ХАРИТОНОВИЋ Зорка – драмска глумица (Панчево, 1889 – Велика Кикинда, 6. VI 1922). Прва супруга глумца Јована Харитоновића (в); девојачко презиме јој је било Ђорђевић. Први пут се појавила на сцени марта 1908. у путујућем позоришту Фотија Иличића у Сомбору. Од 1912. до 1914. наступала је у нишком позоришту „Синђелић“, односно „Трифковић“. После Првог светског рата, од 1918. до 1919, била је члан обновљеног „Гундулића“ са седиштем у хотелу „Таково“ у Бгду под управом Љубомира Рајичића Чврге. Од 1919. до 1920. је била ангажована у позоришту „Стерија“ у Вршцу под управом Ђокице Протића и од 1921. до преране смрти у СНП у НСаду, где публика није ни стигла да је упозна. Упечатљиво је креирала драмске улоге, са искреном осећајношћу и лепом дикцијом, али се највише, својим високим, јаким и пријатним сопраном, истицала у певачким партијама.

УЛОГЕ: Аурора (Контролор вагона за спавање).

Б. С. С.

ХАРИТОНОВИЋ Јован – глумац и редитељ (Косовска Митровица, 1. I 1876 – Загреб, 28. V 1965). Основну школу је завршио у родном граду и од 1889. похађао гимназију у Бгду, повремено статирајући у НП. По препоруци глумца и редитеља Саве Тодоровића ступио је у нишко позориште „Синђелић“ 1895. и у њему, са малим прекидима, остао до 1905. Затим је наступао у шабачком НП под управом Богобоја Руцовића (1906–1907), па у „Орфеуму“ Бране Цветковића и путујућем позоришту Душана Топаловића. Од 1909. до 1911. водио је сопствену путујућу трупу, па је прешао у дружину Ђокице Протића. У сезони 1912/13. био је члан шабачког театра „Јован Стерија Поповић“, од 1913. до 1915. НП у Скопљу, а у току Првог светског глумио је у заробљеничком позоришту у Нежидеру (Мађарска). По ослобођењу је играо са путујућим глумцима у Бачкој и Банату, па у позориштима „Гундулић“ (1919), „Стерија“ у Вршцу (1920), СНП у НСаду (1921–1922), Градском позоришту у Битољу (1923–1926), поново у СНП (1927–1932), те у Градском позоришту у Пожаревцу и у путујућој трупи Добрице Раденковића, одакле је 1935. пензионисан. Вратио се сцени у Градском позоришту у Крушевцу (1940–1947); потом се повукао у Згб, где се повремено јављао на радију, телевизији и филму. У младости је успешно тумачио ведре момке и обешењаке, а захваљујући слуху и гласу стекао је и многе улоге у комадима с певањем. Временом се развио у доброг карактерног глумца, нарочито у домаћем репертоару, у којем се са успехом огледао и као редитељ богатог животног и сценског искуства. Обе супруге су му биле глумице: Зорка, рођ. Ђорђевић (в) и Хијацинта, рођ. Вугринчић (в).

РЕЖИЈЕ: Коштана, Сеоска лола, Мајчин благослов, Риђокоса, Војвода Брана, Зона Замфирова, На угледу.

УЛОГЕ: Жорж Готфроа (Контролор вагона за спавање), Одрпани господин (Лилиом), Новинар (Топаз), Вељко Војновић (На угледу), Андра Ивановић (Љубомора), Митке (Коштана), Мита Крадић (Сеоска лола), Баберли (Карлова тетка), Зафир (Војвода Брана), Грга (Граничари).

ЛИТ: А-м, Јован Аритоновић, Војводина, Вршац, 17. IV 1921; Ст., Наше позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1929, бр. 19, с. 4; А-м, „Зона Замфирова“ од Ст. Сремца, Нови Сад, 1930, бр. 42, с. 2; А-м, Скамполо, Југословенски дневник, 1931, бр. 25, с. 5; А-м, Српско народно позориште у Панчеву, Југословенски дневник, 1933, бр. 83, с. 5; В., Дуго путовање Јована Аритоновића, Глобус, Згб 5. XII 1958; П. Циндрић, In memoriam Јовану Харитоновићу, Вјесник, Згб 2. VI 1965.

С. Ј.

ХАРИТОНОВИЋ-ВУГРИНЧИЋ Хијацинта Цинта – в. ВУГРИНЧИЋ-ХАРИТОНОВИЋ Хијацинта Цинта

ХАРПАГОН (L’avare) – комедија у 5 чинова. Написао: Жан-Батист Поклен Молијер. Прво извођење у Версају, 9. IX 1668, у нашој земљи 14. X1869. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 21. X 1922. Превео: Владан Ђорђевић. – Рд. Б. Цветковић; К. Васиљевић (Харпагон), М. Душановић (Клеант), К. Цветковићка (Елиза), Стеван Јовановић (Валер), П. Рајчићка (Маријана), Д. Спасић (Анселмо), Д. Матејићка (Фросина), Ј. Стојчевић (Симон), С. Савић (Жак), В. Ивановић (Ла Флеш), В. Јовановићка (Клода), Ј. Силајџић (Брендавоан), Л. Лазаревић (Ла Мерлиш), Р. Алмажановић (Комесар полиције), М. Пашко (Писар). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у Н-Оп 18. I 1929. у Осијеку (под насловом Шкртац). Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

ЛИТ: М-ћ, „Харпагон“ – Народно позориште, Застава, 27. X 1922; Хр., Реприза Молијеровог „Харпагона“, Јединство, 28. X 1922.

В. В.

ХАРТ-ВАРДЕН Бруно (Bruno Hardt-Warden) – либретист (Драхенбург, Немачка 31. VIII 1883 – Беч, 21. VII 1954). Заједно са Робертом Боданским, по драмском комаду Пјера Маривоа Le Jeu de l’amour du hasard, написао је либрето за трочину оперету Игра у срећу (Der Tanz ins Glück) композитора Роберта Штолца, која је у СНП премијерно изведена 28. I 1926.

ХАРТИГ Јулија – члан оперског хора (Панчево, 18. I 1950 –). Право име јој је Јулишка, а девојачко презиме Коларик-Бисак. Завршила је два разреда Средње музичке школе „Јован Бандур“ у Панчеву 1967. У оперском хору СНП запослила се 16. VIII 1969. Много је наступала концертно и на телевизији певајући мађарске народне и староградске песме. Од 1. XI 1993. користила је неплаћено одсуство да би одржала велику турнеју по Аустралији. Одлучивши да се тамо стално настани, са СНП је и формално прекинула радни однос 31. VIII 1994. Први супруг јој је био виолончелиста Оркестра СНП и композитор Тибор Хартиг (в), а брат и снаха Јожеф и Љубица Бисак такође су певали у Хору СНП.

В. В.

ХАРТИГ Тибор – виолончелиста и композитор (Зрењанин, 23. I 1934 – Нови Сад, 10. XII 2006). Пошто је у НСаду завршио Средњу музичку школу „Исидор Бајић“, на Музичкој академији у Бгду је, у класи Р. Форестала и В. Јаковчића, дипломирао 1964. Каријеру је започео аматерски, као соло челиста Камерног оркестра младих. Од 1. IV 1961. до 15. IX 1962. радио је као музичар у Симфонијском оркестру РТВ Бгд. Од 15. IX 1962. до 31. VIII 1964. предавао је у Музичкој школи „Исидор Бајић“ у НСаду, наступајући и као члан Гудачког квартета „Collegium musicum“, а од 1. IX 1964. до 1. X 1965. свирао је у Београдској филхармонији. Од 1. V 1966, када је постављен за концертмајстора оперског оркестра СНП, непрекидно је члан СНП до одласка у инвалидску пензију – 24. IV 1991. Од композиција извођене су му: Гудачки квартет, Концерт за виолончело и гудачки оркестар и Соло песме за глас и клавир. У СНП је 1976. изведен балет Црвенкапа са његовом музиком и његовим либретом – по Гриму, али са измењеним крајем: вук остаје жив и одводе га у зоолошки врт. Друга супруга му је била чланица оперског хора СНП Јулија Хартиг, рођ. Коларик-Бисак (в).

ЛИТ: А. Еберст, Музички бревијар Војводине, НСад 1972, с. 22, 73; М. Хаднађев, „Црвенкапа“ Тибора Хартига, Позориште, НСад, 1975, бр. 3, с. 8; Љ. Мишић, Дечји балет „Црвенкапа“ Тибора Хартига, Позориште, НСад, 1976, бр. 3, с. 3; С. Савић, Да ли се варају мала деца?, Дневник, 29. XII 1976; Ж. Бајић, Две љубави Тибора Хартига, Позориште, НСад, 1980, бр. 5-6, с. 19.

В. В.

ХАРТМАН Георг (Georg Hartmann) – немачки певач, глумац и редитељ (Нирнберг, 30. III 1863 – Нирнберг, 4. IV 1936). Заједно са Е. Блоом и П. Милијеом написао је либрето за Маснеову оперу Вертер, која је у НП изведена 1920.

ХАРТОГ Јан де (Jan de Hartog) – холандско-енглеско-амерички писац романа и позоришних комада (Харлем, 22. IV 1914 – Хјустон, 22. IX 2002). Отац му је био теолог и универзитетски професор, а мати списатељица. Како је бескрајно волео море, већ као двадесетогодишњак је постао матроз на рибарском броду. Завршио је вечерњу гимназију, па се 1930. уписао у Поморску школу. Волонтирао је у позоришту и под псеудонимом написао неколико детективских романа. Први драмски рад објавио је 1937. Г. 1943. побегао је из окупиране Холандије и прешао у Енглеску, где је, на енглеском језику, написао један комад који је изведен у Краљевском позоришту у Виндзору (он је наступио у главној улози). После рата се вратио у Холандију, али у њој није дуго остао. Поново се настанио у Енглеској, прихвативши енглески језик и поставши преводилац сопствених дела на холандски. Комад Постеља са балдахином, написан за време рата, пре одласка у Енглеску, доживео је у САД на хиљаде извођења и омогућио му је да се финансијски осамостали. Пошто је неко време живео у Јужној Француској, прешао је, на позив уредништва часописа „Life“, у САД. У Хјустону је постао професор драматургије на тамошњем универзитету. Дознавши за тексашку болницу „Џеферсон Дејвис“, у којој се у крајњој беди лечила црначка сиротиња, са својом другом женом је у њој две и по г. радио као добровољни болничар. Резултат тог искуства био је роман Болница (The Hospital, 1964), који је узбудио светску јавност. Веран својој хуманистичкој природи, отишао је 1967. у Вијетнам, где се старао о ратној сирочади. Због двоје вијетнамске деце, коју је усвојио, одлучио је да се врати у домовину, у којој ће његови усвојеници добити боље образовање. Пошто је подигао децу, вратио се Хјустон, где је остао до краја живота. У СНП је, под насловом Сапутници, приказан његов комад Постеља са балдахином (The Fourposter, 1943).

ЛИТ: М. Бабинка, Јан де Хартог: „Сапутници“, Дневник, 20. III 1956; М. Мишић, Јан де Хартог – човек и писац, Мостови, Бгд, 1976, бр. 2 (26), с. 131-136.

С. А. Ј.

ХАСАНАГИНИЦА – драма у 3 чина с певањем. Написао: Милан Огризовић. Прво извођење 9. I 1909. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 9. IX 1922. – Рд. К. Васиљевић; Д. Спасић (Ага Хасанага), Љ. Јовановићева (Хасанагиница), А. Кранчевићка (Султанија), мала Филиповићева (Фата), мали Филиповић (Мехо), мала Душановићева (Ахмед), Ј. Стојчевић (Бег Пинторовић), С. Стојчевићка (Зариф ханума), М. Тодосићка (Умихана), Стеван Јовановић (Имотски кадија), К. Виловчевица (Тетка Хата), М. Филиповићка (Тетка Ајша), В. Ивановић (Ибрахим), С. Савић (Хусреф), М. Верешчагина (Робињица Влахиња), В. Јовановићка (Латифа), Р. Алмажановић (Хусеин), В. Виловац (Свата старешина), М. Јанковићка (Прва робињица), З. Душановићка (Друга робињица), М. Авировићева (Јенђијица), М. Пашко (Први слуга), Д. Бајић (Други слуга), xxx (Први роб), Јовановић (Други роб), О. Кожај (Први аскер), Ј. Силајџић (Први сват). – Изведено око 10 пута.

Прво извођење у СНП 23. X 1922. у Старом Бечеју. Подела узета са плаката представе одржане 4. XII 1925. у Великој Кикинди. – Рд. М. Рајчевић; М. Рајчевић (Ага Хасанага), Д. Павићевићка (Хасанагиница), М. Вукомановићка (Султанија), В. Јелићка (Злата), мала Стојанка (Меха), мало Лептирче (Ибра), А. Аћимовићка (Мајка Хасанаге), М. Јелић (Хусо), Ж. Станисављевић (Пинторовић Бег), К. Рајчевићка (Робињица Влахиња), В. Ђорђевић (Имотски кадија), Љ. Вукомановић (Хусреф), П. Спајић (Ибрахим), М. Андрић (Свата старешина). – Изведено 3 пута.

Премијера у НП 18. IV 1926. у Шапцу. – Рд. Ј. Гец; Ј. Гец (Ага Хасанага), Љ. Јовановићева (Хасанагиница), Д. Петровићка (Султанија), К. Колашинчева (Фата), xxx (Мехо), xxx (Ахмед), Р. Кранчевићка (Умихана), Д. Врачаревићка (Зариф хану­ма), С. Колашинац (Бег Пинторовић), Т. Хаџић (Имотски кадија), Н. Дивјак (Ибрахим), М. Васић (Хусреф), Ј. Матићка (Робињица Влахиња), Д. Матејићка (Латифа), М. Степановић (Свата старешина). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у Н-Оп 13. V 1928. у Сомбору. Подела узета са плаката представе одржане 17. XII 1931. у Сплиту. – Рд. А. Гавриловић; А. Гавриловић (Ага Хасанага), З. Вуксан-Барловић (Хасанагиница), Ј. Вујићка (Султанија), Љ. Драгићева (Фата), xxx (Мехо), xxx (Ахмед), В. Веселиновић (Бег Пинторовић), Л. Јовановићева (Зариф-ханума), М. Ракарићка (Умихана), Ј. Мартинчевић (Имотски кадија), А. Аћимовићка (Тетка Хата), И. Веселиновићка (Тетка Ајша), М. Ајваз (Ибрахим), Е. Петровић (Хусреф), И. Прегарц (Робињица Влахиња), В. Долинај (Латифа), М. Аћимовић (Хусеин). И. Ракараић (Свата старешина). – Изведено 6 пута.

Премијера у СНП 1. XI 1934. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. М. Рајчевић; К. Рајчевићка (Хасанагиница), М. Рајчевић (Ага Хасанага), Е. Казазовић (Бег Пинторовић), Ђ. Козомара (Имотски кадија), Д. Павићевићка (Мајка Хасанагина), Б. Костићева (Султанија), Р. Ферари (Робињица Влахиња), П. Милосављевић (Стари Хусеин). – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НПДб 28. X 1937. у Сомбору. – Рд. Т. Танхофер, сц. В. Жедрински; Д. Билуш (Ага Хасанага), И. Петри (Хасанагиница), Р. Петровићева (Султанија), М. Перенчевићева (Фата), М. Мергл (Мехо), Б. Душановићева (Ахмед), А. Рашковић (Бег Пинторовић), Р. Ферари (Зариф ханума), Р. Кранчевићка (Умихана), Стојан Јовановић (Имотски кадија), М. Јашекова (Тетка Хата), И. Душановићка (Тетка Ајша), Н. Гашић (Ибрахим), В. Зељковић (Хусреф), З. Тодоровићка (Робињица Влахиња), М. Петровићева (Латифа), С. Репак (Хусеин). – Изведено 13 пута.

БИБЛ: Милан Огризовић, Хасанагиница, Згб 1909.

ЛИТ: В., Српско народно позориште, Ново време, Стари Бечеј, 1922, бр. 45, с. 2; А-м, „Хасанагиница“, Застава, 1922, бр. 295, с. 3; А-м, Хасанагиница, Србија, Сремска Митровица, 1924, бр. 129, с. 3; Д. Чампраг, „Хасанагиница“ од Огризовића, Нови Сад, 1926, бр. 17, с. 6; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осјечко позориште у Сомбору, Застава, 1928, бр. 114, с. 4; М. М. Весин, Огризовићева „Хасанагиница“, Југословенски дневник, 1934, бр. 217, с. 5; А-м, „Хасанагиница“ од Огризовића, Нови Сад, 1937, бр. 42, с. 4; А-м, Делила – Хасанагиница – Ревизор, Наше слово, Суботица, 1938, бр. 208, с. 2; А-м, Обнова нашег националног репертоара, Невен, Суботица, 1938, бр. 14, с. 2; А-м, Укратко о одржаној представи у Петровграду у извођењу Народног позоришта Дунавске бановине, Банатска пошта, Петровград, 1938, бр. 116, с. 1.

В. В.