САРДУ Викторијен (Victorien Sardou) – француски драмски писац (Париз, 7. IX 1831 – Париз, 8. XI 1908). Отац му је био књиговођа, професор књиговодства, управитељ школе, приватни професор, професор класичних језика, састављач граматика и речника и писац расправа. Син се уписао на медицину, али је убрзо прешао на историју. Живео је тешко и давао часове из латинског, историје, филозофије и математике, објављујући, ту и тамо, понеки чланак у каквом часопису или мање познатом листу. Огледао се и у драми, али му је први комад, Студентска гостионица (La Taverne des étudiants), приказан у „Одеону“ 1854, доживео потпуни крах. Г. 1858. се оженио и преко жене упознао госпођицу Дежазе (Déjazet), која је баш тада оснивала позориште које ће носити њено име. Вратио се писању драма и за ово позориште спремио неколико комада који су сви приказани са успехом и који су му, са комадима прихваћеним од других позоришта, донели невероватну славу и богатство. Међу тим комадима су и шест које је СНП ставило на свој репертоар. То су: 1873. Нервозни (Les Gens nerveux, 1859), написани у сарадњи са Теодором Баријером; 1877. Последње љубавно писмо (Les Pattes de mouche, 1860); 1874. Присни пријатељи (Nos intimes, 1861); 1898. Варошани на селу (Nos bons villageois, 1866); 1904. Отаџбина (Patrie, 1869) и 1900. Фернанда (Fernande, 1870). После француско-пруског рата у С. стваралаштву је дошло до знатних промена. Настављајући да пише комаде који ће привлачити широку публику, као што су Весели двори (Hôtel Godelot, 1876), које је СНП приказало 1879, он је рочео да се бави и политичким питањима, преносећи на позорницу, скоро без измена, личности из свакодневног живота. То је изазивало оштре, скоро бурне реакције. Неки од тих комада морали су бити скинути са репертоара после неколико представа. Неки од њих су своје премијере доживели у иностранству, а неки су, после премијере у Паризу, преношени у иностранство. Ни један од ових комада (Рабагас, Ујка Сам, Данијел Роша, Разведимо се) није, из разумљивих разлога, приказан у СНП. У НСаду су извођени они други комади – комади високе сценске спектакуларности, као на пример – 1887. Федора (Fédora, 1882) и 1904. Тоска (Tosca, 1887). Разлог је био једноставан: писани за Сару Бернар, они су зрачили двоструким сјајем – сјајем текста и сјајем извођача (можда више овим другим). Овој групи припада и Мадам Сан-Жен (Madame Sans-Gêne, 1893), комад који је С. написао у сарадњи с Емилом Мороом и који је у СНП зведен 1897. Из ове групе је и Вештица (La Sorcière, 1903), која је у НСаду приказана 1907. По општем мишљењу, С. је своје ликове стварао са невероватном снагом, заплет водио изванредно вешто иако се служио најпознатијим средствима, а дијалог му је био мајсторски. У радњи је успевао да гледаочеву пажњу прикује за сцену до последње реченице. Није се либио да у своје текстове уноси и туђе творевине ако су му само биле од користи. У књижици Моји плагијати (Mes plagiats, 1883) изнео је мишљење да је драмском писцу тешко да се, чак и нехотице, не поклопи са неким претходником када је реч о толико пута расправљаним темама. За члана Француске академије изабран је 1877.

ЛИТ: А-м, Сарду, Позориште, НСад 1899, бр. 15, с. 103–104; -р- (Ј. Храниловић), Сарду на почетку свога књижевниковања, Виенац, 1901, св. 16, с. 319-320; Викторијан Сарду, Позоришни лист, 1901, бр. 21, с. 125–126, бр. 22, с. 129–130, бр. 23, с. 133–134, бр. 24, с. 137, бр. 25, с. 141–142; А-м, Викторијен Сарду, писац „Тоске“ и „Отаџбине“, Позориште, НСад 1904, бр. 20, с. 113–114; Ј. Андрић, Sardou на хрватској позорници (50-годишњица његовог књижевног рада), Народне новине, Згб 1904, бр. 233, с. 2–3; (Ј.) У(гричић), Сарду, Политика, 1906, бр. 845, с. 2–3; (Ј.) У(гричић), Викторијан Сарду, Политика, 1906, бр. 941, с. 3; Ј. Грчић, Сарду у нас, Браник, 1908, бр. 246, с. 1; Амар, О Сардуу, Труба, Бгд 1908, бр. 45, с. 3; А. Арнаутовић, Викториан Сарду, Српски књижевни гласник, 1908, књ. XXI, св. 10, с. 797–800; М., Викторијен Сарду, Мали журнал, 1908, бр. 302, с. 3; П., Викторијан Сарду, Одјек, 1908, бр. 252, с. 3; Е. Шулц, Сарду као драматичар, Мали журнал, 1908, бр. 317, с. 3; (Ј.) У(гричић), Сарду, Политика,  1908, бр. 1491, с. 3–4; (Ј.) У(гричић), Нешто о Сардуу, Политика, 1910, бр. 2387, с. 3; А-м, Позориште и уметност, Слобода, НСад 1919, бр. 25, с. 3; Н. (М. Грол), Стогодишњица рођења Викториана Сардуа, Српски књижевни гласник, 1931, св. 2, с. 149–150; М. Г(рујичић), Једна стогодишњица, Викторијан Сарду, Записи, 1931, књ. IX, св. 4, с. 255–256; (И.) Х(ергешић), Victorien Sardou (1831 – 17. IX 1931), Обзор, Згб 1931, бр. 206, с. 2˜–3; Ал. Ил(ић), Сто година од рођења Викториена Сарду-а, Књижевна крајина, Бања Лука 1931, књ. II, св. 10, с. 446; Др. В(итезица), Викторијен Сарду, Радио Бгд, 1931, бр. 36, с. 3; З., Стогодишњица рођења Виктора Сардуа, Правда, Бгд 1931, бр. 254, с. 5.

С. А. Ј.