САМРТНА ЗАМКА (Мёртвая петла) – драма у 5 чинова. Написао: Николај Антипович Потјехин. Прво извођење у Москви, 1875.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 14. IV 1899. у Земуну. Превео: Стеван Живковић. Подела узета са плаката представе одржане 8. I 1900. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; Т. Лукићка (Љуба), Д. Спасић (Чаганов), А. Лукић (Запољев), С. Бакаловићка (Вера), Д. Васиљевићка (Настасја), М. Николић (Лопирев), К. Васиљевић (Слатишев), Д. Туцаковићева (Марија), М. Тодосићка (Марта), Михаило Марковић (Кинин), Ј. Тодосић (Мупавин), Лука Поповић (Громчевски), Л. Вујичићева (Каћа), Л. Ботић (Лукић), С. Стефановић (Василије), В. Хорват (Полицајац), М. Радошевићева (Служавка). – Изведено 15 пута.

ЛИТ: О., У суботу, 8 јануара гледали смо: „Самртна замка“, Застава, 11. I 1900; А-м, Драма у пет чинова „Самртна замка“, Србадија, Велика Кикинда, 1900, бр. 72, с. 4; (Ј.) Г(рчић), „Самртна замка“, Позориште, НСад, 1900, бр. 11, с. 3.

М. М.

САМСОН И ДАЛИЛА (Samson et Dalila) – опера у 3 чина. Музика: Камиј Сен-Санс. Либрето, према библијским митовима: Фердинанд Лемер. Прво извођење у Вајмару, 2. XII 1877, у нашој земљи 30. X 1908. у НК у Осијеку.

Прво извођење у НП Бгд Секција за Дб 22. IX 1934. у Суботици. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали чланови београдског НП: Бугариновићева, Ивић, Холодков, Пихлер, Трифуновић, Милутиновић, Јанковић и Петровић. – Изведено 1 пут.

Прво извођење у СНП 6. XII 1977. у НСаду. Превео: Душан Миладиновић. – Рд. Д. Миладиновић, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич, к-граф С. Перван, к. г., пом. к-графа Љ. Мишић, дир. И. Топлак, хор спремио Б. Скендеровић; З. Николова (Далила), В. Цвејић (Самсон), С. Дракулић (Абимелех), Д. Поповић, к. г., О. Енигареску, к. г. (Дагона), Б. Јатић (Јеврејин), Ф. Кнебл (Филистејски гласник), Б. Шугић (Први Филистејац), С. Холичек (Други Филистејац). – Изведено 12 пута, глед. 5126.

БИБЛ: Самсон и Далила, опера у 3 чина и 4 слике. Текст написао Ферд. Лемер, прев. К. П. Музика К. Сенсанса, Бгд 1930.

ЛИТ: А-м, Секција Народног позоришта у Београду – Суботица, Југословенски дневник, 1934, бр. 174, с. 4; М. Хаднађев, Друга оперска премијера, Позориште, НСад, 1977, бр. 3, с. 7; Н. Симин, Ванвременски „Самсон и Далила“, Дневник, 6. XII 1977; П. Мирковић, „Самсон и Далила“ на сцени, Политика експрес, 8. XII 1977; М. Хаднађев, „Самсон и Далила“ Камија Сен-Санса, Мисао, НСад, 14. XII 1977; О. Панди, Занимљиве идеје неуједначена остварења, Дневник, 18. XII 1977; С. Турлаков, Груби неспоразуми, Борба, 26. VI 1978.

Ј. М.

САН И ЈАВА – историјска драма у 3 чина. Написао: др Милан Јовановић.                   Праизвођење у СНП 7. и 8. IV 1874. у НСаду (у два дела). – Н. Зорић (Виљем), Ј. Маринковићка (Елеонора Д’Албрез, Кнегиња Августа), Ј. Сајевићка (Софија), Н. Недељковић (Ђорђе), Љ. Петровић (Август), Д. Ружић (Филип Кенигзмарк), Л. Маринковићева (Адела Кнезебекова), В. Марковић (Барон Бернсторф, Солиман), А. Лукић (Густ, Лајбниц), П. Добриновић (Јурго), Г. Пешић (Слуга, Државни канцелар), А. Сајевић (Ернест Август), Д. Ружићка (Грофица Буш), Ј. Божовић (Ла Роз). – Изведено 5 пута.                                  Обновљено као премијера у СНП 12. II 1877. у Сомбору. – Н. Зорић (Виљем), Д. Ружићка (Елеонора Д’Албрезова), Ј. Сајевићка (Софија), А. Сајевић (Ђорђе), В. Јуришић (Август), Д. Ружић (Филип Кенигзмарк), Л. Хаџићева (Адела Кнезебекова), В. Марковић (Барон Бернсторф), А. Лукић (Густ), П. Добриновић (Јурго), Ј. Бунић (Слуга). – Изведено 3 пута.                                                                                                                                                 Обновљено као премијера у СНП 12. VI 1879. у Старом Бечеју. – С. Рајковић (Вилхелм), Д. Ружићка (Елеонора), М. Максимовићева (Софија), А. Десимировић (Ђорђе), Ђ. Јовановић (Август), Д. Ружић (Филип Кенигзмарк), Л. Хаџићева (Адела Кнезебекова), В. Марковић (Барон Бернсторф), А. Лукић (Густ), П. Добриновић (Јурго), Ђ. Банковић (Слуга). – Изведено 2 пута.                                                                                                                                                        БИБЛ: др Милан Јовановић, Сан и јава, I део, ЛМС, 1875, књ. 118.                                                 ЛИТ: С. В. П., „Сан и јава“, Позориште, НСад 1874, бр. 42, с. 168-171; М., „Сан и јава“, Позориште, НСад 1879, бр. 17, с. 67; М. С(ави)ћ, Сан и јава, Позориште, НСад 1882, бр. 37, с. 146-147.

В. В.

САН КРАЉЕВИЋА МАРКА – позоришна алегорија у 3 чина, с песмама. Написао: Јован Стерија Поповић. Музика: Никола С. Ђурковић и Јосиф Шлезингер. Прво извођење 30. XI 1847. у Бгду (Панчевачка дружина Николе Ђурковића).

Прво извођење у СНП 8. IX 1861. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Н. Зорић (Краљевић Марко), Д. Поповићева (Вила), Љ. Поповићева. – Изведено 34 пута.

Премијера у СНП 29. VI 1867. у Темишвару. – Н. Зорић (Краљевић Марко), М. Гргурова (Вила), Д. Ружић (Један старац), А. Мишковићева (Једна девојка), Љ. Зорићева (Прво дете), З. Коларовићева (Друго дете), М. Станишић (Први младић), Н. Рашић (Други младић), Н. Недељковић (Ђорђе Петровић Црни), А. Савић (Станоје Главаш), С. Андријевић (Јанко Катић), Ђ. Пелеш (Васа Чарапић), П. Маринковић (Пустињак), М. Рашићка (Жена), М. Бошњаковић (Турчин). – Изведено 6 пута.

Обновљено као премијера у СНП 13. VII 1869. у Белој Цркви. – Н. Зорић (Краљевић Марко), Ј. Маринковићка (Вила), Л. Телечки (Један старац), М. Хаџићева (Једна девојка), Љ. Зорићева (Једно дете), Љ. Петровић (Први младић), Ђ. Соколовић (Други младић), Н. Недељковић (Ђорђе Петровић Црни), Д. Ружић (Станоје Главаш), Ф. Иличић (Јанко Катић), М. Суботић (Васа Чарапић), П. Маринковић (Један пустињак), Ј. Поповићева (Једна жена), Л. Лугумерски (Један Турчин). – Изведено 2 пута.

Обновљено као премијера у СНП 24. VI 1870. у Сремским Карловцима. – Н. Зорић (Краљевић Марко), Д. Ружићка (Вила), С. Стефановић (Старац), К. Савићева (Девојка), Љ. Зорићева (Дете), Н. Рашић (Први младић), М. Станчић-Хрваћанин (Други младић), Н. Недељковић (Ђорђе Петровић Црни), Л. Лугумерски (Станоје Главаш), Ђ. Соколовић (Јанко Катић), М. Суботић (Васа Чарапић), П. Маринковић (Пустињак), Ј. Поповићева (Жена), В. Поповић (Турчин). – Изведено 4 пута.

БИБЛ: Јоан С. Попович, Сан Краљевића Марка, Бгд 1848.

ЛИТ: А-м, У петак. 8. септ. – „Сан Краљевића Марка“, алегорија у три радње од Ј. С. Поповића, Србски дневник, 15. IX 1861; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1861, бр. 36, с. 579, 1862, бр. 2, с. 29, бр. 6, с. 99, бр. 10, с. 169, бр. 14, с. 235, бр. 30, с. 491, 1863, бр. 34, с. 543, бр. 39, с. 523; А-м, У среду, 1. јан. „Сан Краљевића Марка“, Србски дневник, 12. I 1864.

В. В.

САН ЛЕТЊЕ НОЋИ (A Midsummer Night’s Dream) – комедија у 5 чинова. Написао: Виљем Шекспир. Прво извођење у Лондону, 1594, у нашој земљи 9. XI 1895. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 2. III 1921. Превео: Драгомир Брзак. – Рд. Е. Надворник, Д. Сотировић (Тезеј), Р. Алмажановић (Егеј), М. Душановић (Лисандер), Б. Николић (Деметрије), М. Радовановић (Филистрат), В. Виловац (Туњало), Ј. Стојчевић (Брбљавко), Б. Утварић (Гладница), С. Савић (Њушка), П. Јовановић (Фрула), М. Динић (Кртица), М. Левова (Хиполита), Р. Кранчевићка (Хермија), Л. Јовановићка (Јелена), Стеван Јовановић (Оберон), Н. Ворник (Титанија), М. Оливијери (Пук), Д. Филиповић (Мољац), Б. Филиповић (Слачица), Љ. Надворник (Паучина), Б. Душановићева (Бобов цвет), Б. Надворник (Принц), З. Веблеова (Вила). – Изведено 10 пута.

Прво извођење у НПДб 13. II 1940. у НСаду. Превео: Светислав Стефановић, музика: Бертолди. – Рд. С. Лајтнер, дир. Р. Шварц, сц. М. Шербан; Б. Станојевић (Тезеј), Н. Стојановић (Егеј), Д. Антонијевић (Лисандер), В. Савић (Деметрије), Ж. Станојевић (Филострат), Љ. Филиповић (Дуња), Н. Митић (Кицош), М. Миљуш (Калем), М. Ајваз (Фрула), А. Стојковић (Њушка), С. Пашалић (Гладница), З. Антонијевићка (Хиполита), Б. Андоновићка (Хермија), И. Јовановићка (Јелена), Б. Јовановић (Оберон), К. Шербан (Титанија), С. Душановић (Пук), Р. Петровић (Вилењак), М. Илић (Бобов цвет), С. Шинко (Паучина), З. Суботин (Мољац), М. Суботин (Семе од слачице), М, Чутуковић-Поповић (Соло игра). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у СНП 18. IX 1945. у НСаду. Превео: Светислав Стефановић – Рд. Ј. Коњовић, сц. М. Шербан, музика: П. Коњовић, дир. Б. Цвејић, к-граф М. Поповић-Чутуковић; Стојан Јовановић (Тезеј), Љ. Иличић (Егеј), Е. Вербер, М. Барић (Лисандар), П. Стојановић (Деметрије), Ђ. Сремчевић (Филострат), М. Ајваз (Дуња), А. Стојковић (Никола Калем), С. Симић (Фрања Фрула), Ј. Силајџић (Јоца Гладница), Б. Татић, Д. Марковић (Тома Њушка), Ж. Котрошан (Паја Кицош), Љ. Секулић (Хиполита), Н. Хет (Хермија), Б. Белић, Г. Гошић (Јелена), С. Душановић (Оберон), Ј. Рајх (Титанија), В. Петрић (Пук), Г. Летић (Вилењак). – Изведено 8 пута, глед. 2990.

Премијера у СНП 21. IV 1957. у НСаду. – Рд. Ј. Коњовић, сц. В. Маренић, к. г., к. С. Јатић, к-граф Љ. Костина-Драгишић, музика П. Коњовић, дир. В. Тополковић; Љ. Ковачевић (Тезеј), В. Милин (Егеј), В. Матић (Лисандар), С. Шалајић (Деметрије), С. Максић, Стојан Јовановић (Филострат), Р. Којадиновић (Дуња), Н. Митић (Кицош), Д. Милосављевић Гула, Т. Плескоњић (Калем), Ф. Живни (Фрула), Драгиша Шокица (Њушка), Л. Богдановић (Гладница), Н. Марковић, Ж. Стојановић-Матић (Хиполита), А. Веснић (Хермија), М. Шијачки (Јелена), Б. Ковач (Оберон), Ј. Бјели (Титанија), Д. Чаленић, М. Бањац (Пук), М. Бањац, Д. Чаленић (Враголан) Б. Вакањац (Индијски дечак), М. Хорват (Бобов цвет), Г. Михалачки (Паучина), Ј. Татић (Мољац), С. Керкез (Семе од слачице), Р. Бозо (Прва лептирица, Прва сељачка играчица), Е. Генц (Друга лептирица), Ј. Палашти (Трећа лептирица, Трећа сељачка играчица), М. Матић (Први цвет), А. Херетек (Други цвет, Четврта сељачка играчица), Н. Маринковић (Трећи цвет, Друга сељачка играчица), А. Пахерник (Фаун), С. Латов (Прва фурија), Ј. Андрејев (Друга фурија), О. Радоњић (Слепи миш), В. Сремачки (Жаба), Б. Тителац (Ђаволче), Ж. Миленковић (Јеленче, Први сељачки играч), Х. Неделко (Шесторуки, Трећи сељачки играч), В. Јелкић (Четврти сељачки играч, Гуштер), М. Живановић (Гуштер, Други сељачки играч), Ш. Хелер (Петлић, Патак), Б. Дворник (Медвед), В. Мандић (Мајмун). – Изведено 10 пута, глед. 3806.

Премијера у СНП 14. V 1983. у Нсаду. – П р: А. Петровић, рд. С. Жигон, ас. р. М. Дробац, сц. Б. Максимовић, к. Б Јовановић, музика: Браћа Вранешевић, лектор: Ж. Ружић, к-граф И. Клеменц. С. Шалајић (Тезеј), З. Кримшамхалов (Хиполита), Т. Јовановић (Erej), Г. Каменаровић (Хермија), Т. Станић – Р . Чупић (Лисандер), М. Плескоњић (Деметар), Л. Плетл (Хелена), А. Ђорћевић (Филострат), Н. Билбија (Оберон), Ј. Жигон (Титанија), Љ. Мећеши (Пук), С. Стојиљковић (Петар Дуња), И. Клеменц (Никола/ Вратило, Пирам у мећуигри), Т. Плескоњић (Фрања Фрула, Тизба у мећуигри), М. Шмит – М. Петроње (Тома Њушка, Зид у мећуигри), С. Ђорћевић (Гладница, Месечина у мећуигри), Р. Којадиновић (Душица, Лав у мећуигри), М. Радаковић – З. Антонијевић (Вилењак). Изведено 36 пута, глед. 10996.
БИБЛ: Сан летње ноћи, прев. Светислав Стефановић, Бгд 1924; Сан летње ноћи, прев. А. Петровић, ркп. У Библиотеци СНП, сигн. 2036.

ЛИТ: В. Живојиновић, Шекспиров „Сан летње ноћи“, Мисао, 1920, бр. 3-4, с. 1209-1210; С. Петровић, „Сан летње ноћи“ од Шекспира, Српски књижевни гласник, 1920, књ. 1, с. 214-220; Ј., „Сан летње ноћи“, Јединство, 1921, бр. 527, с. 2;  А-м, „Сан летње ноћи“, Застава, 1921, бр. 50, с. 3;  П. Т., Позориште: „Сан летње ноћи“, Слобода, НСад 1921, бр. 10, с. 2; С. Петровић, Шекспир: „Сан летње ноћи“, У позоришту, Бгд 1925, с. 73-77; А. Видаковић, „Сан летње ноћи“ од Шекспира у преводу Свет. Стефановића, Српски књижевни гласник, 1925, књ. 14, с. 233-239; А-м, Schiller és Shakespeare drámák a becskereki szinpádon, Hiradó, 13. VI 1933; А., Позориште, у уторак: премијера „Сан летње ноћи“ од В. Шекспира, СВ, 17. IX 1945; А., Премијера Шекспирова „Сна летње ноћи“, СВ, 18. IX 1945; Б. Петровић, Две премијере, СВ, 28. IX 1945; Б. Јефтић, Шекспирова пародија љубави (Сан летње ноћи), Живот, 1956, бр. 5, с. 318-322; Д. Поповић, Виљем Шекспир: Сан летње ноћи, ЛМС, 1957, књ. 379, с. 626; О. Новаковић, Један репертоарски троугао, НС, 1957, бр. 124-125, с. 10-11; М. Кујунџић, Љубав у плахтама, Дневник, 16. V 1983; L. Gerold, Szentivanejialom, Hid, 6. VI 1983.

А. К. и Ј. М.

А. К.

САН ЉУБАВИ (Мечта любви) – драма у 4 чина. Написао: Александар Иванович Косоротов. Прво извођење у Петровграду, 1911, у нашој земљи 12. XII 1926. у НП у Сарајеву.

Прво извођење у Н-Оп 5. V 1928. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Л. Мансвјетова; Л. Мансвјетова (Мери Шарден), Ј. Мартинчевић (Андреј Лугански), И. Танхофер, Ј. Вујићка, Л. Јовановићка, В. Хладић. – Изведено 8 пута.

ЛИТ: С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско-осечко позориште у Сомбору, Застава, 10. V 1928.

В. В.

САН НА ЈАВИ – слика из прошлости српске с песмама у 1 чину. Написао: Јован Суботић. Музика: Аксентије Максимовић.

Праизвођење у СНП 14. I 1868. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 6. VII 1869. у Белој Цркви. – Д. Ружић (Слепац), Н. Зорић (Старац), Н. Недељковић (Младић), Ј. Поповићева (Девојка), Св. Петровић (Дечак), П. Маринковић (Калуђер). – Изведено 12 пута.

БИБЛ: Ј. Суботич, Сан на јави, НСад 1869.

ЛИТ: Л., Српско народно позориште, Матица, 1870, бр. 2, с. 42-44.

В. В.

САНАТОРИЈУМИМА Александар Иванович (Александр Иванович Сумбатов-Южин) – руски глумац, театролог и драмски писац (село Кукујевка у околини Туле, 16. IX 1857 – Ница, 17. IX 1927). Као потомак грузијског кнеза, до Октобарске револуције потписивао се: кнез А. И. С-Ј. (Јужин је породични псеудоним). Од 1917. је био академик, а од 1922. народни уметник. Гимназију је похађао у Тифлису (Тбилиси, Грузија), а права је студирао у Петрограду (1877-1881). За глуму се заинтересовао још као гимназијалац, а на професионалној позорници је дебитовао у Тифлису 1876. под именом Сољцев. Већ следеће г. дебитовао је и као драмски писац драмом Права живота (Права жизни). Од 1882. до краја живота био је члан московског Малог позоришта. Умро је у Ници, а сахрањен је у Москви. Током дуге и плодне глумачке каријере одиграо је велик број улога. Посебно се истакао у романтичном репертоару. Поред низа чланака и приказа С-Ј. је написао и неколико драма које су превођене и игране и изван граница СССР/Русије. У Москви су му изведени комади: Лишће шуми (Листья телестят, 1881), Соколи и вране (Соколы и вороны, 1885, написао заједно са Владимиром Ивановичем Њемирович-Данченком), Арказанови (Арказановы, 1886), Окови (Целы, 1888), Залазак (Закат, 1889), романтична драма о освајању Кавказа Стари ков (Старый закал, 1895), о прошлости Грузије Издаја (Измена, 1903), ђачки комад Ноћни облак (Ночной туман, 1916) и други. С. је био познат глумац и писац и изван граница своје домовине. У Бгду је гостовао 1901. са својом гласовитом улогом Ричарда III, коју је одиграо снажно и узбудљиво. Од С. драмског опуса код нас је приказивана драма Окови, прво у Згбу већ почетком 1889. (у преводу Камила Зајчића), а потом у Бгду 1892. и у СНП у НСаду 1895. и 1919, у преводу Милована Ђ. Глишића.

ЛИТ: М. С(ави)ћ, Окови, Позориште, НСад, 1895, бр. 7, с. 26; А-м, О одржаној представи „Окови“, Стража, 1895, бр. 14, с. 3; А-м, „Окови“, Застава, 18. IX 1919.

Д. М.

САНД Жорж (George Sand) – француска списатељица (Париз, 5. VII 1804 – Ноан, област Бери, Француска, 18. VI 1876). Право јој је име Армандина-Лусила-Аурора Дипен, баронеса Дидеван; била је праунука Мориса Саксонског; рано је остала без родитеља, па ју је однеговала госпођа Дипен, ванбрачна ћерка М. Саксонског. Од 1817. до 1920. била је питомица у једном енглеском манастиру у Паризу, где је била смештена због изразите недисциплинованости и где је замало пала у мистицизам и подигла руку на себе. Г. 1920. је отишла у Ноан, где је много читала Русоа, Сент-Пијера и Шатобријана. Удала се 1922. за барона Казимира Дидевана, вулгарну личност медиокритетске природе са којим, још од првих дана, није могла да нађе заједнички језик и да оствари иоле подношљив живот. Напустила га је, са двоје незбринуте деце, после осам г. узајамне нетрпељивости. У Париз се вратила 1830. и тамо најпре пробала свој сликарски таленат, бавећи се новинарством из нужде. Од 1831. почело је њено пријатељство са академиком књижевником Жилом Сандоом (в). Плод њиховог пријатељства је заједнички роман Rose et Blanche (Ружичаста и бела), објављен под псеудонимом Жорж Санд, под којим ће С. касније и самостално објављивати сва своја дела. Г. 1839. се вратила у Ноан и у њему остала до краја живота који се често граничио са скандалима, нарочито у периоду када је, попут немачких студената, као права мушкобања, носила реденгот од црног велура, пушила на лулу и на тај начин пркосила предрасудама свога доба. То је било оно време када је у Писмима једног путника сама себе звала „voyou“ (битанга) и са својим љубавницима поступала као племић са својим метресама. Оно што нарочито изненађује код С. је необична ширина њеног дела, дотад непозната код једне жене, а која обухвата преко сто томова. С. је претежно романописац: Индијана (Indiana, 1831), Валентина (Valentine, 1832), Лелија (Lélia, 1833), Жак (Jacques, 1834), Мопрат (Mauprat, 1836), Спиридон (Spiridion, 1839), Седам струна лире (Les sept cordes de la lyra, 1840), Консуело (Consuelo, 1842/43), Грофица Риделсад (La Comtesse de Rudolstadt, 1843/45), Жана (Jeanne, 1844), Млинар Анжиболт (Le meunier d’Angibault, 1845), Ђавоља бара (La Mare au diable, 1846), Грех господина Антоана (Le péché de Monsieur Antoine, 1847), Мала Фадета (La petite Fadette, 1849), Исповест једне девојке (La Confession d’une jeune fille, 1865); писала је такође и позоришна дела: Франсоа Кампи (François le Champi, 1849), Викторинина свадба (Le Mariage de Victorine, 1851) и Марки Вилмер (Marquis de Villemer, 1864). У жељи да сама себи да оцену, С. је једном приликом рекла: „Ја у себи, сем љубави, немам ничег јаког“. Можда би ово била и најтачнија оцена ње и као човека и као писца, јер је заиста волела целог свог живота, најпре многобројне љубавнике (међу којима је најпознатији Фредерик Шопен), а за време цветања социјалистичких идеја – целокупно човечанство. Волела је сву природу: животиње, у недостатку људи, биљке у недостатку животиња и Бога – у недостатку биљака. У СНП је 1866. изведена драматизација С. романа Мала Фадета под називом Цврчак, а 1877. и њен оригинални драмски текст Марки Вилмер.

В. Б.

САНДИЋ Александар – преводилац, уредник, фељтониста, публициста (Велики Бечкерек, 26. V 1836 – Нови Сад, 28. IV 1908). Основну школу је похађао најпре у родном граду а потом у Темишвару. Г. 1857. добио је стипендију Матице српске, па је, до 1861, у Бечу студирао право и словенску филологију (код Франа Миклошича). Истовремено је, пуних седам г., био читач и писар код Вука Караџића. Именован је 1861. за помоћног наставника у Карловачкој гимназији, али није био изабран за професора. Од 1862. је радио у редакцији листа „Ost und West“ као помоћник уредника Имбре Ткалца, а после његовог одласка сам је уређивао тај словенофилски лист радикалних начела, због чега је био прогањан и затваран. Од 1866. је као професор предавао језик и књижевност у Новосадског гимназији. Пензионисан је 1900. У књижевности је дебитовао као деветнаестогодишњак (1857). У почетку је у листу „Световид“ писао књижевно-филолошке, патриотске, а понекад и политичке чланке. Исто то је чинио и у „Србском дневнику“ Светозара Милетића. Укључивши се активно у покрет Срба занатлија, С. је 1872. покренуо стручни лист „Глас занатлије“. Неко време је, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, уређивао „Беседу“ и „Духовни зборник“. Био је члан ПО ДСНП од 1875. до 1887. Мада се целог живота бавио књижевним радом, није објавио ни једну књигу нити збирку, али је више његових текстова објављено посебно у виду брошура. Преводио је и писао уџбенике, а био је запажен и као оригинални фељтониста. Сматра се да за три и по деценије није изоставио ни један значајнији културни и друштвени догађај. Важио је за доброг стилисту и радо је читан. Превео је Каницово дело Византијски споменици у Србији, Бартенштајнов Извештај о илирском народу, те Пацову Историју света. Сакупљао је грађу о старој српској књижевности и добар део објавио у „Летопису Матице српске“, док му је грађа о народном покрету 1848. остала у рукопису. Радо је и успешно преводио позоришне комаде. На сцени СНП приказано је пет С. превода: Надри-адвокат (1870), Френолог (1873), Драгомира или Крст и некрст (1874), Марина царица (1875) и Ко много зна, много и пати (1876).

Д. М.