СТОЈАНОВИЋ Милутин – преводилац и песник (Београд, 1840 – Београд, 1871). Потиче из угледне београдске породице, од оца Исидора, професора Лицеја београдског и књижевника. Основну школу (1850), реалку (1856) и Лицеј (1860) завршио је у Бгду, а друштвене науке студирао је у Швајцарској и Француској (1860–1864). Службовао је као професор у Београдској гимназији (1864-1869) и чиновник у Министарству унутрашњих дела (1869-1871). Говорио је француски и немачки. Оригиналне и преведене песме објављивао је у часописима: „Шумадинка“ (1856–1857), „Подунавка“ (1857–1858), „Вила“ (1865), „Даница“ (1866), „Србија“ (1869), „Матица“ (1869). Беседа на гробу Дамјана Борисављевића штампана му је и посебно (Бгд 1869). Стекавши, још на студијама у Паризу, посебну наклоност према театру, настојао је да обогати домаћи позоришни репертоар најновијим и најпопуларнијим позоришним делима са европских сцена. Тако је за потребе наших позоришта са француског превео око 50 позоришних дела, од којих је на позорницама Бгда и НСада изведено 13. Познати су његови преводи: Ж. де Премареј – Уделите сиротињи (1869); Ш. Гијом Етјен – Клин клином (1870); Т. Баријер – Пепељуга (1870); Е. Нис и И. Тисеран – Намесник вексфилдски / Вексфилдски свештеник (1870); Ф. Понсар – Част и новац (1871); Е. Скриб – Прва љубав (1871) и др. На сцени СНП играни су његови преводи: Мелвил, Мерл и Боари – Цар Петар Велики као лађар, историјска комедија у 2 чина (1871); Е. Бризбар и Е. Нис – Париска сиротиња, драма у 5 чинова (1871); В. Сарду – Присни пријатељи, комедија у 4 чина (1874); П. Мерис – Сиротињски адвокат, драма у 5 чинова (1885); Ф. Рајмунд – Распикућа, чаробна позоришна игра у 3 чина (1887); Е. Моро, П. Сироден и А. Делакур – Лионски улак, драма у 5 чинова (1890). Позоришна песма „О како се лако диже…“ из Распикуће, у његовом препеву, постала је популарна варошка песма.

ЛИТ: А. Гавриловић, На Косово, књижевни листићи о времену 1860–1880, Искра, 1898, бр. 10, с. 158; (С. В. Цветковић), Репертоар Народног позоришта у Београду (1868–1965), Бгд 1966, с. 37–41.

Ђ. П.

СТОЈАНОВИЋ Никола – драмски глумац (Смедеревска Паланка, 20. IV 1905 – Смедерево, 5. VI 1941). Завршио је основну школу, четири разреда гимназије и два разреда учитељске школе у Бгду и већ као ученик 1922. предводио је дилетантску трупу „Вук Караџић“. Први пут је ступио на сцену као аматер 15. VI 1923. у Подрињском позоришту Душана Животића. Од 1925. до 1926. је био ангажован у Тимочком позоришту Петра Христилића, од 1926. до 1928, с прекидима, у Тимочко-косовском позоришту Николе Јоксимовића, од 1929. до 1930. у Градском позоришту у Нишу, од 1930. до 1932. у НП у Бањој Луци, од 1934. до 1936. у СНП у НСаду, од 1937. до 1938. поново у бањалучком НП и од 1. VIII 1938. до смрти у НПДб. Племенит и благ по природи, истицао се, међутим, у тумачењу интриганата, препредених, покварених, чак сурових и сирових људи, али је успешно тумачио и салонске комичаре и комичне љубавнике. Сав у психолошкој анализи и брижљивој студији, тражећи увек нове глумачке изразе, припадао је модерном стилу глуме.

УЛОГЕ: Стојан (Коштана), Вића (Сумњиво лице), Балинт (Риђокоса), Џафер-ага (Зулумћар), Роберти (Тоска, Сарду), Светислав (Протекција), Агатон (Ожалошћена породица), Ујка Васа (Госпођа министарка), Сатир (Марусја), Он-Чи-Сонг (Кобно писмо), Фриц (Ура, синчић!), Конте Моме (Американска јахта у сплитској луци), Делегат (Големанов), Фризер (Уметници), Емил (Улични свирачи), Списатељ (Покондирена тиква), Барон Белкредио (Хенрик IV), Фуше (Мадам Сан Жен), Пјер од Соблеза (Наш попа код богатих), Јоца Боцић (Граничари), Филент (Мизантроп), Егеј (Сан летње ноћи), Вацлав Јунек (Нови људи).

ЛИТ: Сведин (С. Динчић), „Коштана“ од Боре Станковића, Југословенски дневник, 1934, бр. 179, с. 5; А-м, „Риђокоса“ од Лукачија, Југословенски дневник, 1934, бр. 184, с. 4; Ј. С. Т., Лав Урванцев: „Марусја“, Дан, 1935, бр. 101, с. 4; А-м, „Ура, синчић!“ од Арнолда и Баха, Дан, 1935, бр. 119, с. 4; С. Ж., „Американска јахта у сплитској луци“ од М. Беговића, Нови Сад, 1935, бр. 40, с. 3; Ј. С. Т., Стефан Костов: „Големанов“, Дан, 1935, бр. 127, с. 4; А-м, Никола В. Стојановић, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 8; А-м, Успело гостовање СНП-а у Вршцу, Дан, 1936, бр. 93, с. 4; Б. В., Гостовање Народног позоришта, Наше слово, Суботица 1939, бр. 242, с. 4; Б. Чиплић, Улични свирачи, Дан, 1. XII 1939; А-м, Милорад Петровић: Чучук Стана, Дан, 1940, бр. 3, с. 8; Л. Дотлић, Сарду-Моро: „Мадам Сан-Жен“, Дан, 1941, бр. 50, с. 7; А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4.

Б. С. С.

СТОЈАНОВИЋ Слободан – драмски писац (Ђаковица, 13. II 1937 – Пожаревац, 4. I 2000). Школовао се у Пожаревцу и дипломирао на Одсеку драматургије при Академији за позоришну уметност у Бгду 1968, у класи Јосипа Кулунџића. Био је управник Народне библиотеке у Пожаревцу од 1961. до 1967, драматург и уметнички директор у Савременом позоришту у Бгду од 1967. до 1974, а затим уредник на ТВ Бгд. Књижевним радом је почео да се бави 1959. Аутор је већег броја драматизација и позоришних адаптација: Лоше оковани Прометеј по А. Жиду, Хиљаду камиона по Д. Сушићу, Лажни цар Шћепан Мали по П. П. Његошу, Полетарац по часопису Д. Радовића, Ујкин сан по Ф. М. Достојевском, Ћутање Слободана Раденика по О. Давичу и др. Писао је текстове за телевизијске серије Више од игре и Учитељ, тв-драме Туга, Голубовићи, Сироче, као и тв-драме за децу, а затим се посветио приповеци и роману. Многе његове драме приказиване су на позорницама широм Југославије: Опасна вода, Ожиљак, Слатке и горке трешње, Линч, Кућа на брду, Ти си то, Преноћиште. У СНП у НСаду су, као праизвођења, приказане Ти си то (1973) и Преноћиште (1979). Превођен је на чешки, пољски, руски, словеначки и македонски језик.

ЛИТ: М. Кујунџић, Хуморни монолози првобораца, Дневник, 25. XI 1973; Б. Петровић, Нешто близу наративног театра, Борба, 3. XII 1973; П. М(ирковић), „То си ти“ на „Бен Акиби“, Политика експрес, 23. XI 1973; Д. Н(иколић), Једне оштре зиме 1942, Дневник, 21. X 1979; М. Кујунџић, Некрштени дани, Дневник, 23. X 1979.

С. Ј.

СТОЈАНОВИЋ-БОГДАНОВИЋ Анђелија в. БОГДАНОВИЋ-СТОЈАНОВИЋ Анђелија

СТОЈАНОВИЋ-МАТИЋ, Живка-Жижа – глумица (Београд, 19. XI 1930 – ). Завршила је два разреда гимназије и две године Средње позоришне школе у Бгду. Од 1. IX 1951. до 31. VIII 1954. била је члан НП у Нишу, од 1. IX 1954. до 15. VIII 1961. у СНП, од 16. VIII 1961. до 30. VI 1975. у Савременом позоришту у Бгду и од 1. VII 1975. до пензионисања у Београдском драмском позоришту, а наступала је и на сцени „Атељеа 212“. У репертоару СНП имала је видно место; Новосађанима је нарочито остала у сећању као Малчика у Избирачици. Остварила је и низ улога на филму и телевизији (Човек са четири ноге, Усијање, Поп Ћира и поп Спира). Први супруг јој је био глумац СНП Владислав Матић (в).

УЛОГЕ: Зора (Љубав је свему крива), Розаира (Лек за жене), Стела Гудман (Филип и Јона), Госпођа (Кројцерова соната), Аделаида Барбије (Да се насмејемо), Мис Морис (Седам година зазубица), xxx (Војводина), Она (Да ли је овуда прошао млади човек?), Прва госпођа дубровачка (Машкарате испод купља), Режина-Симона (Бобо), Естела (Тетовирана ружа), Олга (Кула вавилонска), xxx (Страдија), Ана (Песма), Госпођа Кашу (Матуранти), Калоника (Лисистрата), Цана (Женидба председника кућног савета), Естела (Иза затворених врата), Џејн Сејмур (Хенрих VIII и његових шест жена), Малчика (Избирачица), Њура (Иркутска прича).

ЛИТ: Д. Поповић, Ервин Шо; Филип и Јона, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 50; Д. Поповић, Арман Салакру: Да се насмејемо, ЛМС, 1956, књ. 377, с. 392; М. Бабинка, „Да ли је овуда прошао млади човек?“, Дневник, 30. IV 1957; R. Sopi, Sqenat e vogla – satirike e gasmore, Rilindja, 20. VI 1957; О. Новаковић, Антиџентлменска драма, НС, 1958, бр. 150, с. 10; С. Ст., „Кула вавилонска“, Дневник, 6. XI 1958; М. Кујунџић, Успела обнова „Песме“, Дневник, 21. IV 1959; О. Новаковић, „Лисистрата“ Аристофана, НС, 1959, бр. 147-148, с. 3; Л. Павловић, Без излаза, Ослобођење, Сарајево, 27. III 1960; Ј. Виловац, Вредносна инспирација, Дневник, 18. X 1960; А. Ежов, Успешната манифестациа на стил и укус, Нова Македонија, 16. VI 1961; М. Татић, Жижа Стојановић – незаборавна Малчика, Позориште, НСад, 1975, бр. 10, с, 8.

В. В.

СТОЈАНОВИЋ–МАУРИЧ Мирјана – костимограф (Нови Сад, 20. IV 1947 –). Завршила је Академију за примењену уметност у Бгду 1971. У СНП је ангажована од 1. III 1971. Даровит је креатор костима, студиозан радник, с нарочито развијеним смислом за стил и избор детаља који на изразит начин карактеришу епоху и лик који глумац тумачи. У колористичком погледу, њени костими су рађени уздржано, с мером и укусом. Неколико представа које је опремила историјским костимима потврда су да солидно познаје ову област, да се у њој креће сигурно и да зналачки остварује синтезу савременог виђења ових костима успелим стилизацијама. Пензионисана је 11. X 2015.
КОСТИМОГРАФИЈЕ: Кад наиђу деца, Пљачка, Др, Рајмонда,  Николетина, Кревет за три особе, Црвенкапа, Двобој, Пипи дуга чарапа, Прича са западне стране, Бал у Савоју, Хајде да стварамо оперу, Магбет, Мадам Помпадур, Норма, Пољуби ме, Кети, Власт и аналфабета, Барон Циганин, Боеми, Медаља, Банк-бан, Кармен, Жизела, Гастарбајтер опера, тамо где је било срце, данас стоји сунцеи, Самсон и Далила, Отело, Слепи миш, Турандот, Риголето, Лучија од Ламермура, Бал под маскама, Кармен, Кнез Игор, Сифиде, Копелија,  Полицајци, Субота, недеља, понедељак, Драги Антоан, Афера, Чешаљ, Дактилографи, А трње је за човека, Песми хвала, Балкански шпијун, Дактилографи, Пријатељи, Враголанка.

Р. Б.

СТОЈАНОВИЋ-СЛОВЕНСКИ Петар – драмски глумац (Пожаревац, 15. VII 1924 – Београд, 5. XI 2002). Основну школу и гимназију завршио је у родном граду. Студирао је на Правном факултету у Бгду. Већ као шестогодишњак наступао је у дечијим улогама на сцени НПДбС у Пожаревцу. Глумио је и у дечијем Родином позоришту у Бгду од 1938. до 1941. Члан НП у Бгду био је од 1942. до 1944, Градског позоришта у Јагодини 1944/45, Градског позоришта у Бгду 1945, СНП у НСаду од 1. IX 1945. до 31. VIII 1947, а од 1. IX 1947. постао је члан новооснованог Југословенског драмског позоришта у Бгду. Под уметничким презименом Словенски наступао је од 1946. („кумовао“ је Лука Дотлић – да би се разликовао од имењака и презимењака који је већ постојао у југословенском глумишту). С. је био глумац несумњивог талента и знатних и разноврсних креативних и изражајних могућности. Његова изванредна дикција и лакоћа говора, као и природно и једноставно држање на сцени, определили су га претежно на конверзационе улоге тзв. салонског типа и финијег карактерног фаха, у класичној и салонској комедији, где је испољио смисао за стилизацију и склоност за ведрину, иронију и сатиру. Наступао је повремено на радију, телевизији, филму и често на естрадним сценама као водитељ. Под крај каријере бавио се и режијом. Награђен је Златним прстеном листа „Наша сцена“ за дикцију у улози Ијона (Јован Христић: Чисте руке) на Стеријином позорју 1961.

УЛОГЕ: Сенечка Перчаткин (Туђе дете), Лубен (Жорж Данден), Деметрије (Сан летње ноћи), Пандур (Коштана), Максим (Ђидо), Милан Ружић (Ивкова слава), Валер (Тартиф), Иван Кузмич Шпекин (Ревизор), Андреј Андрејевич Њуњин (Свадба), Василије (Покондирена тиква), Онај што носи панораму (Два цванцика), Мистер Хемп (Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика), Американац (Оклопни воз), Миле (Покојник), Пуба Фабрици Глембај (Господа Глембајеви).

ЛИТ: Б. Петровић, „Туђе дете“ од В. Шкваркина, СВ, 22. VII 1945; Б. Чиплић, „Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика“, СВ, 13. XII 1945; М. Рајковић, Премијера Нушићевог „Покојника“, СВ, 17. XII 1946; А-м, Ангажовање чланова Војвођанског народног позоришта, ВС, 1947, бр. 8, с. 18; М. Татић, Моји први кораци, Позориште, НСад, 1971, бр. 7, с. 14; Р. Веснић, Поводом премијере „Лаже и паралаже“ у ЈДП-у, Позориште, НСад, 1974, бр. 6, с. 19.

С. Ј.

СТОЈИЉКОВИЋ Зоран – глумац (Београд, 13. VI 1937 – ). После завршене средње школе ангажован је као у глумац у Дечјем позоришту „Бошко Буха“ од 15. X 1955. до 31. X 1956. Завршио је Академију за позоришну уметност у Бгду 1960. и одмах је ангажован у Драми СНП – од 16. VIII 1960. до 30. IX 1964. Затим је био члан београдског Савременог позоришта од 1. IX 1965. до 31. VIII 1971, када је прешао у НП у Бгду, а наступао је и у „Атељеу 212“. Играо је на телевизији и на филму (Суботом увече, Крст Ракоц). Г. 2016. је са супругом Иреном Просен, такође глумицом, посетио своју негдашњу новосадску „кућу“ – том приликом су Библиотеци СНП поклонили Сабрана дела Виљема Шекспира из своје приватне колекције књига.

УЛОГЕ: Штанцика (Избирачица), Родик (Иркутска прича), Мак Артур (Физичари), Нећак (Доња Росита или Говор цвећа), Журналист (Вечити младожења), Бошко Југовић (Бановић Страхиња), Први херолд (Пепељуга, Вукадиновић), Луције (Јулије Цезар), Курта (Коштана).

ЛИТ: Ј. Виловац, Вредносна инспирација, Дневник, 18. X 1960; М. М-ш, Лирска иронија, Дневник, 12. III 1963; Ј. Б., Вести из Српског народног позоришта – Нови Сад, Позоришни живот, Бгд, 22. IX 1963; М. Кујунџић, Свако нека зна шта хоће, Дневник, 3. XII 1963.

В. В.

СТОЈИЉКОВИЋ Марија – преводилац са руског, пољског и енглеског на српскохрватски језик (Приштина, 20. VII 1925 – ?). Завршила је Филозофски факултет у Бгду – група за руски језик и књижевност. Од 1950. до 1951. била је редактор у Издавачком предузећу „Култура“ у Бгду, а од 1952. је, најпре као коректор а затим као редактор и уредник, радила у Издавачком предузећу „Просвета“ у Бгду. У СНП је 1971. изведен њен превод Гогољевог Ревизора.

БИБЛ: Н. В. Гогољ, Ревизор, прев. М. С., у: Драмска дела, књ. IV, Бгд-Цетиње 1970, с. 9-104.

В. В.

СТОЈИЋ Вера – преводилац (Будимпешта, 5. VIII 1902 – ?). У родном граду је завршила гимназију и вишу трговачку школу. Живела је и у Немачкој, Аустрији и Италији. Као виши службеник Народне банке Југославије пензионисана је 1955. Од 1938. до 1964. активно се бавила превођењем са руског (В. Шкваркин, А. Корнејчук, К. Симонов, М. Горки, Г. В. Плеханов, Н. Г. Чернишевски, В. Катајев), немачког (Р. М. Рилке, Т. Ман, Ф. Ниче, М. Фриш, Г. Бихнер, П. Вајс, Ф. Кафка) и енглеског (Џ. Б. Шо, Џ. Голсворти, Е. А. По) језика. Њен превод комедије Смучање на суву (Trockenkursus) Курта Бортфелда изведен је у ДНП 11. XI 1942. у Панчеву.