ЧИПЛИЋ Милоје

ЧИПЛИЋ Милоје – књижевник, благајник СНП (Турски/Нови Бечеј, 25. II 1912 – Јајинци код Београда, 17. X 1941). Рођен је у учитељској породици – отац Жарко и мати Сара били су угледни просветни и јавни радници; старији брат му је књижевник и управник СНП Богдан Чиплић (в). Основну школу завршио је у Новом Бечеју, где је почео да похађа и гимназију, коју је наставио у Србобрану а завршио у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину). Прекидајући у два маха гимназијско школовање, похађао је учитељску и сликарску школу. Као свршени ученик осмог разреда гимназије краће време је био дописник београдске „Правде“ из Ниша, где је привремено боравио. Од 14. IX 1933. до јануара 1934. био је ангажован као благајник трупе СНП, у чијим представама је, према потреби, повремено наступао у епизодним улогама. Од 1934. је месец дана био студент психологије Филозофског факултета у Бгду, а затим се уписао на Правни факултет. У међувремену је, током зиме 1934/35, похађао курс „Вечерњи акт“ Коларчевог народног универзитета, који је водио сликар Петар Добровић. Од новембра 1935. је, са супругом Богданком Малешевом, песникињом, живео у Церови код Ивањице; 1937. су се преселили у Велику Моштаницу близу Бгда. Од августа 1938. до јуна 1939. Ч. је радио као чиновник Туристичког друштва „Фрушка гора“ у НСаду, а од 22. XI 1939. до избијања Другог светског рата био је на одслужењу војног рока у Бањој Луци. Још као шеснаестогодишњак почео је да пише надреалистичке песме. Познанство с песником-револуционаром Јованом Поповићем (1929) означава прекретницу у његовом даљем књижевном раду и он ће отада бити ближе животу, његов посматрачки дар све више ће се изоштравати; млади Ч. свестан је сурове животне стварности и друштвених противуречности, осећа социјалне неједнакости и неправде и заузима према њима оштар критички став, што га сврстава међу прогресивне војвођанске писце генерације која се у књижевности јавља тридесетих г.; пише приповетке, песме, есеје и приказе. Радове је објављивао у листовима и часописима: „50 у Европи“, „Летопис Матице српске“, „Преглед“ (Сарајево), „Годишњак Матице српске“, „Књижевник“ (Згб), „Живот“ (Темишвар), „Југословенски дневник“, „Југословенско братство“, „Мала ревија“ (Чачак), „Часопис живих“, „Ваљци“, „Српски књижевни гласник“, „Војвођанин“, „Живот и рад“, „Књижевне новине“ (Згб), „Наш живот“, „Глас Матице српске“, „Нишки нови лист“ и „Дан“. У приповеткама бави се војвођанским малограђанским и паланачким менталитетом и сељачким елементом суоченим с непосредном животном стварношћу, испољавајући у некима од њих изразит антиратни став; у његовим песмама, родољубивим, љубавним и рефлексивним, такође преовлађује социјална нота; у есејима и приказима, пак, посвећује пажњу и српским и хрватским личностима, питањима и појавама – књижевним, политичким и економским – опредељујући се у првом реду за оне с којима има додирних тачака или поводом којих ће моћи заступати или шире развијати своја социјална уверења и ставове. Све време непрекидно одржава везу и сарађује с напредно оријентисаним писцима, највише с Јованом Поповићем, а од јесени 1936. и са члановима Омладинског културно-привредног покрета (ОМПОК). Ј. Поповић уврстио је 1929. Ч. песму Пој димњака у свој алманах Књига другова, који је полиција по изласку из штампе запленила а већину његових сарадника ухапсила (међу ухапшенима је био и Ч.). Деловао је као иницијатор и главни помагач Б. Чиплићу у покретању, припреми и уређивању двеју свезака „Војвођанског зборника“ (1938, 1939), у којима и сам објављује прилоге, а у првим месецима окупације, до октобарског хапшења 1941, заједно с Љубишом Јоцићем пише у Бгду роман Тамнице, који ће бити објављен тек 1956. Заступљен је у споменици Сећање на пале другове 1941-1944 (НСад 1945) и у зборницима Посмртни сусрет петорице (у два издања: НСад 1949. и 1959) и Речи на делу 1941-1944 (Бгд 1961). Посмртно су му објављени Стихови и проза (НСад 1949) и Сан револуције (у едицији „Социјалистичка мисао у Војводини“ – предговор, избор и објашњења Богданке Малешев, НСад 1977). Његови рукописи чувају се у Рукописном одељењу МС, Историјском архиву у Кикинди и у Музеју револуције у Сарајеву. Ч. је због револуционарног деловања хапшен у Новом Бечеју 1929. и 1934. У Бгду је први пут био заточен од јануара до средине марта 1941. Други пут је ухапшен 2. X 1941. Фашисти су га из логора на Бањици заједно с великом групом родољуба и Јевреја 17. X 1941. одвели у Јајинце и стрељали. Тако је прекинут живот једног младог човека и даровитог напредног писца од којег се, с разлогом, много очекивало, нарочито у области књижевне и друштвене критике и есејистике. Његов рад у позоришту ефемерног је значаја, прихваћен као привремено решење материјалне егзистенције, без намере да му та професија буде животно опредељење. Ипак, у неколико махова је у „Југословенском дневнику“ писао о СНП – то су били чланци о историји и традицији СНП, као и о организационим питањима у овом театру.

БИБЛ: Прво гостовање Српског народног позоришта у Новом Бечеју, Југословенски дневник, 1931, бр. 283, с. 4; Централно питање позоришта у Дунавској бановини, Југословенски дневник, 1934, бр. 135, с. 4; Позоришне аномалије, Југословенски дневник, 1934, бр. 157, с. 3.

ЛИТ: Ж. Милисавац, Милоје Чиплић, предговор књизи Стихови и проза, НСад 1949; Ж. Милисавац, Писци Омладинског покрета, предговор и белешке о писцима у књизи Посмртни сусрет петорице (М. Чиплић, Б. Бајић, В. Коларов, В. Јовановић, Д. Бранков), II издање, НСад 1959, с. 5-20, 239-241; Б. Малешев, Милоје Чиплић, предговор Ч. књизи Сан револуције, НСад 1977, с. 7-24; Б. Чиплић, Трагом „мезимчета српског“, НСад 1980, с. 58-60.

Л. Д.