ХЕНРИК IV (Enrico IV) – трагедија у 3 чина. Написао: Луиђи Пирандело. Прво извођење у Милану, 24. II 1922, у нашој земљи 13. I 1926. у СНГ у Љубљани.

Прво извођење у СНП 14. IX 1940. у Сомбору. Превео: Тодор Манојловић. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Љ. Иличић (Хенрик IV), О. Животић (Маркиза), Д. Петковић (Фрида), Б. Станојевић (Карло), Н. Стојановић (Барон), Љ. Филиповић (Доктор), М. Милићевић (Ландолфо), Б. Варађан (Армалдо), С. Цвитковић (Ордулфо), С. Пашалић (Бертолдо), М. Гајчин (Џовани). – Изведено 5 пута.

Прво извођење у ДНП 18. XI 1942. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. В. Ребезов; Љ. Иличић (Хенрик IV), О. Животић (Маркиза), Ж. Котрошан (Карло), Ђ. Козомара (Фрида), Љ. Драгић (Барон), Н. Митић (Доктор), М. Симић (Ландолфо), Р. Шобота (Арнолдо), В. Милојевић (Ордулфо), Р. Гоjкић (Бертолдо), М. Мирковић (Џовани). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, A Dunábánsagi Nemzeti Szinхáz elöadasai Szomborban, Napló, 24. IX 1940; Л. Дотлић, Луиђи Пирандело и његово драмско стварање, Дан, 13. XI 1940; Л. Дотлић, Луиђи Пирандело: Хенрик IV, Дан, 14. XI 1940; М. Николић, Пирандело: „Хенрик IV“, Нови Сад, 1940, бр. 899–900, с. 5.

А. В.

ХЕНРИК IV ИЛИ ЗАУЗЕЋЕ ПАРИЗА (Henri IV ou la prise de Paris) – позоришни комад. Написали: Жан-Батист Дибоа, Жан-Бернар-Ежен де Кантиран Боари и Леополд Шендезон. Прво извођење у Паризу, 1914.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 14. I 1928. у Панчеву. Преводилац непознат. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

ХЕНРИК VIII И ЊЕГОВИХ ШЕСТ ЖЕНА (Heinrich VIII und seine Frauen) – трагикомедија у 3 чина. Написао: Херман Гресикер. Прво извођење у Берлину, 1957, у нашој земљи 28. II 1960. у НП у Сарајеву.

Прво извођење у СНП 23. IV 1960. у НСаду. Превео: Драгослав Андрић. – Рд. С. Лањи, к. г., сц. и к. Б. Јовановић, к. г.; И. Хајтл (Хенри Тјудор), Ј. Бјели (Катарина Арагонска), А. Веснић (Ана Болен), Ж. Стојановић (Џејн Сејмур), Добрила Шокица (Ана од Клива), В. Миловановић, М. Милутиновић (Кетрин Хауард), Р. Комненовић (Кејт Пар). – Изведено 3 пута, глед. 1231.

БИБЛ: Херман Гресикер, Хенри VIII и његове жене („Краљев гамбит“), прев. Драгослав Андрић, ркп у Библиотеци СНП, сигн. 1454.

ЛИТ: Ј. Виловац, На споредном колосеку, Дневник, 26. IV 1960.

Ј. М.

ХЕРОЛД Луј Јозеф Фердинан (Louis-Joseph Ferdinand Hérold) – француски композитор алзашког порекла (Париз, 28. I 1791 – Терн, предграђе Париза, 19. I 1833). Музици га је од раног детињства подучавао његов отац Франсоа, оргуљаш и пијаниста, који је био ученик Филипа Емануела Баха. Касније је студирао музику на париском Конзерваторијуму (клавир код Ј. Л. Адама, виолину код Р. Кројцера, хармонију код С. Котела и композицију код Е. Н. Мејла). Истакао се као пијанист освајањем прве награде на такмичењу у Паризу 1810. и освајањем Grand Prix de Rome 1812. После боравка у Риму и Напуљу, где је упознао Зингарелија и Пајсиела, настанио се у Бечу, где је дошао у контакт са Салијеријем и упознао Моцартову музику. У Париз се вратио 1816: радио је као корепетитор, па као диригент у Италијанском позоришту (Théâtre Italien). Г. 1826. прешао је у Велику париску оперу. Првенствено оперско-балетски композитор, Х. је дао важан прилог изграђивању француске романтичне комичне опере. Узори су му били Моцарт и Глук, али се код њега местимице више назиру утицаји Росинија, Вебера и Гретрија. Иако његов опус обухвата веома велик број опера и балета, дуго очекивани успех доживео је тек опером Зампа (1831). Осим овог дела, нарочит пријем код публике имала је и његова опера Поповски пашњак (Le-Pré-aux-Clers, 1832), која је само у Паризу током четири деценије изведена преко 1000 пута. Време је углавном прегазило његово дело, те данас на балетским позорницама света живи још једино балет La Fille Mal Gardée, који је, под насловом Враголанка, у СНП извођен 1973. и 1986.

М. Х.

ХЕРТЛИНГОВА – глумица; у СНП је у сезони 1930/31. наступала у епизодним улогама.

ХЕРЋАН-БОДРИЧ Аранка – оперска певачица, мецосопран (Зрењанин, 10. VI 1941 – ). Завршивши осмогодишњу школу у родном месту, студирала је соло певање у Музичкој школи „Станковић“ у Бгду, у класи Бранка Цвејића. Студије певања наставила је приватно, са прекидима, нестрпљиво мењајући педагоге (Б. Дубска, Ј. Стаматовић, М. Хаднађев). Од 16. X 1959. до 15. I 1960. радила је као музички сарадник Радио-НСада. У СНП је ангажована 16. I 1960, најпре као чланица оперског хора. Захваљујући изузетној гласовној обдарености, већ тада је наступала и у већим солистичким улогама. Статус солисткиње стекла је 16. VIII 1964. Са СНП је гостовала у свим југословенским оперским кућама и у Мађарској и Бугарској. У инвалидску пензију отишла је 15. II 1986. Супруг јој је био новинар и преводилац Иштван Бодрич.

УЛОГЕ: Царица и Вила облакиња (Женидба Милошева), Њања (Борис Годунов), Хата и Лудмила (Продана невеста), Еболи (Дон Карлос), Мерцедес (Кармен), Ацучена (Трубадур), Сантуца (Кавалерија рустикана), Половецка девојка и Кончаковна (Кнез Игор), Чобанче (Тоска), Ђована (Риголето), Дома (Еро с онога свијета), Лота (Вертер), Сузуки (Мадам Батерфлај), Флора (Травијата), Лаура (Ђоконда), Мара (Власт), Мица (Аналфабета), Малика (Лакме), Клаудија (Доктор и апотекар), Петронила (Мала Флорами), Клара (Весела удовица), Солисткиња (Јама), Емилија (Отело).

ЛИТ: М. Г., Премијера „Дон Карлоса“, Дневник, 28. IV 1964; Н. Петин, Динамично и спонтано, Дневник, 11. X 1964; В. П(оповић), Разговор пред премијеру „Ђоконде“, Позориште, НСад, 1970, бр. 2, с. 2, 3 и 9; А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 74; В. П(оповић), Чланови Новосадске опере на „Мајским вечерима“, Позориште, НСад, 1973, бр. 10, с. 6.

В. П.

ХЕРЦ Паул (Paul Hertz) – драмски писац, аутор комада Весела забуна, који је у СНП изведен 1935.

ХЕРЦЕГ ВЛАДИСЛАВ – трагедија у 5 чинова. Написао: Јован Суботић.

Праизвођење у СНП 14. XI 1861. у Вуковару. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Н. Недељковић (Херцег Владислав), Д. Поповићева (Видосава), Д. Ружић (Кнез Воислав), Н. Зорић (Војвода). – Изведено 21 пут.

Премијера у СНП 11. II 1868. у Панчеву. – Л. Поповић (Херцег Владислав), Н. Зорић (Жупан Ђурађ), Д. Ружић (Кнез Воислав), А. Мишковићева (Кнез Озрен), М. Гргурова (Видосава), Н. Недељковић (Војвода Алтоман Рађеновић), Н. Рашић (Кнез Растислав Прибисалић), М. Бошњаковић (Кнез Ивко Воисалић), Д. Коларовић (Кнез Твртко Милатовић), К. Хаџић (Кнез Милета Семковић), П. Маринковић (Кнез Вукман Југовић), М. Суботић (Кнез Вукац, Јусуф-ага), М. Станишић (Кнез Санко), Л. Телечки (Синиша). – Изведено 3 пута.

БИБЛ: Ј. Суботић, Херцег Владислав, НСад 1863.

ЛИТ: Д. М., Србско народно позориште, Даница, 1861, бр. 34, с. 540, бр. 35, с. 558–559, 1862, бр. 4, с. 63, бр. 12, с. 201; А-м, У Земуну, 24. нов., Србски дневник, 27. XI 1862; А-м, У недељу, 5. маја: „Херцег Владислав“, представљене 2. и 4. радња, Србски дневник, 7. V 1863; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1863, бр. 19, с. 302, бр. 21, с. 335, бр. 28, с. 448, бр. 34, с. 542, бр. 37, с. 592, бр. 42, с. 671, бр. 45, с. 718; А-м, У четвртак, 19. децембра, „Херцег Владислав“, Србски дневник, 24. XII 1863.

В. В.

ХЕРЦЕГ Ференц (Ferenc Herczeg) – мађарски прозаик и драмски писац (Вршац, 22. IX 1863 – Будимпешта, 24. II 1954). Отац, немачког порекла, био је градоначелник Вршца. Х. је средњу школу похађао у Сегедину и Белој Цркви, а права студирао у Будимпешти. Био је адвокатски приправник у Темишвару. Почео је да пише на немачком, али свој први роман (написан у затвору због фатално окончаног двобоја у Вршцу) објавио је на мађарском. У целом свом стваралачком периоду био је сарадник и уредник разних простоничких новина и часописа. Писац велике популарности, у једном моменту је био и кандидат за Нобелову награду. Конзервативних опредељења, спадао је у припаднике већ прохујалог аристократског доба. Био је посланик у Парламенту и члан Горњег дома, члан Мађарске академије наука (једно време и њен потпредседник). За време Другог светског рата живео је у Италији. Као драмски писац, и поред сладуњаве носталгичности према племству и старим временима, умео је да донесе јасне карактере провинцијалних типова. Велик успех имала је његова драма Плава лисица (A kék róka), која је између два рата обиграла готово све светске позорнице. У СНП је изведена 1929, у преводу Жарка Васиљевића, а НПДб је 1939, такође у Васиљевићевом преводу, приказало његов Последњи плес (Az utolsó tánc).  Први комад је имао неподељен успех, а другоме, и поред доброг пријема код публике, критика је замерала демодирану сладуњавост. Богдан Ђурђев, земунски учитељ, превео је са пишчевом дозволом још 1898. лакрдију Три гардисте (A három testőr), коју је СНП примило и уврстило у репертоарски план, али никада није изведена. Као управник СНП, А. Хаџић је тада био у преписци са Х.

БИБЛ: Последњи плес, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 355; Плава лисица, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 356.

Б. Кв

ХЕРЦЕНБЕРГЕР Александар – пијанист, корепетитор Опере (Нови Сад, 27. XI 1934 – Нови Сад, 2. X 2011). Завршио је један разред Средње музичке школе у Тузли 1951. Радио је у тузланском НП од 1. XI 1952. до 15. IV 1955, у Радио-Приштини од 1. V 1957. до 31. VIII 1958, Радио-НСаду од 1. XI 1958. до 30. VI 1959, НК у Осијеку од 1. IX 1959. до 31. VIII 1962, затим у угоститељским предузећима у Титограду и Јајцу од 1. XI 1962. до 15. VIII 1963, у НП у Суботици од 16. VIII 1963. до 31. VIII 1977. и у СНП од 1. IX 1977. до пензионисања, 28. II 1991. О свирцима Ромима немачког порекла објављена му је књига Сећање на Синте (тројезично, НСад 2006).

Ј. М.