1873.
Исидор НОВАКОВИЋ, професор, Сомбор – члан ПО 1904/05.
Коста НОВАКОВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1862, 1866–1869.
Филип ОБЕРКНЕЖЕВИЋ, професор, НСад – почасни члан ДСНП 1865; члан ПО 1866-1869, 1873, 1875–1904, 1906; члан ЕО 1878.
Васа ОСТОЈИЋ – члан УО 1922, 1923.
др Тихомир ОСТОЈИЋ, професор Филозофског факултета, Скопље – члан ПО 1904; члан УО 1920.
др Стеван ПАВЛОВИЋ, адвокат, НСад – члан ПО и фишкал ДСНП 1862, 1863, 1865–1868, 1873, 1878–1881, члан ЕО 1869–1870, 1880–1881.
Арса ПАЈЕВИЋ, књижар и издавач, НСад – члан ЕО 1886–1889, 1893–1904.
Димитрије ПАНА(Ј)ОТОВИЋ – члан–заменик ЕО 1866–1868.
Павле ПАНА(Ј)ОТОВИЋ, трговац, Сремска Митровица – члан ЕО 1886, 1887, 1890, 1893–1896.
Јован ПЕТРАНОВИЋ – члан ПО 1866.
др Бранко ПЕТРОВИЋ, секретар Новосадске берзе – члан УО 1925, 1926, председник УО 1927.
Вељко ПЕТРОВИЋ, књижевник, НСад – члан УО 1920.
др Душан ПЕТРОВИЋ – члан ПО (?)
Ђока ПЕТРОВИЋ, школски надзорник, НСад – члан УО 1927.
др Милан ПЕТРОВИЋ, професор, НСад – члан УО 1918–1920.
Никола ПЕТРОВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1862, 1865, 1868.
Никола ПЕТРОВИЋ, велепоседник и трговац, Стара Пазова – члан ПО 1907, 1909–1914.
Сава ПЕТРОВИЋ, тајник ЕО – 1872–1875, 1877–1878, 1880–1907.
др Бранко ПЕЦАРСКИ, адвокат, Сента – члан УО 1928, 1929, 1931–1933.
Гавра ПЛАВШИЋ, апотекар, НСад – члан–заменик ЕО 1878–1901, 1903–1904.
Илија ПОЛЗОВИЋ, велики бележник Новосадског магистрата, НСад – члан ЕО 1868, 1879–1881, 1883.
Михаило ПОЛИТ-ДЕСАНЧИЋ, адвокат, НСад – члан ЕО 1874–1879.
Петар ПОПАДИЋ, трговац – члан ЕО 1869–1879, 1885.
Алимпије ПОПОВИЋ, протојереј, НСад – члан УО 1928, 1929.
Арон ПОПОВИЋ, књиговођа, НСад – члан ЕО 1884–1885, 1889-1890.
Велимир ПОПОВИЋ, начелник финансија Банске управе, НСад – члан УО 1931,1932.
инж. Дака ПОПОВИЋ, министар и бан Дунавске бановине, НСад – члан УО 1921–1925.
Ђока М. ПОПОВИЋ, трговац и књижар, НСад – члан ЕО 1886–1889, 1891–1892, 1894–1904.
Ђорђе ПОПОВИЋ – члан УО 1920.
Ђорђе ПОПОВИЋ ДАНИЧАР, школски референт, новинар и уредник „Данице“, НСад – члан ПО 1861, 1862.
Марко ПОПОВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1862, 1865.
др Милан ПОПОВИЋ, лекар, Стари Бечеј – члан ПО 1904, 1906, 1907, 1909–1914.
Никола Ј. ПОПОВИЋ, велепоседник, Сремска Митровица – члан ЕО 1893–1904.
Панта ПОПОВИЋ, свештеник, Бачко Петрово Село – члан ЕО 1871.
др Ст. ПОПОВИЋ – члан УО 1920.
Стеван ПОПОВИЋ, протојереј, НСад – члан УО 1933.
Стеван В. ПОПОВИЋ, управник Текелијиног завода, Будимпешта – члан ПО 1877–1879, 1882, 1885–1889, 1892, 1894–1904.
Ћира ПОПОВИЋ, трговац и књижар, НСад – члан ЕО 1862, 1863, 1865, 1872–1875, 1882, 1885–1887, 1891, 1893–1903.
Иван ПРОДАНОВИЋ, адвокатски приправник, НСад – члан УО 1925, 1926.
др Јован РАДИВОЈЕВИЋ-ВАЧИЋ, адвокат, Земун – члан ПО 1905, 1907, 1909–1914.
др Љубомир РАДИВОЈЕВИЋ, лекар, Сремска Каменица – члан ПО 1886–1896.
др Душан РАДИЋ, професор и директор гимназије у пензији, НСад – члан ПО 1904, 1906, 1909–1914; перовођа ДСНП 1907; члан УО 1919, 1920.
Ђорђе РАДИЋ, књижевник, уредник „Сеника“ – члан ПО 1862.
Јован РАДИЋ, велепоседник, Суботица – члан ЕО 1905, 1907, 1909–1914.
Ал. П. РАДОВАНОВИЋ, НСад – члан ЕО 1865–1868.
Јован РАДОВАНОВИЋ, адвокат, главни фишкал Новосадског магистрата, НСад – члан-заменик ЕО 1867–1870.
др Јован РАДОНИЋ, библиотекар МС, НСад; професор Београдског универзитета – члан–заменик ПО 1904–1906.
Новак РАДОНИЋ, сликар, НСад – члан ПО 1862, 1865–1868, 1883, 1886–1889.
Коста РАДУЛОВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1862, 1865–1868.
Бранко РАЈИЋ, преводилац – почасни члан ДСНП 1867.
Коста РАЈИЋ, адвокат, НСад – члан ПО 1885–1887.
Ђорђе РАЈКОВИЋ – почасни члан ПО 1865; члан УО 1868.
Јован РАЈКОВИЋ, чиновник, НСад – члан УО 1920,1921.
Пера РАКИЋ, поседник, НСад – члан ЕО 1909, 1910.
Славко РАКИЋ, председник Скупштине Смедеревске области, Вршац – члан УО 1927.
Васа РАНКОВИЋ, НСад – члан ЕО 1862.
Бр. РОЛЕР – члан УО 1920.
др Милан САВИЋ, професор, секретар МС, НСад – члан ПО 1878–1905, 1909, 1910; члан ЕО 1901; члан УО 1920,1921.
др Јован САВКОВИЋ, апелациони судија, НСад – члан–заменик УО 1921; члан УО 1922–1924.
Никола П. САВКОВИЋ – члан УО 1920.
Светозар САВКОВИЋ, професор, НСад – члан–заменик ПО 1865, 1866, 1867; члан ПО 1873, 1875–1906.
Александар САНДИЋ, професор, НСад – члан–заменик ПО 1873, 1875–1887.
Димитрије САРАЧЕВИЋ, хирург, НСад – члан ЕО 1862, 1863.
др Лаза СЕКУЛИЋ, народно–црквени тајник, Сремски Карловци – члан ПО 1893–1904, 1906, 1907.
Стеван СЛАВНИЋ, инжењер, НСад – члан ЕО од 1911. до 1914; члан УО 1921.
Васа СТАЈИЋ, професор, историчар и друштвени радник, НСад – члан УО 1920–1924.
др Јован СТАЈИЋ, градски физикус, Велики Бечкерек – други потпредседник УО 1927.
Никола СТАЈИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1866, 1867.
Душан СТАКИЋ, благајник ДСНП – члан ЕО 1911–1914, 1918–1924.
Светозар СТАНКОВИЋ, инжењер, НСад – председник УО 1926, 1927.
Лаза СТАНОЈЕВИЋ, лекар, НСад – начелник ЕО 1881–1905.
Вел. СТЕФАНОВИЋ, професор, НСад – члан УО 1923, 1924.
Ђорђе СТЕФАНОВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО и благајник 1862, 1863.
др Жарко СТЕФАНОВИЋ, градоначелник у пензији, НСад – члан НО 1926.
Љуба СТЕФАНОВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1868, 1873, 1886, 1887, 1889, 1890, 1893- 1904, 1906-1911; председник ЕО 1907, 1908.
Љубомир СТОЈАДИНОВИЋ, професор и економ, НСад – члан ПО 1862.
Пера СТОЈАДИНОВИЋ, директор штампарије, НСад – члан УО 1924.
др Јефта СТОЈАКОВИЋ, лекар, НСад – члан ПО 1905, 1907–1914.
Ђура СТОЈКОВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1879–1887, 1891–1897, 1899, 1900.
Светозар СТРАЈИЋ, трговац, НСад – члан–заменик УО 1931, 1932.
Влада СТРАТИМИРОВИЋ, адвокат, НСад – члан ЕО 1879–1885, 1911–1914; председник ЕО 1912, 1913; члан УО 1918–1921.
Дара К. СУБОТИЋ, библиотекар МС, НСад – члан–заменик УО 1927.
Јован СУБОТИЋ, књижевник, Згб – председник ЕО 1869–1871.
Каменко СУБОТИЋ, новинар, библиотекар Матице српске, НСад – члан УО 1920, 1921, 1924–1926.
Сава СУБОТИЋ, трговац, НСад – члан ЕО 1861–1863, благајник ДСНП 1865.
Риста ТЕЛЕЧКИ, НСад – члан ? од 1894.
Јован ТОКАЛИЋ, НСад – књиговођа ДСНП 1894–1897.
Ђура ТРИФКОВИЋ, лекар и књижевник, НСад – члан–заменик ПО 1907, 1908; председник ПО 1909–1914, члан УО 1918–1922,1924.
Александар ТРИФУНАЦ БАТФАНСКИ (ОТ БАТВЕ), велепоседник, Велики Бечкерек – члан–заменик ЕО 1868–1871; члан ЕО 1886, 1887, 1890, 1892.
Јован ТУРОМАН, професор, НСад – члан ПО 1865–1868, 1875.
Миладин ТУТОРОВ, бележник, Бачки Брег – члан НО 1923.
др Сима ЋИРИЋ, адвокат, НСад – члан ПО 1905, 1907–1910.
Стеван ЋИРИЋ, професор и народни посланик, Сремски Карловци – члан УО 1928, 1929, 1931–1933.
Александар ЋОСИЋ, НСад – књиговођа ДСНП 1911–1912.
Небојша ЋОСИЋ, срески начелник, Велики Бечкерек – члан УО 1927.
Давид ЋУРЧИЋ, трговац, Будимпешта – члан ЕО 1892–1903.
Милан ЋУРЧИЋ, трговац, НСад – члан УО 1921.
Никола ЋУРЧИЋ, трговац, НСад – члан УО 1927–1929.
Коста ХАЏИ млађи, адвокат, правни референ таграрних заједница, НСад – члан УО 1924–1933.
Антоније ХАЏИЋ, секретар МС и управник СНП – председник ЕО 1869–1879, 1881–1885, 1887–1888, 1890–1914.
Јован ХАЏИЋ, велики бележник, НСад – члан ПО 1866, 1867.
Илија ХРИСТИЋ, адвокат, НСад – члан ПО 1862–1867.
Ђорђе ЧАВИЋ, НСад – члан ЕО 1861, 1864–1865.
Емил ЧАКРА, поседник, НСад – члан ПО 1862, 1865, 1866.
Жарко ЧИПЛИЋ, учитељ, Нови Бечеј – члан УО 1927.
Ђорђе ШЕВИЋ, трговац, НСад – члан ЕО и благајник 1862–1873.
Ђорђе ШИЛИЋ, НСад – књиговођа ДСНП 1913–1914, 1918–1921.
др Д. ШОСТАР – члан НО 1926.
др Душан ШПИРТА, лекар, НСад – члан ЕО 1911–1914.

В. В.

ЧОБАНОВ Урош – публициста, позоришни критичар. У новосадском листу „Дан“ (1937-1940) објављивао је приказе представа СНП (углавном потписујући их: У. Чоб.). Као поштовалац и пријатељ Ф. Делака, 1937. му је помагао у изменама текста И. Цанкара Слуга Јернеј и његово право, а за (такође у Делаковој режији) Белу болест К. Чапека (1938) написао је текстове за спикере фашистичке, антифашистичке и неутралне радио-станице и кратке филмове и дијапозитиве који су сви емитовани у паузама представе, о чему Делак пише у свом сећању, у Споменици СНП 1861-1961.

БИБЛ: Типови Максима Горког на новосадској сцени, Дан, 1937, бр. 27, с. 8; Разговор са редитељем г. др Бранком Гавелом, чија режија у иностранству наилази на признање позоришних стручњака, Дан, 1937, бр. 260, с. 6; Социјални роман у комедији, Дан, 1937, бр. 262, с. 4; Сјајан успех „Хамлета“, Дан, бр. 270, с. 3; Сарказам Молнара-женомрсца, Дан, 1937, бр. 279, с. 5; Разговор са г. Делаком, редитељем који уноси нов дух у своје режије, Дан, 1937, бр. 293, с. 4; „Црвене руже“ – комад који интересантно расветљава психу модерне жене, Дан, 1938, бр. 14, с. 4; Велики успех Чапекове „Беле болести“ на новосадској сцени, Дан, 1938, бр. 22, с. 5; Велики глумац и редитељ Александар Верешчагин прича нам о себи, Дан, 1938, бр. 31, с. 4; Свечана представа Српског народног позоришта, Дан, 1940, бр. 210, с. 3.