ХАЛМ Фридрих (Friedrich Halm – заправо: Eligius Franz Joseph Freiherr von Münch-Bellinghausen) – аустријски драматичар, новелиста и лиричар (Краков, 2. IV 1806 – Беч, 22. V 1871). Као син судије апелационог суда дошао је већ 1811. у Беч. Похађао је затим гимназију у манастиру Мелк; школовање је наставио у Бечу, где је као двадесетогодишњак већ завршио студије права и 1826. ступио у државну управну службу, у којој је добро напредовао. После Копитареве смрти (1844) био је кустос дворске (данас Националне) библиотеке у Бечу, последњу деценију живота члан Горњег дома, а од 1867. до 1870. генерални интендант Бургтеатра и Дворске опере. За књижевне заслуге добио је почасни докторат Универзитета у Јени. Х. је у основи имао конзервативни став; он је био за одржавање Хабзбуршке монархије уз опрезне ситне реформе које не би задирале у суштину њеног постојања. Он је у првом реду драматичар и као такав доживео је велике успехе пред револуцију 1848/49, а доживљавао их је и једно време после ње. Његова драма Griseldis (праизведена у Бургтеатру 1835, штампана 1837) третира у оно време актуелно питање борбе за достојанство жена; имала је беспримеран успех и била преведена на седам језика. Успешном се показала и његова драма Sohn der Wildnis (1843); „понашио“ ју је Иван Трнски под насловом Син пустиње („Избор драматичних дела из репертоара хрватског казалишта“, св. I, Згб 1872). Знатно раније, 1841, у Згбу је штампан превод Х. драме Гризелда (Griseldis). Сабрана Х. дела почела су да излазе из штампе 1857: у 12 свезака, од којих су 4 изашле после његове смрти. У СНП је 1885. изведен Стрелан (Wildfeuer, 1864) у преводу Јована Грчића.

БИБЛ: Стрелан (Wildfeuer), драмски спев у пет чинова, прев. Јован Грчић, НСад 1879.

С. К. К.

ХАМЕР О. – преводилац. Његов превод комада Камен међу камењем Хермана Зудермана изведен је у СНП 1909.

ХАМИК Антон (Anton Hamik) – аустријски драмски писац (Беч, 1887 – Грац, 1943). Племић по пореклу, писао је под псеудонимом Франц Штрајхер (Franz Streicher). Иако је био ангажован као глумац и редитељ у театру у Грацу, пуно радно време је радио за Радио-Грац уређујући забавни и музички програм. За сценско извођење је приредио читав низ комада са народском музиком (Паорски календар, Рат шљива…); они су извођени широм Аустрије пошто су превођени на разне дијалекте немачког језика. Највише успеха у позоришту доживела је његова сељачка гротеска у 3 чина Деда на продају (Der verkaufte Grossvater), која је убрзо после премијере у Грацу (почетком 1942) премијерно изведена у загребачком ХНК 22. III 1942, а у ДНП, у „локализацији“ Јована Геца, 14. VI 1944.

В. В.

.

ХАМЛЕТ (The Tragedy of Hamlet or Prince of Denmark) – трагедија у 5 чинова. Написао: Виљем Шекспир. Прво извођење у Лондону, 1601, у нашој земљи 29. XII 1884. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 19. III 1896. у НСаду. Превео Лаза Костић, за српску позорницу удесио Антоније Хаџић. – Рд. П. Добриновић; А. Лукић (Клаудије), Д. Ружић (Хамлет), С. Филиповић (Полоније), М. Марковић (Хорације), Д. Спасић (Лаерт), Ј. Жикић (Волтиманд), М. Хаџи-Динић (Корнелије), Ј. Тодосић (Розенкранц), Л. Поповић (Гилденстерн), С. Стефановић (Озрик), М. Миловановић (Марцело, Други глумац), Радовић (Први дворанин), С. Бајин (Други дворанин), С. Иваштанин (Свештеник), Ј. Душановић (Дух Хамлетовог оца), К. Васиљевић (Фортинбрас), С. Вујићка (Гертруда), С. Бакаловићка (Офелија), М. Стојковић (Први глумац), Т. Илић (Трећи глумац), Д. Васиљевићка (Прва глумица), З. Ђуришићева (Друга глумица), П. Добриновић (Први гробар), Ђ. Бакаловић (Други гробар). – Изведено 23 пута.

Премијера у СНП 27. II 1909. у Панчеву. – Рд. Д. Спасић; А. Лукић (Клаудије), К. Васиљевић (Хамлет), М. Николић (Полоније), М. Марковић (Хорације), Д. Гошић (Лаерт), Л. Кадијевић (Волтиманд, Озрик), Љ. Мицић (Корнелије), М. Матејић (Розенкранц), С. Стефановић (Гилденстерн), Ј. Антонијевић (Марцело), Р. Спиридоновић (Дух Хамлетовог оца), Т. Лукићка (Гертруда), С. Бакаловићка (Офелија), Д. Спасић (Први глумац), К. Нешковић (Други глумац), Д. Васиљевићка (Прва глумица), О. Освалдова (Друга глумица), М. Хаџи-Динић (Први гробар), Б. Савић (Други гробар). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 15. XI 1921. Подела узета са плаката представе одржане 4. I 1923. у НСаду. – Љ. Стојчевић (Клаудије), В. Богић, к. г. (Хамлет), М. Хаџи-Динић (Полоније), М. Душановић (Хорације), Стеван Јовановић (Лаерт), В. Виловац (Розенкранц), Р. Алмажановић (Гилденстерн), О. Кожај (Озрик, Лукијан), В. Ивановић (Марцело), С. Добрић (Бернардо), Д. Спасић (Први глумац), Л. Лазаревић (Први гробар), С. Савић (Други гробар), Љ. Јовановићева (Гертруда), М. Авировићева (Офелија), З. Душановићка (Глумачка краљица), Ј. Силајџић (Херолд). – Изведено 14 пута.

Премијера у НП у НСаду 12. X 1927. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Е. Надворник; М. Живановић (Хамлет), И. Прегарц (Офелија), Д. Спасић (Полоније), М. Хаџи-Динић (Први гробар), Стеван Јовановић (Хорације), Е. Петровић (Дух Хамлетовог оца), П. Кокотовић (Лаерт), Д. Врачаревић (Гертруда), М. Васић (Клаудије), Л. Лазаревић (Други гробар). – Изведено 3  пута.

Прво извођење у НПДб 27. XI 1937. у НСаду. Превео: Светислав Стефановић. – Рд. Б. Гавела, сц. В. Жедрински, к. М. Бабић-Јовановић, музика С. Христић; Д. Билуш (Клаудије), Т. Танхофер (Хамлет), М. Ајваз (Полоније), Ј. Петричић (Хорацио), Ј. Петровић (Лаерт), С. Миљковић (Волтиманд), Ј. Ковачевић (Корнелије), М. Миљуш (Розенкранц), С. Савић (Гилденстерн), Н. Гашић (Озрик), С. Јовановић (Марцело, Свештеник), М. Стојадиновић (Бернардо), Ц. Јакелић (Франциско), Љ. Филиповић (Први глумац), Р. Ферари (Глумица), С. Миљковић (Други глумац), М. Петровић (Трећи глумац), С. Душановић (Први гробар), В. Зељковић (Други гробар), С. Бурја (Фортинбрас), М. Стојадиновић (Капетан), И. Петри (Гертруда), С. Кос-Михајловић, к. г. (Офелија), С. Репак (Дух Хамлетовог оца). – Изведено 15 пута.

Премијера у СНП 22. XI 1961. у НСаду. Превео: Сима Пандуровић. – Рд. Д. Ђурковић, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, музичка сарадња Д. Стулар; И. Хајтл (Клаудије), Љ. Раваси (Гертруда), Ђ. Јелисић (Хамлет), В. Љубичић (Полоније), Н. Јовановић (Лаерт), М. Радаковић (Офелија), Б. Микоњић (Хорацио), П. Вртипрашки (Марцело), В. Животић (Розенкранц), В. Матић (Гилденстерн), И. Слијепчевић (Корнелије), З. Загорчић (Волтиманд), Д. Јанковић Макс (Први глумац), Р. Којадиновић (Други глумац), В. Томановић (Глумица), Т. Јовановић (Свештеник), С. Шалајић (Озрик). – Изведено 6 пута, глед. 2344.

БИБЛ: Хамлет, прев. Константин Станишић, Бгд 1873; Хамлет, краљевић дански, прев. Лаза Костић, Мостар 1903; Хамлет, прев. Лаза Костић, Бгд 1921; Трагедија Хамлета краљевића Данске, прев. Светислав Стефановић, Бгд 1921; Хамлет, дански краљевић, прев. Сима Пандуровић, Бгд 1924, Сарајево, 1951, Цетиње 1955. и 1957; Хамлет, дански краљевић, прев. Живојин Симић и Сима Пандуровић, Бгд 1961. и 1963.

ЛИТ: А-м, Гостовање СНП-а у Великој Кикинди, Браник, 1896, бр. 103, с. 2, бр. 116, с. 3; А-м, Гостовање СНП-а у Сомбору, Браник, 1896, бр. 41, с. 5, бр. 52, с. 3; А-м; Српско народно позориште, Будућност, Вршац, 25. XII 1896; А-м, Хамлет, Позориште, НСад, 1896, бр. 39-41, с. 153-154, 157-153, 161-162; К. Суботић, Како су играли наши глумци у Митровици, Застава, 1897, бр. 164, с. 2; K., Theater, Slavonische Presse, Осијек, 3. XI 1897; Ј. Храниловић, Хамлет, Позориште, НСад, 1898, бр. 31, с. 134-135; А-м, Народно позориште у Вршцу, Будућност, Вршац, 20. XII 1893; А-м, Српско народно позориште, Српство, Вршац, 1898, бр. 87, с. 1; С., Хамлет, Позориште, НСад, 1900, бр. 31, с. 123; Љ. Милованов, Српско народно позориште у Старом Бечеју, Браник, 1908, бр. 230, с. 7; А-м. У уторак 8. априла дат је „Хамлет“, Слога, Сомбор, 1908, бр. 15, с. 10; М., Хамлет, Ново Позориште, НСад, 1909, бр. 22, с. 86-87; А-м, Хамлет, Ново Позориште, НСад, 1909, бр. 20, с. 78-79; Ј. Грчић, Хамлет, трагедија од Шекспира, Браник, 1911, бр. 242, с. 1-2; К., Хамлет је јуче по други пут даван у нашем позоришту, Застава, 1911, бр. 272, с. 3; А-м, Синоћ је у Позоришту давана Шекспирова трагедија „Хамлет“, Српска ријеч, Сарајево, 1912, бр. 63, с. 3; Ј. С(уботи)ћ, Хамлет – критика и студије, Застава, 1921, бр. 266, с. 1; А-м; Хамлет, Застава, 1921, бр. 264, с. 3; С. Стефановић, Нов превод Хамлета, ЛМС, 1927, књ. 312, с. 418-423; A. Miklautz, Hamlet, Deutsches Volksblatt, 1927, бр. 2368, с. 4; К. Николић, „Хамлет“, трагедија од В. Шекспира, превод Лазе Костића, Нови Сад, 1927, бр. 36, с. 3-4; У. Чоб(анов), Сјајан успех „Хамлета“, Дан, 1937, бр. 270, с. 3;  А-м, Хамлет, Наше слово, Суботица, 1938, бр. 214, с. 3; А-м, О одржаној представи у Петровграду у извођењу Народног позоришта Дунавске Бановине…, Банатска пошта, Петровград, 1938, бр. 116, с. 2; Р. В(еснић), В. Шекспир, НС, 1950, бр. 4-5, с. 4; М. Кујунџић, „Хамлет“ без духа, Дневник, 24. XI 1961; Д. Михаиловић, Хамлет у Југославији (1780-1966), Сцена, 1967, бр. 3, с. 431-433; Д. Михаиловић, Хамлет у Србији, Позоришни живот, Бгд, 1969, бр. 24, с. 9-12; Д. Михаиловић, Гавелина режија „Хамлета“, Позориште, Тузла, 1969, бр. 5-6, с. 595-598.

А. К.

ХАМСУН Кнут (Knut Hamsun) – норвешки романсијер и драмски писац (Лом, 4. VIII 1859 – Гримстад, 19. II 1952). Потекао је из тзв. скандинавске сељачке аристократије. Детињство је провео у Нордленду. Као деветнаестогодишњак написао је неколико песама и започео један роман. Надао се да ће моћи да студира на Универзитету у Кристијанији (данашњем Ослу), па се прихватао свих врста послова не би ли уштедео довољно новца. Не успевши у овом подухвату, одлучио је да крене у Америку. У државама Висконсин и Минесота огледао се у многим сеоским и градским пословима – али без неког нарочитог резултата. Разочаран, вратио се 1884. у Норвешку и одржао неколико предавања о САД. Две г. касније поново је кренуо на нови континент. Живео је у Минесоти, Северној Дакоти и у Чикагу. Држао је предавања из књижевности, био пољопривредни радник и кондуктер у трамвајима са коњском запрегом, где је добио отказ јер је на радном месту читао књиге уместо да наплаћује возне карте. У Норвешку се вратио 1889. и објавио оштар есеј о културном животу у Америци. Његов роман Глад, студија младог човека који хоће да живи од свога пера и који пролази кроз све физиолошке и психолошке мене које изазива глад, појавио се 1890. Успех је био невероватан и уз славу донео му је решење свих финансијских проблема. Х. се тада настанио у једном рибарском сеоцету крај Гримстада, оженио се и изродио петоро деце. Потом се нижу његови романи један за другим, заступајући стално исто скандинавско-русоовско мишљење да је урбани живот, са својим материјалистичким гледањима и механизацијом, човеково проклетство и да је живот на селу, у природи, прави човеков позив. Писани једноставно, али руком аутентичног песника, ти су романи (Пан и Викторија у првом реду) изазивали опште дивљење. Врхунац успеха остварен је 1920, када му је, после објављивања Плодова земље, додељена Нобелова награда. У поређењу са романсијерским, његов драмски рад је мањег опсега. Позоришни комад У канџама живота (Livet ivold, 1910) једно је од најуспелијих његових дела ове врсте. НПДб га је приказало 1938. Слика о Х. не би била потпуна без осврта на његов германизам. На посебан отпор је наишла подршка коју је дао нацистичком покрету. Када се рат завршио, његови га земљаци нису оштро осудили јер је био већ старац, али је над њим остало да лебди осећање општег неодобравања које се граничило са притајеним презиром.

ЛИТ: Ж. Стефановић, Кнут Хамсун, Бранково коло, 1910, књ. XVI, с. 485-486, 515-518, 529-531, 561-562; Л. Смодлака, Кнут Хамсун као романсијер, ЛМС, 1929, књ. 321, с. 220-233; А-м, Кнут Хамсун: „У канџама живота“, Дан, 21. XII 1938; Л. Смодлака, Кнут Хамсун у нашој књижевности, Видици, 1938, књ. 2, с. 417-419; И. Козарчанин, Трагом Кнута Хамсуна, Хрватска ревија, 1939, књ. XII, с. 475-479; Р. Т., Белешка о писцу, у: Кнут Хамсун: Глад, Суботица 1958, с. 297-300.

С. А. Ј.

ХАНАУСКА Боривоје – драмски редитељ (Крушевац, 11. V 1915 – Нови Сад, 30. III 1968). Рођен је у породици чешког досељеника занатлије. Гимназију у Крушевцу напустио је због болести, рано је изгубио оца и са незараслом раном од операције прихватио се ноћног рада у штампарији и упоредо спремао осми разред и матуру. Од 1935. студирао је право у Бгду и упоредо Позоришни одсек Музичке академије у класи Петра Коњовића, а завршио је и Глумачку школу у класи Јосипа Кулунџића и Јурија Ракитина 1936-1938. Похађао је семинар за позоришну уметност на Филозофском факултету у Прагу, где је на њега нарочито утицао Емил Буријан. Радио је као чиновник 1938-1939, а затим као драматург дечјег „Усменог забавника“, пишући дечје драмске игре и конпонујући мале ревије. За време рата, 1941-1944, наставио је студије на Академији, чији је ректор и декан био Петар Коњовић. У том раздобљу његово латентно обољење се веома погоршало. Непосредно после ослобођења радио је у војном позоришту Јагодинске војне области, на чијој сцени је поставио Цанкаревог Слугу Јернеја. Због болести је демобилисан и марта 1945. упућен на рад у СНП, где је неко време био и в. д. директор Драме, а покренуо је и иницијативу за оснивање позоришне школе и постао наставник у Драмском студију. Од 1948. до 1952. био је редитељ у Драми НП у Сарајеву, где се опробао и као сценограф; режирао је и радио-драме и сатиричне сцене, те извео прву глумачку генерацију у БиХ. У НСад се вратио 1952, за драмског редитеља, да би од 1954. до 1957. био главни уредник „Наше сцене“, али је као гост наставио да режира на сцени СНП. Службено је поново редитељ Драме СНП од 1957. до 15. III 1963, када је отишао у инвалидску пензију. У том раздобљу је две сезоне (1958-1960) био директор Драме, повукавши се са тог положаја због слабог здравља; једно време је био и директор Позоришне школе, а шеф Одсека глуме до његовог укидања; на мизансценској проби у јесен 1961. погодио га је срчани инфаркт; све време је живо деловао у аматерским позориштима. Његове режије на сцени СНП (Нушићеви Народни посланик и Покојник, Шкваркиново Туђе дете, Корњејчукова Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика, Дикенсов Цврчак на огњишту) биле су запажене по брижљивој и тананој анализи текстова, по трагању за актуелношћу поруке у њима, по избору чистих и хармоничних сценских изражаја, по сценској култивираности. У његовој режији комада Цврчак на огњишту (1947) први пут се одређеније испољило, уобличило и затреперило оно најбоље и најдрагоценије што је у себи носио – његов лирски, поетски и хуманом иронијом проткани театар, који ће он потом неговати и даље развијати као свој редитељски стил. У том стилу остварио је своје изванредне, антологијске режије Избирачице (корежија Димитрија Ђурковића), Покондирене тикве, Лоркине Доње Росите, Чиплићевог Трактата о слушкињама и неке друге, које поуздано спадају у врхунске домете СНП. Својим радом у Драми овога позоришта дао је битан допринос формирању њене уметничке физиономије и њеним успесима у земљи и иностранству у послератном раздобљу. Залагао се за неговање савремене домаће драме, уверен да само она може ослободити наше позористе „формализма“ и свих других помодних „изама“ и довести гледаоце у дворане. Својим режијама прилазио је с необичном марљивошћу и страшћу, као омађијан, тражећи и налазећи многа решења и многа одбацујући, понекад мученички лебдећи између малодушности и одушевљења. Није му било премца по трудољубивости, по трагалачкој пасионираности, по спремности да стотину пута зарони да би нашао зрно бисера. Његовим сарадницима није увек било лако да га прате на таквом путу. Публика, о којој је увек брижљиво и са љубављу водио рачуна, али не да јој угоди по сваку цену, враћала му је ову пажњу омогућавајући низу његових представа неуобичајено дуг век. Миленко Шуваковић у његовим представама види „поетичност, пре и изнад свега, преосетљиву осећајност, смисао за дубоко људско схватање комичног преображаја, у позоришту и животу. Поседовао је моћ естетског сагледавања и уобличавања визуелног позоришног израза, и увек присутну тежњу да се продуховљеном позоришном стилизацијом свет позоришта узнесе изнад свакодневног животног сивила, баналности и натуралистичке суровости и нелепости“. Оставио је у рукопису позоришне мемоаре посвећене претежно животу и раду СНП кроз две деценије – са занимљивим оценама, анализама и портретима. Био је вредан сарадник у Стеријином позорју: руководилац Центра за документацију 1965-1966, редактор издања, главни уредник каталога II међународног тријенала „Позориште у фотографској уметности“ и „Алманаха војвођанских позоришта 1966/67“, те члан Главног и Управног одбора. За свој рад добио је многа признања: ордене рада II и III реда, две Стеријине награде (1961, 1967), две награде на Сусретима војвођанских позоришта (1960, 1967), две награде Удружења драмских уметника Србије, Октобарску награду града (1964) НСада и друге.

РЕЖИЈЕ:
Народни посланик, Виноградари из Шартреа, Туђе дете, Фигарова женидба, Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика, Покондирена тиква, Покојник, Цврчак на огњишту, Руско питање, Мећава, Дон Жуан, Музички пајаци, Над попом попа, Шарена лопта, Да ли је овуда прошао млади човек, Власт, Тетовирана ружа, Парастос у белом, Пера Сегединац, Избирачица, Вук Бубало, Физичари, Доња Росита или Говор цвећа, Просјачка опера, Кир Јања, Трактат о слушкињама, Госпођа Бовари.

ЛИТ: Б. Петровић, „Народни посланик“ од Нушића, СВ, 29. IV 1945; Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 22. VII 1945; Б. Ч(иплић), Нушићев „Народни посланик“ у делимично новој подели, СВ, 28. I 1946; Б. Чиплић, Три актовке, СВ, 1. II 1946; Б. Чиплић, Стеријина „Покондирена тиква“ у режији Боре Ханауске, СВ, 31. VIII 1946; М. Рајковић, Премијера Нушићевог „Покојника“, СВ, 17. XII 1946; Б. Ч(иплић), Дикенсов „Цврчак на огњишту“, СВ, 3. II 1947; М. Ђоковић, Гостовање Војвођанског народног позоришта, Политика, 19. III 1947; Е. Финци, Две представе Војвођанског народног позоришта у Београду, Борба, 19. III 1947; Б. Петровић, Руско питање, СВ, 5. X 1947; О. Н(оваковић), „Покојник“ Нушићев, НС, 1952, бр. 49-50, с. 5; Б. Чиплић, „Покојник“ од Нушића, Стражилово, 1952, бр. 4, с. 5; М. Мисаиловић, „Покојник“ у Н. Саду, НИН, 1952, бр. 96; С. Берберски, „Мећава“ Пере Будака на сцени новосадског позоришта, СВ, 30. XII 1952; Б. Ч(иплић), Будакова „Мећава“ у Новом Саду, Стражилово, 1953, бр. 9-10, с. 7; О. Новаковић, Још један Молијер на новосадској сцени, НС, 1953, бр. 61-62, с. 2; Ј. Путник, Зилахијеви „Музички пајаци“ у СНП, 1953, бр. 67, с. 3; Ј. Виловац, „Покондирена тиква“ на новосадској сцени, Дневник, 12. III 1954; О. Новаковић, „Покондирерна тиква“ у Новом Саду, НС, 1954, бр. 77, с. 9; М. Матко (А. Панов), „Над попом попа“, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; Ј. Максимовић, Прочишћен и поетизован Торкаров текст, Дневник, 18. I 1956; О. Н(оваковић), Сновиђење једне генерације, НС, 1956, бр. 108-109, с. 5; Д. Поповић, Игор Торкар: „Шарена лопта“, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 136-139; М. Бабинка, „Да ли је овуда прошао млади човек“, Дневник, 30. IV 1957; Ј. Виловац, Бљештаве и бледе боје, Дневник, 26. I 1958; Ј. Виловац, „Тетовирана ружа“ Тенеси Вилијемса, Дневник, 2. XI 1958; О. Новаковић, Атрактивни почеци, НС, 1958, бр. 136, с. 9; М. Кујунџић, „Парастос у белом“ Мирослава Антића у режији Боре Ханауске, Дневник, 6. X 1959; Ч. Попов, „Парастос у белом“ без парастоса и белог, Индекс, 20. X 1959; М. Кујунџић, Романтично и сликовито, Дневник, 25. III 1960; Ј. Виловац, Вредносна инспирација, Дневник, 18. X 1960; М. Кујунџић, Као стрма поледица, Дневник, 9. I 1962; Ј. Лешић, Оно што се тиче свих само сви могу да решавају, Дневник, 9. XI 1962; Ј. Виловац, Мементо ганутљиве нежности, Дневник, 14. III 1963; В. Дубравчић, Сурово по Брехту, Дневник, 19. IV 1964; М. Кујунџић, Оданост Стерији, Дневник, 25. II 1965; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. X 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Х(арпањ), Трактат о слушкињама, Индекс, 26. XI 1966; П. Поповић, Сценски стрип, Борба, 23. XII 1967; М. Шуваковић, Редитељ Боривоје Ханауска, Позориште, НСад, 25. III 1974.

В. П.

ХАНЕЛА (Hanneles Himmelfahrt) – сновиђење и јава у 2 раздела с певањем и музиком. Написао: Герхарт Хауптман. Прво извођење у Берлину, 14. XI 1894, у нашој земљи 30. III 1896. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 23. VII 1898. у НСаду. Превео: Сава Петровић. – Рд. П. Добриновић; М. Марковићка (Ханела), М. Марковић (Готвалд), Д. Стефановићка (Сестра Марта), М. Тодосићка (Тулпа), Д. Васиљевићка (Хедвига), М. Хаџи-Динић (Плешке, Први човек из сиротишта), Љ. Мицић (Ханке, Други човек из сиротишта), Ј. Душановић (Сајдел), М. Николић (Бергер), Р. Павићевић (Шмид), Ј. Тодосић (Др Вахлер), А. Лукић (Зидар Матерн), Љ. Динићка (Женска прилика), Лука Поповић (Црни анђео), З. Ђуришићка (Први светао анђео), Д. Туцаковићева (Други светао анђео), М. Радошевићева (Трећи светао анђео, Трећа жена жалосница), xxx (Ђаци основних школа, Четири младића, Више великих и малих анђела), К. Васиљевић (Странац), С. Бакаловићка (Калуђерица), Д. Николићка (Прва жена жалосница), Љ. Душановићка (Четврта жена жалосница), Д. Симићева (Друга жена жалосница), Л. Вујичићева (Пета жена жалосница), Ђ. Бакаловић (Сеоски кројач), Д. Тодосић (Дечак). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: А-м, „Ханела“ од Герхарда Хауптмана, Браник, 1898, бр. 81, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Ханела, Позориште, НСад, 1898, бр. 41, с. 180-181;

А-м, У четвртак 26. новембра први пут: „Ханела“, Србадија, Велика Кикинда, 1898, бр. 67, с. 3.

В. В.

ХАНКА Ерика (Erika Hanka) – аустријска играчица, кореограф и директор балета (Винковци, Хрватска, 18. VI 1905 – Беч, 15. V 1958). Код Гертруде Боденвизер (Gertrud Bodenwieser) на Бечкој академији за музику и драмску уметност похађала је часове модерне игре (1923–1924), а затим је учила и балет код Ирмгард Томас (Irmgard Thomas). Дебитовала је 1927. на концерту у Грацу са партнером Фрицом Кајзерфелдом (Fritz Kaiserfeld). Исте г. је у Бечу основала сопствену школу за игру и гимнастику. Од 1929. до 1935. била је ангажована у Опери у Диселдорфу, где је била соло играчица и помоћник директора Балета. Потом се прикључила трупи Курта Јоса (Kurt Jooss), која је наступала у избеглиштву у Енглеској (1935–1938) и са којом је ишла и на турнеје по Европи и САД. У сезони 1938/39. била је чланица театра „Аполо“ у Келну, 1939/40. Опере у Есену, а од 1940. до 1942. Државне опере у Хамбургу. Г. 1941. била је позвана у Беч као гостујући к-граф, а после успеха њеног балета Хуан од Сарисе (Joan von Zarissa), на музику Вернера Ека (Werner Egk) 1942. је постављена за ballet mistress (педагог-репетитор), што је значило преузимање одговорности за технички ниво ансамбла и одржавање проба. Прихватила је и вођење балетског ансамбла и на том положају остала до смрти (1958). Упркос проблемима током рата и у поратним годинама, успела је да учврсти репертоар, са доста и својих дела у стилу ,,аусдруктанца“ (Ausdruckstanz). Кореографисала је око 50 балета, а као најпознатији и најуспешнији остао је балет Венецијански Мавар (Der Mohr von Venedig / The Moor of Venice), на музику Бориса Блахера. Тим балетом је 29. XI 1955. отворена обновљена Бечка државна опера. Иако опредељена за модерни идиом у игри, Х. прати интересовање публике те подстиче учење класичног балета и попуњава репертоар класичним балетима. Последња премијера коју надгледа је извођење Баланшиновог дела. Она је дала велик допринос подизању угледа балетског ансамбла, обично сматраног само „пратиоцем“ опере, и вратила га је и на међународну сцену. По њеном либрету у Бгду су играни балети Весела прича (1966) и Голем (са композитором Ф. Бартом 1972). У СНП је по њеном либрету за балет Венецијански Мавар изведен балет под називом Отело (1973).

ЛИТ: М. Хаднађев, „Отело“ – балет Бориса Блахера, Позориште, НСад 1973, бр. 5, с. 5; С. Савић, „Отело“ – балет Бориса Блахера, Позориште, НСад 1973, бр. 5, с. 5.

Љ. М.

ХАНУШ Павел (Pavel Hanuš) – чешки драмски и прозни писац (Праг, 8. VI 1928 – Праг, 8. II 1991). По завршетку средње школе (1943) запослио се као банкарски службеник, а затим је до краја 1945. био на принудном раду у логору у Шлезији. Од 1946. до 1950. радио је као државни функционер задужен за културу. Бавио се журналистиком те је у истом периоду уређивао омладински часопис „Smĕna“. Од 1950. до 1952. писао је сценарија за чехословачке филмове. Од 1953. до 1955. водио је Литерарни одбор у Прагу, где је паралелно студирајући завршио Високу новинарску школу. Од 1956. је живео као слободни новинар и писац сарађујући највише са омладинским листом „Mladá fronta“ и недељником „Květy“. Г. дана (1963–1964) поново је био државни службеник задужен за културу, а од 1968. уређивао је месечник „Plamen“, одакле је 1972. отишао у превремену – инвалидску пензију. Аутор је детективског романа Jupiter s pávem (1957), те сценарија за филмове: Past na kachnu (1978), Fešák Hubert (1985)…. Писао је поезију (Svazácká poezie, 1949; Z redakčního stolu Plamene, 1967), мале сценске форме (To všechno ten vůl, 1949; Zpěněný kůň, 1960; Anekdota agronoma Andrejska, 1961; Hodina literatury, 1962; Spartakus, 1963; Hašek a tajný Vinca, 1963), приповетке (Fotbalista PU, 1967), а највише комичне, детективске и друштвене комаде: Přiznání (1964), Smetanův klavír (1980), Balada z kanálu (1981), Balada z podzemí (1981), Smutek jazzového trumpetisty (1982), Muž z naší ulice (1982), Clifton (1982), Haškova prosincová noc (1983), Tři na vysoké skále (1985), Šest rozhněvaných mužů a jedna žena (1986), Putování kolem kotouče (1987), Jubileum (1988), Na co umíráme (1989). Писао је и за телевизију: Tanec kolem družice (1959), Zvony pana Mlácena (1973), Konec agenta č. 312 (1974), Tři muži se žralokem (1975), Španělská hra (1976), Zákon starého muže (1976), Preclíková válka (1977), Smrt paprsku (1977), Když kluci drží basu (1978), Výhra admirála Kotrby (1981), Ztracený manžel a zastřelený výhybkář (1981), Zelená tráva (1982), Slečna se špatnou pověstí (1982), Pozor je ozbrojen (1985), Pokus o izolaci viru N (1986), Talent (1989), Prosím, vaše lordstvo! (1990). Значајне телевизијске серије су му: Velitel (1982), Osada údolí stonů (1984); Případy kapitána Bábovky (1988); Transakce AGT (1989); нарочито се прославио серијом Jak se máte, Vondrovi?, састављеном од четири његова комада: Je to kulatý…, 1982; Nebezpečné stopy, 1985; Z černé kroniky, 1988; Sázky a sázkaři, 1989. Био је ожењен глумицом Љубом Скожеповом. После једночинке Zítra přijde bouře (1953) његово прво целовечерње позоришно дело, „мале сатиричне и веселе сцене“ Nešel tudý mladý člověk?, које је написао у традицији некадашњег прашког кабареа, са успехом је приказивано у Прагу (1955), у фрагментима у Москви и као радио-драма у Немачкој. Овај комад је, под насловом Да ли је овуда прошао млади човек? у преводу Предрага Милошевића, у СНП премијерно изведен 25. IV 1957.

БИБЛ: Павел Хануш, Да није туда прошао млад човек, прев. Предраг Милошевић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 757.

ЛИТ: М. Бабинка, Први пут на југословенској позорници: Хануш, Дневник, 25. IV 1957; М. Бабинка, „Да ли је овуда прошао млади човек“, Дневник, 30. IV 1957; О. Новаковић, Један репертоарски троугао, НС, 1957, бр. 124-125, с. 10–11; Д. Поповић, Павел Хануш: Да ли је овуда прошао млади човек, ЛМС, 1957, књ. 379, с. 622; В. Живојиновић, Пет успелих премијера, НС, 1957, бр. 127–128, с. 16; С. Серафимов, „Да ли помина овде млад човек“. Последна представа во Скопје, Нова Македонија, 24. VI 1957.

В. В.

ХАРАМБАШИЋ Аугуст – књижевник (Доњи Михољац, 14. VII 1861 – Стењевац, 16. VII 1911). Похађао је гимназију у Славонској Пожеги и Осијеку, гдје је 1879. матурирао. Правни факултет у Згбу завршио је 1884, а докторирао 1892. У Згбу је радио као одвјетнички перовођа, а од 1900. као самостални одвјетник. Г. 1901. изабран је у Хрватски сабор као заступник Хрватске странке права; 1906. био је делегат на заједничком Угарско-хрватском сабору у Будимпешти. Ступивши 1908. у државну службу постао је владин тајник. Од младих дана бавио се књижевношћу; постао је најистакнутији правашки публицист, покретач и уредник књижевних и политичких листова. Борбеност и темперамент су га у више наврата довели у затвор. Најплоднији је хрватски пјесник у посљедњим деценијима XIX и с почетка XX стољећа. Писао је патриотске и љубавне пјесме, буднице, даворије, пјесничке приповијести, шаљиве и политичке стихове, пјесме за дјецу, те многобројне чланке с подручја политике и књижевности. Као представник патриотске романтичарске поезије пјевао је о поробљеном народу у тадашњој монархији, о минулој слави и слободи, коју народ може извојевати само борбом. По А. Г. Матошу био је „најбољи пјесник хрватског национализма и слободе“. Познавајући неколико језика преводио је стихове и прозу Гогоља, Тургењева, Толстоја, Сјенкјевича, Шевченка, Вајлда и др. Загребачком казалишту дао је низ пријевода драмских дјела Софокла (Антигона, Краљ Едип), Шекспира (Хамлет, Згб 1887; Јулије Цезар, Згб 1894; Магбет, Рикард III, Млетачки трговац, Зимска прича), Лопе де Веге, Шилера, Хебла, Судраке (Васантасена, Згб 1895) и др., те опера Моцарта, Сметане, Вагнера (Tanhäuser, Згб 1895), Маскањија (Seosko vitežtvo, Згб 1894), Бизеа и других. Написао је либрета за Зајчеве опере Армида, Златка и Краљев хир. У СНП је изведен његов пријевод комада Снежана К. А. Гернера 1913.

БИБЛ: Пјесничке приповијести, Згб 1889; Златна књига за дјецу, пјесме Змаја Јована Јовановића и Аугуста Харамбашића, Згб 1890; Изабране пјесме, Згб 1895; Укупна дјела Аугуста Харамбашића, I-IV и VII-X, Згб 1942-1943.

ЛИТ: М. Марјановић, Аугуст Харамбашић, Виенац, Згб, 1903, бр. 4; А. Г. Матош, Аугуст Харамбашић, Млада Хрватска, Згб, 1911, бр. 10; В. Дежелић ст., Аугуст Харамбашић, Просвјета, Згб, 1911, бр. 15-20; Ј. Храниловић, Др. Аугуст Харамбашић, ЛМС, 1911, књ. 281, с. 75-80; Ж. Харамбашић, Успомена на хрватског пјесника Аугуста Харамбашића, Јутарњи лист, Згб, 1931, бр. 6984; Б. Ливадић, Трагом Аугуста Харамбашића, Хрватска ревија, Згб, 1935, бр. 3; Ј. Бенешић, Живот и дјела Аугуста Харамбашића,  предговор Укупним дјелима, X, Згб 1943; Н. Михановић, Аугуст Харамбашић, предговор 54. књизи „Пет стољећа хрватске књижевности“, Згб 1966.

С. Б.