ТУЂЕ ДЕТЕ (Чужой ребёнок) – комедија у 3 чина (5 слика). Написао: Василиј Васиљевич Шкваркин. Прво извођење у Лењинграду, 1933, у нашој земљи 23. XI 1934. у НП у Бгду.         Прво извођење у НПДб 23. V 1936. у Петровграду. Превео: Николај Фјодоров. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Ј. Краснићева, Д. Левак, М. Спиридоновићка, М. Мирковић, В. Антонијевић, Б. Ђорђевић, С. Јанићијевић, Ј. Пејновићева, К. Колашинац, М. Петровићева и М. Поповић. – Изведено 2 пута.                                                                                                                                  Прво извођење у СНП 9. VII 1945. у НСаду. – Рд. Б. Ханауска, сц. М. Шербан; В. Милин (Сергеј Петрович Караулов), Р. Ферари (Олга Павловна), В. Петрић, М. Коџић (Мања), Стојан Јовановић (Фјодор Фјодорович Прибилев), С. Симић (Костја), С. Раваси (Јаков – Јусуф), О. Животићка (Агрипина Семјоновна), Х. Татићка (Зина), П. Стојановић-Словенски (Сенечка Перчаткин), Н. Хет (Раја), Д. Кранчевић (Александар Миронович), С. Радиновић (Сенечкин), xxx (Писмоноша). – Изведено 16 пута, глед. 7245.                                                  ЛИТ: А-м, Az idegen gyermek, Hiradó, 1936, бр. 122, с. 3; Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 1945, бр. 223, с. 6; Б. Петровић, Пут Војвођанског народног позоришта у првој сезони, ЛМС, 1946, књ. 356, с. 136.

В. В.

ТУЂИНКА (L’étrangère) – шаљива игра у 5 чинова. Написао: Александар Дима Син. Прво извођење у Паризу, 14. II 1876.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 7. III 1889. у Панчеву. Превео: Бранко М. Јовановић. Подела узета са плаката представе одржане 24. II 1890. у НСаду. – Рд. В. Миљковић; М. Димитријевић (Херцег Сетмон), Т. Лукићка (Катинка), К. Делини (Морисо), А. Лукић (Доктор Ремонен), В. Миљковић (Жерар), С. Бакаловићка (Маркиза Римијер), С. Стефановић (Ермелин), С. Миљковићка (Ермелинова), К. Васиљевић (Калмерон), М. Марковићка (Калмеронова), М. Марковић (Ги Д’Алт), Ђ. Бакаловић (Бернекур), Д. Ружић (Клерксн), С. Вујићка (Клеркснова), М. Ивковић (Слуга код Клерксна), М. Живковић (Слуга код Сетмона), Д. Настасић (Члан полиције). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: К-ћ, Туђинка, Позориште, НСад, 1890, бр. 27, с. 106-107; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 12, с. 2.

В. В.

ТУНТЕВ-АЛПАР Марија – в. АЛПАР-ТУНТЕВ Марија

ТУРАНДОТ (Turandot) – опера у 3 чина. Музика: Ђакомо Пучини (завршни дует и финале опере компоновао Франко Алфано после Пучинијеве смрти). Либрето: Ђузепе Адами и Ренато Симони. Прво извођење у Милану, 25. IV 1926, у нашој земљи 26. V 1928. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 22. IV 1958. у НСаду. Превео: Тодор Манојловић. – Рд. Е. Фрелих, к. г., дир. Г. Чила, сц. и к. Д. Душановић, пом. рд. В. Керешевић; Д. Фирфова (Турандот), Ф. Кнебл (Алтоум и Персијски принц), И. Кнежевић, М. Хаднађев (Тимур), О. Бингулац (Калаф), И. Давосир-Матановић (Лиу), Д. Дуић, В. Кошир (Пинг), В. Цвејић (Панг), Р. Грујић (Понг), Д. Балтић (Мандарин), Ј. Чипе (Главни џелат). – Изведено 3 пута, глед. 1026.

Обновљено као премијера у СНП 18. X 1960. у НСаду. – Рд. Е. Фрелих, к. г., дир. Г. Чила, Д. Жупанић, хорове спремио В. Тополковић, сц. и к. Д. Душановић, к-граф Г. Македонски, пом. рд. В. Керешевић; М. Скендеровић, Д. Фирфова (Турандот), Ф. Кнебл (Алтоум и Персијски принц), И. Кнежевић (Тимур), О. Бингулац (Калаф), И. Давосир-Матановић (Лиу), В. Поповић (Пинг), В. Цвејић (Панг), В. Куцуловић, Р. Грујић (Понг), Д. Балтић (Мандарин), Ј. Чипе (Главни џелат). – Изведено 15 пута, глед. 5985.

Премијера у СНП 22. IV 1982. у НСаду. – Рд. С. Вафијадис, к. г., дир. И. Топлак, дир. хора Ј. Ферик, сц. Б. Максимовић, к. М. Стојановић-Маурич, к-граф М. Марковић, пом. рд. С. Дракулић и С. Милушић; М. Тунтев (Турандот), Ф. Кнебл, З. Мартиновић (Алтоум), Б. Јатић, С. Дракулић (Тимор), Ш. Мардешић (Калаф), В. Ковач-Виткаи, А. Марушевић (Лиу), Б. Вукасовић (Пинг), А. Манојловић (Панг), В. Куцуловић (Понг), М. Милановић, Б. Кнежевић (Мандарин), И. Фетаховић (Шеф церемоније), З. Радојчић, Б. Курунци (Персијски принц), Б. Милер (Џелат). – Изведено 21 пут, глед. 19.544.

ЛИТ: Б. Стејин, Пучинијева опера „Турандот“ на новосадској сцени, Дневник, 29. IV 1958; Б. Чиплић, Тријумфално, Дневник, 31. I 1961; Н. Симин, „Турандот“ као бајка, Дневник, 22. IV 1982; Е. Гвоздановић, Празник у опери, Дневник, 12. V 1982.

В. П.

ТУРГЕЊЕВ Иван Сергејевич (Иван Сергеевич Тургенев) – руски писац, приповедач и романсијер (Орел, 9. XI 1818 – Буживаљ, Француска, 3. IX 1883). Племић по пореклу, велике културе, зналац француског језика (дуго је живео у Паризу), Т. је књижевни рад почео песмама и поемама (које је одмах запазио критичар Бјелински), али је убрзо прешао на прозу, објавивши много приповедака и неколико романа (Руђин, 1856; Племићко гнездо, 1859; Уочи нових дана, 1860; Оцеви и деца, 1862; Пролећне воде, 1871, Дим, 1867; Новина, 1877). Његови Ловчеви записи, који су се појављивали од 1847. до 1852, представљали су велико изненађење свежином реалистичких портрета сељака, упечатљивошћу сеоских пејзажа и хуманошћу која је кроз цело дело провејавала према богатству и лепоти руских сељака. При крају живота, 1882, написао је Песме у прози, које се истичу језгровитошћу и поетском снагом песничког језика и изграђеним схватањем о смислу живота: носталгији, пролазности и лепоти. Огледао се и на плану драме, написавши неколико драмских дела, међу којима су најпознатија: Готован (1848) и Месец дана на селу (1850). Многи његови романи су драматизовани и радо извођени на сцени. У свим својим делима Т. је највише описивао живот племића и људе карактеристичне за једну етапу тог живота, тзв. „сувишне људе“ (има и приповетку са насловом Дневник сувишног човека). Појавом сваког свог дела изазивао је бурне реакције у руској критици јер је описивао савремени живот и у њему истицао најактуелније проблеме времена: положај и улогу људи из племства, сувишност живота и бесциљност јалових размишљања, припреме за велике друштвене преображаје, сукоб очева и деце на идејној основи, привид отаџбине и недостатак правих људи који би живот преобразили набоље. Његови романи одликовали су се извесном лирском резигнацијом, а у њима је било и сентименталних описа стварности, тежње, промашених љубави, недоречених визија и нејасних идеја. Живећи дуго у иностранству и дружећи се са француским писцима (Проспер Мериме, браћа Гонкур, Алфонс Доде, Емил Зола, Ги де Мопасан и надасве Флобер), постепено је „губио везу“ са стварним животом Русије и на њега гледао, како су му понекад пребацивали, „из своје дивне даљине“. Некад врло познат и сматран великим светским писцем, данас не ужива такву светску славу. Велика популарност Толстоја, Достојевског и Чехова допринела је да се Т. нађе „у сенци“ и да не буде „актуелан“ као у доба XIX века. Али, и данас, кад се са његових дела одбаци известан „сентиментални покров“, занемари помало романтични садржај и отклони ауторова разнеженост над појединим ликовима, остаје још увек много ликова који су развијени до типова и карактера и који, по уметничком обликовању, представљају значајну вредност (Руђин, Лаврецки, Базаров, много изванредних женских ликова и сељака). Његове приповетке и новеле, које се нису довољно запажале од популарности његових романа, вероватно су, као уметничка целина, за савременог читаоца, пуније и потпуније од његових романа и, у својој врсти, чине јединствен образац добрих приповедака и новела у светској књижевности (Асја, Муму, Преписка, Авети, Степски краљ Лир, Фауст, Прва љубав, Затишје и др.). У нашој књижевности Т. је врло познат и превођен писац. У доба реализма, средином и крајем XIX века, његова дела су се систематски преводила и важила за узор по реалистичности животних ситуација, по симпатијама према добродушним сељацима, по социјално-психолошким анализама ликова и по сугестивној снази и осећајности песничког језика. Највеће признање које се могло дати једном нашем писцу било је назвати га „српским Тургењевим“ (односно хрватским), што су часно понели у српској књижевности Лаза К. Лазаревић а у хрватској Шандор Ксавер Ђалски. На сцени СНП изведена су Т. дела: О туђем хлебу (1913), исто дело под другим насловом  – На белом хлебу (1919) и Племићко гнездо (1929).

В. Кл.

ТУРГЕЊЕВА Олга – чланица оперског хора (Петроград, 2. VI 1890 – Београд, ?). Завршила је осам разреда гимназије и трговачку академију. Певачку каријеру почела је у НП у НСаду 1920. и у њему остала до 1925, када је прешла у Оперу НП у Бгду.

УЛОГЕ: О Камураски Сан (Гејша), Леони (Madame Pompadour), Клео (Кнегиња чардаша), Лизета, Софија (Граф Луксембург), Грофица Чепрано (Риголето), Меланија (Слепи миш), Мадалена (Корневиљска звона), Лидија (Мамзел Нитуш), Мицика (Чар валцера), Вали (Силва).

В. В.

ТУРИНСКИ Војислав – драмски глумац и оперски певач (Врањево, Банат, 11. I 1884 – Праг, 7. III 1933). Пореклом је из сиромашне сељачке породице. Основну школу и пет разреда гимназије завршио је у родном месту и у Великом Бечкереку (Зрењанину). Као аустроугарски војни обвезник пребегао је у Србију и ступио у манастир Буково код Неготина са намером да се посвети свештеничком позиву. По наговору Бранислава Нушића и Ристе Одавића, обрео се у глуми ступивши у путујуће позориште под управом Ђуре Протића (1901–1902); затим је, 1902–1903, био ангажован у дружини Јевте Душановића, а потом као привремени члан у СНП у НСаду (1904–1906). Од 1906. до 1931. био је, са краћим прекидима, члан Драме и Опере НП у Бгду. Као солист Београдске опере повремено је гостовао и у НСаду. Један је од иницијатора и први уметнички директор београдског Слободног позоришта 1925, од 1925. до 1927. глумац и редитељ НП у Сарајеву. Од 1927. до 1931. био је искључиво члан Драме НП у Бгду. Од сцене се опростио 18. III 1931, обележивши 25-огодишњицу уметничког рада улогом Целестина у оперети Мамзел Нитуш. Као почетник тумачио је мале драмске улоге, а веће је рано добијао у музичко-драмском репертоару, посебно у комадима с певањем, водвиљима и оперетама, захваљујући лепом, сигурном, али недовољно израженом и школованом гласу. Као војник-избеглица у Првом светском рату, отишао је са Крфа у Рим, где је учио певање на конзерваторијуму (1917–1919). У првим сезонама новоосноване Опере НП у Бгду (1920) наступао је у водећим улогама лирског тенора у операма Травијата, Мадам Батерфлај, Боеми, Евгеније Оњегин, Севиљски берберин, Трубадур, Риголето, Вертер и другима. Изгубивши глас због болести, вратио се драми и остварио више епизодних ликова на београдској позорници, а од већих насловни лик у Добром војнику Швејку, којим је начинио животну драмску креацију. Написао је неколико комада без веће вредности, од којих су извођени: Биљана, комад с певањем, и Појео вук магарца, комедија из војничког живота. Т. је веома заслужан као један од пионира српске и београдске оперске сцене.                                                                                                                                                    УЛОГЕ: Лакеј (Дворска милошта), Слуга (Прециоза), Раде (Наши сељани), Војник (Тоска, Сарду), Први сват (Суђаје), Мартин (Код белог коња), Официр (Отаџбина), Први судија (Васантасена), Иван Лазаровић Растаковски (Ревизор), Слуга (Франсијон), Стеван Драгић (Сеоска лола), Добошар (Ђула), Други војник (Шокица), Палко (Риђокоса), Други полицајац (Библиотекар), Жан Плетри (Звонар Богородичине цркве), Ласку (Врачара, Мило), Подрумар (Распикућа), Први кмет (Кнез од Семберије), Управитељ двора (Кин), Други сенатор (Хајдук Вељко), Перовођа (На починак), Русо (Мадам Сан Жен).                                                                ЛИТ: Ј. Хр(аниловић), Сеоска лола, Позориште, НСад 4. XII 1904; Ј. Хр(аниловић), Врачара, Позориште, НСад 7. I 1905; В. Петровић, Војислав Турински, Театрон, 1984, бр. 45/46, с. 69-80.

С. Ј.

ТУРЛАКОВ Слободан – оперски редитељ и музички критичар (Београд, 10. VI 1929 – Београд, 12. II 2018). Завршио је Електротехнички факултет у Бгду, затим режију на Академији за казалишну умјетност у Згбу у класи Бранка Гавеле; докторирао је на Филолошком факултету у Бгду са темом „Верди у Србији, историјско-театролошка студија“. Режирао је у Осијеку, Суботици, Мостару, Тузли, Бгду (НП и Савремено позориште) и на Радио-Бгду. Основао је и водио „Театар поезије“ у Бгду, био шеф Оперског студија НП Бгд, а од 1974. је водио Оперски студио на Факултету музичких уметности у Бгду. Бавио се и оперском критиком, па је, међу осталима, приказивао и оперске и балетске представе новосадског театра. У СНП је као гост режирао две опере: Продану невесту (1. XI 1966) и Севиљског берберина (11. XI 1969).

ЛИТ: С. Кисић, Нови Сад: обновљена „Трибина младих“ и запажена гостовања, Политика, 7. XII 1966.

В. П. и В. В.

ТУТОРОВ Милан – драмски писац и позоришни радник (Бели Манастир, 12. III 1923 – Зрењанин, 13. XI 2011). Основну школу је завршио на Државном добру „Беље“, а гимназију у Осијеку. Матурирао је 1941. После слома Југославије, априла 1941, избегао је у Бгд, где је радио на Савском пристаништу као обалски радник. У Бгду се повезао са организаторима и носиоцима народноослободилачког покрета. У пролеће 1942. преселио се у Петровград (Зрењанин). С пролећа 1943. ступио је у партизанску јединицу која је изводила акције у околини Петровграда. Завршетак Другог светског рата дочекао је у чину капетана, као комесар 4. батаљона 13. војвођанске бригаде. Одликован је Орденом за храброст и Орденом заслуга за народ са сребрном звездом. Од 1946. до 1950. радио је у Комитету за културу владе ФНРЈ. На Академију драмских уметности у Бгду уписао се 1950. Исте г. је обављао и послове помоћног редитеља у Југословенском драмском позоришту. Као редитељ радио је у НП у Суботици 1951. и 1952. и у зрењанинском Позоришту 1953. Од 1954. до 1960. био је директор Историјског архива у Зрењанину. Дужност управника НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину обављао је од 1964. до 1968, када је и пензионисан. Књижевни рад је почео прозом. Објавио је десетак приповедака и неколико покушаја у стиху. Публиковао је и низ фељтонских записа о људима и догађајима из ближе и даље прошлости Баната. Написао је десетину драмских текстова, међу којима и: На степеништу, Подземни шетачи (прерађено у: Ватре без пепела), Звезде у џеповима, Између два воза (прерађено у: Беспомоћни), Нови анђео (прерађено у: Курјаково јутро), Оптимистички мизантроп. Највише успеха имала је његова „полукомедија“ Пукотина раја. Текст те драме награђен је на конкурсу Културно-просветне заједнице Војводине 1958. Изведена је на неколико сцена у Југославији, на радију, и на Телевизији Бгд. Преведена је на македонски, албански, словеначки, мађарски, бугарски и румунски језик. По њој је Владимир Погачић 1959. снимио истоимени филм. У СНП је изведена 1959. Тематика већине његових драма је из савременог живота: однос између мушкарца и жене у браку, сукоб међу генерацијама, несагласност идеала и стварности. Обрађивао је и теме из народноослободилачког рата. За резултате у драмској књижевности награђен је Наградом ослобођења Зрењанина 1969.                                                                                           БИБЛ: Ко умије њему ниједна, комедија, Бгд 1949; Пукотина раја, драма, Бгд 1958, Крајпуташ за троје и драма Курјаково јутро, Зрењанин 1970; Пукотина раја и Беспомоћни, драме, Зрењанин 1971; Риђан крилати, драма, Зрењанин 1981; Жарко, радио-драма, Зрењанин 1982.                                                                                                                                      ЛИТ: Т. Манојловић, Монсерат,  НС, 1953, бр. 69, с. 2; М. Кујунџић, Пукотина раја. Милан Туторов на сцени у Зрењанину, Дневник, 25. I 1959;  М. Кујунџић, Пукотина раја, Дневник, 26. II 1959; М. Кујунџић, Успех „Пукотине раја“, Дневник, 18. IX 1959; В. Арсенијевић, Белешка о писцу, у књизи Пукотина раја и Беспомоћни, Зрењанин 1971; А-м, Милан Туторов, Улазница, Зрењанин, 1981, бр. 77–78, с. 53-54.

Л. Х.

ТУЦАКОВИЋ Александар – драмски глумац и оперски певач (Врањево, 23. XI 1878 – Београд, 18. VII 1956). Право му је презиме било Нешић. Од ране младости је наступао у црквеним и певачким дружинама, а позориштем се одушевио преко представа СНП, које је видео на гостовањима у Новом Бечеју. Г. 1902. је прешао у Бгд, затим у Крагујевац, где је, као глумац-певач, био ангажован у позоришту под управом Михаила-Мике Миловановића. У следећој сезони је био члан београдског ревијално-хумористичког позоришта „Орфеум“ под управом Бране Цветковића, у којем је наступао претежно у оперетама. Убрзо је примљен у београдско НП за глумца и хористу, те се у периоду до Првог светског рата афирмисао као карактерни комичар у драми, солиста у оперетском ропертоару и носилац басовских партија у првим оперским покушајима. Соло певање је учио у Бгду код Душана Јанковића, некадашњег оперског певача а касније музичког критичара. Г. 1907. боравио је краће време у ХНК у Згбу и свега четири месеца у СНП у НСаду, где је играо епизодне улоге. Од 1920. је био ангажован у новооснованој Опери НП у Бгду, у којој јо до краја 1944. остварио низ епизодних басовских партија, а од већих и веома цењених Дон Бартола у Севиљском берберину, Кецала у Проданој невести и Дон Пасквала у истоименој опери. Упоредо је наступао и као карактерни комичар у драми. Од 1948. до пензионисања (1952) био је запажен на сцени Југословенског драмског позоришта у Бгду у мањим карактерним улогама. Посебне заслуге има као један од пионира српског и београдског оперског стварања. У два наврата је гостовао у оперским представама у НП у НСаду: 1923. као Кецал у Проданој невести и 1924. као Дон Бартоло у Севиљском берберину.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Продана невеста“, Застава, 23. XI 1923; Кр., Гостовање Београђана, Застава, 27. XI 1924; А-м, $Beogradi operaérekesek vendégszereplése, Bácsmegyei Napló, 27. XI 1924; S. Zubac, „Der Barbier von Sevilla“, Deutsches Volksblatt, 27. XII 1924.

С. Ј.