ФРА ДИЈАВОЛО (Fra Diavolo) – комична опера у 3 чина. Музика: Данијел-Франсоа-Еспри Обер. Либрето: Ежен Скриб и Жермен Делавињ. Прво извођење у Паризу, 28. I 1830, у нашој земљи 15. X 1887. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 3. X 1962. у НСаду. Превео: Александар Бинички. – Рд. Е. Фрелих, дир. Л. Бута, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић, к-граф Г. Македонски; В. Цвејић (Дијаволо), В. Куцуловић (Лоренцо), З. Николић (Церлина), Д. Балтић (Матео), К. Марцикић (Милорд), Ј. Кнежевић (Памела), Н. Ћириловић (Бепо), В. Нецков (Ђакомо), Д. Секулић (Подофицир), Ђ. Молдовановић (Млинар). – Изведено 11 пута, глед. 1960.

ЛИТ: М. Кујунџић, Премијером „Фра Дијаволо“ отворена је овогодишња сезона у СНП, Дневник, 5. X 1962.

В. П.

ФРАЈДЕНРАЈХ Јосип – драмски писац (Нова Градишка, 6. X 1827 – Загреб, 18. IV 1881). Потиче из многочлане породице досељене из Моравске, чије се презиме наводило и као Фројд(е)нрајх, а у којој се већина бавила књижевношћу, глумом и музиком. И сâм је, у другом браку са глумицом Каролином Норвег Запе, имао двадесет седморо (!) деце, претежно глумаца и певача. После завршене основне школе у Карловцу, у Згбу се обучавао у трговини модерне одеће а затим у једној књиговезници. Привлачило га је позориште па је 1845. дебитовао на сцени као љубавник у Коцебуовом Погибељном сусједству и Скрибовој Јелви, руској сиротици. Отада је наступао у театрима и путујућим трупама у Згбу, Вараждину, Лавову, Бечу, са повременим гостовањима у Птују, Карловцу, Сиску, Бгду… Био је управник ХНК у Згбу у сезони 1863/64. У једном моменту је био у озбиљним преговорима да дође на дужност управника СНП, али то није реализовано. Наиме, на седници УО ДСНП 8. IX 1870. Јован Суботић је известио да је Ф. вољан да дође у НСад (чак је прецизирана и његова плата: 80 форинти за управљање и 50 форинти за режирање) јер управник А. Хаџић већ неко време жели да се повуче због слабог здравља. Суботић је тада овлашћен да се са Ф. договори, али у записницима више нема помена о овом подухвату. Преводио је са немачког, чешког и француског – веселе игре Нестроја, Скриба, Морлендера. Први књижевни рад му је позоришни комад Граничари (1857), који је ХНК од 1857. до 1940. одржавало на репертоару готово без престанка. Остали његови „игрокази“ нису имали ни близу толико успеха: Виенац драматичнога цвиећа (1857), Црна краљица (1858), Драматични рокети или Пилуле на смијех (1861), Мађари у Хрватској (1861), Ремете или Црта из загребачког живота (1863); Харлекин први пут у Хрватској или Pierrotove незгоде (1863), Ветрењача на Воловцу или Начин како је моћи старе бабе помладити (1863), Хрватска берба (1863), Три дана из дојдуће неђеље (1864); Стани! Тко си? Пријатељу, камо? У казалиште, Слободно! (1864), Фауст и његова паклена љекарна (1865), Алцида или Бакусова светковина (1865), Виле Хрватице или Благ сан једнога дрвара (1865); Удманић или зло роди зло (1867). Загребачко Мало казалиште је 23. II 1929. отворено његовом драмом Црна краљица. Сарађивао је у загребачким „Народним новинама“ (1863), „Народу“ (1873), „Правој Црвеној Хрватској“ (1908) и дубровачком „Хрватском југу“ (1939), а ситније полемичке написе објавио је на немачком у „Agramer Zeitung“-у (1871, 1875). Насликао га је Влахо Буковац на композицији Хрватски препород на свечаном застору у ХНК у Згбу, а Фран Кршинић му извајао попрсје за атриј казалишне зграде (1933); његова рељефна слика налази се и у дворани Хрватског пјевачког друштва „Зора“ у Карловцу. У СНП је Ф. народна позоришна игра с певањем Граничари такође била веома популарна и имала је велик број премијера: 1870, 1878, 1884, 1899, 1905, 1923, 1928, 1934. и 1938.

БИБЛ: Граничари или сбор (проштење) на Илијеву, игроказ у 3 чина, Згб 1857, 1893; Граничари, за српску позорницу удесио Антоније Хаџић, НСад 1891.

ЛИТ: Ј., Граничари, Позориште, НСад 1872, бр. 5, с. 23; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 4, с. 3; Б., „Граничари“, Позориште, НСад 1872, бр. 61, с. 247; Б., „Граничари“, Позориште, НСад 1873, бр. 3,  с. 10-11; С., Граничари, Позориште, НСад 1877,  бр. 11, с. 43; А-м, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1879,  бр. 186, с. 2; Д., Вел. Кикинда (Српско народно позориште), Застава, бр. 122 и 128, с. 3; П., Ст. Бечеј, 4. 4. „Граничари“, Застава, 1882, бр. 56, с. 3; С. М., Граничари, Позориште, НСад 1884, бр. 24,  с. 94-95; А-м, Пред празним гледалиштем, Наше доба, НСад 1886, бр. 17, с. 3; М., Граничари, Позориште, НСад, 1886, бр. 21, с. 82–83; А-м, (Српско народно позориште), Стражилово, 1886, бр. 5, с. 162–164; С., У суботу 29. августа „Граничари“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 37, с. 3; М. Д., „Граничари“, позоришна игра у 3 чина са певањем и играњем од Ј. Фрајденрајха, превео А. Хаџић: музика А. Максимовић и Дубек, Весник, Панчево 1893, бр. 6, с. 2; А-м, У недељу 22. новембра: „Граничари“, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 67, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар 1907, бр. 73, с. 5; А-м, Премијера „Граничара“ од Ј. Фројденрајха,  Југословенски дневник, 1934, бр. 231 и 233, с, 3 и 4; (У) Ч(обанов), Премијера „Граничара“ у Народном позоришту, Дан, 1938, бр. 28, с. 4.

В. В.

ФРАКАРОЛИ Арналдо (Arnaldo Fraccaroli) – италијански драмски писац (Вилабартоломеа, Верона, 1883 – Милано, 16. VI 1956). Писао је романе, новеле и путописе. Као комедиограф први пут се појавио на сцени 2. IV 1899. са комедијом Вампир (Folletto). Умео је да искористи најзначајнија искуства тадашњих драмских аутора, што се нарочито огледа у његовој најуспешнијој комедији Оно што не очекујеш (Quello che non t’aspetti), коју је написао у сарадњи са Л. Барцинијем и која је први пут изведена у Риму 19. V 1921. Написао је двадесет и једну комедију на књижевном језику, а писао је и за театре на дијалектима „венето“ и „миланезе“ (седам драмских дела). Бавио се и новинарством, а аутор је неколико оперетских либрета и два филмска сценарија. Његова Мала Бираги (Biraghin) први пут је приказана у Торину јуна 1924, а у СНП је премијерно изведена 16. I 1926, у преводу Тодора Манојловића.

БИБЛ: Мала Бираги, комедија у три чина, прев. Тодор Манојловић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 520.

ЛИТ: Криг, „Мала Бираги“, Застава, 19. I 1926.

В. В.

ФРАНГЕШ Иво – писац и преводилац (Трст, 15. IV 1920 – Загреб, 29. XII 2003). Отац му је био чиновник који се по потреби службе често селио па се тако Ф. школовао у разним местима: основну школу је похађао у Мокрој Гори код Ужица (1926/27), Сарајеву (1927/28) и Хаџићима код Сарајева (1928-1930); гимназију је завршио у Сарајеву (1938), Правни факултет у Згбу (1940), а студије филологије започете у Бгду (1940/41) окончао 1943. у Згбу, где је 1952. и докторирао дисертацијом „Talijanski prijevodi naših narodnih pjesama od Fortisa do Tommasea“. Три пута  је боравио у Италији на усавршавању језика (1932, 1938. и 1949). Као новинар почео је да ради 1939. у „Југословенској пошти“ у Сарајеву. Од 1. X 1943. до 1. V 1944. био је запослен као уредник Издавачког предузећа „Биноза – Свјетски писци“ у Згбу, од 1. V 1944. до 6. IV 1945. као суплент II мушке гимназије у Сарајеву; кратко време 1945. провео је у ЈНА у Сарајеву и Згбу. Трајно се настанивши у Згбу, од 1945. до 1946. предавао је у Државној партизанској гимназији да би од 1946. (са паузом од 1953. до 1956, када је био лектор српскохрватског језика у Фиренци) на Филозофском факултету био најпре асистент и предавач за италијанску књижевност (1946-1950), доцент (1956), ванредни (1960) те редовни професор за новију хрватску књижевност (1963) и у овој институцији наставио да ради и из пензије. По позиву је предавао на универзитетима у Напуљу (1949), Кракову (1957), Падови (1958), Бордоу (1958), Стокхолму, Упсали и Гетеборгу (1961, 1962/63, 1965, 1966), Москви и Лењинграду (1964), Ослу (1965), Копенхагену и Бечу (1966), Франкфурту (1972), Варшави (1973), Гетингену, Бону, Хамбургу и Франкфурту (1974). Водио је постдипломске студије хрватске књижевности у Дубровнику. Од 1960. је био ванредни а од 1968. редовни члан ЈАЗУ. Био је и секретар Југословенског националног комитета слависта (1963-1970), потпредседник Међународног комитета слависта (1973), председник Друштва књижевника Хрватске и председник Координационог одбора Савеза књижевника Југославије (1970-1972). Сарађивао је у многим стручним публикацијама и аутор је више уџбеника и приручника из области славистике и италијанистике. Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1965) и италијанским орденом „Commendatore della Republica d’Italia“ (1971). Г. 1970. добио је републичку награду „Божидар Аџија“ за књигу Студије и есеји (Згб 1967), а Хердерову награду 1974. Преводио је са италијанског, француског, немачког, руског и латинског. Његов превод Мандраголе Н. Макијавелија СНП је извело 1951.

В. В.

ФРАНК Бруно (Bruno Franck) – немачки писац (Штутгарт, 13. VI 1887 – Беверли Хилс, Калифорнија, САД, 20. VI 1945). Отац му је био банкар; гимназију је започео у родном граду, а матурирао је у Тирингији. Студирао је права у Тибингену, Минхену, Штразбургу, Хајделбергу, Лајпцигу и Фрајбургу (Брајзгау); дипломирао је у Тибингену 1912. Много је путовао, особито по Француској, Италији и Шпанији. После Првог светског рата, у којем је учествовао, живео је као слободан књижевник (од 1924. у Минхену у суседству Томаса Мана). Као Јеврејин морао је 1933. да оде у емиграцију, најпре у Аустрију, па одатле у Енглеску и у октобру 1937. у САД, где је остао до смрти. Ф. је много писао, а у његов опус улазе песме, новеле, романи; од драмских дела познате су му комедије Die treue Magd (1916), Sturm im Wasserglas (1930), Nina (1931), као и драме Die Schwestern und der Fremde (1918), Bibikoff (1918), Die Trösterin (19191), Das Weib auf dem Tiere (1921), Der General und das Geld (1932) и Die verbotene Stadt (1951). Увод за Ф. изабрана дела (1957) написао је Томас Ман. После Другог светског рата на немачком језику је о Ф. писано много као о врсном уметнику и борцу против фашизма. Од његових дела код нас су преведена:  Cervantes – на словеначки превео Силвестер Шкерл (Љубљана 1947) а на српскохрватски Константин Петровић (Сарајево 1956), и Die Tochter – Hči у преводу на словеначки Марјана Бреганта (Љубљана 1954). У Н-Оп је 1930. изведен Ф. комад Комедија с бисером (Perlenkomödie, 1928), у преводу Драгослава Илића, а у СНП 1932. Бура у чаши воде (Sturm im Wasserglas, 1930), у преводу Владимира Велмара Јанковића.

БИБЛ: Комедија с бисером, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 529; Бура у чаши воде, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 528.

С. К. К.

ФРАНК Леонхард (Leonhard Frank) – немачки писац (Вирцбург, Немачка, 4. IX 1882 – Минхен, 18. VIII 1961). Својим пореклом и каснијим ставом био је предан борби за мир и за права радништва. Потекавши из занатлијске породице, изучио је механичарски занат; радио је као шофер, истовремено учећи и литографију. Као противник рата, емигрирао је 1915. у Швајцарску. После рата се вратио у Немачку. Од 1920. до 1933. живео је као слободан писац у Берлину, а по доласку нациста на власт поново је отишао у емиграцију – у Швајцарску, па у Француску (где је почетком Другог светског рата био ухапшен); побегао је у САД, одакле се 1950. поново вратио у Немачку, у Минхен, где је остао до смрти. За свој обиман књижевни рад и за доследан антифашистички став добио је многобројна признања: прво међу њима била је књижевна награда „Теодор Фонтане“ (још 1914). Изабран је за члана Баварске академије лепих уметности и Немачке академије уметности; носилац је Националне награде Немачке и Толстојеве медаље (СССР), а Хумболтов универзитет у Берлину доделио му је почасни докторат. Дела су му издавана углавном на немачком језику. Првих пет свезака његових сабраних дела појавило се још у време његове емиграције, у Амстердаму 1936. После рата сабрана дела су му објављена 1957-1959, у 7 свезака; осим тога, његова проза штампана је у 5 свезака (1959), а драме у 6 свезака (1959). Ни код нас није био непознат. Његов роман Од три милијуна тројица (Von drei Millionen drei) превео је Томислав Прпић (Згб 1933); Карл ин Ана (Karl und Anna) на словеначки је превео Миле Клопчич (Љубљана 1933); Квартет (Oxenfurter Männerquartett) је на српскохрватски превео Предраг Милојевић (Суботица 1954), а на словеначки М. Клопчич (Љубљана 1962); На левој страни где је срце (Links wo das Herz ist) превео је Александар Тишма (НСад 1954); Језусови апостоли (Die Jünger Jesu) на словеначки је превео М. Клопчич (Љубљана 1954), а на српскохрватски, под насловом Исусови ученици, Душан Дивјак (Бгд 1960). Драму Карло и Ана написао је 1927. а драматизовао 1929; исте г. је она, у преводу Славка Батушића, изведена у Н-Оп, где је 1933. приказана још једна Ф. драма: Узрок (Die Ursache, 1929).

С. К. К.

ФРАНК Паул (Paul Frank) – аустријски писац (Беч, 14. IV 1885 – Лос Анђелес, 20. III 1976). Рано је ступио у Јозефштетско позориште у Бечу, где се развијао уз драматурга Јозефа Јарноа; на Ф. је знатан утицај имао и мађарски драматичар Ференц Молнар (в), чији су комади у Бечу били често извођени. Одржавао је живе контакте са Артуром Шницлером, Хугом фон Хофманшталом, Ервином Кишом, па и са Францом Кафком – када је овај долазио у Беч. Овладавши врло добро позоришном и драмском техником, написао је – сам или са другима – преко четрдесет лаких забавних позоришних комада и оперета (Der goldene Vogel, 1920; Die Dame in Weiß, 1930; Grand Hotel, 1929. итд.). Написао је већи број романа (Der Gepard, 1917; Harun al Raschid, 1921; Die Romanfigur, 1922. итд.). Неки његови романи и позоришни комади снимљени су на филм. У листовима „Wiener allgemeine Zeitung“ и „Extrablatt“ објавио је знатан број позоришних рецензија. Почетком тридесетих г. одазвао се позиву да у Берлину ради за филм (Ufa), али се по доласку нациста на власт вратио у Беч, одакле се као Јеврејин и изразити антинациста са женом морао склонити: отишао је најпре (1938) у Париз, одатле пред налетом хитлероваца у Мароко, па у Америку, где је једно време радио као писац, али са много мање успеха него у Европи. У старости се потпуно повукао од јавности. Његова дела још нису скупљена, а многи његови рукописи су, услед многих потуцања, изгледа заувек пропали. Комад (у преводу Тита Строција) приказиван у Н-Оп 1931. Посао са Америком Ф. је написао са Лудвигом Хиршфелдом (в), а приказан је први пут у Академијском позоришту (Akademietheater) у Бечу 7. II 1931.

С. К. К.

ФРАНСЕ Жан (Jean Françaix) – француски композитор и пијанист (Л’ Ман, 23. V 1912 – Париз, 25. IX 1997). Потиче из породице музичара: отац Алфред Ф., композитор и пијанист, био је директор градског Конзерваторијума а мати наставница певања. После студија код оца отишао је у Париз да студира композицију и клавир. Већ као осамнаестогодишњак освојио је прву награду Конзерватоара за пијанисте, а као двадесетшестогодишњак је постигао први већи успех на фестивалу камерне музике у Баден-Бадену – својим Кончертином за клавир и оркестар. Као композитор био је веома плодан. Написао је 15 балета, 5 опера и велик број оркестарских, клавирских, камерних и вокалних дела и музику за многе драме и филмове. Уз то је веома често концертирао интерпретирајући своја и туђа дела с најбољим европским и америчким оркестрима. Његове композиторске особине, као што су лакоћа израза, богатство ритмова и музичка духовитост, испољене већ у Кончертину, остају видно присутне и у његовим каснијим делима, од којих ваља поменути балете: Госпођице са кровова – Ноћне госпођице (Les Demoiselles de la Nuit), Голи краљ (Le Roi nu), Софијине незгоде (Les malhereus de Sophie) и камерну оперу Ћопави ђаво (Les Diable boiteux), док у делима као што су ораторијум Апокалипса по Јовану (L’Apocalipse selon St. Jean) и опера Принцеза од Клева (La Princesse de Clèves), долазе до изражаја дубока религиозност и озбиљност узвишених осећања. Ф. композиторски стил испољава се кроз природни смисао за хумор, изузетну литерарну културу и тесну повезаност с великом традицијом западњачке музике. Слободно се може рећи да је Ф. у својим делима у потпуности реализовао faire plaisir, познато начело које је Дебиси означио као највиши циљ француске музике. У СНП је на репертоару био његов балет Госпођице са кровова (1973).

М. Х.

ФРАНСИЉОН (Francillon) – комедија у 3 чина. Написао: Александар Дима-Син. Прво извођење у Паризу, 17. I 1887, у нашој земљи 5. III 1887. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 15. II 1902. у Сомбору. Превео: Михаило Р. Поповић. Подела узета са плаката представе одржане 28. IV 1902. у Сомбору. – Рд. Д. Спасић; М. Николић (Маркиз од Риверола), Д. Барјактаровић (Луцијан од Риверола), К. Васиљевић (Станислав од Гранредона), М. Хаџи-Динић (Хенрик од Симекса), М. Матејић (Јован од Кариљака), А. Ботић (Пенгет), Е. Слука (Целестин), М. Марковићка (Франсиљон од Риверола), С. Бакаловићка (Тереза Смит), З. Добриновићка (Анета од Риверола), Л. Вујичићева (Елиза), С. Шикопарија (Слуга). – Изведено 9 пута.

ЛИТ: А-м, У среду 24. новембра приказана је у Н. Саду први пут „Франсиљон“, Застава, 1904, бр. 266, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Франсиљон“ комедија у три чина, написао А. Дима, превео М. Р. Поповић, Браник, 1904, бр. 271, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Франсиљион, Позориште, НСад, 1904, бр. 25, с. 134-135.

В. В.

ФРАНУЛ ФОН ВАЈСЕНТУРН Јихана (Johanna-Theresia Franul von WeißenthurnFrancillon) – немачка и аустријска глумица и драматичарка (Кобленц, Немачка, 16. II 1772 – Беч, 17. V 1847). Девојачко презиме јој је било Гринберг (Grünberg). Њен отац је рано напустио војну службу и од официра постао глумац путујућих дружина, тако да је ћерка још у детињству упознала све тегобе и лепоте таквог луталачког живота. Пошто јој је отац рано умро (1781), мати се преудала, а очух глумац Јохан Андрија Тајхман користио ју је у својим представама за децу. Већ 1786. била је ангажована у Дворском позоришту у Минхену, да би 1789. отишла у Баден код Беча, где је у позоришту радио њен брат. Исте г. је Брокман (Brockmann) запазио њен таленат и довео је у Бургтеатер, чији је члан потом била више од пет деценија (до 1842). У Бечу је играла најпре улоге љубавница, потом мајки; за улогу Федре Наполеон ју је наградио са 3000 франака. У Бечу се 1791. удала за патриција и чиновника Франул фон Вајсентурна; као глумица и списатељица уживала је својевремено велик углед и многи писци, њени савременици, писали су о њој са симпатијама. Као књижевница јавила се 1796. и за наредних пет деценија написала је педесетак позоришних комада, који су штампани у њеним сабраним делима: Schauspiele, у шест свезака (1803-1810), Neue Schauspiele, у две свеске (1817), Neueste Schauspiele, у две свеске (1821-1822). Neueste Schauspiele, у четири свеске (1826-1336). У тој последњој збирци штампан је и  комад Крајње средство (Das letzte Mittel), који је у СНП изведен 1907, у преводу Милана Матејића.

БИБЛ: Крајње средство, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 537.

С. К. К.