СУВАЧАРЕВИЋ Јован – балетски играч (Београд, 31. V 1948 – ). Завршио је гимназију и балетску школу у Скопљу (1963). Отац Живан, балетски играч и кореограф, понајвише је утицао да му се син определи за позив балетског уметника. Од 10. X 1964. до 15. VIII 1966. припадао је балетском ансамблу СНП. Затим је прешао у Балет НП у Бгду, где је 1974. стекао статус солисте. У солистичкој улози први пут се појавио 1965, у СНП, као Црни лабуд у балету Балетске ципелице причају. Као солиста у НП у Бгду одиграо је много улога различитих фахова. У својој игри је испољавао сигурну класичну технику и јарки темперамент.

УЛОГЕ: Црни лабуд (Балетске ципелице причају), Драгуљар, Обућар, Мазурка (Пепељуга), Сванилдин брат (Копелија), Младић (Демон злата).

Љ. М.

СУВЕСТР Емил (Emile Souvestre) – француски романописац и драматичар (Морлекс, Бретања, 15. IV 1806 – Париз, 5. VII 1854). Отац му је био инжињер, па је било планирано да и он крене очевим стопама. Али С. се, чим му се указала прилика да сам бира, одлучио за правне науке. Као двадесетогодишњак обрео се у Паризу и врло брзо је успео да му комад Опсада Мисолонга (Le Siège de Missolonghi, 1826) буде прихваћен за извођење и штампање; међутим, политичко-дипломатски разлози су превагнули и комад је остао у рукопису. Затим се настанио у Нанту, где је, један за другим, основао неколико провинцијских часописа. Живео је неко време и у Рену, у којем је уређивао лист „Finistère“. Најзад је (1848) постао професор административног стила у Административној школи у Паризу и почео је да ниже успехе као писац. Оставио је велик број дела. У Каталогу париске националне библиотеке попис његових радова заузима пуних 14 двостубачних страница. Писао је романе, позоришне комаде и поучна дела. Инспиришући се родном Бретањом, био је, као романописац, радо читан. Нека су му дела доживела и више издања. Најпознатији су му романи: Бретонски дом (Le Foyer Breton, 1845), Последњи Бретонци (Les Derniers Bretons, 1845) и, нарочито, Филозоф под крововима (Un Philosophe sous les toits, 1850). Као позоришни писац огледао се у комедији, комедији-водвиљу и драми, највише сам, али и у сарадњи. Сарадници су му били: Ежен Буржоа, Дибоа-Давен, Брин и Ернест Блум (в). Од укупно двадесет његових позоришних дела истичу се: драма Богаташ и сиромах (Le Riche et le pauvre, 1837), комедија Ујка Батист (L’Oncle Baptiste, 1842), комедија-водвиљ Парижанка (La Parisienne, 1844), драма Греси младости (Les Péchés de la jeunesse, 1850). Комади написани у раној младости сакупљени су му у посебној књизи (Thêatre de la jeunesse, 1860). Но, и поред толике продуктивности, тешко је рећи да је драмским радом оставио дубљи траг. По некима је чак тај рад био без икакве вредности. Што се тиче С. поучних дела, изгледа да је његов напор да брани истине из области морала у знатној мери шкодио његовој оригиналности и инвентивности. СНП је 1869. под насловом Фабричар приказало његову комедију у три чина Henri Hamelin (1838), коју је, према преради Ота Девријена, са немачког превео Јован Стефановић Виловски.

С. А. Ј.

СУГАНА Луиђи (Luigi Sugana) – италијански драмски писац и либретист (Тревизо, 16. X 1857 – Венеција, 27. III 1904). Син младе Карлоте Фантон и грофа Ђеролама С.; родитељи нису били вечани, па је у регистар забележен као Луиђи Балмонтин. Мајка га је признала 1872, а отац 1876. Зна се да се из Тревиза преселио у Падову, а затим у Болоњу, где је дипломирао права. Од 1885. је живео у Венецији, где се дружио са неким личностима из уметничког и позоришног света као што су Ђакомо Фаврето, Ђачинто Галина, Пауло Фамбри и Рикардо Селватико. Богат и разноврстан таленат, новинар, полиграф, ерудита, истрајно посвећен историји Венеције, коју је уздизао на веома оригиналне начине, био је и промотер реконструкције Бућинторо-а, галије венецијанских дуждева. Пружио је у венецијанском позоришту бујност своје романтичне страсти, бавећи се готово само темама инспирисаним баш историјом и славом Венеције. Иако потиче из племићске породице, живео је као боем држећи све карте у својим рукама. После његове смрти један мали кафе у којем је проводио ноћи радећи и ћаскајући носи његово име. Умро је у позоришту, којем је на крају деветнаестог столећа поново на сцену вратио венецијански дијалекат заједно са Селватиком, Галином, Де Бјазиом и Пилотом. Ватрених идеја, немиран, фасцинантан говорник, промишљен критичар савременог театра, сликар, сценограф, С. је користио ове своје квалитете да би подстакнуо, чак и са помало бомбастичним реторичким ставовима, комедије на венецијанском дијалекту које је уоквирио у хронолошки циклус у којем се прате авантуре племићске породице Барбо између пада Републике Сан Марко и уједињења Италије. Није имао конкретна политичка опредељења, немилосрдно је критиковао сваку партију, а да би био човек пострани, основао је удружење „Giovane re“ („Млади краљ“), са недефинисаним програмом. Био је пријатељ композитора Ермана Волф-Ферарија, који је написао музику за оперу у три чина Радознале жене (Le donne curiose), за коју је С. саставио либрето по истоименом комаду Карла Голдонија. Премијера ове опере била је у Минхену у Баварској 27. XI 1903. За музичку комедију I guatro rusteghi (Четири грубијана) Е. Волф-Ферарија написао је либрето заједно са Ђузепеом Пицолатом, поново по делу Карла Голдонија La compagnia dei salvadeghi ossia I rusteghi. С. је умро од срчаног удара у четрдесетој г. док је гледао Ермеса Цаконија (Ermete Zacconi) како глуми Хамлета. СНП је 1964. извело Волф-Фераријеву оперу Четири грубијана, за коју је С. са Ђ. Пицолатом написао либрето (по К. Голдонију, 1906).

Н. С.

СУДИЈА У НЕПРИЛИЦИ (The magistrate) – весела игра у 1 чину. Написао: Артур Вајнг Пинеро. Прво извођење у Лондону, 21. III 1885.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 23. X 1903. у Осијеку. Превео: Михаило А. Рашковић. – Рд. М. Хаџи-Динић; М. Хаџи-Динић (Поскет), С. Бакаловићка (Агата Поскет), З. Добриновићка (Сис Фарингдон), Д. Васиљевићка (Шарлота Вериндер), П. Добриновић (Пуковник Лукин), К. Васиљевић (Капетан Хорације Вел), А. Барјактаровићка (Бити Томсон), Ј. Душановић (Булами), А. Стојановић (Ахил Блонд), Ђ. Маџарић (Исидор), С. Стефановић (Вормингтон), М. Матејић (Инспектор Мезицер), В. Виловац (Наредник Луг), С. Лијанка (Констаблер Харис), Е. Слука (Уајк), М. Козловићева (Попхам). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек, 6. XI 1903; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1904, бр. 7, с. 223-224; А-м, Српска позоришна дружина, Невен, Суботица, 1904, бр. 5. с. 7.

В. В.

СУЂАЈЕ – музички драмолет у 3 чина. Написао: Љубомир Петровић Љубинко. Музика: Јосиф Маринковић. Прво извођење 12. X 1894. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 23. XI 1903. у Осијеку. Подела узета са плаката представе одржане 27. XI 1904. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; К. Васиљевић (Богумир), Д. Спасићка (Марија), С. Лијанка (Иван), В. Виловац (Миљко), М. Марковић (Путник), Д. Васиљевићка (Прва суђаја), М. Козловићева (Друга суђаја), Ј. Стојановићка (Трећа суђаја), А. Стојановић (Тихомир), А. Барјактаревићка (Лепосава), Д. Матејићка (Смиљка), Д. Николићка (Милка), С. Николићева (Босиљка), К. Виловчевица (Стаза), Ђ. Маџарић (Јол), Д. Кранчевић (Срдан, Други сват), В. Турински (Први сват). – Изведено 12 пута.

БИБЛ: Љубинко Петровић, Суђаје, НСад 1888.

ЛИТ: С. Н., Прва српска оперета у Новом Саду, Браник, 1904, бр. 113, с. 1; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Суђаје“, музички драмолет у три чина. Написао Љубинко, Браник, 1904, бр. 262, с. 3; +, У недељу беше представа за народ: „Суђаје“, Застава, 15. XI 1904; Ј., Суђаје, Позориште, НСад, 1904, бр. 19, с. 110-111.

В. В.

СУЗАНИНА ТАЈНА (Il Segreto di Susanna) – интермецо у 1 чину. Музика: Ермано Волф-Ферари. Либрето: Енрико Голишијани. Прво извођење у Минхену, 4. XII 1909, у нашој земљи 21. III 1911. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп 22. XII 1932. у НСаду. Превео: Бора Стефановић. Архива СНП не располаше плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 3 пута.

В. В.

СУЗЕ – четири слике са села (Маја, Ћако, Сеја, Браца). Написао: Петар Петровић Пеција. Прво извођење 19. IX 1907. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 5. XII 1909. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић; Љ. Динићка (Јања), Р. Спиридоновић (Раде), М. Матејић (Миле), Р. Кранчевићка (Ружа), С. Савић (Ђура), Ђ. Маџарић (Јанко), xxx (Момак на прозору), Д. Спасић (Ћако), Д. Васиљевићка (Јела), М. Тодосићка (Јула), А. Лукић (Отац), Т. Лукићка (Мати), Д. Кранчевић (Радомир), М. Марковићка (Сеја), К. Васиљевић (Отац), Д. Николићка (Мати), Ј. Антонијевић (Браца), С. Стефановић (Јанко). – Изведено 3 пута.

БИБЛ: Петар Петровић Пеција, Сузе, Бгд 1933.

ЛИТ: А-м, У суботу 5. децембра гледали смо у нашем народном позоришту први пут: „Сузе“, Застава, 7. XII 1909; (Ј.) Г(рчић), Сузе, Ново Позориште, НСад, 1909, бр. 24, с. 94-95; Л. (Марковић) М(ргу)д, Извештај о представама, Трговачке новине, 1909, бр. 49, с. 390; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Слога, Сомбор, 1910, бр. 7, с. 4; А-м, Нова драма Петра Петровића, Слога, Сомбор, 1910, бр. 21, с. 3; Ш. Ј(осин), Српско народно позориште, Невен, Суботица, 1910, бр. 6, с. 43.

В. В.

СУМЊИВО ЛИЦЕ – комедија у 3 чина. Написао: Бранислав Ђ. Нушић. Прво извођење 29. V 1923. у НП у Бгду.

Прво извођење у НП у НСаду 18. X 1923. – Рд. М. Хаџи-Динић; М. Хаџи-Динић (Јеротије Пантић), К. Цветковићка (Анђа), М. Авировићева (Марица), С. Савић (Жика), В. Виловац (Вића), Л. Лазаревић (Милисав), Д. Дубајић (Таса), М. Душановић (Ђока), В. Ивановић (Алекса Жуњић), Стеван Јовановић (Газда Спаса), Љ. Стојчевић (Газда Миладин), Д. Бајић (Јоса). – Изведено 10 пута.

Прво извођење у СНП 10. VI 1926. у Вршцу. – Рд. Н. Динић; А. Рашковић (Јеротије Пантић), М. Марковићка (Анђа), М. Динићка (Марица), М. Душановић (Вића), С. Савић (Жика), М. Живановић (Милисав), Ј. Силајџић (Таса), Д. Марковић (Ђока), Н. Динић (Миладин), Љ. Стојчевић (Спаса), Ђ. Козомара (Алекса Жунић), С. Душановић (Јоса). – Изведено 16 пута.

Прво извођење у Н-Оп 16. IV 1928. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 22 пута.

Премијера у СНП 25. XII 1934. у НСаду. – Рд. Р. Павићевић; П. Милосављевић (Јеротије Пантић), Д. Павићевићка (Анђа), К. Ђорђевићева (Марица), Н. Стојановић (Вића), С. Савић (Жика), Е. Казазовић (Милисав), М. Андрић (Таса), В. Милин (Алекса Жуњић), М. Рајчевић (Газда Спаса), Р. Павићевић (Газда Миладин), Г. Николић (Ђока), И. Станишић (Јоса). – Изведено 7 пута.

Прво извођење у НПДб 11. VI 1938. у Петровграду. – Рд. Т. Танхофер, сц. М. Шербан; А. Рашковић (Јеротије Пантић), Р. Кранчевићка (Анђа), М. Петровићева (Марица), С. Душановић (Вића), М. Ајваз (Жика), М. Миљуш (Милисав), Ј. Петричић (Таса), В. Савић (Ђока), Б. Јовановић (Алекса Жуњић), М. Гавански (Газда Спаса), Ј. Петровић (Газда Миладин), Ж. Станојевић (Јоса). – Изведено 11 пута.

Прво извођење у НПДбС 22. X 1939. у Великој Кикинди. – Рд. М. Аврамовић; П. Милосављевић (Јеротије Пантић), А. Мајценовић (Анђа), К. Бабић (Марија), Н. Смедеревац (Вића), М. Томић (Жика), В. Милин (Милисав), М. Мирковић (Таса), В. Тодоровић (Ђока), Р. Гојкић (Алекса Жу­њић), С. Савић (Газда Спаса), Р. Алмажановић (Газда Миладин), Ф. Живојевић (Јоса). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 4. III 1946. у НСаду. – Рд. А. Стојковић, сц. М. Шербан; М. Ајваз (Јеротије Пантић), С. Перић-Нешић (Анђа), В. Петрић (Марица), С. Душановић (Вића), Б. Татић (Жика), Ж. Митровић (Милисав), Л. Лазаревић (Таса), С. Јовановић (Ђока), М. Јаснић (Алекса Жуњић), С. Радиновић (Газда Спаса), В. Старчић (Газда Миладин), Ђ. Сремчевић (Јоса). – Изведено 17 пута, глед. 4441.

Премијера у СНП 30. IX 1954. у НСаду. – Рд. Ј. Коњовић, сц. С. Максимовић, к. С. Церај-Церић; С. Душановић (Јеротије), С. Тошић (Анђа), Б. Душановић (Марица), В. Животић (Вића), С. Миња (Жика), М. Тошић (Милисав), Д. Милосављевић (Таса), Ф. Живни (Ђока), С. Шалајић (Алекса Жуњић), В. Ивановић (Газда Спаса), Л. Богдановић (Газда Миладин), С. Максић (Јоса). – Изведено 19 пута, глед. 7551.

Премијера у СНП 21. XI 1961. у НСаду. – Рд. А. Гловацки, к. г., сц. М. Лесковац, к. Ж. Кукић, к. г., музички сарадник Д. Стулар; Д. Милосављевић (Јеротије Пантић), Ј. Бјели (Анђа), Добрила Шокица (Марица), В. Животић (Вића), Б. Микоњић (Жика), Ф. Тапавички (Милисав), Д. Јанковић-Макс (Таса), З. Загорчић (Ђока), В. Љубичић (Алекса Жуњић), Ф. Живни (Газда Спаса), М. Тошић (Газда Миладин), Т. Плескоњић (Јоса). – Изведено 21 пут, глед. 7268.

Премијера у СНП 17. I 1982. у НСаду. – Рд. В. Животић, сц. М. Лесковац, к. Ј. Петровић; Т. Јовановић (Јеротије Пантић), М. Кљаић-Радаковић (Анђа), В. Вејин (Марица), Р. Којадиновић (Вића), Ф. Тапавички (Жика), М. Шмит (Милисав), С. Ђорђевић (Таса), Д. Пешић, В. Попов (Ђока), З. Богданов (Јоса), Т. Плескоњић (Алекса Жуњић), Драгиша Шокица (Газда Спаса), Б. Јајчанин (Газда Миладин). – Изведено 49 пута, глед. 10.752.

БИБЛ: Бранислав Ђ. Нушић, Сумњиво лице, Бгд 1924.

ЛИТ: Ми, Нушићев дан, Застава, 20. X 1923; -р-, „Сумњиво лице“, „Светски рат“, Јединство, 21. X 1923; В., У суботу је давано „Сумњиво лице“ од Бран. Нушића, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 9, с. 3; А-м, Народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1924, бр. 13, с. 1; А-м, Српско народно позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1926, бр. 19, с. 3; А-м, „Сумњиво лице“, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1932, бр. 25, с. 3; А-м, „Сумњиво лице“ Бранислав Нушић, Југословен, Кикинда, 1939, бр. 508, с. 3; Б. Чиплић, Две домаће премијере, СВ, 11. III 1946; М. Кујунџић, Сумњива вредност „Сумњивог лица“, Дневник, 23. XI 1961; М. Кујунџић, Из сатире у шегачење, Дневник, 19. I 1982.

В. В.

СУНЦЕ, МОРЕ И ЖЕНЕ – комедија у 3 чина. Написао: Момчило Милошевић. Прво извођење у НП у Бгду 22. XII 1933.

Прво извођење у ДНП 23. XII 1942. у Панчеву. – Рд. М. Стојановић, к. г., сц. В. Ребезов; О. Животић (Плава госпођа), Р. Петровић (Госпођа са псетанцетом), М. Миљковић (Госпођа у разводу), Т. Јеремић (Удовица), М. Козомора (Госпођица), З. Деспотовић (Ана). – Изведено 4 пута.

ЛИТ: В. Глигорић, Сунце, море и жене, Позоришне критике, Бгд 1946, с. 174-176.

А. В.

СУПЕ Франц (Franz von Suppe) – аустријски композитор и диригент (Сплит, 18. IV 1819 – Беч, 21. V 1895). Пореклом је био из досељеничке белгијске, касније у Далмацији настањене, породице. Мајка му је била Бечлика. Смисао и таленат за музику испољио је још у детињству. Своју прву композицију написао је као десетогодишњак. Најпре је студирао право и медицину у Падови. Како га је музика и даље неодољиво привлачила, у Италији је упознао Гаетана Доницетија, код којег је једно време и студирао. Музичке студије је довршио на бечком Конзерваторијуму код Ј. фон Зајфрида. Каријеру музичара започео је као капелник театра у Јозефштату. Касније је био диригент у бечком позоришту „Theater an der Wien“. Потом је радио као диригент и у Братислави, а онда се, поново у Бечу, посветио искључиво композицији. У свом композиторском раду испољио је несвакидашњу уметничку продуктивност. Написао је око 200 музичко-сценских дела ведрог и забавног карактера, од тога преко 30 оперета, у које је уносио мелодику италијанско-медитеранског, па и словенског обележја. Важнија су му дела: Десет девојака а ни један мушкарац (Zehn Mädhen und kein Man), Весели момци (Flotte Burschen), Пикова дама (Pique Dame), Лепа Галатеја (Die schöne Galathée), Лака коњица (Leichte Kavalerie) и др. Највећи успех међу његовим првим целовечерњим оперетама постигла је Фатиница (Fatinitza), док и данас велик углед ужива његово познато дело Бокачо (Boccaccio), које је уметањем рецитатива од оперете постало веома допадљива комична опера. Класично доба бечке оперете одражава се делатношћу тројице надарених музичара: Јохана Штрауса Млађег, Милекера (Millöcker) и С., који је први међу њима у оквире специфичног бечког „штимунга“ увео Офенбахов стил. Убраја се у најистакнутије представнике класичног раздобља бечке оперете. У СНП је на репертоару била његова оперета Лепа Галатеја.

М. Х.