САНДО Жил (Jules Sandeau) – француски романсијер и драмски писац (Обисон, 19. II 1811 – Париз, 24. IV 1883). Студирао је права у Паризу. Књижевности се окренуо под утицајем г-ђе Дидеван, чији је био први љубавник, или бар један од првих. Своје заједничко и обома прво дело потписали су псеудонимом Жил Санд (Jules Sand). То је дело г-ђа Дидеван укључила у своја целокупна дела задржавши, као свој, други део заједничког псеудонима и заменивши први део са Жорж (George). Тако се родила као писац Ж. Сандова (в). С. је, са своје стране, наставио списатељску каријеру, објавивши велик број романа и окренувши се, већ као четрдесетогодишњак, и позоришту. Г. 1859. Француска академија га је изабрала за свога члана. У СНП су приказана два његова комада: Марсел (Marcel, 1872), који је написан у сарадњи са Шарлом Декурселом, и Наследник (La Pierre de touche, 1853), који је плод сарадње са Емилом Ожјеом. Први је изведен 1881, а други 1886.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Грађанин, Вршац, 1879, бр. 35, с. 159; М. С(ави)ћ, Наследник, Позориште, НСад, 1886, бр. 52, с. 206; А-м, Српско народно позориште, Стражилово, 1886, бр. 13, с. 441-442.

С. А. Ј.

САЊИН (Санин) – драма у 5 чинова. Према истоименом роману Михаила Петровича Арцибашева драматизовао: Милан Беговић. Прво извођење 10. IV 1929. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп 13. IV 1929. у Осијеку. Роман превео: Драгослав Ђорђевић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 6 пута.

В. В.

САПУТНИЦИ (The Fourposter) – комедија у 7 слика. Написао: Јан де Хартог. Прво извођење у театру „Амбасадор“ у Лондону, 12. X 1950, у нашој земљи 4. III 1955. у Словенском људском гледалишчу у Цељу.

Прво извођење у СНП 31. III 1956. у НСаду (на Малој сцени у Радничком дому). Превели: Славко Миџор и Марија Данира. – Рд. Д. Ђурковић, сц. Ж. Радић, к. г., к. С. Јатић, музички сарадник Р. Бручи; Ф. Живни (Он), М. Бањац (Она). – Изведено 38 пута, глед. 11.515.

БИБЛ: Јан де Хартог, Сапутници, комедија у три чина и седам слика, прев. Славко Миџор и Марија Данира, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 583.

ЛИТ: М. Бабинка, Јан де Хартог, „Сапутници“, Дневник, 20. III 1956; О. Новаковић, Две предфестивалске премијере у Новом Саду, НС, 1956, бр. 114-115, с. 16; О. Новаковић, Три улоге (М. Бањац), НС, 1956, бр. 116-117, с. 1.

Ј. М.

САРАЈКИЋ-КНЕЖЕВИЋ-КОТНИК Људмила в. КНЕЖЕВИЋ-КОТНИК-САРАЈКИЋ Људмила

САРДОЧ Петер – балетски играч (Марибор, 29. VI 1938 – ). Завршио је шест разреда Средње балетске школе у Љубљани. Из СНГ у Љубљани дошао је у балетски ансамбл СНП, у којем је био од 10. IX 1963. до 30. VI 1966. Солидне класичне технике и играчке културе и веома марљив, успешно је испуњавао играчке задатке који су му били поверавани.

УЛОГЕ: Друга судбина, Студент (Кармина бурана), Мирко (Ђаво у селу), Церемонијал-мајстор (Пепељуга), Писар (Копелија).

ЛИТ: Г. Б., Занимљива бајка, Дневник, 25. V 1965.

Љ. М.

САРДУ Викторијен (Victorien Sardou) – француски драмски писац (Париз, 7. IX 1831 – Париз, 8. XI 1908). Отац му је био књиговођа, професор књиговодства, управитељ школе, приватни професор, професор класичних језика, састављач граматика и речника и писац расправа. Син се уписао на медицину, али је убрзо прешао на историју. Живео је тешко и давао часове из латинског, историје, филозофије и математике, објављујући, ту и тамо, понеки чланак у каквом часопису или мање познатом листу. Огледао се и у драми, али му је први комад, Студентска гостионица (La Taverne des étudiants), приказан у „Одеону“ 1854, доживео потпуни крах. Г. 1858. се оженио и преко жене упознао госпођицу Дежазе (Déjazet), која је баш тада оснивала позориште које ће носити њено име. Вратио се писању драма и за ово позориште спремио неколико комада који су сви приказани са успехом и који су му, са комадима прихваћеним од других позоришта, донели невероватну славу и богатство. Међу тим комадима су и шест које је СНП ставило на свој репертоар. То су: 1873. Нервозни (Les Gens nerveux, 1859), написани у сарадњи са Теодором Баријером; 1877. Последње љубавно писмо (Les Pattes de mouche, 1860); 1874. Присни пријатељи (Nos intimes, 1861); 1898. Варошани на селу (Nos bons villageois, 1866); 1904. Отаџбина (Patrie, 1869) и 1900. Фернанда (Fernande, 1870). После француско-пруског рата у С. стваралаштву је дошло до знатних промена. Настављајући да пише комаде који ће привлачити широку публику, као што су Весели двори (Hôtel Godelot, 1876), које је СНП приказало 1879, он је рочео да се бави и политичким питањима, преносећи на позорницу, скоро без измена, личности из свакодневног живота. То је изазивало оштре, скоро бурне реакције. Неки од тих комада морали су бити скинути са репертоара после неколико представа. Неки од њих су своје премијере доживели у иностранству, а неки су, после премијере у Паризу, преношени у иностранство. Ни један од ових комада (Рабагас, Ујка Сам, Данијел Роша, Разведимо се) није, из разумљивих разлога, приказан у СНП. У НСаду су извођени они други комади – комади високе сценске спектакуларности, као на пример – 1887. Федора (Fédora, 1882) и 1904. Тоска (Tosca, 1887). Разлог је био једноставан: писани за Сару Бернар, они су зрачили двоструким сјајем – сјајем текста и сјајем извођача (можда више овим другим). Овој групи припада и Мадам Сан-Жен (Madame Sans-Gêne, 1893), комад који је С. написао у сарадњи с Емилом Мороом и који је у СНП зведен 1897. Из ове групе је и Вештица (La Sorcière, 1903), која је у НСаду приказана 1907. По општем мишљењу, С. је своје ликове стварао са невероватном снагом, заплет водио изванредно вешто иако се служио најпознатијим средствима, а дијалог му је био мајсторски. У радњи је успевао да гледаочеву пажњу прикује за сцену до последње реченице. Није се либио да у своје текстове уноси и туђе творевине ако су му само биле од користи. У књижици Моји плагијати (Mes plagiats, 1883) изнео је мишљење да је драмском писцу тешко да се, чак и нехотице, не поклопи са неким претходником када је реч о толико пута расправљаним темама. За члана Француске академије изабран је 1877.

ЛИТ: А-м, Сарду, Позориште, НСад 1899, бр. 15, с. 103–104; -р- (Ј. Храниловић), Сарду на почетку свога књижевниковања, Виенац, 1901, св. 16, с. 319-320; Викторијан Сарду, Позоришни лист, 1901, бр. 21, с. 125–126, бр. 22, с. 129–130, бр. 23, с. 133–134, бр. 24, с. 137, бр. 25, с. 141–142; А-м, Викторијен Сарду, писац „Тоске“ и „Отаџбине“, Позориште, НСад 1904, бр. 20, с. 113–114; Ј. Андрић, Sardou на хрватској позорници (50-годишњица његовог књижевног рада), Народне новине, Згб 1904, бр. 233, с. 2–3; (Ј.) У(гричић), Сарду, Политика, 1906, бр. 845, с. 2–3; (Ј.) У(гричић), Викторијан Сарду, Политика, 1906, бр. 941, с. 3; Ј. Грчић, Сарду у нас, Браник, 1908, бр. 246, с. 1; Амар, О Сардуу, Труба, Бгд 1908, бр. 45, с. 3; А. Арнаутовић, Викториан Сарду, Српски књижевни гласник, 1908, књ. XXI, св. 10, с. 797–800; М., Викторијен Сарду, Мали журнал, 1908, бр. 302, с. 3; П., Викторијан Сарду, Одјек, 1908, бр. 252, с. 3; Е. Шулц, Сарду као драматичар, Мали журнал, 1908, бр. 317, с. 3; (Ј.) У(гричић), Сарду, Политика,  1908, бр. 1491, с. 3–4; (Ј.) У(гричић), Нешто о Сардуу, Политика, 1910, бр. 2387, с. 3; А-м, Позориште и уметност, Слобода, НСад 1919, бр. 25, с. 3; Н. (М. Грол), Стогодишњица рођења Викториана Сардуа, Српски књижевни гласник, 1931, св. 2, с. 149–150; М. Г(рујичић), Једна стогодишњица, Викторијан Сарду, Записи, 1931, књ. IX, св. 4, с. 255–256; (И.) Х(ергешић), Victorien Sardou (1831 – 17. IX 1931), Обзор, Згб 1931, бр. 206, с. 2˜–3; Ал. Ил(ић), Сто година од рођења Викториена Сарду-а, Књижевна крајина, Бања Лука 1931, књ. II, св. 10, с. 446; Др. В(итезица), Викторијен Сарду, Радио Бгд, 1931, бр. 36, с. 3; З., Стогодишњица рођења Виктора Сардуа, Правда, Бгд 1931, бр. 254, с. 5.

С. А. Ј.

САРИЋ Бошко – глумац-волонтер. У СНП је наступао од 1934. до 1937. играјући углавном епизодне или неименоване улоге, на пр. у комадима Пут око света и Госпођа министарка или мала улога Првог трговца у Ревизору.

ЛИТ: М. М. Весин, „Пут око света“ од Б. Нушића, Југословенски дневник, 1934, бр. 246, с. 2; С. Динчић, Велики успех Гогољевог „Ревизора“ у режији художественика гђе Вере Греч и г. Поликарпа Павлова, Дан, 1937, бр. 39, с. 8.

В. В.

САРМАН Жан (Jean Sarment) – француски глумац и драмски писац (Нант, 18. I 1897 – Булоњ-Биланкур, 29. III 1976). Право му је име Жан Белмер (Jean Bellemère). Отац му је био трговачки представник. Лицеј је похађао у Нанту, Конзерватуар драмске уметности такође у Нанту и потом Конзерватуар у Паризу. Почео је да глуми 1915. Играо је у разним париским позориштима, у друштву са Режаном, Копоом, Жувеом и Диленом. У току Првог светског рата био је у Њујорку као члан трупе „Le Vieux colombier“ („Стари голубарник“) са Ж. Копоом на челу. Рано је почео да пише. Г. 1920. му је изведен први комад – Круна од картона (La Couronne de carton). Аутор је великог броја комада који се одликују сугестивношћу, смислом за нијансу и мисаоношћу протканом иронијом. За драмски рад је 1920. добио награду Пол Ервје. Радио је и за филм. Г. 1944. је био генерални директор Француске комедије. У СНП му је 1927. приказан комад Жан и Нели (Jean et Nelly).

ЛИТ: А-м, „Жан и Нели“ од Ж. Сармана – Премијера, Застава, 18. IX 1927; К. Николић, „Жан и Нели“, комад у 4 чина од Жана Сармана, Нови Сад, 1927, бр. 33, с. 4.

С. А. Ј.

САРТР Жан-Пол (Jean-Paul Sartre&&) – француски филозоф, романсијер и драмски писац (Париз, 21. VI 1905 – Париз, 15. IV 1980). Рано је остао без оца. Његов деда по мајци био је професор немачког језика. Мати му се преудала за једног бродовласника и настанила се у Ла Рошели, где је С. почео да похађа лицеј. Средње образовање је наставио у Паризу у лицеју „Анри IV“. Био је изврстан ученик, обожавао је класичне писце, писао стихове и играо у позоришној групи свог разреда. Као двадесетогодишњак ушао је у Вишу нормалну школу, на хуманистички смер. Агрегацију из филозофије положио је 1928. као први у рангу. Затим је постављен за професора најпре у Лану, потом у Авру. Из Авра је отишао у Берлин, у тамошњи француски институт. У Берлину се упознао са савременом немачком филозофијом. По повратку у Француску постављен је за професора у лицеју „Пастер“, у париском предграђу Неји. Септембра 1939. био је мобилисан, а 1940. је заробљен. У Француску се вратио у пролеће 1941. и запослио се најпре као професор у Нејиу, а затим је предавао у лицеју „Кондорсе“ у Паризу. После ослобођења Француске прешао је у слободне уметнике. Г. 1945. посетио је САД, а 1946. је основао часопис „Les Temps modernes“ („Модерна времена“), један од најугледнијих француских часописа. Филозофска дела и романе је почео да пише и објављује уочи рата и њихов број је временом растао. Као драмски писац јавио се у току рата, 1942, комадом Муве (Les Mouches), који је био илустрација његовог филозофског става, уобличеног у атеистичком егзистенцијализму. СНП је од већег броја његових комада овог смера приказало: 1960. Иза затворених врата (Huit-clos, 1944), 1956. Обзирну блудницу (La putain respectueuse, 1946) и 1962. Прљаве руке (Les Mains sales, 1947), који сви, више или мање, са крупнијим и ситнијим одступањима развијају, допуњујући је и објашњавајући је, његову основну егзистенцијалистичку поставку. Подједнако мислилац и стваралац, С. је доживео судбину свих вишеструко обдарених људи. Филозофи су га сматрали књижевником, а књижевници филозофом. Остављајући филозофију по страни, ваља рећи да је С. изврстан драмски писац. Сви његови текстови ове врсте живе сопственим животом и то дугују неоспорном таленту свога творца. Гледајући или читајући његове комаде човек нема утисак ни предикаонице, ни политичке трибине, ни професорске катедре. Али, залазећи све дубље у њихову срж, стиче уверење да они настављају велику традицију идејне драме, оне коју је засновао Хенрик Ибзен, и коју су, сваки у своме времену, наставили, поред многих других, Бернард Шо и Жан Жироду.

БИБЛ: Двије драме. Несахрањени мртваци, Обзирна блудница, прев. Р. Ившић, Згб 1951; Блудница достојна поштовања, прев. А. В. Стефановић, Бгд 1960; Ђаво и Господ Бог, прев. Д. Андрић, Бгд 1963, 1966.

ЛИТ: С. Марић, Огледи, Бгд 1963, с. 253-316; Ј. Христић, Жан-Пол Сартр, поговор књизи Ђаво и Господ Бог, Бгд 1963, с. 299-307; Н. Милошевић, Негативан јунак, Бгд 1965, с. 62-78; П. Матвејевић, Jean-Paul Sartre, Згб 1965; М. Бегић, Раскршћа, Сарајево 1966, књ. II, с. 112-123; В. Павлетић, Дјело у збиљи, Згб 1971, с. 27-63.

С. А. Ј.

САЋУРИЦА И ШУБАРА – изворна шаљива игра из живота у 4 чина, с певањем. Написао: Илија Округић Сремац. Музика: Аксентије Максимовић.

Праизвођење у СНП 2. I 1869. у НСаду. Подела узета са плаката: 12. VII 1869. у Белој Цркви. – Д. Ружић (Пантелија слепац), Л. Телечки (Арсеније), Љ. Петровић (Гавра), Л. Лугумерски (Милош Ђурић), С. Максимовићка (Милка), М. Хаџићева (Милева), Н. Зорић (Стеван Гуљић), Ђ. Соколовић (Ристо), Н. Недељковић (Митар), М. Суботић (Пинтер Михаљ), Ф. Иличић (Јефто Пурић), Ј. Бунић (Келнер), Ј. Маринковићка (Прва баба), Ј. Бајзова (Друга баба), Ђ. Лесковић (Штуцер), Д. Новићева (Фрајла), Ј. Поповићева (Прва Иришкиња), М. Недељковићка (Друга Иришкиња). – Изведено 6 пута.

Обновљено као премијера у СНП 2. I 1872. у НСаду. – Д. Ружић (Пантелија слепац), Ђ. Соколовић (Арсеније), Г. Пешић (Гавра), М. Станчић (Милош Ђурић), Л. Хаџићева (Милка), Л. Маринковићева (Милева), Н. Зорић (Стеван Гуљић), К. Хаџић (Ристо), М. Суботић (Пинтер Михаљ), Н. Рашић (Јевта Пурић), Ј. Бунић (Келнер), Ј. Маринковићка (Прва баба), М. Недељковићка (Друга баба), Ђ. Лесковић (Штуцер), М. Савићева (Фрајла), М. Поповићева (Прва Иришкиња), К. Савићева (Друга Иришкиња). – Изведено 1 пут.

Обновљено као премијера у СНП 21. V 1872. у Вуковару. – Ђ. Соколовић (Пантелија слепац), Л. Телечки (Арсеније), Г. Пешић (Гавра), А. Лукић (Милош Ђурић), Л. Хаџићева (Милка), Л. Маринковићева (Милева), Н. Зорић (Стеван Гуљић), К. Хаџић (Ристо), Н. Недељковић (Митар), М. Суботић (Пинтер Михаљ), Н. Рашић (Јевта Пурић), Ј. Бунић (Келнер), Ј. Маринковићка (Прва баба), М. Недељковићка (Друга баба), Ђ. Лесковић (Штуцер), М. Савићева (Фрајла), Ј. Поповићева (Прва Иришкиња), К. Савићева (Друга Иришкиња). – Изведено 3 пута.

Обновљено као премијера у СНП 20. VIII 1873. у Вршцу. – Д. Ружић (Пантелија слепац), Ђ. Соколовић (Арсеније), Г. Пешић (Гавра), Љ. Петровић (Милош Ђурић), Л. Хаџићева (Милка), Л. Маринковићева (Милева), Н. Зорић (Стеван Гуљић), А. Лукић (Ристо), Н. Недељковић (Митар), М. Суботић (Пинтер Михаљ), П. Добриновић (Јефта Пурић), Ј. Божовић (Келнер), Ј. Маринковићка (Прва баба), М. Недељковићка (Друга баба), В. Марковић (Штуцер), Ј. Поповићева (Фрајла), Љ. Зорићева (Прва Иришкиња), Л. Хаџићева (Друга Иришкиња). – Изведено 3 пута.

Обновљено као премијера у СНП 11. V 1875. у Великом Бечкереку. – Д. Ружић (Пантелија слепац), А. Лукић (Арсеније), Д. Вујић (Гавра, Ристо), Ј. Божовић (Милош Ђурић), Л. Хаџићева (Милка), Љ. Зорићева (Милева), Н. Зорић (Стеван Гуљић), В. Марковић (Митар) А. Сајевић (Пинтер Михаљ), П. Добриновић (Јевта Пурић), Ј. Бунић (Келнер), xxx (Штуцер), Ј. Поповићева (Фрајла), xxx (Прва Иришкиња), Б. Хаџићева (Друга Иришкиња). – Изведено 5 пута.

Обновљено као премијера у СНП 29. I 1884. у НСаду. – Д. Ружић (Пантелија слепац), А. Лукић (Арса), Љ. Станојевић (Гавра), И. Станојевић (Гуљић), М. Хаџи-Динић (Јевта Пурић), М. Суботић (Пинтер Михаљ), А. Милосављевић (Митар), М. Димитријевић (Милош), Л. Хаџићева (Милка), Л. Петровићева (Милева), Ј. Добриновићка (Фрајла), Љ. Динићка (Сока), С. Димитријевићка (Перса), Б. Рашић (Келнер), М. Марковић (Риста). – Изведено 33 пута.

Премијера у СНП 17. XII 1905. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; П. Добриновић (Пантелија слепац), А. Лукић (Арсеније), Ђ. Маџарић (Гавра), А. Стојановић (Милош Ђурић), Д. Матејићка (Милка), М. Козловићева (Милева), М. Николић (Стеван Гуљић), М. Марковић (Ристо), К. Васиљевић (Митар), Ј. Душановић (Пинтер Михаљ), Ђ. Бакаловић (Јефта Пурић), С. Лијанка (Келнер), С. Стефановић (Штуцер), М. Тодосићка (Фрајла), Д. Васиљевићка (Прва Иришкиња), Ј. Стојановићка (Друга Иришкиња), К. Виловчевица (Трећа Иришки­ња). – Изведено 7 пута.

Премијера у СНП 6. III 1910. у Сомбору. – Рд. К. Васиљевић; М. Марковић (Пантелија слепац), С. Стефановић (Арсеније), Б. Савић (Гавра), С. Ђуркић (Младен Ђурић), Д. Матејићка (Милка), О. Освалдова (Милева), М. Матејић (Стеван Гуљић), Ј. Антонијевић (Ристо), К. Васиљевић (Митар), Б. Николић (Пинтер Михаљ), М. Хаџи-Динић (Јефта Пурић), Р. Спиридоновић (Келнер), В. Виловац (Штуцер), М. Тодосићка (Фрајла), М. Филиповићка (Прва Иришкиња), М. Јосићева (Друга Иришкиња). – Изведено 11 пута.

Премијера у СНП 1. IX 1912. у Великом Бечкереку. – Рд. М. Хаџи-Динић; П. Добриновић (Пантелија слепац), С. Стефановић (Арсеније), Ј. Цвијановић (Гавро), С. Ђуркић (Милош Ђурић), Д. Матејићка (Милка), Р. Кранчевићка (Милева), М. Матејић (Стеван Гуљић), Н. Гошић (Ристо), К. Васиљевић (Митар), И. Динуловић (Пинтер Михаљ), М. Хаџи-Динић (Јефта Пурић), Летица (Келнер), В. Ивановић (Штуцер), М. Тодосићка (Фрајла), М. Јосићева (Прва Иришкиња), К. Виловчевица (Друга Иришкиња). – Изведено 7 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 7. X 1919. Подела узета са плаката представе одржане 1. I 1923. у НСаду. – Рд. К. Васиљевић, дир. К. Стреха; В. Виловац (Пантелија), Ј. Стојчевић (Арсеније), С. Добрић (Гавра), В. Ивановић (Милош Ђурић), Д. Матејићка (Милка), Р. Кранчевићка (Милева), Стеван Јовановић (Стеван Гуљић), С. Савић (Риста), М. Душановић (Митар), Р. Алмажановић (Пинтер Михаљ), М. Хаџи-Динић (Јефто Пурић), О. Кожај (Келнер), С. Стојчевићка (Фрајла), Л. Лазаревић (Штуцер), З. Душановићка (Прва девојка), М. Филиповићка (Друга девојка). – Изведено 22 пута.

Премијера у СНП 3. XI 1922. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

Премијера у СНП 24. XI 1929. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Д. Матејићка, К. Виловчевица, М. Филиповићка, Н. Динић, Д. Сотировић, В. Виловац. – Изведено 12 пута.

Прво извођење у ДНП 17. V 1944. у Панчеву. – Рд. Д. Кранчевић, сц. В. Ребезов; Н. Митић (Пантелија), М. Јелић (Арсеније), С. Симић (Гавра), Б. Павлић (Милош Ђурић), М. Петровићева (Милка), М. Миљковићева (Милева), В. Милин (Стеван Гулић), Ж. Котрошан (Митар), М. Мирковић (Јефта Пурић), С. Савић (Риста), М. Симићева (Јека), Р. Кранчевићка (Врачара). – Изведено 10 пута.

БИБЛ: Илија Округић Сремац, Саћурица и шубара или Сто за један, Осијек 1864.

ЛИТ: С., Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 35, с. 829-830; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 2, с. 4; К. Р., „Саћурица и шубара“, Позориште, НСад 1879, бр. 21, с. 82-83; -ћ, Вршац, 15. 2. „Саћурица и шубара“ од Илије Округића, Застава, 1883, бр. 47, с. 2; С-, „Саћурица и шубара“ – шаљива игра са певањем, написао Илија Округић, Јавор, 1884, бр. 7, с. 218-219; М. Д-ћ, Саћурица и шубара, Позориште, НСад 1884, бр. 8, с. 31-35; С., „Саћурица и шубара“, Позориште, НСад 1886, бр. 15, с. 58-59; А-м, Гледали смо „Саћурицу и шубару“, Наше доба, НСад 1886, бр. 11, с. 2-3; О., Саћурица и шубара, Позориште, НСад 1890, бр. 19, с. 74-75; □, Српско народно позориште, Застава, 10. XII 1891; С., „Саћурица и шубара“, шаљива игра у 4 чина од Илије Округића-Сремца, Браник, 1891, бр. 150, с. 4; Ј. Храниловић, „Саћурица и шубара“, шаљива игра у 4 чина од Илије Округића Сријемца, Јавор, 1892, бр. 8, с. 121-124; М. О., Врањево, у четвртак 10(28) јула 1892. давана је „Саћурица и шубара“, Банаћанин, Велика Кикинда 1892, бр. 31, с. 3; А-м, У недељу 15. септембра „Саћурица и шубара“, Банаћанин, Велика Кикинда 1891, бр. 40, с. 3; А-м, О одржаној представи „Саћурица и шубара“, Стража, НСад 1895, бр. 19, с. 3; Ј., Саћурица и шубара, Позориште, НСад, 1896, бр. 4, с. 14-15; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 46, с. 2; Н., Награђена шаљива игра у 4 чина, с певањем и играњем, Застава, 4. III 1900; Ј., Саћурица и шубара, Позориште, НСад 1900, бр. 40, с. 158-159; А-м, „Саћурица и шубара“, шаљива игра у 4 чина од Илије Округића Сремца, Браник, 1901, бр. 153, с. 3; (Ј.) Г(рчић), Саћурица и шубара, Позориште, НСад 1901, бр. 39, с. 210-211; Л. (Марковић) М(ргу)д, „Саћурица и шубара“, шаљива игра из народног живота у четири чина с певањем, написао Илија Округић Сремац, Браник, 1904, бр. 282, с. 4; А-м, У недељу, 5. децембра, приказана је „Саћурица и шубара“, Застава, 8. XII 1904; Ј., Саћурица и шубара, Позориште, НСад 1904, бр. 33, с. 187; А-м, Српско народно позориште…, Сриемске новине, Вуковар 1905, бр. 71, с. 4; А-м, Саћурица и шубара, Ново Позориште, НСад 1910, бр. 19, с. 229-230; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1910, бр. 17, с. 6; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Слога, Сомбор 1910, бр. 9, с. 4; А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1912, бр. 11, с. 3, А-м, СНП на Сушаку, Застава, 19. VI 1913; А-м, Позоришна представа за народ, Нови Сад, 1930, бр. 11, с. 2; В. О. Дамјановић, У недељу, 3. о. м. „Саћурица и шубара“ од Илије Округића-Сремца, Нови Сад, 1935, бр. 41, с. 3-4.

В. В.