ФОНД ДРУШТВА ЗА СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ – Установљен је одредбом § 3. Устава Друштва за СНП, који је први пут, у првој верзији, донет на Оснивачкој скупштини ДСНП, одржаној 29. и 30. V / 10. и 11. VI 1862. под председништвом др Светозара Милетића. После измена и допуна извршених на захтев краљевског угарског Намесничког већа, Устав је дефинитивно утврђен на седници Управљајућег одбора СНП при Српској читаоници, одржаној 11/23. IV 1864, а одобрен на основу краљевске дворске наредбе од 27. VII 1865. одлуком краљевског угарског Намесничког већа од 7. XI 1865. Ф. ДСНП, дакле, незванично постоји од 30. V / 11. VI 1862, а званично од 7. XI 1865. Чим је 1862. био установљен, Српска читаоница, у чијем крилу је, до одобрења Устава ДСНП, Позориште постојало и радило, одлучила је да Управљујући одбор СНП образује Ф. и да он одмах почне да функционише у свему у складу са одредбама тада још неодобреног Устава. У његовом § 3. утврђено је да је задатак ДСНП, поред осталога, и да за потребе СНП „утемељи и увећава Фонд Народног позоришта“. Према одредбама § 6. Устава, Ф. чине: чланарина, прилози, чист приход од приређених представа, уштеде које се по годишњем предрачуну остваре и камате од средстава уложених на приплод. Средства Ф. намењена су, у првом реду, подизању позоришне зграде и набавци намештаја за њу и опреме за сценска извођења, затим и „да се репертоар набавља и умножава“. Ф. се може користити и за друге потребе Позоришта и позоришних представа ако приход позоришне дружине и камата на уложена средства не задовоље све потребе Позоришта; текући годишњи приход од приређених позоришних представа чини благајну Позоришта („каса српске народне позоришне дружине“). Скупштини ДСНП подноси се и она прима извештај о стању Ф. и камата остварених од средстава издатих на приплод; она прегледа и усваја биланс о финансијском пословању ДСНП и стање благајне позоришне дружине; скупштина одобрава из прихода Ф. ванредне издатке (§ 12) и, на предлог УО, средства којима ће се из Ф. подмиривати потребе српске народне позоришне дружине (§ 15). Фондом рукује ЕО ДСНП: он издаје његова средства на приплод уз хипотекарно јемство (интабулацију на некретнине), води бригу о централној благајни и позоришној каси и издаје налоге за исплату; свака три месеца ЕО предузима преглед прихода и расхода централне благајне и касе позоришне дружине, а по сопственом нахођењу обавља и ванредне прегледе (§ 18). Фискал (правозаступник) ДСНП даје мишљење о кредитној способности тражиоца зајма из Ф. и о сигурности залога и води бригу да се обвезнице правилно и на време укњиже (§ 20); чланови ЕО који гласају за давање новца на зајам из Ф. одговорни су за сигурност враћања зајма, а фискал за исправност обвезнице и њеног укњижења (§ 18). Каса Ф. стоји код благајника под три кључа: један је код начелника Друштва, други код председника ЕО а трећи код благајника (§ 19). У складу са одредбама Устава, средства Ф. образована су у раздобљу 1861-1914. из многих извора и на разне начине:
Чланови ДСНП плаћали су до 1900, приликом уписа на име чланарине, одједном или у више рата: физичка лица по 50 форинти а правна лица по 100 форинти, једном заувек; од 1900. чланарина је износила 100 круна за физичка а 200 круна за правна лица; ако су чланарину отплаћивали у ратама, издавали су Друштву обвезнице и на неизмирени део чланарине плаћали камату; чланарина и камата су у целости књижене као приход Ф.;
Српска народна позоришна дружина остваривала је приход од представа приређених у НСаду и на гостовањима, али је била обавезна да саму себе издржава; ако би после обрачуна преостајао вишак – чист приход позоришне дружине уплаћиван је у Ф.;
Заклада Стевана Бадрљице, установљена тестаментом 1876, а примљена на управљање и располагање 1880;
Задужбина Ђене и Иде Брановачки рођ. Вујић, добијена као тестаментарно завештање 1882;
Задужбина Гавре Јанковића, завештана тестаментом 1882, а примљена 1900;
Задужбина Јулијане Ковачић рођ. Смиљанов и Јоце Ковачића, завештана 1883, примљена на управљање и располагање тек 1920;
Задужбина Христофора Шифмана, основана 1877. при Матици српској која је, према завештачевој жељи, камату на одређену главницу од 1881. редовно исплаћивала СНП.
У склопу финансијског пословања ДСНП били су и Задужбина Ђорђа Ф. Недељковића као посебан, неприкосновени фонд, из чијег је прихода од камата од 1903. сваке г. додељивана „Награда заслужним, солидним и напредним глумцима и глумицама“, и Пензиони фонд чланова СНП; они су чинили конститутивне делове целокупне имовине којом је управљало и располагало ДСНП, али су, будући са изричитом посебном наменом, били изван састава општег Ф., па се њихова средства и приходи нису могли користити за подмиривање редовних потреба Друштва и српске народне позоришне дружине. Заклада Стевана Бадрљице састојала се од непокретности (земље), која је 1882. продата а цео износ добијен за њу унет је у Ф., тако да се после тога књиговодствено није ни водила посебно. Задужбина Ђене и Иде Брановачки рођ. Вујић била је такође у непокретностима – обрадивој земљи, која је од 1883. до 6. IV 1941. издавана у аренду, а приход остварен од ње уплаћиван је у Ф.; после 1918. Друштво је средства од аренде сваке г. уносило као приход у своје буџете и трошило на трупу ДСНП односно СНП. Задужбину Гавре Јанковића чинили су двоспратна кућа и већи виноград са зградом у њему; виноград је продат 1892. а кућа 1911. Новцем од продаја образована је и књиговодствено посебно вођена Задужбина, чија је главница давана на приплод као штедионички улог или на хипотекарни зајам, а камата добијена на тај начин уплаћивана као приход Ф. С обзиром да је Задужбина Јулијане Ковачић рођ. Смиљанов и Јоце Ковачића, која се састојала од непокретности (земље), предата Друштву тек 1920, Позориште је аренду од земље издаване у закуп до 6. IV 1941. уносило у приход својих свакогодишњих буџета и користило за подмирење редовних потреба. Задужбином Христофора Шифмана управљала је Матица српска; она је сваке г. на износ од 2500 форинти (од 1900. на 5000 круна), колико је легатор СНП завештао, Позоришту исплаћивала камату, која је до 1918. уношена у Ф.; од 1921. готовина Задужбине је износила свега 1250 динара (4 круне за 1 динар), а камата на тај износ била је незнатна. Новчана средства Ф. образована су и од разних других завештања, помоћи и прилога, какви су у случају СНП били:
Легати Друштву за СНП – тестаментарна завештања појединаца, врло ретко уз одређене услове завештача, најчешће без услова; у целости су уношени у Ф. и књиговодствено исказивани у укупним фондовским средствима;
Новчана помоћ Друштву за СНП, добијена од разних муниципија, политичких општина, српских православних црквених општина и српских новчаних завода да би се Позоришту осигурао опстанак и извршење његовог програма; сва средства добијена из тих извора књижена су као приход Ф.;
Прилози Друштву за СНП, прикупљени од појединаца, на разним беседама и приредбама, од чланова певачких друштава и добротворних задруга Српкиња, разним поводима и у разним приликама, такође су у целости уношени у Ф.;
Ковчежићи, један од начина за прилагање у Ф., уведени су крајем 1868. и одржали се све до почетка XX века, дакле скоро четири деценије. Неколико стотина ковчежића у које се могао убацити новац било је размештено у многим местима у Аустро-Угарској, у радњама српских трговаца и гостионицама, у просторијама новчаних завода, певачких друштава, добротворних задруга, црквених општина, у школама и другде, где се окупљао већи број мештана, пружајући им могућност да у ковчежиће, с времена на време, убаце понеки новчић; тако сабран новац књижен је у Ф.; и
Крајцарашки прилози, уведени 1896. а практиковани од 1898, требало је да прилозима од 1 крајцаре (2 филера) на дан (30 крајцара – 60 филера месечно) од више хиљада прилагача, обезбеде сталан годишњи приход Позоришту. На скупљању тих прилога били су ангажовани повереници ДСНП и други родољуби, а највише активисткиње у добротворним задругама Српкиња и певачким друштвима и активисти у омладинским организацијама; занимљиви као појава, крајцарашки прилози ни приближно нису испунили своју сврху.
Из ових извора највеће приходе остваривала је српска народна позоришна дружина од приређених представа, што ни у ком случају не значи да је истовремено и њен допринос Ф. био највећи. Дружина је била обавезна да својим приходима у целости подмирује све своје расходе: плате редитељу, капелнику, глумцима, техничком особљу и деловођи трупе, додатак управитељу и рачуновођи дружине, путне трошкове и трошкове смештаја свих чланова, за изградњу „арене“ у летњим месецима, препис дела, улога и нотног материјала, трошкове представа, хонораре музичарима и друге расходе који су били у вези с позоришном дружином и њеним радом. Пошто дружина није наступала само у већим местима и у салама с већим бројем седишта него и у мањим местима и салама с мањим бројем гледалаца, приходи од представа нису могли у сваком месту гостовања покривати њене расходе. У тим случајевима је УО ДСНП, у почетку, одобравао, у висини дефицита, привремену позајмицу из Ф., са обавезом да је дружина врати од прихода са наредних гостовања; доцније, када је пракса показала да се дружина не може сама издржавати по правилу, него, у ређим случајевима, само по изузетку, одобраване су јој из Ф. субвенције без обавезе враћања. С обзиром на те околности, које су Позориште пратиле у целом раздобљу 1861-1914, ДСНП је непрекидно улагало највеће напоре да у Ф. непрестано има довољно средстава из чијих би прихода (од камата на улоге дате на штедњу или новца издатог на зајам уз пупиларну сигурност) могло покривати тзв. дефиците српске народне позоришне дружине. „Крњити“ Ф. значило је трошити његову готовину, главницу дакле, а не приход од камате, што је ДСНП подстицало да предузима ванредне мере ради „ојачања“ Ф. После прва три позива на прилагање, упућена народу 16. III, 27. VI и 21. XI 1861, Позоришни одбор Српске читаонице, односно УО ДСНП, редовно ће се обраћати родољубима, повереницима Друштва, разним муниципијама, српским певачким друштвима, добротворним задругама и новчаним заводима, српским православним црквеним општинама и омладини и 1862, 1864, 1866, 1868, 1871, 1875, 1874. а у неколико махова и осамдесетих г. XIX века, па затим 1891, 1895, 1898, 1901, 1906, 1911. и 1913, наглашавајући у својим апелима да опстанак СНП зависи искључиво од народа и његове материјалне помоћи. У тим прогласима позивани су родољуби којима „на срцу лежи српска народна позоришна дружина“ да се уписују за чланове ДСНП и да му својим новчаним прилозима омогуће да преживи. Помоћ је тражена и од споменутих друштава, задруга, завода и организација Срба у Аустро-Угарској, тим пре што се новчана потпора није могла очекивати – иако је тражена – од Угарског сабора, Хрватског сабора и Српског народно-црквеног сабора. Скоро по правилу ти прогласи су одјекивали као вапаји, као крици да се помогне дављенику да не потоне. Треба констатовати да се они који су највише имали нису одазивали на те апеле. Од српских црквених великодостојника, на пример, само је патријарх Лукијан Богдановић 1911. у Ф. приложио 1000 круна, а епископ Платон Атанацковић 1861. износ од 500 форинти; обојица су с тим износима уврштени и у списак чланова ДСНП. Поред њих, из црквене јерархије још је епископ др Георгије Летић од 1905. био члан Друштва, са уплаћеном дуплом чланарином од 200 круна. Од 1861. до 1914. на положајима патријарха и епископа у Аустро-Угарској било је двадесетак црквених великодостојника, чији су лични приходи били веома велики. „Од великих прихода које је уживао од својих патријаршијских добара, (патријарх Јосиф) Рајачић (1785-1861) је мало дао у народне сврхе, и његова имовина од неких милион форинти припала је његовим синовцима. Забележено је да се у оставини Рајачићевој уготовом нашао само један дукат“ (Др Јован Савковић, 1954). Великом имовином располагали су и патријарси који су после њега били на челу Српске православне цркве, па и сви епископи. Они су сами, да су хтели, могли заједно одвајати укупно 3000-4000 форинти годишње и помоћи СНП да лакше савлађује своје материјалне проблеме. С разлогом је Антоније Хаџић у извештају Главној скупштини, одржаној 30. VIII 1874, навео: „Где су ти великаши, које је заболела глава од тешке бриге за нашим позориштем? Где су ти богаташи, који би бар један мален део свога богатства жртвовали племенитој уметности драмској? О српском се народу вели да је сиромах, али с тим већим поносом може погледати на своје позориште, које је само својим пожртвовањем, својим радом и својом рођеном муком створио и до сада одржао“ („Позориште“, НСад, 1874, с. 206). У време босанско-херцеговачког устанка и српско-турског рата српски народ у Аустро-Угарској помагао је устаницима у БиХ и избеглицама из тих крајева, а исто тако и ослободилачки рат Срба против њихових вековних поробљивача – Турака. У исто време, широки народни слојеви Срба у Двојној монархији улагали су крајње напоре да одрже своје Позориште. „Не можемо захтевати да се у овим озбиљним временима“ – рекао је Михаило Полит-Десанчић на Главној скупштини ДСНП, 29. III / 10. IV 1877, „где многа сиротиња, која је у ове крајеве пребегла, потпоре захтева, где рањеници завоја и мелема од српских руку очекују, не можемо, велим, захтевати да се велика пажња обраћа нашем позоришту, али гледајмо да га бар толико подупремо да се може одржати до бољих времена. Па ако се застор, који је на крвавој источној позорници у овај мах спуштен, подигне, и нови заплетај у великој и крвавој драми источној лепши исход наговести: имајмо наду да ће онда наше позориште лепшу слику живота српског изнети, него што је кадро у садашњости“ („Позориште“, НСад, 1877, с. 58). Иако ни једна акција ДСНП није уродила очекиваним резултатима нити се њима појединачно, на трајнији или бар дугорочнији начин, решило питање финансирања СНП, ипак се свим тим апелима и иницијативама заједно успело у једноме, најважнијем: Позориште је захваљујући својој публици, активистима, добротворима и приложницима преживело тешке г. оскудице и сиротовања, борећи се, такорећи из дана у дан, за голи живот. Ако се Ф. приходима из свих тих извора није нарочито „јачао“, није се, са друге стране, претерано ни „крњио“: увек је од чланарине, прилога, задужбина и легата притицало онолико колико је било неопходно да се мање-више покрију дефицити српске народне позоришне дружине и некако ухвати крај с крајем. Чланови УО ДСНП, непрекидно у страху да ће Позориште због немаштине морати престати с радом, водили су бригу о свакој крајцари и били захвални и појединцима и организацијама на сваком приложеном новчићу. Издржати у таквим околностима више од пет деценија, и све то време часно обављати своју културну и националну мисију, јединствен је подвиг у историји југословенске културе. Карактеристично је за све акције ДСНП око прикупљања новчаних средстава за Ф. да у њих нису укључивани сељаци и занатлије, који су иначе били не само економски независни него и међу национално најсвеснијим слојевима српског народа у Аустро-Угарској. Од појединаца, Друштво се обраћало својим образованијим сународницима – адвокатима, лекарима, професорима, свештеницима, учитељима, чиновницима и имућнијим људима – поседницима, трговцима и угоститељима, заборављајући притом да су сељаци и занатлије чинили знатан део публике на представама српске народне позоришне дружине и да, сигурно, не би ускратили ни другу врсту помоћи СНП. Отуда је међу члановима ДСНП једва било земљорадника и занатлија, а веома су ретки били и међу приложницима. Стање Ф. од 1861. до 1912, по билансима за поједине пословне године, било је следеће:
у форинтама – 1861: ?; 1862: 37.531,19 ½; 1863: ?; 1864: ?; 1865: 54.519,39 и 5/10; 1866: 54.602,45 и 5/10; 1867: 56.957,79; 1868: 36.026,70; 1869: 64.494,72; 1870: 62.529,99; 1871: 57.562,11; 1872: 56.999,33; 1873: 42.967,57; 1874: 34.589,69; 1875: 34.515,36; 1876: 31,215,55; 1877. и 1878. заједно: 31.335,53; 1879: 31.272,51; 1880: 30.146,92; 1881: 32.936,70¼; 1882: 35.363,47; 1883: 51.317,78; 1884: 34.636,77; 1885: 32.348,05; 1886: 31,605,33; 1887: 32.661,86; 1888: 34.573,91; 1889: 32.970,43; 1890: 32.810,03; 1891: 34.772,14; 1892: 42.675,46; 1893: 45.392,65; 1894: 46.287,14; 1895. и 1896. заједно: 48.597,73; 1897: 43.864,23; 1898: 43.473,43; 1899: 43.749,55; 1900: 46.578,50; у крунама – 1901: 83.235,06; 1901а: 75.371,27; 1902: 65.840,95; 1903: 47.668,15; 1904: 46.418,65; 1905: 40.385,35; 1906: 46.901,17; 1907: 49.780,56; 1908: 50.488,59; 1909: 48.203,52; 1910: 49.140,71; 1911: 49.068,15; 1912: 61.517,11.
За 1861, 1863. и 1864. нема података о стању Ф. јер на скупштинама ДСНП такви извештаји нису подношени: 1861. ДСНП још није било основано (установљено је 1862), а 1863. и 1864, иако је формално постојало, није имало право да одржава скупштине јер му Устав још није био одобрен. До 1876. стање Ф. исказује се са 31. XII, од 1877. до 1884. од 1. VII једне до 30. VI наредне г., а од 1884. до 1894. поново са 31. XII. Од 1. I 1895. прелази се на рачунску г., која траје од 1. VI једне до 31. V наредне г., па је због тога у једној суми исказано стање од 1. I 1895. до 31. V 1896. Од 1897. до први пут наведене 1901. исказана сума показује стање такође на дан 31. V, а код други пут наведене те г. – на дан 31. XII, пошто се тада књиговодствено поново прелази на рачунску годину јануар-децембар. Од 1902. до 1912. утврђује се стање Ф. на дан 31. XII. Од 1862. до 1900. сви износи су у форинтама, а од 1901. до 1912. у крунама (1 форинта = 2 круне); стоти део форинте је крајцара а круне – филер. За 1913. нема података о стању Ф. У износе којима су исказивана стања Ф. у појединим пословним г. није уношена и вредност некретнина (од 1873. позоришне зграде на Деаковом тргу, а доцније куће и винограда у Араду и обрадиве земље у Сенти). Ова имовина, сем позоришне зграде, исказивана је у билансима Позоришта посебно. Готовину Ф. Друштво је улагало у штедионице на приплод или издавало појединцима на зајам уз пупиларну сигурност (интабулацију на непокретности). И у једном и у другом случају камате су књижене као приход Ф., и једино су оне, по правилу, могле служити Друштву као обртна готовина, иако се од овог правила, у критичним ситуацијама, неретко морало одступати. Средства Ф., према одредбама Устава, била су намењена првенствено изградњи позоришне зграде; када је она 1873. била купљена, Друштво је средствима Ф. могло подмиривати све потребе српске народне позоришне дружине. Зајам је могао бити одобраван само појединцима (физичким лицима), а ни у ком случају задругама, удружењима и организацијаина (правним лицима). ДСНП је одобравало зајмове свим кредитно способним интересентима без обзира које су народности, дакле не само Србима и Хрватима, него и Мађарима, Јеврејима, Немцима и Словацима. ДСНП је непрекидно тежило да сачува неприкосновеност фондовске главнице, па је делимично због уложеног новца на штедионички приплод или издатог на зајам, а делимично не желећи да „крњи“ слободна средства Ф., често остајало без обртних средстава и било у немогућности да покрива финансијске дефиците српске народне позоришне дружине. Тако је, на пример, 24. X / 5. XI 1874. у Ф. било свега 200 форинти готовине; то се поновило и 28. IV / 10. V 1875, када је у каси било такође око 200 форинти. У тим случајевима ДСНП је у Матици српској имало кредитора увек спремног да Позоришту притекне у помоћ. Матица је Друштву за СНП одобравала зајмове такорећи од првих дана по његовом оснивању, највећи – од 10.000 форинти – 1873. приликом куповине позоришне зграде. Главној скупштини ДСНП, одржаној 30. VIII 1874, поднет је извештај да Друштво Матици српској дугује 15.918 форинти, а на седници УО ДСНП 16/28. VIII 1875. је констатовано да тај дуг износи 14.685 форинти. ДСНП је, међутим, по цену да се одрекне многих неопходних властитих потреба, уредно отплаћивало своје дугове: на седници УО ДСНП 26. VI / 8. VII 1881. регистровано је да СНП Матици дугује свега 3600 форинти: Матичином фонду 1200, Фонду Јована Наке 800, Фонду Илије Милосављевића Коларца 1170 и Фонду Вука Караџића 430 форинти, с тим што јој је Друштво за време од 1. I 1880. до 1. VI 1881. исплатило камату на те и раније дугове у износу од 1043 форинте и 91 крајцаре. Матица је и доцније помагала Позоришту мањим и већим позајмицама, краткорочним и дугорочним, и на тај начин доприносила успешном решавању његових материјалних невоља, а истовремено га извлачила и из дубљих криза. И поред тешке финансијске ситуације у којој се Друштво непрекидно налазило, УО је из Ф. одобравао предујмове члановина српске народне позоришне дружине у суми која је често прелазила износ њихове месечне плате; биле су то у ствари бескаматне позајмице које су они Ф. враћали у месечним ратама. ДСНП је на све легате и друга завештања у новцу плаћало државну пристојбу у износу од 10% од завештане суме; сваке г. је плаћало и порез на остварени приход од камате на новац уложен у штедионице или дат на зајам. Од 1876. било је покушаја магистратских пореских органа да ДСНП плаћа порез и на капитал Ф., али је угарско Министарство финансија својом наредбом бр. 82.396 од 28. XII 1880. укинуло тај разрез. УО ДСНП се редовно жалио што се на легате и завештања морала плаћати пристојба, али је надлежна Краљевска финансијска управа у Сомбору сваку такву жалбу одбијала наводећи да Позориште није просветна установа него му је „забавна цел“. Новосадски магистрат је 18. IX 1862. под бројем 47.200 известио Позоришни одбор Српске читаонице да је именована комисија Магистрата за преглед финансијског пословања СНП и да Одбор мора све нове прилоге Друштву за СНП пријавити Магистрату. То стање је трајало све док Устав ДСНП није био одобрен (1865). Отада су на главним скупштинама ДСНП одређивана три супервизора (рачунопрегледатеља) за преглед финансијског пословања СНП, односно рачуна главне благајне и рачуна српске народне позоришне дружине у наредној пословној г.; супервизори су главним скупштинама Друштва подносили извештаје о извршеном прегледу и нађеном стању. Од 1888. финансијско пословање су претходно прегледали и делегирани чланови УО ДСНП. Од 1887. извештаји о стању Ф. ДСНП редовно су штампани у листу „Позориште“, све до 1908, а од 1909. до 1913. у посебним извештајима о раду и стању СНП за сваку пословну г. У Матици српској откривена је 1911. велика проневера, а главни дефраудант био је њен благајник Лазар К. Манојловић, који је ту дужност хонорарно обављао и у ДСНП. Прегледом финансијског пословања Друштва утврђено је да Манојловић није проневерио новац СНП, али је Позориште оштетио са 16 круна и 33 филера што у два маха није на време уплатио у банку износе од по 3000 круна; први пут је то учинио са 33 дана а други пут са 17 дана закашњења, па је СНП због тога изгубило 16,33 круна на камати. Тај износ је наплаћен од његовог неподигнутог хонорара у СНП. За време Првог светског рата, 1914-1918, СНП није радило; према томе, није остваривало приходе али није имало ни расхода. У том раздобљу Ф. ДСНП је имао приходе од задужбине Ђене Брановачког и Иде рођ. Вујић (од аренде за земљу издату у закуп) и од камата на новац уложен у штедионице или издат на зајам уз интабулационо обезбеђење. Пошто је СНП и за време рата исплаћивало пензије својим умировљеним члановима и припомоћи глумцима и глумицама који су остали у Угарској и били интернирани или условно слободни, при крају рата је из Ф. ДСНП позајмљено 22.000 круна Пензионом фонду чланова СНП да би овај фонд могао у целости подмиривати све те обавезе. Због тога је стање Ф. 31. XII 1919. било овакво: готовина 1944 круне и 60 филера, у хартијама од вредности 64.092; уложено у штедионице 14.355,30; разних потраживања 2130,03; позајмљено Пензионом фонду 22.000; фискалских предујмова 140 и глумачких зајмова 321 круна и 50, дакле укупно 104.902 круне и 40 филера. Пасива Ф. износила је 56.881 круну и 29 филера, а вишак 48.111,14 круна. Ф. ДСНП, у који су у међувремену унети и послератни приходи од задужбина Ђене Брановачког и Иде рођ. Вујић, и Јулијане и Јоце Ковачића, износио је 31. XII 1920. укупно 126.369 круна и 36 филера. Истог дана стање Задужбине Гавре Јанковића било је 59.423 круне и 80 филера, а Задужбине Ђорђа Ф. Недељковића 13.479 круна и 60 филера. Преласком са крунске на динарску валуту са односом 4 круне за 1 динар (1921) фондови и приходи од задужбина СНП били су сведени на безначајну вредност. Имовина СНП је у предратном периоду исказивана у златним крунама, чији је однос према швајцарском франку био 100 : 95 у корист круне, што значи да је вредност фондова и задужбина СНП била 15-16 пута већа но што је утврђено 1921. преласком на нову, динарску валуту. Министарство финансија Краљевине СХС огрешило се на исти начин, са истим последицама, и о предратни динар Краљевине Србије, чија је вредност по курсу још 1902. била нешто нижа од круне. Девалвацијом динара у новој држави биле су знатно оштећене и установе у Србији које су располагале задужбинама и легатима. После 1921. Ф. ДСНП више не постоји: његова расположива средства унета су у буџет Трупе ДСНП, а тако ће се поступати и с приходима од задужбина све до 6. IV 1941, односно до избијања Другог светског рата; та средства чинила су део прихода у свакогодишњим буџетима Трупе ДСНП односно СНП и служила за подмирење редовних потреба Позоришта.
ЛИТ: Устав Друштва за Србско народно позориште, НСад 1865, с. 1-18; Пословни ред за главну скупштину Друштва за Српско народно позориште, НСад 1868, с. 1-11; Извештај о Фонду и радњи Друштва за Српско народно позориште у Новом Саду, НСад 1868, с. 1-72; А-м, Потпомозимо позориште, Застава, 17. IX 1872; Извештај привремене управе о српској народној позоришној дружини, Позориште, НСад, 1874, бр. 50, с. 206; Српско народно позориште, Позориште, НСад, 1877, бр. 10, с. 38, бр. 15, с. 58; Главна скупштина Друштва за СНП у Н. Саду 25. јуна (5. јула) 1886, Позориште, НСад, 1886, бр. 64, с. 253-255; Извештај о стању Фонда Друштва за СНП, Позориште, НСад, 1887, бр. 15, с. 73-77, 1888, бр. 9, с. 33-36, 1889, бр. 6, с. 21-24, 1890, бр. 47, с. 185-188, 1891, бр. 6, с. 21-24, 1892, бр. 19, с. 73-76, 1893, бр. 7, с. 25-28, 1894, бр. 8, с. 29-32, 1895, бр. 47, с. 189-192, 1896, бр. 47, с. 185-188, 1897, бр. 13, с. 65-68, 1898, бр. 44, с. 195-199, 1899, бр. 9, с. 67-72, 1900, бр. 50, с. 231-235, 1901, бр. 10, с. 77-87, 1902, бр. 27, с. 161-173, 1903, бр. 11, с. 105-116, 1904, бр. 32, с. 161-173, 1905, бр, 27, с. 137-147, 1906, бр. 1, с. 85-99, 1907, бр. 27, с. 161-175, 1908, бр. 1, с. 1-15; Друштво за СНП – Извештаји о стању закључних рачуна за 1905. годину, НСад 1905, с. 1-26, 1906, с. 1-28; Извештај о раду и стању СНП за пословну годину…, НСад 1909, с. 24-41, 1910, с. 64-79, 1911, с. 30-41, 1912, с. 20-33, 1913, с. 18-31; Друштво за СНП – Споменица 1861-1921, НСад 1921, с. 37-39, 42-43; Љ. Лотић, Добротвори Матице српске и њихове задужбине, Споменица Матице српске 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 550.
Л. Д.
