СТОЈАДИНОВИЋ-РЕПАК-СРДИЋ Олгица – глумица (Београд, 3. VI 1914 – ?). Ћерка глумице Каће Стојадиновић (в) и супруга глумца Салка Репака (в). У Бгду је завршила три разреда реалне гимназије. На сцену је први пут ступила 1929. у Градском позоришту у Пожаревцу. У сезони 1929/30. била је члан НП у Нишу, 1930/31. у СНП, 1931/32. поново у Нишу, од 1932. до 1934. у НП у Скопљу, од 1934. до 1935. београдског НП – Секције за Дб, од 1935. до 1936. је поново била ангажована у СНП, од 1. VIII 1936. до 31. VII 1938. у НПДб и од 1938. до рата у НП у Нишу.

УЛОГЕ: Полета (Наш попа код богатих), Маша (Путем цвећа), Начелниковица (Големанов), Лизета Дели (Зар Жералдина није анђео), Дана (Госпођа министарка), Есмералда (Звонар Богородичине цркве у Паризу), Скамполо (Скамполо), Љубица (Ђидо), Госпођа Протићка (Др), Даница (Народни посланик), Војвоткиња (Контушовка), Александра (Силе), Жена (Ослобођење Косте Шљуке).

ЛИТ: А-м, „Зар Жералдина није анђео?“, Југословенски дневник, 1935, бр. 24, с. 10; А-м, „Госпођа министарка“, Југословенски дневник, 1935, бр. 40,  с. 10; А-м, Олгица Репак, Нови Сад, 1935, бр. 44-46, с. 6-9; А-м, Skampolo, Napló, 12. III 1936; -ћ, Позориште, Војводина, Вршац, 2. V 1936; А-м, Ћосић-Димић: „Силе“, Дан, 1936, бр. 302, с. 4, бр. 303, с. 8; А-м, Nusity: „Dr“, Hiradó, Петровград, 22. V 1937; С., Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине, Војводина, Вршац, 23. IV 1938; А-м, Биографије чланова Народног позоришта у Нишу – Олга Стојадиновић, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 612.

В. В.

СТОЈАНОВ-ГАНЧЕВ Стојан – бугарски оперски певач, тенор (Ајтос, Бугарска, 28. XII 1929 – Загреб, 25. XII 2018). Студије певања је завршио 1960. на Конзерваторијуму у Софији, где је наставио да студира оперску режију. Певачку каријеру је започео 1957. у Музикалном театру у Софији и у њему остао до 1960. Од 1960. до 1963. био је солист Софијске опере. Г. 1964. настанио се у Југославији: до 1969. је наступао у Македонском народном театру у Скопљу, а затим у ХНК у Згбу. Гостовао је на многим европским позорницама. Освојио је висока признања на певачким такмичењима: у Москви 1957, у Бечу 1959. и у Будимпешти 1959. Племенитог баршунског гласовног тембра, музикалан, изразитог сценског темперамента, био је веома истакнут тенор југословенске оперске сцене, на којој је провео највећи део своје певачке каријере као тумач великих улога у херојском фаху. У СНП је гостовао као Алфред у Травијати 3. I 1966, Полионе у Норми 27. V 1975. и као Отело 19. V 1981.

ЛИТ: П. А., „Отело“ – у копродукцији, Борба, 21. V 1981; Е. Гвоздановић, Распевано, складно, угодно, Дневник, 22. V 1981.

В. П.

СТОЈАНОВИЋ Андрија – драмски глумац (Београд, 5. XI 1876 – Нови Сад, 8. I 1908). Популарнији под именом Андра. Отац му се звао Спасоје, мати Симка рођ. Радивојевић. Основну и вечерњу занатску школу завршио је у Бгду; пошто је изучио словослагачки занат, три г. је радио у струци, у Државној штампарији. У једно путујуће позориште ступио је, као што је сâм изјавио, 3. III 1894. и до 1898. променио их је неколико. Крајем 1898. придружио се путујућој позоришној дружини Петра Ћирића, из које га је Д. Ружић почетком септембра 1899, за време гостовања у Вуковару, ангажовао за привременог члана СНП. За време гостовања у Руми, 17/30. VIII 1903. венчао се са Франциском Хавлом, тада новом привременом чланицом дружине, која је прекрштавањем добила име Јелена. Напречац је оболео од тифуса и умро кад је требало да се тек размахне. Последњи пут је наступио на сцени тринаест дана пре смрти: 28. XII 1907. у НСаду, у улози Белијевра, у Шилеровој Марији Стјуарт. У име Заједнице омладине СНП на сахрани се од њега опростио глумац Љ. Иличић. С. је био средњег раста, витак, лепог, мужевног лика, помало сангвиничне природе. Интелигентан и одличне меморије, улоге је учио лако и брзо схватао природе ликова које је требало да тумачи. Волео је да ради и с вољом прихватао улоге свих жанрова. Није показивао ни најмање жеље да се специјализује и ограничи на један или два глумачка фаха. Његов представљачки дијапазон био је врло широк: играо је млађе љубавнике и млађе хероје, драмске и психолошке улоге, конверзационе, карактерне и комичне роле – у трагедији, драми, тзв. салонским комадима, делима из народног живота и комедији. У почетку каријере, а према потреби и касније, учествовао је својим лепим басом у хорским и мањим соло партијама у представама СНП. Управо као и његов узор и учитељ П. Добриновић, био је свестран глумац, од оних ретких представ­љача којима се може поверити сваки сценски задатак. Његова глума одликовала се, у првом реду, природношћу говора и покрета, једноставношћу израза и искреношћу осећања. За С. један његов савременик каже „да је подсећао много на Добриновића ширином обдарености, с том разликом што је био ванредно леп и млад, па је могао да игра и улоге младих љубавника“ (Б. Николић, 1961). У периоду када је његова каријера ишла узлазном линијом, прерана смрт онемогућила га је да се до краја глумачки искаже и у пуној мери потврди. Његовом смрћу СНП је изгубило врло талентованог глумца који је, по мишљењу његових савременика, по много чему имао услова да се приближи месту које је у репертоару српске народне позоришне дружине заузимао П. Добриновић.

УЛОГЕ: Прибислав (Прибислав и Божана), Пера Маринков (Крајишкиња), Артур (Мајчин благослов), Лоренцо (Млетачки трговац), Макс (Наше жене), Анатоло (Партија пикета), Освалд (Краљ Лир), Павле фон Грединг (Луда посла), Душан (Обичан човек), Лацко (Стари бака и његов син хусар), Леополд (Код белог коња), Туриду (Кавалерија рустикана, Верга), Лука (Медвед), Лисјен (Трговина је трговина), Здравко (Ђидо), Панта Букало (Сеоска лола), Кнез Роган (Горски вијенац), Љапкин-Тјапкин (Ревизор), Касио (Отело), Торолф (Поход на север), Флечер (Царев гласник), Ховстад (Народни непријатељ), Куно (Вилењак), Баржак (Нарцис).

ЛИТ: С., Прибислав и Божана, Позориште, НСад, 1900, бр. 1, с. 3; -О-, Млетачки трговац, Позориште, НСад, 1900, бр. 16, с. 63; А-м, У среду, 16. фебруара гледали смо француску шаљиву игру „Партија пикета“, Застава, 1900, бр. 38, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Родољуб, Вршац, 1901, бр. 1, с. 2; А-м, Луда посла, Браник, 1901, бр. 141, с. 1; -вић, У недељу приказала је у Дунђерскову позоришту наша народна дружина „Ђидо“, Застава, 1901, бр. 272, с. 3; -р-, Стари бака и његов син хусар, Позориште, НСад, 1902, бр. 11, с. 42-43; Ј. Хр(аниловић), Ревизор, Позориште, НСад, 1904, бр. 24, с. 130-131; Ђ. М., Српско народно позориште, Трговачке новине, НСад, 1904, бр. 48, с. 2; Л. (Марковић) М(ргу)д, Ревизор, Браник, 1904, бр. 270, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Отело, Позориште, НСад, 1904, бр. 30, с. 154-155; А-м, У четвртак, 2. децембра гледасмо „Отело“, Застава, 1904, бр. 274, с. 3; Л. (Марковић) М(ргу)д, Поход на север, Браник, 1904, бр. 291, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Сриемске новине, Вуковар, 1905, бр. 75, с. 5; Р., Трговина је трговина, Позориште, НСад, 1907, бр. 18, с. 114-115; А-м, У прошли четвртак сахрањен је Андрија Стојановић, Застава, 1907, бр. 285, с. 3; А-м, Андрија Стојановић, Политика, 1907, бр. 1417, с. 3; А-м, Андрија Стојановић, Трговачке новине, НСад, 1908, бр. 1, с. 4; С. Јанић, Сећања Боже Николића на Српско народно позориште, Споменица СНП 1861-1961, НСад 1961, с. 262.

Л. Д.

СТОЈАНОВИЋ Божидар – оперетски певач, баритон. У СНП је 6. XI 1912. примљен у пробни аранжман за епизодисту. Од 16. I 1913. већ више не наступа у представама СНП јер „није задовољио“.

СТОЈАНОВИЋ Владимир – драмски глумац (Улцињ,  8. V 1931 – Нови Сад, 4/5. II 2012). Отац Косто, службеник, мајка Зорка, рођ. Вујовић, домаћица. Основну школу завршио је у родном граду. Г. 1949. био је запослен као службеник финансијске струке у Улцињу. Средњу глумачку школу похађао је и завршио у Сарајеву (1950-1954). На Факултету драмских уметности у Бгду (Одсек за организацију позоришне делатности) дипломирао је 1977. Био је члан НП у Титограду (од 1. IX 1956. до 31. VIII 1959), НП у Мостару (од 1. IX 1959. до 15. VIII 1963), НП у Сомбору (од 16. VIII 1963. до 15. VIII 1969). Од 16. VIII 1969. био је глумац у Драми СНП све до 5. III 1980, када је именован за директора Техничке службе СНП. Од 28. II 1982. до 31. III 1990. радио је као стручни сарадник у Градском СИЗ културе НСад. У СНП се вратио 1. IV 1990, овог пута као продуцент и организатор у Маркетингу, где је дочекао пензију – 2. X 1995. Као глумцу најзначајнија су му остварења: у Мостару Хемон у Софокловој Антигони а у Сомбору Дон Јере у Маринковићевој Глорији и Димитрије у Браћи Карамазовима Ф. М. Достојевског. У СНП није имао запаженијих сценских остварења; играо је мало и није изборио своје место које би му припадало по ранијој репутацији. Као упечатљиве и сугестивне издвајају се само његове улоге: Лазар Маргетић у Вучјаку и Богуновић у представи Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови.

УЛОГЕ: Милан (Пошто-пото посланик), Марко, Први агент (Поглед с моста), Џек Барнстејбл (Сексирама), Портос (Три мускетара), Тужилац (Флора господина Флоријана), Бановић Страхиња, Максим Црнојевић (Јавленија и позорја), Стражар, Десетар, Поручник Дуб (Добри војник Швејк), Богуновић (Да ли је могуће, другови, да смо сви ми волови), Сликар (Посета старе даме), Јова поп-Арсин (Госпођа министарка), Лазар Маргетић (Вучјак), Феђка (Зли дуси).

БИБЛ: Идејна и кадровска политика у Драми СНП-а, 1975, бр. 5, с. 4-5; Стеријина „Покондирена тиква“, Позориште, НСад, 1976, бр. 2, с. 10, бр. 3, с. 10; Дванаест заповести, Позориште, НСад, 1977, бр. 10, с. 7; Моје схватање савременог сценског израза, Позориште, НСад, 1978, бр. 4, с. 7-8; Сарадња радних организација и сценско-уметничких делатности, Позориште, НСад, 1978, бр. 5-6, с. 19.

ЛИТ: М. Петковић, Трагања Владе Стојановића, Позориште, НСад, 1969, бр. 2, с. 14; К. Савић, Представа у фоајеу „Бен Акибе“, Позориште, НСад, 1972, бр. 7, с. 9; Д. Пенчић-Пољански, „Вучјак“ на сцени СНП, Позориште, НСад, 1974, бр. 6, с. 18; К. Савић, Позориште је саставни део друштва, у: Глумцима с љубављу, НСад 1980, с. 78-79.

З. Т. Ј.

СТОЈАНОВИЋ Гојко – преводилац. По професији лекар, објавио је 1940. књигу Из прошлости здравствених и социјалних установа у Хрватској и Славонији. Превођењу са руског, започетом у младости када је у Згбу 1924. објављен његов превод Тургењевљевог романа Племићско гњездо, вратио се, веома интензивно, после Другог светског рата. У Згбу се штампају редом његови преводи: Константин Симонов, Руски људи (1946); роман Јурија Тињанова Кјухља (1946); Љуба Јарова Константина Трењева (1946); Кроника Маљевинских Анатолија Виноградова (1947); Уносно мјесто А. Н. Островског (1950). Његов превод комада Мисија мистер Перкинса у земљи бољшевика А. Ј. Корнејчука игран је у СНП 1945.

Б. Кв

СТОЈАНОВИЋ Драгољуб – реквизитар (Пожаревац, 1910 – ?). Завршио је абаџијски занат. У НПДб је радио од 15. VIII 1936. до 6. IV 1941. (од септембра 1938. је био главни реквизитар). Савесно је извршавао своје задатке, па је похваљиван од редитеља и управе Позоришта.

Р. Б.

СТОЈАНОВИЋ Јелена – глумица, чешког порекла, родом из Вршца, правим именом Helene Hawel звана Франциска. Супруга глумца Андре Стојановића (в). У СНП је ангажована јула 1903. на гостовању у Руми и у почетку је била статисткиња и хористкиња. Члан СНП је била до 1907; у сезони 1907/08. наступала је као чланица Заједнице омладине српске народне позоришне дружине у НСаду.

УЛОГЕ: Трећа суђаја (Суђаје), Рези (Код белог коња), Каропкинова жена (Ревизор), Трећа жена (Ђула), Адела (Женидба при фењерима), Јулија (Мраморна срца), Пелука (У долини), Жилијета (Трговина је трговина), Девојчица (Свет), Госпођа од Ремиза (Лепа Марсељанка).

ЛИТ: А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште, НСад 1903, бр. 11, с. 125–126; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Код белог коња“, Браник, 1904, бр. 264, с. 3; Ј. Хр(аниловић), У долини, Позориште, НСад 1905, бр. 3, с. 10-11; Критичар, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1906, бр. 5, с. 71; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 1907, бр. 4, с. 2.

В. В.

СТОЈАНОВИЋ Милан – преводилац и редитељ (Београд, 6. VII 1899 – Београд, 17. VII 1956). У Бгду је завршио нижу гимназију са великом матуром, а у Болијеу код Нице вишу гимназију и матурантски течај. После Првог светског рата почео је да студира југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Бгду. Од 1920. је члан, а од 1937. и редитељ НП у Бгду. Почетком 1939. краће време је био управник и редитељ НП Мб у Нишу, а од 1939. поново члан, редитељ и уредник службене „Сцене“ НП у Бгду. Био је даровит и добар карактерни глумац, али је значајнији као редитељ модерних схватања и смелијих сценских иницијатива. Био је и амбициозан преводилац са француског језика. НП у НСаду је 1926. извело његов превод комедије у три чина Моја беба Маргарете Мејо, НПДб 1938. комедију у три чина Буцов Жана де Летраза и СНП 1951. Број 72 Франтишека Лангера. Његови преводи су на течном говорном бинском језику. Као гост је 1942. и 1943. режирао у ДНП у Панчеву шест представа (Несуђени зетови, Девојачка клетва, Подвала, Сунце, море и жене, Зона Замфирова, Буцов).

БИБЛ: Франтишек Лангер, Број 72, игра у два дела с предигром и епилогом, у 11 слика, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 114.

Б. С. С.

СТОЈАНОВИЋ Милка – оперска повачица, сопран (Београд, 13. I 1937 – Београд, 1. IX 2023). Ујак јој је био Б. Војновић (в), 20-их г. управник новосадског НП; супруг јој је био певач-бас Живан Сарамандић. Певање је учила приватно у Бгду, Милану и Њујорку. Г. 1959. освојила је III награду на Југословенском такмичењу младих музичких уметника у Згбу, а 1960. диплому на такмичењу у Тулузу. Као првакиња Београдске опере (до пензионисања, 1993) гостовала је у Немачкој, Аустрији, Румунији, Енглеској, Мађарској, СССР, САД, Шпанији, Финској и ЧССР. Лепотом појаве, богатством гласовног материјала, музикалношћу и смислом за глумачко обликовање С. је била предодређена за велику каријеру коју, међутим, и поред значајних успеха, није остварила у пуном потенцијалу своје обдарености. У СНП је гостовала као Абигаила у Набуку 31. I 1966, Леонора у Моћи судбине 13. II 1968, Леонора у Трубадуру 18. II 1969, Аида 24. V 1970, Ђоконда 23. I 1972, Тоска 10. II 1972. и Виолета у Травијати 16. XII 1974.

ЛИТ: А-м, Milka Stojanović Novi Szádon, Magyar Szó, 18. XI 1966; А-м, Гостовање Милке Стојановић, Вечерње новости, 12. II 1969; А-м, Милка Стојановић, Позориште, НСад 1969, бр. 6–7, с. 11; С. Божовић, Верна публици, Вечерње новости, 18. II 1969; Н. П(етин), Милка Стојановић у новосадској Опери. Увек драга Елеонора, Дневник, 4. III 1969; В. Миросављевић, Скромна примадона, Дневник, 13. II 1972; В. П(оповић), Две одличне гошће на сцени СНП-а, Позориште, НСад 1974, бр. 5, с. 19.

В. П.