ЦРНОГОРЦИ – драма у 3 чина, с певањем. Написали: Јован Цар и О. Витковић. Прво извођење 1. VI 1870. у НП у Бгду.

Прво изводење у СНП 23. IV 1876. у НСаду. – А. Лукић (Мијо), В. Јуришић (Јеврем), Ј. Божовић (Иван), А. Сајевић (Станко), Н. Зорић (Марко), Ј. Бунић (Ђура), П. Добриновић (Милош), В. Марковић (Вук), xxx (Дечко), Б. Хаџићева (Стана), Л. Хаџићева (Зајида). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: О., Црногорци, Позориште, НСад, 1876, бр. 23, с. 91.

В. В.

ЦРНОГОРЧЕВИЋ Зора – драмска глумица (Тузла, 31. I 1902 – Београд, 1. XI 1966). Ћерка Михаила Црногорчевића, значајног позоришног посленика. Њена млађа сестра Даница такође је била глумица. Завршила је три разреда трговачке академије у Тузли. Први пут је ступила на сцену 1921. као Драгиња у Протекцији у НП у Сарајеву. Од 1923. до 1924. била је ангажована у НП у Суботици, од 1924. до 1926. поново у НП у Сарајеву, од 1926. до 1928. у НК у Сплиту, 1928. у Позоришту Удружења глумаца у Нишу, од 1929. до 1934. у Обласном позоришту у Пожаревцу, од 1. IX 1934. до 31. VIII 1935. у НП Бгд – Секција за Дб, од 1935. до 1947. у НП у Нишу, од 1947. до 1948. у НП на Цетињу, од 1948. до 1950. у НП у Крагујевцу и од 1950. до пензионисања, 1954, поново у НП у Нишу. Тридесетогодишњицу свога уметничког рада прославила је 4. II 1953. у Нишу као Баруница Кастели у Крлежином комаду Господа Глембајеви. Била је изразито драмска глумица, нарочито за улоге осећајно више наглашене, танане емоционалне природе, дубока и искрена у доживљају, одмерена и дискретна у драмском изразу, врло правилне дикције.

УЛОГЕ: Тетка Даца (Госпођа министарка), Госпођа Ридер (Стари Хајделберг), Идит Хајс (Дорис решава питање брака), Магда (Коштана), Вука (Јубилеј), Луција (Еквиноцио), Рајмонда (Господин Алфонс), Жени Дибра (Зар Жералдина није анђео).

ЛИТ: А-м, Стари Хајделберг, Југословенски дневник, 1935, бр. 22, с. 6; А-м, Премијера комедије „Дорис решава питање брака“, Југословенски дневник, 1935, бр. 25, с. 6, бр. 27, с. 10, бр. 28, с. 9; А-м, Премијера „Јубилеја“ од М. Милошевића, Југословенски дневник, 1935, бр. 38, с. 10; А-м, „Госпођа министарка“, Југословенски дневник, 1935, бр. 40, с. 10, А-м, In memoriam – Зора Црногорчевић, Позориште, Тузла, 1966, бр. 6, с. 702.

Б. С. С.

ЦРНОЈАЧКИ Богдан – молер извођач, ВКВ радник (Турија, 31. XII 1920 – Нови Сад, ?. 1998). Завршио је 3 разреда занатске школе. До доласка у СНП радио је код приватних мајстора у Турији и Србобрану. У СНП је ангажован од 15. I 1949. Решењем стручне комисије 1957. је унапређен у звање ВКВ радника. Пензионисан је 31. III 1977. Ц. је, поред свог редовног посла у којем је остварио успешну сарадњу са сценографима, стизао да се ангажује и у друштвено-политичком и самоуправном раду. Биран је за председника синдикалне подружнице и Савета Техничке службе.

Р. Б.

ЦРНЧЕВИЋ Бранислав-Брана – књижевник и новинар (Ковачица, 8. II 1933 – Београд, 14. IV 2011). Основну школу похађао је у Сремској Митровици, Руми, Црљенцу и за време рата (1942-1944) као избеглица у Петровцу на Млави. Гимназију је учио у Руми и Сремској Митровици, где је 1952. матурирао. До 1956. је био запослен у НСаду у представништву зрењанинске пиваре и паралелно је студирао на Филозофском факултету у Бгду. Од 1957. је радио као новинар и уредник листа „Јеж“ и од 1963. до 1966. листа за децу „Мали јеж“ . Од 1955, када му је у „Нашем веснику“ штампан први прилог – Вечна песма, објављивао је текстове у „Савременику“, „Делу“, „Књижевним новинама“, „Политици“, „НИН“-у и „Дуги“. Писао је поезију и прозу за децу (збирке Босоноги и небо, за коју је 1963. добио награду „Младог поколења“; Капетан и лула; Мрав доброг срца, 1984), афоризме (Пиши као што ћутиш, 1966), текстове за телевизију, епиграме… Дела су му преведена на више европских језика. Писао је и позоришне комаде: Кафаница, судница, лудница (извођено 1965. у „Атељеу 212“ и 1966. у НП у Сомбору), Биће вам жао што сте се мешали (НП у Пироту 1969), Три пара хознтрегера (НП у Шапцу, 1969), Сребрни свећњаци (1985. у театрима у Вршцу и Зајечару), Телефонске бригаде („Душко Радовић“, Бгд, 1989), Свилен конац (Театар поезије, Бгд, 1989, 1990), Српске главе (НП Ниш, 1991), Пријатељство, занат најстарији (Битеф-театар, 1991). У СНП је 1984. изведена његова „гротеска о усамљености“ Чекајући кабаре, коју је саставио заједно са редитељем Николом Петровићем. Аутор је и тв-драма Ципелице од крокодилске коже (1963), Девојка са три оца (1965), Пета страна света (1966), Њен први чај (1966) и тв-серије Занати (1968). Добитник је више телевизијских награда: 1964. ТВ Бгд и 1965. фестивала на Бледу за драму Девојка са три оца, 1964. фестивала у Александрији за Ципелице од крокодилске коже и 1968. опет на Бледу за Пријатељство занат најстарији. Од 1959. био је члан Удружења новинара Србије а од 1962. Удружења књижевника Србије. Деведесетих г. био је председник Матице исељеника Србије.

ЛИТ: Ј. Ћирилов, Савремено осећање хумора, Борба, 18. XII 1963; М. Милорадовић, „Не заносим се неуспесима“, Београдска недеља, 19. IX 11965; Е. Финци, „Кафаница, судница, лудница“ Бране Црнчевића, Политика, 10. XI 1965; М. Илић, Амбиције и остварења, Сцена, 1966, бр. 1, с. 82; М. Кујунџић, Подсмех немиру, Дневник, 21. V 1984; Ј. Ћирилов, Извините, сатира, Политика, 22. V 1984; Н. Фрндић, Смијех на три сцене, Борба, 15. VI 1984.

В.  В.

ЦРЊАКОВИЋ Антон – члан оперског хора, баритон (Суботица, 3. IX 1924 – Суботица, 1. IV 1987). Завршио је обућарски занат (и пре рата радио код приватних мајстора у Суботици), а касније четири разреда основне и два разреда музичке школе у Суботици. Од 1945. до доласка у СНП био је запослен у суботичкој обућарској задрузи „Слобода“, као кафански певач у хотелу „Бока“ у Херцег-Новом и неколико месеци у певачком ансамблу суботичког НП. Од 1. IX 1954. до пензионисања, 28. II 1973, био је члан хора Опере СНП, где је повремено наступао и у солистичким улогама.

УЛОГЕ: Монах (Дон Карлос), Трећи Црногорац (Кнез од Зете), Тонио (Пајаци).

В. В.

ЦРЊАНСКИ Јованка – инспицијент Драме (Нови Сад, 17. I 1903 – Нови Сад, 9. X 1985). Девојачко презиме јој је било Анђелић. Пошто је отац, професор музике из Прага, одбио да је призна као своје дете, мати, учитељица Драгиња Анђелић, без средстава за живот, дала ју је на усвојење вршачком свештенику Сави Цвејићу. У Вршцу је, код калуђерица, завршила грађанску школу 1917. Већ 1920. удала се за панчевачког грунтовничара Јована Црњанског и до Другог светског рата била је домаћица. Будући да је била надарена за певање, од 1936. је наступала као певач народних песама на Радио Бгду. Исте г. је са певачким друштвом концертирала у Бугарској (Софија, Трново); наредне, 1937, учествовала је на фестивалу радијских певача у Цариграду, а са црквеним певачким друштвом гостовала је 1943. у Будимпешти и Сентандреји. Пошто је одлично говорила и српски и мађарски, бавила се и превођењем са оба језика. После ослобођења запослила се у хору СНП. Од 1. VIII 1946. до 31. VIII 1948. била је на радном месту сценаристе, а од 1. IX 1948. до пензионисања, 29. II 1972, радила је као инспицијент Драме. Дакле, цео свој радни век, две и по деценије, провела је у СНП. „Заљубљеник позоришта и уметности уопште, вршила је своју одговорну и не баш завидну дужност великом тачношћу, преданошћу, дубоком концентрацијом, неизмерним другарством. Увек елегантна, лаганог хода, посебног држања, одмерених покрета, помало треперавог гласа кретала се светом уметника којем је одувек и потпуно припадала“ (Коста Савић у листу „Позориште“). Природно, често је „ускакала“ у улоге уместо спречених глумица – да би се представа одржала. Почетком 1971. је са Удружењем драмских уметника била на студијском путовању у Бечу, Будимпешти и Братислави. На последњој представи коју је водила (Кулосфера, 6. IV 1972) ансамбл се пред публиком свечано опростио од ње: опроштајне говоре одржали су директор Драме Зоран Јовановић и, у име Удружења драмских уметника, глумац Петар Петковић. На крају представе глумци су је извели на позорницу те је заједно са њима отпевала песму у завршној сцени Кулосфере.
ЛИТ:  М. П., Инспицијент Јованка Црњански, Дневник, 3. XI 1970; А-м, Под нашим кровом, Позориште, НСад 1971, бр. 10, с. 17;  К. Савић, Невидљиви учесници представе, Позориште, НСад 1972, бр. 5, с. 14–15; К. Савић, Један одлазак, Позориште, НСад, 1972, бр. 8, с. 15.

В. В.

ЦРЊАНСКИ Милош – књижевник, позоришни критичар (Чонград, Мађарска, 26. X 1893 – Београд, 30. XI 1977). Основну школу (1900-1904) и гимназију код фратара пијариста (1904-1912) завршио је у Темишвару. На Ријеци је похађао Експортну академију (1912-1913), а у Бечу (1913) историју уметности и филозофију. Током Првог светског рата био је на фронту у Галицији, затим у Бечу, Сегедину, Острогону (где је 1917. положио официрски  испит), Удинама, Сан Виту, Опатији, Коморану и Бечу (где се 1918. уписао на Експортну академију). После рата, у Бгду је завршио Фолозофски факултет (1919-1922) и неколико г. био професор историје и српског језика у IV београдској мушкој гимназији. Сарађивао је у „Политици“ и „Времену“, а затим је 1928-1929. у Берлину био аташе за културну пропаганду. По повратку у Бгд поново је радио као професор и новинар. Од 1935. до 1938. био је аташе за штампу у Берлину и од 1938. до 1941. саветник за штампу Посланства у Риму. После напада Немаца на Југославију радио је у Лондону у Одељењу за штампу југословенске владе у емиграцији (1941-1945). По завршетку рата остао је да живи у Лондону, бавећи се различитим пословима, а 1965. се вратио у Југославију и све до смрти живео у Бгду. Превасходно истакнути песник и  романсијер, био је и зналац и поклоник позоришне уметности. Поред драмских текстова (Маска, Конак, Тесла), написао је двадесетак позоришних прлказа и неколико медитација о глумцима – од којих су Добриновић компонован са успоменама и Милка Марковићка посвећени глумцима СНП. Чланци Ц. посвећени позоришту имају све особености његовог стила и поетске визије света, а показују и његово познавање и позоришне традиције и нових кретања европског позоришта у периоду између два светска рата. У СНП су изведене драматизације његових романа: 1987. Роман о Лондону (драм. Петар Марјановић) и 2012. Сеобе (драм. Вида Огњеновић).

БИБЛ: Маска. Поетична комедија, Згб 1918; Милка Марковићка, Дан, 1919/20, бр. 7/8, с. 182-183; Добриновић компонован са успоменама, Путеви, 1924, бр. 3-5, с. 119-120; Бивше кулисе, Путеви, 1924, бр. 3-5, с. 113-116; Театрални Михаило, у: Један век Народног позоришта у Београду, 1868-1968, Бгд 1968, с. 593-595.

ЛИТ: М. Бегић, Милош Црњански: Конак, драма и комедија,  Израз, 1959, бр. 10, с. 307-311; М. Кујунџић, Милош Црњански: Конак, НС, 1. I 1959; Б. Михајловић Михиз, Милош Црњански: Конак, Политика, 15. III 1959; П. Марјановић, Милош Црњански и позориште, Дело, 1965, бр. 3, с. 416-424; М. Первић, Покушај биографске драме „Тесла“, Политика, 9. IV 1966; П. Волк, Самоћа као израз слободе, Књижевне новине, 16. IV 1966; В. Стаменковић, Премијера драме Милоша Црњанског „Тесла“ у НП, НИН,  17. IV 1966; М. Миочиновић, Маска Милоша Црњанског, у: Милош Црњански, Бгд 1972, с. 55-73; П. Марјановић, Драмско дело Милоша Црњанског, Сцена, 1978, бр. 1, с. 5-23; П. Марјановић, Одломци трагања за сценским решењем „Романа о Лондону“ Милоша Црњанског, Сцена, 1981, бр. 2, с. 24-30.

П. М.

ЧАВИЋ Никола – глумац. Члан СНП био је од 1882. до 1884. Играо је епизодне улоге. На Главној скупштини ДСНП 9/21. VI 1884. констатовано је да је „отишао из СНП-а да служи војску“.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Позориште, НСад, 1884, бр. 1, с. 1-2.

В. В.

ЧАЈКАНОВИЋ Веселин – класични филолог, етнолог и преводилац (Београд, 28. III 1881 – Београд, 6. VIII 1946). Отац му се звао Никола и био је занатлија родом из Сарајева, а мати Ана, родом из Јасенова у Банату. Све школе је учио у Бгду. Завршивши студије на Филозофском факултету (класична филологија, 1903), отишао је у Лајпциг и Минхен да се, као државни питомац, усавршава код чувених немачких професора. У Немачкој је одбранио и докторску дисертацију (1907). Краће време је предавао латински језик у гимназији, па се посветио универзитетској каријери поставши доцент за латински језик на Филозофском факултету у Бгду (1908), где је проучавао и предавао класичну филологију и етнологију. После Првог светског рата изабран је за ванредног (1919) и убрзо затим за редовног професора (1921). Већ 1920. је изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Учествовао је у раду многих установа (Српска књижевна задруга, Задужбина Николе Чупића, Друштво Светог Саве, Главни просветни савет, Комисија за полагање професорског испита). У балканским ратовима и у Првом светском рату учествовао је као резервни официр. Због болести је пребачен у Бизерту (Тунис), где је са једним француским инжењером основао Штампарију српских инвалида „у којој су се српски инвалиди обучавали типографском занату“. У Бизерти је уређивао лист „Напред“ с недељним књижевним додатком „Из старих ризница“ (1917-1918). У библиотеци листа „Напред“ издао је двадесет пет књижица (1916-1918). Из Бизерте је прешао на Крф, где је постао уредник „Српских новина“ које су имале додатак „Забавник“. Ту је пратио рад војничких позоришта. Потом је, ради студија, боравио у Паризу и Лондону. Састављао је уџбенике из латинског језика за средње сколе. У ужој струци се истакао као врло танан проучавалац који не трпи импровизације и подражавања. Ч. је наш први историчар религије. Крајем 1920. почео је да предаје историју религије на Теолошком факултету у Бгду. Његови научни радови (почео их је објављивати 1905, још као студент) спадају међу најбоље те врсте код нас. Врло је значајна његова књига Мит и религија у Срба (1973). С великима уживањем се читају његова размишљања о религији и без поговора се прихватају његова тумачења наше фолклорне баштине. Што се тиче познавања трагичног песништва и позоришта код Грка, у томе му је такмац међу Србима могао бити још само др Милош Н. Ђурић, надахнути преводилац Илијаде и Одисеје. Али оно што нарочито осваја у научним Ч. радовима свакако је дотеран и неусиљен стил, на махове полетан и блистав, који се тада претаче у истинско наше казивање. Сарађивао је са многим часописима и листовима („Српски књижевни гласник“, „Годишњица Николе Чупића“, „Босанска вила“, „Глас Српске краљевске академије“, „Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор“, „Старинар“, „Јужнословенски филолог“, „Нова искра“, „Држава“, „Богословље“, „Забавник“, „Политика“, „Правда“). Превео је пет комедија Т. М. Плаута (Одабране комедије, 1923). Занимало га је класично грчко позориште и оставио је ваљану књигу о њему (О трагичном песништву и позоришту код Грка, 1910). Симпатична су два његова позоришна подухвата начињена у избеглиштву, када се као војни обвезник нашао у туђини, у Бизерти, и ту у засебним књижицама објавио четири Плаутове комеди­је: најпре само Менехме (1917) и Тророги шешир (1918), а потом заједно Аулуларију и Менехме (1918). Преводи су пропраћени сажетим коментарима, пуним корисних обавештења мање упућеним читаоцима. Мада поиздаље, Ч. је ипак с времена на време прилазио позоришту, које је разумео и волео. Краће је време (1905) на страницама „Српског књижевног гласника“ оцењивао рад НП у Бгду. Као стручњак за класичну драму, он ју је и препоручивао као културну потребу позоришта и позоришног репертоара. „Ч. зрело и стварно осећа сцену и своја стручна излагања каткад прошара умесним опаскама и предлозима“ (Б. С. Стојковић). И, најзад, у тек основаној Глумачкој школи при НП (1909) као универзитетски доцент предавао је полазницима о грчкој драми и грчком позоришту. НП у Бгду играло је, у његовом преводу, само Менехме Т. М. Плаута (1943), а СНП је 1952. извело његов превод Плаутовог Хвалисавог војника.

БИБЛ: О трагичном песништву и позоришту код Грка, Бгд 1910; Т. Н. Плаут, Менехми (недељни додатак листа „Напред“ од 16. VII 1917; библиотека „Из старих ризница“, г. I, св. 9), Бизерта 1917; Т. М. Плаут, Трогрошни дан, Аулуларија, Менехми, Бизерта 1918; Т. М. Плаут, Одабране комедије, Бгд 1923; Студије из религије и фолклора, Бгд 1924; Трагично песништво и трагична позорница, предговор у: Есхил и Софокле, Одабране трагедије, прев. М. Н. Ђурић, Бгд 1926, с. III-XIX; Српске народне приповетке (ур.), Бгд 1927; Преглед римске књижевности, Бгд 1928; Вергилије и његови савременици, Бгд 1930; О српском врховном Богу, Бгд 1941; Мит и религија у Срба,

Бгд 1973.

ЛИТ: Краљевско српско народно позориште, Позоришни годишњак 1909-1910. и 1910-1911, Бгд 1911, с. 25; Научни и школски рад Веселина Чајкановића, Бгд 1914; Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932,  с. 103; С. Јатић, Плаут: Хвалисави војник, НС, 1957, бр. 120, с. 14; М. Т. Вуковић, Мали књижарски лексикон, Бгд 1959; М. М. Николић, Веселин Чајкановић, Лексикон писаца Југославије, I, НСад 1972, с. 479-480; В. Ђурић, Предговор и Биографија Веселина Чајкановића, у: Мит и религија у Срба, Бгд 1973, с. V-XIII и 647-651.

Ж. П.

ЧАЈКОВСКИ Модест Иљич (Модест Ильич Чайковский) – руски драмски писац и оперски либретиста (Алапајев, Русија, 13. V 1850 – Москва, 15. I 1916). Написао је неколико драма (Један дан у Петрограду. Предрасуде). Аутор је и историјског „мистерија“ Катарина Сијенска, прилично конвенционалне фреске живота XIV века у Италији. За брата, чувеног композитора Петра Иљича (в), написао је либрето за опере Пикова дама и Јоланта. Аутор је и братовљеве биографије – Живот Петра Иљича Чајковског. У СНП је 1959. извођена њихова Пикова дама.

Б. Р.