СТИЛИНОВИЋ Бранка – оперска певачица, сопран (Загреб, 24. X 1926 – Ријека, 4. XI 2016). Певање је учила у Музичкој школи „Павао Марковац“ у Згбу. Од 1949. до 1958. је била чланица хора Радио-Згба. Г. 1958. је наступила као Сантуца у Кавалерији рустикани у Ријечкој опери и отада је солисткиња Загребачке опере. Гостовала је широм Југославије и у Италији, Аустрији, Немачкој, Швајцарској, Мађарској, Пољској итд. Драмски сопран племените и чисте звучности, култивиране музикалности и лепе и отмене сценске појаве, С. припада одабраном кругу истакнутих југословенских оперских уметника. У СНП је два пута наступила као Елизабета у Дон Карлосу: 16. и 26. V 1964.

В. П.

СТИМИЋ Нина – глумица (Неготин, 31. V 1908 – Смедерево, 5. VI 1941). Завршила је три разреда гимназије и глумачко-балетску школу у Бгду. Још као ученица (Јелене Пољакове), 1922/23. наступала је као „балетски приправник“, да би од јесени 1923. постала редовни члан Балета НП у Бгду. Почетком 1932. је по савету лекара напустила играчки посао и посветила се глумачком занимању: до краја 1932/33. била је привремени глумац-епизодиста и стални статиста у НП Бгд. Од 1934. до 1936. је била ангажована у НП у Бањој Луци, од 1937. до 1939. у НП на Цетињу и од 1. VII 1940. до смрти у експлозији на смедеревској жељезничкој станици (5. VI 1941) у НПДб.

УЛОГЕ: Јулка (Протекција), Кума Цаја (Породица Бло), Агнија Петровић (Чикина кућа), Винка (Чучук Стана), Госпођа Канизи (Мадам Сан-Жен).

ЛИТ: Ђ. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 1940, бр. 226, с. 6; А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4.

В. В.

СТИПАНОВИЋ Љубица – драмска глумица (Бајина Башта, 8. XII 1900 – Ријека, 9. V 1982). Дјевојачко јој је презиме било Драгић, а неко вријеме је наступала и под презименом првог мужа глумца Јозе Мартинчевића; други муж јој се звао Вељко Стипановић. Глумачку каријеру је започела као деветнаестогодишња дјевојка у путујућим дружинама. Затим је 1921. ангажирана у НП Сарајеву, у којем је остала до 1925, а била је чланица још једном: од 1941. до 1945. Глумила је и у НК у Сплиту (1925-28), СНП и НПДб у НСаду (1928-1930, 1936/37, 1940/41. и од 1945. до 1947), Скопљу (1930/31) и Осијеку (Н-Оп и НК: 1931-1936. и 1937-1940). Послије ослобођења наставила је свој немирни живот на позорницама Ниша (1947/48), Ријеке (1948-1952), загребачке „Комедије“ (1952/53. и 1956-1961) и Загребачког драмског казалишта (1953-1956), оплеменивши тако целокупну казалишну Југославију својим вриједним остварењима. Била је свестрана глумица, врло надарена и непосредна, лијепе појаве, угодна гласа, узорне дикције и језика. Особито се истакла као Манерсова Пег (Пег, срце моје), Арцибашевљева Клавдија (Љубомора), Веселиновићева Петра (Ђидо), Ћоровићева Емина (Зулумћар), Ашова Резл (Бог освете), неодољива Никодемијева Скамполо и у каснијем раздобљу у великим драмским улогама, од којих на првоме мјесту треба споменути Крлежину Лауру, њену несумњиво најмагистралнију креацију. Наступила је у неколико домаћих и копродукцијских филмова те у многобројним телевизијским и радио-драмама.

УЛОГЕ: Отилија (Код белог коња), Пирика (Антонија), Борча (Риђокоса), Хелена (Тајфун), Ленка (Сеоска лола), Скамполо (Скамполо), Пег (Пег, срце моје), Клавдија Михајловна (Љубомора), Емина (Зулумћар), Резл (Бог освете), Зоја (Игра смрћу), Јулика (Лилиом), Велинка (Ускочница), Марија (Мајчин благослов), Глумица (Игра у дворцу), Ленчика (Плава лисица), Лу (Добра вила), Јулика (Лилиом), Катинка (Катинкини снови), Људмила (Квадратура круга), Флоранс (Оно што се зове љубав), Гига (Без трећега), Коломба (Волпоне), Симка (Силе), Лаура (Отац, Стриндберг), Фјокла Ивановна (Женидба), Настја (На дну), Станојевићева тетка (Кад је среда петак је), Ана (Периферија), Хелена (Авети), Султанија (Зла жена), Катарина (Мадам Сан-Жен), Лаура (У агонији), Анжелика (Жорж Данден), Соја (Госпођа министарка), Јелена Ивановна Попова (Медвед), Дама у бунди (Оклопни воз), Сестра Ангелика (Господа Глембајеви).

ЛИТ: (F. Gy.), A sziv bolondja, Bácsmegyei Napló, 9. XI 1927;  (F. Gy.), A falu rósza, Bácsmegyei Napló, 17. XII 1927; Ж. М., „Антонија“ је пикантна весела игра; Скамполо као драма..., Народни радикалски глас, 7. I 1928; К. Николић, „Пег, срце моје“, комедија од Манерс-а, Нови Сад, 1928, бр. 36, с. 6; Ж. М., „Љубомора“, драма од М. Арцибашева, Народни радикалски глас, 3. II 1928; А-м, „Зулумћар“, Застава, 2. X 1928; К. Николић, „Зулумћар“ од Ћоровића, Нови Сад, 1928, бр. 37, с. 6; А-м, „Игра смрћу“, Застава, 12. X 1928; А-м, „Бог освете“, Застава, 12. X 1928; А-м, A Liliom elöadása, Délbácska, 19. X 1928; А-м, „Антонија“, Застава, 27. X 1928; А-м, Трупа Друштва за СНП Нови Сад у Вршцу, Војводина, 10. XI 1928; А-м, Molnár Ferenc: Liliom, Torontal, 17. V 1929; Ј. Д., Новосадско позориште у Србобрану, Отаџбина, 1929, бр. 10, с. 3; Ст., Наше позориште, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 1929, бр. 19, с. 4; А-м, „Добра вила“ од Молнара, Нови Сад, 14. XI 1931; А-м, Новосадско-осјечко позориште, Позоришни лист, Велики Бечкерек, 1. V 1932; В. Н., „Лилиом“, Југословенски дневник, 1932, бр. 235, с. 5, бр. 236, с. 5, бр. 238, с. 5; V. T., Katinka álmai, Hiradó, 7. V 1932; А-м, „Добра вила“, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 13. V 1932; А-м, „Квадратура круга“, Банатски гласник, Велики Бечкерек, 15. VII 1932; А-м, „Катинкини снови“, комедија од То­дора Манојловића, Нови Сад, 15. X 1932; А-м, Новосадско-осјечко позориште у Н. Саду, Југословенски дневник, 1932, бр. 265, с. 5; А-м, Новосадско-осјечко позориште, Глас народа, Сомбор, 26. VIII 1933; А-м, Народно позориште Кнеза намесника Павла, Дан, 1936, бр. 282, с. 6; С. Динчић, Класично извођење комедије „Волпоне“ Бен Џонсона, Дан, 1936, бр. 289, с. 6; А-м, Милан Беговић и његова драма „Без трећега“, Дан, 1937, бр. 29, с. 8; А-м, Гостовање Народног позоришта у Суботици, Невен, 23. IV 1937; А-м, Милан Беговић: Без трећега, Суботичке новине, 23. IV 1937; Л. Дотлић, Кад је среда – петак је, Дан, 21. XI 1940; Л. Дотлић, Франтишек Лангер: „Периферија“, Дан, 28. XI 1940; М. Николић, Франтишек Лангер: „Периферија“, Нови Сад, 1. XII 1940; Л. Дотлић, Авети, Дан, 9. XII 1940; Л. Дотлић, Стерија: „Зла жена“, Дан, 21. II 1941; Б. П., Молијер: „Жорж Данден“, СВ, 30. VIII 1945; Б. Ч(иплић), Три актовке А. П. Чехова у режији Јурија Ракитина, СВ, 11. VIII 1946; А-м, Љубица Драгић-Стипановић, ВС, 28. VIII 1946; А-м, Љубица Драгић-Стипановић, ВС, 8. XI 1946; Б. Чиплић, „Господа Глембајеви“ од Мирослава Крлеже, СВ, 29. XII 1946; С. Душановић, О једном штрајку у СНП, НС, 1951, бр. 31-32, с. 10.

П. Ц.

СТИПИЋ Лазар – новинар и књижевник (Суботица, 26. VII 1890 – Суботица, 14. V 1944). Основну школу и гимназију завршио је у Суботици, а правне науке је студирао у Бечу и Будимпешти. Новинарством се почео бавити још као студент – био је дописник бечких и будимпештанских листова. Од 1911. је сарађивао у „Бранковом колу“, „Југословенском дневнику“, „Књижевном северу“, „Буњевачком колу“ и другим часописима. Био је уредник часописа „Невен“, покретач и уредник листова „Народ“ и „Истина“, као и један од уредника дневника на мађарском језику „Napló“. Књижевни часопис „Глас“ уређивао је 1939. и 1940. Од 1937. до 1941. је био управник Градске библиотеке у Суботици. Зналачки је сакупљао вредне књиге и веома је заслужан за богаћење књижног фонда ове библиотеке. Окупацију је провео у логору за таоце. Измучен и пребијен, умро је не дочекавши ослобођење земље. Писао је песме (уметнички му је највреднији циклус модернистичких љубавних песама Вечна ватра), приповетке, есеје о проблемима културног живота, позоришне комаде и публицистичка дела, међу којима су најзначајнија она о питањима из живота и историје Буњеваца. Познат је и као преводилац са мађарског језика. Од драмских дела је највише успеха имао Пут од два до једног света (штампан 1930, а премијерно изведен 1931. у Н-Оп); то је драма која, по оцени књижевне критике, …говори на речит начин о проблему унифицирања нашег народа у једну нацију“. Техника комада је, по критичаревом суду, слаба, али је и поред „чисто артистичких недостатака“ писац „успео да да дело од вредности… и за ширу публику“. И поред „слабе игре глумаца“ публика је комад примила одушевљено. Његов комад Измишљене препреке извођен је у СНП 1932.

БИБЛ: Вечна ватра, Суботица 1923; Истина о Војводини, расправа, Суботица 1925; Истина о Мађарима, расправа, 1929; Пут од два до једног света, Суботица 1930; Буњевци, песме, Суботица 1942.

ЛИТ: М. В. Кнежевић, Пут од једног до два света, Књижевни север, 1930, с. 402; Б. Х. Војнић, Мој град у домовини, Суботица 1971, с. 84-85.

Ј. Б.

СТИПИЋ-ЈОСИЋ Софија Соња в. ЈОСИЋ-СТИПИЋ Софија Соња

СТИПЛОШЕК–ПРЕГАРЦ Драгица – драмска глумица (Загреб, 5. X 1902 – Загреб, 26. II 1975). Супруга редитеља Рада Прегарца. Завршила је основну школу, четири разреда гимназије и једногодишњу глумачку школу у Берлину код професора Рајтершаузена. Први пут је ступила на сцену 19. II 1923. у ХНК у Згбу у улози Никол у Молијеровом Грађанину племићу. У том позоришту била је ангажована до 1927. Од 1928. до 1930. боравила је у Паризу на усавршавању глуме. Од 1930. до 1936. је била чланица НП у Сарајеву, од 1936. до 1937. у НП у Бањој Луци, у сезони 1937/38. у НПДб, од 1938. до 1939. у Позоришту Удружења глумаца у Бгду, од 1939. до 1942. поново у НП у Бањој Луци, од 1943. до 1945. у ХНК у Згбу, од 1945. до 1946. у НК у Вараждину и од 1947. у НК на Ријеци. Г. 1925. играла је у филму Дворови у самоћи улогу Драге Весне. Емотивна и искрена у доживљају, разноврсна у уметничком изразу, језгровита и тачна у карактеризацији ликова, она је умела да делује непосредно и сигурно са сцене. „Природна и отмена, без афектације и без монотоније“ – хвалио ју је један рецензент у Сарајеву 1934. После успешне креације Госпође Спасић у Ујежу други рецензент, 1935, истиче да је „њена игра била толико природна да је бољу обраду ове роле тешко замислити“.

УЛОГЕ: Агнеса (Човек под мостом), Ленка (Сеоска лола).

ЛИТ: А-м, Вечерашња премијера О. Индига „Човек под мостом“, Дан, 1937, бр. 253, с. 4; А-м, „Човек под мостом“ од Индига, Нови Сад, 1937, бр. 42, с. 4.

Б. С. С.

СТОДОЛА Иван (Ivan Stodola) – словачки драмски писац (Липтовски Свети Микулаш, 10. III 1888 – Пјештани, код Братиславе, 26. III 1977). По примарној вокацији био је лекар. Писао је превасходно такозване друштвене драме и комедије у којима је исмејавао друштво између два светска рата: Наш господин министар (Naš pan minister, 1927), Чај код господина сенатора (Čaj u pana senatora, 1929), Јошко Пучик и његова каријера (Jožko Pučik a jeho kariéra, 1930), Кад слављеник плаче (Kěd jubilant plače, 1934). У историјским драмама је актуализовао прошлост словачког народа (Краљ Сватоплук, Бучова жена, Песник и смрт, Марина Хавранова). Оставио је књигу успомена Било је како је било (Bolo, ako bolo). Писао је и медицинске чланке. За свој плодан стваралачки рад стекао је титуле: заслужног уметника (1963) и народног уметника (1967). СНП је 1939. приказало његову Каријеру Јошка Пучика.

В. Љ.

СТОЈАДИНОВИЋ Катарина – драмска глумица (Бела Црква, 4. III 1886 – Београд – или Ниш?, 1931). Похађала је најпре учитељску школу, па наставила музичко усавршавање из певања и виолине у НСаду. Први пут је ступила на сцену 1908. у путујућој дружини Душана Топаловића. Од 1909. до 1910. била је у путујућој дружини Михаила Лазића Чичка, 1911. у НП на Цетињу, од 1912. до 1915. у нишком позоришту „Синђелић“ обновљеном под именом „Трифковић“. После Првог светског рата (1919) наступала је у Позоришту Удружења глумаца под управом Љубомира-Љубе Вукомановића, 1920. у Градском позоришту у Шапцу, од 1920. до 1923. у Подрињском повлашћеном позоришту Душана Животића, у сезони 1923/24. кратко је била ангажована у СНП у НСаду, од 1924. до 1926. у Градском позоришту у Битољу, од 1928. до 1929. у Градском позоришту у Лесковцу, од 1929. до 1930. у Градском позоришту у Пожаревцу и од 1930. до смрти, 1931, у Градском позоришту у Нишу под управом Љубомира Рајичића Чврге. Била је даровита и добра глумица ширег изражајног дијапазона, јер је подједнако успешно тумачила драмске и карактерне партије више варијаната, али је највише успеха постизала у улогама с певањем. Била је одлична певачица, једна од најбољих интерпретаторки Станковићеве Коштане тридесетих г., спајајући високе певачке и глумачке квалитете.

Б. С. С.

СТОЈАДИНОВИЋ Миленко – драмски глумац (Ниш, 15. X 1915 – Београд, 27. III 1974). Мати му је била глумица Катарина Стојадиновић (в). Завршио је четири разреда гимназије у Пожаревцу. Први пут се појавио на сцени као дете уз мајку глумицу, али се професионално посветио позоришту 1934. у путујућој дружини Николе Динића. Од 1935. до 1937. је наступао у путујућој трупи Милице Ђулић и Светозара-Тозе Цветковића. Од 1. VIII 1937. до 31. VII 1938. био је члан НПДб. Од 1941. до 1943. био је ангажован у НП у Нишу, од 1943. до 1944. у позоришној трупи Народно-ослободилачке војске, од 1944. до 1947. у НП у Приштини, од 1947. до 1948. у НП у Сарајеву, од 1948. до 1950. у НП у Титовом Ужицу, од 1951. до 1952. у НП у Суботици, од 1953. до 1954. у НП у Вршцу и од 1954. до 1956. у НП у Крагујевцу. Извесно време пред пензионисање радио је као слободан уметник и опробао се и на филму. Имао је највише успеха у карактерним улогама које је тумачио предано и запажено.

УЛОГЕ: Јернејев колектив (Слуга Јернеј), Други војник (Чаша воде), Др Холендер (Човек под мостом), Бернардо (Хамлет), Иследник (Силе).

ЛИТ: ie, Egy pohár viz, Napló, 23. III 1938.

Б. С. С.

СТОЈАДИНОВИЋ Софија – балетска играчица (Нови Сад, 11. VI 1947 – ). Завршила је осам разреда гимназије са великом матуром у НСаду 1956. Истовремено је похађала и завршила Позоришну школу – Балетски одсек (завршила 1966, у класи Љ. Мишић). Од 1. IX 1966. до пензионисања, 1. X 1993, непрекидно је припадала балетском ансамблу СНП. Једно време је водила Балетску секцију културно-уметничког друштва у Бачкој Паланци, а једну г. је радила као наставник класичног балета у Позоришној школи – Балетски одсек у НСаду. Прва солистичка улога била јој је Арапска игра у Шчелкунчику 1968. Стасита, маркантна, са смислом за драмско обликовање ликова, она се формирала као карактерна играчица и носилац драмских епизодних улога.

УЛОГЕ: Прова (Фантастична симфонија), Карабоза (Успавана лепотица), Мерцедес (Кармен), Мадам (Госпођице са кровова), Циганка (Лицитарско срце), Гудула (Есмералда), Матилда, Берта (Жизела), Ханка (Стамена), Робиња, Нимфа, Муза (Силвија), Госпођица Паула (Пипи Дуга Чарапа), Госпођица с пудлицом (Американац у Паризу), Пророчица (Теута).

ЛИТ: С. Савић, Шаренило игре и музике, Дневник, 11. IV 1971; С. Савић, Само интересантан покушај, Дневник, 1. XI 1973; С. Савић, „Рајмонда“ – одлична представа, Дневник, 14. III 1974; С. Савић, Силвија – нимфа богиње Дијане, Дневник, 14. V 1978; М. Сујић-Виторовић, Каква музика за стару легенду. „Теута“ на музику Бориса Папандопула, Политика, 4. V 1979.

Љ. М.