СТАНКОВИЋ Тодор-Тоша – драмски глумац (Београд, 1864 – Београд, 1897). Имао је надимак „Теткин“. Стеван Сремац га описује у својој приповеци Путујуће друштво: био је некада врло цењен као даровит карактерни и комични глумац. Први пут је ступио на сцену фебруара 1884. у путујућем позоришту Михаила Димића; 1885. је био у трупи Лазе Поповића, од 1886. до 1887. код Михаила Лазића Стрица, од 1888. до 1890. код Фотија Иличића, од 1891. до 1892. у СНП у НСаду, 1893. у НП у Бгду, од 1894. до 1895. поново код М. Лазића Стрица и од 1896. до смрти код Драгутина-Гуте Јовановића. С. је играо природно и деловао пријатно срдачном, претежно народском комиком. Један рецензент га је хвалио као комичара и истицао „његову лепу игру и неусиљену комику“ („Вечерње новости“, 29. VI 1896).

УЛОГЕ: Арсеније (Саћурица и шубара), Вођ краљевских војника (Немања, Цветић), Гласник (Дојчин Петар), Голубан (Задужбина цара Лазара).

ЛИТ: С., Саћурица и шубара, Позориште, НСад, 1891, бр. 35, с. 143; Ј. Хр(аниловић), Дојчин Петар, Позориште, НСад, 1892, бр. 1, с. 2, бр. 2, с. 6-7; С. Сремац, Путујуће друштво, Целокупна дела, Бгд 1937.

Б. С. С.

СТАНКОВИЋ-МОЧ Јелена в. МОЧ-СТАНКОВИЋ Јелена

СТАНКОВСКИ Јозеф Јиржи (Josef Jiři Stankovský) – чешки писац (Камене Висока, 11. XI 1844 – Праг, 10. XII 1879). Напустивши студије права, посветио се књижевности и позоришту. Већ раних шездесетих објавио је прве књижевне радове, а од 1867. извођена су му позоришна дела. Најпознатије драме су му Књижевни надничари (Literární nádennici), весела игра у 4 чина, Просјаци (Žebráci), историјска драма у пет чинова, Мали краљ (Málý král), историјска једночинка из живота војводе Валдштајна. За позориште је много преводио, претежно са немачког језика. Управљао је једно време позориштима у покрајини, али се због тешке болести повукао и посветио се писању – тада је настало обиље његових прозних дела међу којима му је најбољи роман Родољуби из Будима (Vlastencové z Boudy). Саставио је Позоришни речник (Divadelní slovník), а Хронику позоришта код Чеха (Kronika divadla v Čechách) није потпуно завршио. Његову монодраму Спрема се на бал, у преводу Јована Јовановића Змаја, извео је у СНП Пера Добриновић. С. је Змаја привукао као преводилац (на чешки) Боденштетових Песама Мирзе Шафије, које је и Змај препевао на српски језик.

Б. Кв

СТАНОЈЕ ГЛАВАШ – трагедија у 5 чинова. Написао: Ђура Јакшић. Прво извођење 16. IX 1878. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 20. III 1900. у Турском Бечеју. Подела узета са плаката представе одржане 1. XII 1901. у НСаду. За позорницу удесио: Антоније Хаџић. – Рд. М. Хаџи-Динић; Д. Ружић (Станоје Главаш), А. Лукић (Сулејман паша), Љ. Динићка (Стана), С. Бакаловићка (Спасенија), К. Васиљевић (Исак Мрконић), М. Хаџи-Динић (Радак), С. Стефановић (Вук), С. Шикопарија (Лука), А. Стојановић (Хасан), М. Николић (Колебан), М. Матејић (Ћерим), Ђ. Бакаловић (Први Турчин), А. Ботић (Други Турчин), М. Илкић (Милоје), Е. Слука (Један Рудничанин). – Изведено 8 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 30. X 1921. Подела узета са плаката представе одржане 16. XII 1923. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић; К. Васиљевић (Станоје Главаш), Стеван Јовановић (Сулејман паша), Љ. Јовановићева (Стана), Р. Кранчевићка (Спасенија), С. Кременовић (Радак), Ј. Стојчевић (Исак), В. Ивановић (Вук), В. Виловац (Хасан), М. Душановић (Колебан), Л. Лазаревић (Ћерим), С. Савић (Први Турчин), Ј. Силајџић (Други Турчин), Д. Бајић (Трећи Турчин), М. Вебле (Четврти Турчин), М. Живановић (Један Рудничанин), Д. Дубајић (Један сељак). – Изведено 11 пута.

БИБЛ: Ђура Јакшић, Станоје Главаш, НСад 1878.

ЛИТ: А-м, „Станоје Главаш“ од Ђуре Јакшића, Родољуб, Вршац, 3. XII 1900; А-м, „Станоје Главаш“, трагедија у 5 чинова од Ђуре Јакшића, Браник, 1901, бр. 141, с. 2; -а, У недељу 18. новембра гледасмо „први пут“ „Станоја Главаша“, Застава, 21. XI 1901; Ј. Хр(аниловић), Станоје Главаш, Позориште, НСад, 1901, бр. 27, с. 162-163.

В. В.

СТАНОЈЕВИЋ Бане – драмски глумац (Наталинци, 1914 – Смедерево, 5. VI 1941). Право име му је било Душан, али је добио надимак јер је на српској сцени већ постојао његов имењак и презимењак. Први пут је ступио на сцену 1932. у Врачарском позоришту у Бгду. Од 1934. до 1938. био је у трупи Душана Животића, 1939. у путујућем позоришту „Боем“ Перице Алексића Прличка и Ивана Торђанског и од 1. VIII 1939. до погибије у експлозији на смедеревској жељезничкој станици – у НПДб. Лепе појаве, даровит, емотиван и правилне дикције, успешно је тумачио драмске и карактерне улоге.

УЛОГЕ: Чеда Урошевић (Госпођа министарка), Хусар (Покондирена тиква), Милутин (Чучук Стана), Миша (Успомена на Соренто), Мајор Велимир Стојановић (Каплар Милоје), Декламатор (Хенрик IV), Тезеј (Сан летње ноћи).

ЛИТ: Б. Чиплић, Отворена је нова позоришна сезона, Дан, 1939, бр. 260, с. 8; А-м, Јован Стерија Поповић: Покондирена тиква, Дан, 1939, бр. 284, с. 7; А-м, Милорад Петровић: Чучук Стана, Дан, 1939, бр. 3, с. 8; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 2. III 1940; Д., „Каплар Милоје“ од г. Момира Андрића, Дан, 1940, бр. 265, с. 4; Л. Дотлић, Луиђи Пирандело: Хенрик IV, Дан, 1940, бр. 267, с. 7; А-м, Годишњица смедеревске трагедије, Српска сцена, 1942, бр. 18, с. 618; Л. Дотлић, Сећања на глумце погинуле у Смедереву, НС, 1951, бр. 10, с. 4.

Б. С. С.

СТАНОЈЕВИЋ Душан – драмски глумац (Крагујевац, 13. XII 1912 – Ужице, 31. VII 1985). Завршио је пет разреда гимназије у Крагујевцу. Први пут је ступио на сцену 1930. у Позоришту тимочко-косовске области Николе Јоксимовића; од 1931. до 1934. наступао је у НП у Пожаревцу и у позориштима на Цетињу и у Бањој Луци, у сезони 1935/36. у дружини Роберта Матијевића и у Београдској комедији Добрице Раденковића, од 1936. до 1941. у НПДбС, са прекидом 1940, када је кратко боравио у „Боему“ под управом Ивана Торђанског; за време окупације био је у Позоришту удружених глумаца, 1944-1945. у НОБ, од 1946. до 1951. у НП у Чачку и од 1951. до 1955. у НП у Титовом Ужицу. Био је врло убедљив и изражајно одмерен реалистични, претежно карактерни глумац, који је остварио вишу уметничку меру. Необично је што у архиви СНП нема помена о његовим улогама оствареним у НПДб – разлог можда лежи у чињеници да је делимично у истом периоду и у истом театру играо нешто млађи глумац идентичног имена и презимена, који је прихватио ново лично име: Бане (в).

Б. С. С.

СТАНОЈЕВИЋ Живојин-Жика – глумац и певач (Лежимир, Срем, 4. IV 1911 – Сан Дијего, Калифорнија, 1984). Члан НПДб био је од 1. V 1938. до 6. IV 1941, када је са једном путујућом трупом стигао до Ирига, где се оженио и од 1942. живео је у Ваљеву. После рата је поново био у новосадском позоришту – као члан хора СНП од 1947. до 1949. Потом се запопио и као свештеник радио неко време у Бегечу и НСаду. Педесетих г. је као поп службовао по јужној Африци, Аустралији и коначно се иселио у САД – у Сан Дијего, где је дочекао пензију.

УЛОГЕ: Кроткин (Васа Железнова), Сценарист (Уметници), Јоса (Сумњиво лице), Бургер (Признање), Баск (Мизантроп), Телефониста (На леђима јежа), Филострат (Сан летње ноћи), Секретар (Грађанска комедија), Дутченко (Оклопни воз), Гистав (Мамзел Нитуш).

ЛИТ: А-м, Müvészpár, Napló, 1939, бр. 112, с. 11; Мед., „Ђидо“, Дан, 1939, бр. 46, с. 6; Б. Чиплић, Отворена је нова позорисна сезона, Дан, 1939, бр. 260, с. 8; Л. Дотлић, Вечна младост, Дан, 1940, бр. 4, с. 4; Б. Чиплић, Грађанска комедија, Дан, 1940, бр. 28, с. 4; А-м, Мелак и Мијо: Мамзел Нитуш, Дан, 1940, бр. 28, с. 4.

В. В.

СТАНОЈЕВИЋ Илија-Чича – глумац, редитељ и драмски писац (Београд, 7. VIII 1859 – Београд, 8. VIII 1930). Највећи део живота провео је у Бгду. Више него иједан други уметник свог времена ушао је у анегдоте и чак по њима остао познатији него по свом уметничком делу. Први пут је ступио на позорницу као хорски певач 20. VIII 1879. у НП у Бгду. Већ 1. IX 1881. прешао је у новосадско СНП, у његовом ансамблу тражећи подстицаје, нарочито у публици која је у позоришту под туђином видела дубљи смисао, и желећи да искуство стиче уз прослављеног Димитрија Ружића. На новосадску позорницу је први пут изашао као Марокански кнежевић у Шекспировом Млетачком трговцу. Његов новосадски период прошао је у знаку првих стварнијих успеха. У НСаду је почео да стиче и глас цењеног приповедача ван позорнице и добио надимак Чича, који су му дали глумци по његовим причама о старом дорћолском кафеџији чича-Ивану. Из СНП је отишао 1. IX 1885. У сезони 1885/86. наступао је у путујућој дружини Ђуре С. Протића. У јесен 1886. поново је био члан београдског НП. Али, немирног духа, ускоро је напустио београдску позорницу и са Петром Ћирићем и Драгутином-Гутом Јовановићем водио је путујућу трупу. Напуштао је ансамбл НП и враћао му се, а већ 1890. један од најобразованијих београдских критичара, касније управник НП, Драгомир Јанковић написао је да је С. одлазак из НП осетан губитак јер је то глумац који је знао „у својим улогама освојити пола успеха писцу“; нарочито се истакао у тумачењу Молијерових ликова. И касније, 1897, испољио је свој немирни дух ступивши са колегама у штрајк против управника Николе Петровића; остао је у штрајку дуже од свих других незадовољника и последњи се, из путујуће трупе, вратио у НП, у којем од 1890. почиње његов успон. Овисока раста, широк у плећима, имао је лице драгоцено за глуму, нарочито у комичним улогама; изразит нос, живе очи, глас пријатне баритонске боје, снажан и музикалан. Обдарен врло оштрим запажањем, на позорницу је донео велико животно искуство, које је умео да, интуитивно, угради у своје првенствено комичне улоге. Као млад глумац са успехом је играо и у драми, али је највећи одјек имао као комичар и временом је за позоришну публику његов глумачки таленат поистовећен са комиком. Томе је неизмерно допринела његова ведра природа уз обиље импровизованих козерија око којих су се, више у кафанама и око пријатељског стола у приватним кућама, скупљали захвални слушаоци и гледаоци да се незадрживо смеју досеткама и бравурама једног чудесно вибрантног гласа, препуног нијанси, и раскошној мимици која је, чинило се, све могла да изрази, чак и више него у позоришту, приватно, неспутана строгим правилима уметничке куће која претераној импровизацији подсеца крила. С. је одиграо преко 500 улога. Његово најплодније време било је до Првог светског рата. Наклоност према комици и у позоришту и у животу била је тада део општије атмосфере са обе стране Саве и Дунава: поред позоришта у Бгду Скадарлија а поред позоришта у НСаду „Бела лађа“. У тој атмосфери су, чак, најугледнији београдски професори, с математичарем Миком Аласом (др Михаило Петровић) на челу, основали и своје друштво које је неговало духовиту реч и забављало и себе и госте песмом и свирком. Разумљиво је да је у тој атмосфери С. смисао за духовиту реч и забавне седељке морао имати високу цену у публици, а граница између једног дела позоришног репертоара и таквих забава све мање се осећала. С. је у периоду своје пуне снаге створио и оне улоге које су понајвише допринеле његовој популарности. У галерији његових креација истицале су се сценском пластичношћу и популарношћу највише неке улоге из домаћег репертоара: Јованча Мицић у Нушићевом Путу око света, Јеврем Прокић у Нушићевом Народном посланику, Калча у драматизацији Сремчеве приповетке Ивкова слава, међу њима нарочито Папа Наско у шали Дорћолска посла, којом је С. и хтео и успео да на задовољство публике обнови на сцени причу и ликове из свог детињства на Дорћолу. Сва та његова комика у домаћем амбијенту отварала је најшире просторе његовом темпераменту и његовој стваралачкој фантазији. Али су га публика и критика у његовом зрелом добу поздрављале у репертоару драмских карактера као што је Полоније у Шекспировом Хамету. У покушајима НП да, после комада с певањем и понеке оперете, за свој репертоар освоји и оперу и на тај начин отвори пут и домаћим композиторима, С. је захваљујући својој музикалности и гласу живо учествовао. У Росинијевом Севиљском берберину певао је Дон Базилија а у Офенбаховој Лепој Јелени Калханта. Критика је истицала природност у његовој игри па је и у тумачењу Шекспировог Јага указивала на ту особину његовог талента. Повераване су му и режије позоришних представа. Његово осведочено и врло широко позоришно искуство било је драгоцено у припремама представа са неколико проба. За С. име се везују сценарио и режија „првог српског домаћег филма“ Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, у којем је играо и улогу турског паше. Бавио се и књижевним радом. Са Јанком Веселиновићем је написао комад с певањем Потера, који је имао захвалну публику и у Бгду и у НСаду. Драматизовао је Сремчеву Ивкову славу. Своје врло радо слушане импровизације о животињама (животињке, како их је звао) објавио је у књизи хумористичких прича Чича Илијине животињке (Бгд 1928) које су некада биле веома читане. На позорници је најчешће неговао ону невину комику која непосредно и брзо налази одјека у публици и изазива смех од срца, који би се могао назвати смехом ради смеха. Он, који је у младости и у зрелом добу расипнички проћердавао своје челично здравље на сваком кораку, још више у животу него на позорници, у последњој деценији живота све је ређе излазио пред публику и тада није више на њој запаљивао гледалиште као некад, а пред крај је постао тежак болесник. Али је остала легенда о једној од најомиљенијих личности старе Скадарлије, о Београђанину који је између два светска рата био много пута тема славном карикатуристи Пјеру Крижанићу. Двадесетпетогодишњицу глумовања прославио је 15. III 1906. у улози Калче у Ивковој слави, а четрдесетогодишњицу 6. XII 1922. као Делобел у комаду Фромон и Рислер. Пензионисан је 29. I 1925. Одликован је Орденом Светог Саве V степена (1903) па IV степена (1906). СНП је извело његове комаде: 1926. Потеру и Хајдук-Станка (оба написана у сарадњи са Ј. Веселиновићем) и 1952. Дорћолска посла.

УЛОГЕ: Интендант позоришни (Ловорика и просјачки штап), Изасланик грофа Баћанија (Пера Сегединац), Мерсленд (Библиотекар), Слуга (Ђурађ Бранковић), Јован (Марија и Магдалина), Страхиња (Крвави престо), Келнер (Очина маза), Гроф Бетлен (Човек без предрасуде), Марокански кнежевић (Млетачки трговац), Диздар (Цар Јован), Гулић (Саћурица и шубара), Фиршта (Виљем Тел), Жак (Две сиротице), Палет (Марија Стјуартова), Брен Д’Амур (Пуковник од осамнаест година), Корнвал (Краљ Лир), Надан Бојимир (Максим Црнојевић), Лекардонело (Поштењаци), Вуле Пупавац (Подвала), Бекријић (Радничка побуна).

ЛИТ: С., Ловорика и просјачки штап, Позориште, НСад, 1881, бр. 2, с. 6-7, бр. 3, с. 10-11; М. Д-ћ, Крвави престо, Позориште, НСад, 1881, бр. 13, с. 50, бр. 14, с. 54-55; М., Човек без предрасуде, Позориште, НСад, 1881, бр. 20, с. 79; М. Д-ћ, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, 1882, бр. 20, с. 119-123, бр. 21, с. 138-141, бр. 22, с. 154-155; -ћ, Вршац, 13. 2. „Саћурица и шубара“ од Илије Округића, Застава, 1883, бр. 47, с. 2; Милун, Извештај са гостовања СНП у Сомбору, Застава, 1883, бр. 179, с. 1; Г., Српско народно позориште, Јавор, 1884, бр. 14, с. 442-444; М. Д-ћ, Саћурица и шубара, Позориште, НСад, 1884, бр. 8, с. 31-35;  #, „Проводаџије“, шаљива игра у 5 чинова од Милана Савића, Српско коло, 1884, бр. 19, с. 3-4; М. С(ави)ћ, Библиотекар, Позориште, НСад, 1884, бр. 19, с. 74-75; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 44, с. 4; -О-, Српско народно позориште у Панчеву, Стражилово, 1885, бр. 7, с. 216-218; Д. Ружић, Извештај о годишњем раду позоришне дружине, Позориште, НСад, 1886, бр. 61, с. 241-242; А-м, Краљевско српско народно позориште у Београду, Позориште, 1887, бр. 19, с. 95-96, бр. 20, с. 99, бр. 21, с. 103, бр. 22, с. 106-107; Ј. Хр(аниловић), „Подвала“, комедија од Милована Глишића, Браник, 1891, бр. 130, с. 4; Ј. Хр(аниловић), „Радничка побуна“, позоришна игра у 3 чина, Браник, 1891, бр. 131, с. 3-4; А-м, 25-годишњица глумачког рада, Браник, 1905, бр. 64, с. 3; А-м, Двадесетпетогодишњица Илије Станојевића, Позориште, НСад, 1906, бр. 4, с. 28-29;  К., „Потера“ – премијера 22. IX, Застава, 24. IX 1926; Б. Ковачевић, Успомени чича-Илије, НС, 1959, бр. 145, с. 11; М. Јовановић-Стојимировић, Силуете старог Београда, Бгд 1974.

М. Ђ.

СТАНОЈЕВИЋ Лаза – лекар, начелник ДСНП (Свилош, Срем, 1/23. XI 1834 – Београд, 30. X / 12. XI 1915). Његов отац Максим, „практични инжењер“ (геометар), био је у служби илочког властелина кнеза Одескалкија, најпре као уговорни геометар а доцније као шумарски инжењер, и због тога је често мењао место боравка. С. је основну школу завршио вероватно у Иригу, а гимназију 1860. у Темишвару. Потом је, као стипендист задужбине Марка Сервијског, 1866. дипломирао на Медицинском факултету у Бечу и стекао звање доктора. За време студија био је члан академског друштва „Зора“. Затим је до 1870. радио као лекар у Иригу и Руми. Од 1870. је живео у НСаду, где је обављао лекарску праксу (извесно време је био и лекар новосадске казнионе). У исто време (1872) као новосадски лекари раде и др Светозар Максимовић, др Милан Јовановић Морски, др Младен Јојкић, др Мориц Офнер и др Георг Босбергер. Својом солидном спремом и озбиљним схватањем позива С. је убрзо стекао углед доброг лекара и савесног човека. Иако несумњиво искрен родољуб и Милетићев присталица, није ушао директно у политички живот онога времена, али је непрекидно био ангажован на многим корисним друштвеним пословима, спреман да у свако доба помогне опште друштвене напоре и настојања. Био је председник Српске читаонице, Српског грађанског певачког друштва и Школског одбора (одакле, по положају, и управитељ српских народних основних школа). Ове задатке, поред знатних лекарских обавеза, обављао је веома савесно, с пословичном уредношћу и успешно, што му је као јавном раднику још више повећало углед и учврстило поштовање које је и иначе уживао. За члана ДСНП примљен је на седници УО 26. VI / 8. VII 1881. подневши обвезницу на 50 форинти. На Главној скупштини ДСНП, одржаној 9/21. XI 1881, изабран је за начелника ДСНП као четврта по реду а прва личност која долази на тај положај после деветнаест г. постојања ове значајне театарске организа­ције Срба у Угарској а да пре тога није била непосредно ангажована у политичком раду. На челу ДСНП остао је до 8/21. VIII 1905, дакле у периоду обележеном у политичком животу војвођанских Срба повлачењем С. Милетића са политичке позорнице, распадом Српске народне слободоумне странке и оснивањем Радикалне и Либералне странке (овој другој је и С. приступио и био један од њених првака), затим трагичним туцинданским догађајем 1889, најжешћим притиском режима Калмана Тисе у циљу однарођивања народности, међустраначким борбама и трвењима између радикала и либерала и сумраком политичког живота Срба у Угарској. Све се то неизбежно одражавало и на рад ДСНП и српској народној позоришној дружини отежавало рад. У таквим околностима издржати на положају начелника ДСНП 24 г. захтевало је много храбрости, упорности и умешности, а он их је у потребној мери имао. За време С. начелниковања број чланова ДСНП порастао је од 291, колико их је било 1881, на 563 члана уписана до 1905. За те 24 г. српска народна позоришна дружина је остварила укупан приход од 1.261.873,78 круна, док су њени расходи били 1.278.989,34 кр.; дакле, дефицит дружине је у том периоду био 17.115,56 кр. Трупа је само у девет сезона имала вишак прихода над расходима, а петнаест сезона завршила са губицима који су покривани из Фонда ДСНП, у којем је 1881/82. било 41.611,40 кр., а 1904. укупно 46.416,65 кр. Донета су Правила за Пензиони фонд за чланове српске народне позоришне дружине (1885), нова Правила за дружину српског народног позоришта и Уредба о позоришној управи (1886); по наредби новосадског магистрата срушена је позоришна зграда као, наводно, склона паду (1892); утврђена су Правила о месним позоришним одборима (1895); поред многих других легата добијене су највеће задужбине од петоро до­бротвора ДСНП: Ђене и Иде Брановачких из Сенте (1882) двадесет дистриктских ланаца земље, Гавре Јанковића из Арада (1882) једноспратна кућа и виноград у Араду, Јулијане Ковачић из Мола (1883) четрдесет дистриктских ланаца земље и Ђорђа Ф. Недељковића из НСада (1899) 10.000 круна, с тим да се сваке г. из камате на ову суму награди неколико најбољих глумаца; са г. дана закашњења прослављена је 25-огодишњица СНП (1887); уведене су представе за децу (1886); одбијен је пријем земљишта „Хан“ (где се данас налази зграда МС) за изградњу зграде СНП које је Министарство унутрашњих дела Угарске одобрило Позоришту под условом да се зове „Новосадско српско позориште“ а не СНП (1890); знатно су отежани услови за добијање концесије за гостовања; у неколико махова упућивани су позиви на народ, имућнијим појединцима, српским православним црквеним општинама и новчаним заводима и задругама да својим прилозима помогну опстанак СНП, па је било уведено прикупљање и тзв. „крајцарашких прилога“ (1897/98). С. се није устручавао да многе општине, посебно оне најбогатије, и имућне појединце, нарочито интелектуалце, на скупштинама ДСНП оштро критикује због равнодушности према тешкој финансијског ситуацији у којој је ДСНП било скоро непрекидно. Строгих људских начела, нарочито моралних и радних, у сваком послу је захтевао ажурност, исправно понашање и потпун ред. За разлику од својих претходника, он је бринуо о свему: о администрацији и књиговодству ДСНП, продаји улазница, реду на представама, понашању глумаца; ако је у томе можда понекад и претеривао или грешио (као у случају Ленке Хаџић, в.), поступао је из најдубљег уверења да тиме брани неке освештане принципе на којима мора почивати сваки организовани друштвени посао. За њега је с разло­гом одавно речено да је „био човек катонских начела, чиста и јака карактера, вредан и уредан човек“. Из начелних разлога се и повукао из ДСНП на седници УО 8/21. VIII 1905. Због тога што управник Б. Ђ. Нушић није подносио обрачун о приходима и расходима са гостовања централној благајни, УО га је овластио да са Нушићем изведе обрачун па, ако управник не буде могао „положити чисте рачуне“, да га суспендује и предузме даље нужне кораке. Пошто се Нушић после годишњег одмора није појавио у Вуковару, где је дружина требало да почне рад, С. га је на састанку са дружином суспендовао, узео надзор над трупом у своје руке а себи за заменике привремено одредио глумце Д. Ружића и А. Лукића. Хтео је притом да узме у обзир и П. Добриновића, али га је овај обавестио да прелази у Бгд. УО ДСНП је, када му је С. реферисао о својим одлукама, најпре у целини прихватио његов известај, а одмах затим повукао првобитни закључак и именовао Добриновића за привременог управника. Због таквог понашања чланова УО, увређен, разочаран и дезавуисан, С. је поднео оставку и убрзо се преселио у Бгд. Одбио је и једногласну одлуку Главне скупштине ДСНП од 29. XII 1905. (11. I 1906) да буде изабран за почасног члана Друштва и вратио диплому и захвалницу које су му биле послате. Члан МС је био од 1870, за члана Књижевног одељења изабран је 1880; биран је и за члана УО МС. На Главној скупштини МС 5/17. IX 1887. изабран је за Матичиног председника. Био је у тој функцији само до 5/17. XII 1887, када је стигла наредба министра унутрашњих дела Угарске да се његов избор за председника не потврђује „због тога што је велики српски агитатор“! Он је једини председник МС којем угарска влада није потврдила избор. У младости се помало бавио књижевношћу. У „Матици“ (год. I, с. 426) објављена му је песма Бојак бију Херцеговци (музика Л. Пачу), која је била радо певана 60-их и 70-их XIX века. У „Летопису МС“ објављене су две његове оцене рукописа радова из области медицине (1884, 1900). У „Бранику“ је (1894) штампао успомене на свог бившег професора анатомије на бечком Универзитету Јозефа Хиртла.

БИБЛ: Извештај о стању и радњи Српског народног позоришта за последњих петнаест година, од 1881/2 до 1895/6 године, Позориште, НСад, 1897, бр. 1 и 2, с. 1-12 (и као засебна брошура); О Српском народном позоришту 1881-1905. г., Сремски Карловци 1906, с. 1-56; Извештај о двадесетпетогодишњем раду Српског народног позоришта, Позориште, НСад, 1906, бр. 8, с. 61-67.

ЛИТ: А-м, Из последње седнице Управног одбора Друштва за Српско народно позориште, Позориште, НСад, 1905, бр. 29, с. 171-172; Извештај Управног одбора „Друштва за српско народно позориште“… за пословну годину 1904/5, Позориште, НСад, 1906, бр. 1-2, с. 4-6; Д. Радић и Ђ. Трифковић, Извештај о стању Српског народног позоришта поводом брошире дра Лазе Станојевића, НСад 1907, с. 1-48; М. Балубџић, Историја Матице српске од пресељења у Нови Сад (1864) до ослобођења (1918), Матица српска 1826-1926, НСад MCMXXVII, с. 62-63; Ј. Грчић, Три светла лика у аналима Српског народног позоришта, Суботица 1930, с. 12-14; Ј. Савковић, Отац Станоја Станојевића – д-р Лаза Станојевић, Гласник Историјског друштва, 1938, св. 33-34, с. 18-23; В. Ђорђевић, Прилози биографском речнику српских музичара, Бгд 1950, с. 41; В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, II, НСад 1951, с. 57, 59, 94; В. Стајић, Новосадске биографије, VI, НСад 1956, с. 218-229; П. Малетин, Из историје Матице српске – Књижевно одељење – Др Лаза Станојевић, Рад МС, 1975, бр. 12, с. 27; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, НСад 1982, с. 260-265.

Л. Д.

СТАНОЈЕВИЋ Љубомир-Љуба драмски глумац (Страгари, Србија, 24. X 1862 – Београд, 14. II 1935). Његов отац Арсеније био је артиљеријски официр, мати Славка кћи Матије Бана (в). Основну школу и пет разреда гимназије завршио је у Бгду. У НП је ступио 23. X 1882; прва већа улога била му је син хусара Лацка у Старом баки и његовом сину хусару. Од 1. IX 1883. до 1. VII 1885. био је члан СНП. Од 31. I 1886. до краја јуна 1886. био је члан ХНК у Згбу као глумац-епизодист и члан оперског збора; затим је, 1886/87, наступао у путујућим позориштима, најпре код Ђ. К. Протића, доцније код Ђ. Пелеша. У јесен 1887. деда М. Бан га је послао на једногодишње глумачке студије у Беч, где је похађао и приватну глумачку школу проф. Емила Бурдеа. По повратку са студија, од 15. IX до 16. X 1888. играо је у НП у Бгду као гост, а затим је поново примљен у редован ангажман. У НП Бгд је у два маха, 1900. и 1908, био постављан за редитеља. За време Првог светског рата био је у избеглиштву, најпре на Крфу, затим у Грчкој и Италији. Тада је у Атинском државном позоришту играо на српском језику главну улогу у Грађанској смрти П. Ђакометија и насловне улоге у Отелу и Сирану од Бержерака. У Грчкој је наступао и у Пиреју. Прешавши доцније у Италију, прве две споменуте улоге играо је на српском и у Риму, у „Театру дел Вале“. За време боравка у Италији (скоро две г.) радио је за филмско предузеће „Ћинес“ („Cinès“) у Риму; запаженије улоге остварио је у историјским филмовима Фабиола и Ослобођени Јерусалим, који је снимљен према епу Т. Таса. По повратку из избеглиштва поново је био у НП Бгд, али је ређе наступао, углавном у своме старом репертоару. Пензионисан је 1924. С. се од најраније младости активно бавио спортом, а доцније, до краја живота, био је ангажован у разним спортским друштвима. У НП Бгд је у три маха славио јубилеје: 25-огодишњицу 11. X 1906. улогом Нарциса Рамоа у Нарцису, 40-огодишњицу 6. X 1924. насловном улогом у Отелу и 50-огодишњицу (већ као пензионер) 6. III 1933, поново као Рамо у Нарцису. Одликован је Орденом Светог Саве V (1903) и IV реда (1906). Глумачки се формирао највише под утицајем Д. Ружића; своје изграђивање у том правцу наставио је у Бечу, а доцније и у Бгду угледајући се на М. Цветића, глумца неупоредиво мање даровитог и са мање природних својстава од Д. Ружића. Припадао је старој, романтичарској школи нашег глумаштва. „Врхунац његове глумачке каријере био је у времену царства патриотске драме и мелодраме… у којима је Љ. Станојевић бесом темперамента, звучношћу баритона и мушкошћу која се распињала снагом, извојевао победу врлине у последњем чину, у пламеним апотеозама“ (М. Грол). Тој линији – узаврелих страсти, громких тирада и патетичних заноса – остао је веран кроз свих пет деценија свога битисања на сцени, дубоко верујући у, првенствено, етичку мисију театра и његову васпитну улогу. У СНП је, још као почетник, играо љубавнике, млађе драмске јунаке и разноврсне епизодне улоге; у Бгду је, крајем XIX и почетком XX века, био један од носилаца улога хероја у националном репертоару и трагедијама из страних књижевности.

УЛОГЕ: Гавра (Саћурица и шубара), Конрад Баумгартен (Вилхелм Тел), Бошко Југовић (Милош Обилић, Суботић), Бургоин (Марија Стјуарт), Хорн (Наши робови), Џон (Библиотекар), Макса, Ђорђе (Циганин), Смиљанић (Граничари), Јован (Максим Црнојевић), Тибалд (Ромео и Јулија), Марокански принц (Млетачки трговац), Арман (Две сиротице), Анатол (Поштењаци), Циганин (Сеоска лола), Ришар (Лудвиг XI).

ЛИТ: А-м, „Проводаџије“, шаљива игра у 5 чинова од Милана Савића, Српско коло, НСад 1884, бр. 19, с. 3; М. Д(имитријевић), Саћурица и шубара, Позориште, НСад 1884, бр. 8, с. 31–35; А-м, Љуба Станојевић, Позориште, НСад 1884, бр. 49, с. 197; Поменик о двадесетпетогодишњици Краљевског српског народног позоришта, Бгд 1894, с. 8; Краљевско српско народно позориште, Позориште, НСад 1900, бр. 45, с. 178; А-м, Прослава двадесетпетогодишњег глумовања Љубе Станојевића, Позориште, НСад 1906, бр. 10, с. 83-84; Ж. В., Прослава Љубе Станојевића, Политика, 5. II 1924; А-м, Наши уметници на страни, Comoedia, 1924, бр. 20, с. 13; А-м, Четрдесетогодишњица Љубе Станојевића, Comoedia, 1924, бр. 6, с. 2-3; А-м, Јубилеј Љубе Станојевића, Позориште, Бгд 1933, бр. 23, с. 1; А-м, Смрт старог глумца Љубе Станојевића, Време, 15. II 1935; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 114-122; С. Ј. Душановић, Љуба Станојевић, НС, 1959, бр. 139, с. 14.

Л. Д.