САВИЋ Гавра – драмски глумац и редитељ (Нови Сад, 1/13. III 1854 – Загреб, 29. VI 1919). Отац му се звао Мита а мати Марија. Млађи је брат Катице Савић (в), која је од 1869. до 1872, до удаје, била глумица СНП. Основну школу и трговачку струку изучио је у НСаду и неко време био помоћник у трговини мануфактурном робом. Поткрај 1873. напустио је трговину и у Илоку ступио у путујућу позоришну дружину Ђорђа Пелеша. Крајем 1874. био је ангажован у НП у Бгду, где је остао до септембра 1877, када је, на препоруку Тоше Јовановића, прешао у загребачко ХНК. Тамо је је дебитовао 1. X 1877. улогом Гојака у Боговићевом Стјепану, посљедњем краљу босанском. Последњи пут је наступио као Радмио у Гундулићевој Дубравци 1909, а затим се, због болести, повукао са сцене. У сезони 1899/1900. обављао је и дужност равнатеља Драме ХНК. Био је ожењен глумицом Антонијом Тонком рођ. Мачука (од 1892). С. је био глумац свестране употребљивости. У сваку улогу се истински уживљавао и своја сценска остварења давао са много животне уверљивости. На загребачкој позорници креирао је велик број најразноврснијих рола којима је током каријере заузео једно од најугледнијих места у драмском ансамблу ХНК. То показује и мањи избор из мноштва његових сценских остварења: Креонт (Краљ Едип), Кент (Краљ Лир), Клаудије (Хамлет), Антоније (Млетачки трговац), Терамен (Федра), Дијего (Сид), Начелник (Ревизор), Енгстранд (Авети), Губец (Матија Губец), Тренк (Барун Фрањо Тренк), Гроф Валевски (Госпођа Валевска), Пандолф (Слуга двају господара), Креон (Медеја), Рамнес (Сафо) и друге. Режирао је, између осталих комада, и Алилују М. Праге, Дабров кожух Г. Хауптмана, У долини Дон Анхела Гимере, Метерлинковог Провалника, На тараци из Војновићеве Дубровачке трилогије. Нема података да је икада гостовао у СНП, чији члан, иначе, никада није био.

ЛИТ: Н. Андрић, Спомен-књига Хрватског земаљског казалишта, Згб 1895, с. 83.

Л. Д.

САВИЋ Жарко – оперски певач (бас), управник позоришта и редитељ (Земун, 20. VIII 1861 – Чикаго, САД, 18. I 1930). Отац му је био свештеник. У Земуну је похађао реалну гимназију, а затим кадетску школу у Згбу. У раном детињству научио је да свира на клавиру и на гуслама. За време аустроугарске окупације, као врло млад, служио је војску у Босни. Краће време играо је хонорарно у НП у Бгду, а затим је ангажован у позоришту у Опави у Чешкој. Г. 1887. учио је певање код професора Реса у Бечу. Од 1890. је био у Карловом позоришту у Берлину, затим у Либеку, Дворском позоришту у Дрездену, Градском позоришту у Фрајбургу, од 1894. у Баден-Бадену, од 1897. у Диселдорфу, од 1898. до 1900. у Штутгарту, 1901. у Риги и до 1908. у Хамбургу. У сезони 1908/09. радио је као управник осјечког НК, а у Бгду је од 1909. до 1911. водио властиту Оперу на Булевару. Од 10/23. III 1911. до 31. XII 1913. био је управник СНП. У том периоду је отпочела интензивна оперско-оперетска делатност на новосадској сцени и ангажована је неколицина глумаца са изразитијим певачким способностима; чак се може рећи да је тада зачето и институционално формирање Опере. С. је за потребе СНП превео либрето оперете Дротар Виктора Леона и композитора Леа Фала (изведено 1912), затим либрето оперете Писмоноша и његова сестра Берхнарда Бухбиндера и композитора Рудолфа Рајмана (1912) и либрето Разведене жене В. Леона с музиком Леа Фала (1913). Од 1914. до 1917. радио је као наставник певања у Хамбургу, од 1917. до 1920. у Женеви, а од 1920. најпре у Њујорку а затим у Чикагу – до смрти. Био је и запажен концертни певач и приређивао је „рецитале“: у Бгду 1894, у Панчеву 1895, у Земуну 1896, у Кикинди, НСаду и Сарајеву 1898, у Вуковару, Згбу и Мостару 1904. Г. 1896. био је на турнеји по Русији са С. Мокрањцем, који је за њега писао соло песме. У Хамбургу је 1915. штампано његово дело Der Weg zum freien Ton. Поводом његовог концерта у НСаду забележено је, између осталог: „Његов је бас управо феноменално обсежан. Звони чак у најдубљим гласовима пријатно, а у висини задржава свој пуни сјај. При том се у њега налази гипкост и мекоћа, коју ћеш у органа с тако израженим бас-тембром ријетко наћи“ (П. Иванић у „Позоришту“, 2. VI 1898). „Басист необичне гласовне лепоте и изванредног драмског талента, С. је имао веома широк репертоар, од buffo-партија у класичним делима, преко креација у домачим операма (С. Биницки, И. Бајић), до великог низа улога у Вагнеровим музичким драмама“ (Стана Ђурић-Клајн). Супруга му је била оперска певачица Султана рођ. Цијукова (в).

РЕЖИЈЕ: Утопљено звоно, Дротар, На уранку, Барун Тренк, Доларска принцеза, Кнез Иво од Семберије, Продана невеста.

УЛОГЕ: Иво (Кнез Иво од Семберије), Кецал (Продана невеста).

ЛИТ: А-м, Концерти Жарка Савића, Српство, Вршац 1895, бр. 11, с. 3; А-м, О гостовању оперског певача у СНП-у, Стража, 1895, бр. 47, с. 4; И. К. (Осировић), Концерат Жарка Савића, Српство, Вршац 1895, бр. 15, с. 1-2; А-м, Концерт Жарка Савића, Браник, 1896, бр. 50, с. 3; А-м, Гостовање Жарка Савића у Н. Саду, Женски свет, 1896, бр. 7, с. 108; А-м, Србин уметник певач Жарко Савић, Позориште, НСад 1896, бр. 26, с. 103; А-м, Гостовање Жарка Савића у Баден-Бадену, Женски свет, 1897, бр. 5, с. 7; А-м, Жарко Савић, Позориште, НСад 1897, бр. 3, с. 20; П. Иванић, Српски умјетник Жарко Савић, Позориште, НСад 1898, бр. 16, с. 1-2; А-м, Жарко Савић, чувени оперни пјевач, Нада, Сарајево 1898, бр. 16, с. 255; А-м, Четврти филхармонички концерт, Браник, 1898, бр. 51, с. 2, бр. 53, с. 4; М. Грловић, Опроштајни концерат Жарка Савића у Загребу, Позориште, НСад 1898, бр. 21, с. 94-95; А-м, Жарко Савић на позорници мађарске краљевске опере, Браник, 1899, бр. 131, с. 3; А-м, Жарко Савић оперски певач, Позориште, НСад 1902, бр. 3, с. 11; Л. (Марковић) М(ргу)д, Извештај о представама, Трговачке новине, 1909, бр. 49, с. 390; А-м, Опера Жарка Савића, Трговачке новине, 1910, бр. 49, с. 390; А-м, Савићева опера, Српство, Вршац 1911, бр. 10, с. 3; А-м, Опера Жарка Савића, Застава, 1911, бр. 12, с. 3; А-м, Опера Жарка Савића у Н. Саду, Трговачке новине, 1911, бр. 4, с. 5; Ј. Г(рчић), Опера Жарка Савића у Новом Саду, Браник, 1911, бр. 9, с. 3; Е. Сахс, Гостовање Савићева позоришта, Бранково коло, 1911, бр. 9-10, с. 138-139 и 158-159; А-м, Нов управитељ Српског народног позоришта, Браник, 1911, бр. 29, с. 3; А-м, Нов управитељ Српског народног позоришта, Слога, Сомбор 1911, бр. 7, с. 4; А., Изабран за сталног управитеља, Трговачке новине, 1912, бр. 3, с. 6; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 47, с. 3; А-м, Синоћ је давана „Продана невеста“ од Сметане, Српска ријеч, Сарајево 1912, бр. 59, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица 1912, бр. 23, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1914, бр. 5, с. 2; А-м, Случај г. Жарка Савића у Америци, Comoedia, 1924, бр. 16, с. 22.

В. В.

САВИЋ Јован – главни расветљивач, висококвалификовани радник (Нови Сад, 21. IX 1913 – Нови Сад, 3. II 1992). Завршио је електро-механичарски занат и три разреда стручне школе 1929. у НСаду. Пре рата је радио у ауто-одреду I ваздухопловног пука у НСаду, а окупацију је провео у немачком заробљеништву и на присилном раду у Мађарског. После рата је као електричар радио у Фискултурном савезу Војводине, одакле је 15. IX 1951. дошао у СНП и у њему остао до пензионисања, 30. IX 1973. У младости је био активан гимнастичар, а савршен физички изглед и изванредну физичку кондицију задржао је до краја живота.

Р. Б.

САВИЋ Јован – глумац, оперетски певач, административни секретар позоришта и благајник. Члан НП у НСаду био је од 1920. до 1923. Играо је епизодне улоге. Из НСада отишао је у скопско позориште за благајника.

УЛОГЕ: Гласник (Трубадур), Сељак (Вертер), Шарл Лавињ (Граф Луксембург).

В. В.

САВИЋ Катарина-Катица – глумица (Нови Сад, 1853 – Земун, 8. X 1920). Сестра глумца Гавре Савића (в). Први пут је ступила на сцену у СНП 4/16. XI 1869. у улози Јелице у Новом племићу. Веома млада и неискусна, али необично даровита, брзо је освојила многе мање улоге најразноврснијих жанрова: од нежних кћери и мирних девојака у грађанској средини, преко обесних каћиперки и удавача, до сентименталних љубавница, јављајући се повремено и успешно и у ролама трагичних јунакиња, Нарочити напредак у овладавању глумачком вештином показала је током 1872. тумачећи главне и насловне јунакиње у Разбојницима, Емилији Галоти, Ђурђу Бранковићу, Добрили и Миленку и другима. У сентименталним љубавницама и трагичним хероинама испољавала је толико топлине, снаге и заноса да је, према уверењу Антонија Хаџића, могла стати уз прве глумице на целом словенском југу. Приликом гостовања СНП у Винковцима 1872. тумачила је Шилерову Марију Стјуарт живим и племенитим чувством и повремено је, према речима тамошњег дописника, узносила публику жарким успламсајем у бајне висине песникове крилатице-маште – „те нигде не могосмо назријети Катице Савићеве, већ удивом позирасмо на чаробну слику Маре Стјуартове: сваки лик мученичке душе њезине будијаше тронутљив покрет у нама, а милозбор, овога јој пута танки, и црте лица бесједовите, одјекиваху у нашој груди једрим кликом веље хвале…“ („Позориште“, 1872, бр. 70, с. 320). У јеку успеха код критике и публике, приликом гостовања СНП у Сремској Митровици с јесени 1872, напустила је сцену и глуму 30. IX исте г., удавши се за тамошњег угледног трговца Лазара Ђорђевића (Георгијевића) – Милисава Поцерског, са којим је имала три кћери и једног сина, који је рано преминуо. По мужевљевој смрти крајем столећа преселила се у Земун, где је и сахрањена. Њеним одласком са сцене СНП је изгубило своју узданицу и наду у периоду обнове извођачког ансамбла по одласку већине глумаца у новоосновано НП у Бгду.

УЛОГЕ: Јелица, Зорка (Нови племић), Вила (Демон), Друга Иришкиња (Саћурица и шубара), Анђелија (Максим Црнојевић), Ружа (Партија пикета), Софка (Честитам), Мара (Младост Доситеја Обрадовића), Даница (Женске сузе), Валентина (Тражи се васпитач), Мара (Доктор Робен), Јерина (Милош Обилић), Марија (Ђаволови записници), Милија (Љубав није шала), Маријана (Лек од пуница), Ружица (Два наредника), Добрила (Добрила и Миленко), Марија (Париски кочијаш), Марија (Француско-пруски рат), Валентина (У петак), Емилија (Емилија Галоти), Порција (Млетачки трговац), Анка (Мамица), Мара (Ђурађ Бранковић), Малчика (Избирачица), Намигуша (Да је мени лећи па умрети), Антоанета (Париска сиротиња), Смиља (Савет гратис), Амалија (Разбојници), Маргита (Роман сиромашног младића), Селма (Мати и син), Матилда (Рукавица и лепеза), Ева (Магелона), Флора (Кућна капица доктора Фаустуса), Леди Ротландова (Гроф Есекс), Лујза (Муж у клопци), Џејн Ејр (Ловудска сиротица), Филета (Максим  Црнојевић), Ержа (Нашла врећа закрпу).

ЛИТ: А-м, Друго сêло у Новом Саду, подлистак Заставе, 16. XI 1969; Л., Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 35, с. 1; А-м, Из позоришта, Млада Србадија, НСад, 1872, бр. 1, с. 15-16; -з-, „Љубав и филозофија“, „Пољубац“, „Доктор Робен“, Позориште, НСад, 1872, бр. 15, с. 63; К. Т(рифковић), „Записници ђаволови“, Позориште, НСад, 1872, бр. 17, с. 70-71; Ј., „Љубав није шала“, Позориште, НСад, 1872, бр.18, с. 7; Ј-р, Српско народно позориште. У Вуковару 30. јуна, Позориште, НСад, 1872, бр. 66, с. 285; А-м, Српско народно позориште. Из Винковаца, Позориште, НСад, 1872, бр. 67, с. 293-294, бр. 68, с. 301, бр. 70, с. 319-320; А-м, Српско народно позориште, Застава, 1872, бр. 3, с. 3; А-м, Грађа за историју српског позоришта, Застава, 1874, бр. 6, с. 2.

С. Ј.

САВИЋ МИЛАН – писац и преводилац, секретар Матице српске (Турска Кањижа / Нови Кнежевац, 4. X 1845 – Београд, 21. II 1930). Син јединац (четири брата умрла одмах после рођења), отац Риста по образовању правник, био је „ванредно вешт економ“ умро је пре него што му је син напунио четири г., мајка Ана, девојачки Десанчић, преудала се за новосадског адвоката Косту Николића када му је било седам г. Надимци су му били Емил и Мица, а користио је и псеудоним Коста Ристић. Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у НСаду, три разреда више школе у Сегедину, а у Печују је учио осми разред гимназије. Током школовања у Сегедину почео је да посећује позориште. Студирао је медицину у Бечу, а затим је прешао на студије философије (историја и географија). У Лајпцигу је 1876. промовисан за доктора философије с тезом о Пери Сегединцу. У јесен 1875. је постављен за наставника и управитеља српске учитељске школе у Горњем Карловцу, а у лето 1876. је био суплент новосадске Српске православне велике гимназије, у којој је радио пет г. Иако га наставнички рад није одушевљавао, још два пута се латио предавања: од јесени 1887. до пролећа 1888. био је наставник у Зајечару, а школске 1890/91. био је на замени у Вишој женској школи у НСаду. Од јула 1881. био је без одређеног посла, те се потпуно посветио књижевном и новинарском раду. Г. дана касније почео је да преводи Гетеовог Фауста, који је објављен 1920, после 38 г. рада, с мањим и с већим паузама. Поменути превод, као и позоришне комаде Дојчин Петар, Добре воље, Цар Проводаџија, Ксеније и Ксенија и На добротворну цел сматрао је „врло успелима“, а од књижевних расправа радове о његовим савременицима Лази Костићу и Кости Трифковићу. Превео је и Гетеову Ифигенију. У МС је ушао као студент 1867, а крајем новембра 1885. изабран је за главног секретара МС и ту дужност је обављао до октобра 1910, када се одселио у Беч.  Од 1896. до 1911. био је уредник ЛМС, уредио је сто књига а објављивао је и своје текстове. Поново је био секретар од 1916. до 1918. г., када је замењивао Тихомира Остојића, који је био интерниран. Био је и међу онима који су рецензирали највећи број драмских текстова који су конкурисали за награду из Накиног фонда МС. Црњански је истакао да је његово уредничко деловање у ЛМС имало књижевну вредност, а истиче и његов књижевнокритички рад, јер се издвајао књижевном савешћу, знањем и осећањем за оно књижевно. Хвалио је његове текстове о Стефану Стефановићу, Лази Костићу, Сими Матавуљу, Војиславу Илићу. Био је веома плодотворан и свестран књижевник (његова библиографија обухвата преко петсто јединица), писао је песме, приповетке, новеле, романе, путописе, фељтоне, критике, као и позоришне комаде. Писао је и објављивао и на немачком језику, преводио је на немачки српске песнике, највише Змаја. „Позориште“ је у дванаест наставака 1890. објавило студију Наше драмско првенче (пре тога публикована у ЛМС), а 1907. г. у шест бројева и његова сећања За кулисама с поднасловом Доживљаји и утисци једног драмског писца, у којима је указао на свој рад у тој области. На крају серијала у „Позоришту“ посебно се захвалио А. Хаџићу на помоћи, а последња реченица је била: „Хвала Вам, господине Тоно, и препоручујем се надаље.“ У „Позоришту“ је објављивао критике о представама (Фабрицијусова ћерка, Кир Јања, Наследник, Отело, Сабља Краљевића Марка, Златни паун, Љубав их је измирила, Максим Црнојевић, Нора, Ђула и др.), текстове о глуми и глумцима (Глумаштво и глумовање, Глумац почетник, Глумица почетница, Димитрије Ружић и Драга Ружићева, Ружић у Шекспировим улогама, Милка М. Марковићка, Ленка Хаџићева и др.), као и прилоге о позоришту и уметности (Улога и одело, Драмски писац и позорница). Сећања Вече са Костом Трифковићем, објављена 1880. у ЛМС такође су поновљена и у „Позоришту“ 1900. (у пет наставака: бр. 31, с. 122, 123; бр. 32, с. 125, 126, бр. 33, с. 129, 130; бр. 34, с. 133, 134; бр 35, с. 137, 138) поводом 25 г. од Трифковићеве смрти. Са СНП није сарађивао само као писац – био је члан УО ДСНП од 1878. до 1905; немоћан да стане на пут, како је навео, „систематском пропадању СНП“ поднео је у мају 1905. оставку на чланство у УО. На седници УО ДСНП 8. III 1900. предложио је да се поводом 40. годишњице од оснивања СНП, 1901, штампа књига Поменик, у којој би били наведени сви чланови позоришног друштва СНП (садашњи и бивши), уз белешке о њиховом животу и главним улогама, о позоришним гостима, о репертоару СНП и др., а подначелник А. Хаџић је сугерисао да се публикација назове Јубиларни поменик и да се поред поменутих података изнесе и историјат Друштва и све активности СНП. Приврженост СНП исказао је и када се поново прихватио да буде члан УО ДСНП 1909. и 1910, као и 1920. и 1921. г. Био је и дугогодишњи члан ПО СНП, од 1878, као и члан ЕО 1901. г. Писање за позориште започео је 1877, када је „преиначио“ Гирнтов комад Социјалне демократе, две г. касније приказан је и његов први оригинални комад – Последња воља, потписан псеуднимом Коста Ристић, који је неславно прошао те му је Т. Хаџић рекао: „Видите да је лакше дело критиковати него га написати.“ Само месец дана касније приказан је његов комад Фрише фире, поново потписан са Коста Ристић, али овог пута с успехом. Да би, опет месец дана касније, публика сахранила нову једночинку Косте Ристића Наживио се. Обесхрабрен, напустио је рад на драмском пољу док се позоришна држина није поново обрела у НСаду; тек после пет г. (1884) латио се писања за позориште. Овог пута властитим именом је потписао шаљиву игру у пет чинова Проводаџије – комад је доживео леп успех код публике, но драма Марија није. Шаљива игра На леп начин, која је играна 1900. на београдској позорници, приказан је са успехом. Фауст је у његовом преводу је игран у сезони 1886. у Бгду и СНП, али он није био задовољан преводом. Критике у „Позоришту“ његових комада Добра воља и На добротворну цел утицале су да касније преради ове тектове. Најбоље му је примљен драмски спев у три чина Дојчин Петар, игран 1891. Нушић је похвалио шаљиву игру с историјском тематиком Цар проводаџија, изведену 1900. у Бгду. На сцени СНП играни су му комади: Дојчин Петар, Добре воље, Цар проводаџија, Ксеније и Ксенија, На добротворну цел, Марија, Наживио се, Последња воља, Одсудни тренуци, На станици, Меланија, Ђурђевићи, Посета, Проводаџије, Социјалне демократе и Фрише фире, као и превод Гетеовог Фауста (1886). Умро је у Бгду, а сахрањен је на Алмашком гробљу у НСаду.                                                                                                                                                     БИБЛ: Ј. В. Гете, Из „Гетеовог Фауста“: предигра у позоришту (препев М. С.), Позориште, НСад 1885, бр. 1, с. 1-2; бр. 2, с. 5, 6; Наше драмско првенче, ЛМС, 1889, књ. 160, с. 27-59; Наше драмско првенче: прилози и допуне о животу и личности Стевана Стевановића, ЛМС, 1890, књ. 161, с. 12-26; Дојчин Петар, НСад 1891; Улога и одело, Позориште, НСад 1893, бр. 2, с. 5-6; Из српске књижевности, НСад 1898; Вече са Костом Трифковићем, Позориште, НСад 1900. бр. 31, с. 122-123; бр. 32, с. 125-126, бр. 33, с. 129-130; бр. 34, с. 133-134; бр. 35, с. 137-138; Драмски писац и позорница, Позориште, НСад 1901, бр. 27, с. 109-110; бр. 28, с. 113; Одсудни тренутци: пет позоришних дела, НСад 1904; На станици из низа Одсудни тренутци, Позориште, НСад 1904, бр. 19, с. 109-110; бр. 20, с. 114-115; бр. 21, с. 117-118, бр. 22, с. 121-122; За кулисама: Доживљаји и утисци једног драмског писца, Позориште, НСад 1907, бр. 18, с. 121-122; бр. 19, с. 125-126; бр. 20, с. 129-131; бр. 21, с. 136, 137; бр. 22, с. 141, 142; бр. 23, с. 145, 146; Јован Ђорђевић, Бгд 1923; Коста Трифковић, Бгд 1926; Лаза Костић, НСад 1929; Прилике из мог живот (прир. М. Ненин и З. Хаџић), НСад 2009; Ј. В. Гете, Фауст (препев М. С.) Бгд 2010.

ЛИТ: – а., „Наживио се“. Шаљива игра у 1 чину, написао Коста Ристић. – „После игранке“. Шаљива игра у 1 чину, написао Дике, превео М. Х. – „Француско-пруски рат“. Шаљива игра у 1 чину од Косте Трифковића, Позориште, НСад 1879, бр. 51. с. 201-202; бр. 52, с. 206-207; бр. 53, с. 210-211; Г., „Социјалне демократе“ шаљива игра у 3 чина по Гиртновој новели: „Die Socijaldemokraten“ написао Коста Ристић. После тога: „Фрише фире“, шала у 1 чину, написао Коста Ристић, Позориште, НСад 1879, бр. 33, с. 130-131; С. Ј. Ј., „Последња воља“. Шаљива игра у три чина, написао Коста Ристић, Позориште, НСад 1879, бр. 19, с. 74-75; П., На добротворну цел. Шаљива игра у 3 чина, написао Милан Савић, Позориште, НСад 1886, бр. 36, с. 142-143; бр. 37, с. 146-147; бр. 38, с. 150-151; Ј. Хр(аниловић), „Марија“ драма у 3 чина, написао др Милан Савић, Позориште, НСад 1895, бр. 36, с. 142- 143; Ј. Хр(аниловић), Дојчин Петар. Драмски спев у три одељка, написао Милан Савић, Позориште, НСад 1900, бр. 1, с. 2- 3; бр. 2, с. 6-7; Ј. Хр(аниловић), „Цар проводаџија.“ Шаљива игра у 4 чина, написао др. Милан Савић, Позориште, НСад 1901, бр. 42, с. 222- 223; Г., „Одсудни тренутци“, написао др. Милан Савић, Позориште, НСад 1910, бр. 9, с. 190-191; Г., „Ксенија и Ксенија“, комедија у пет чинова, написао др. Милан Савић, Музика од Исе Бајића, Позориште, НСад 1910, бр. 23, с. 247.

Н. С.

САВИЋ Миливој – глумац; у СНП је наступао у сезони 1929/30. Познато је једино да је учествовао у неименованој улози у представи Госпођа министарка.

САВИЋ Милица – глумица, сестра глумице Катице (в) и глумца Гавре (в). Рођена је највероватније у НСаду (од оца Мите и мајке Марије). У СНП је наступала од 1869. до 1872, када се удала и потпуно напустила позориште.

УЛОГЕ: Маргарита (Марија Стјуарт), Марта (Маријана), Обријева (Роман сиромашног младића), Фрајла (Саћурица и шубара), Долорес (Лек од пуница), Жена (Нелска кула), Марија (Гроф Есекс) и у комаду Потурица.

ЛИТ: Ј., „Потурица“, Позориште, НСад, 1872, бр. 39, с. 159.

В. В.

САВИЋ Олга – драмска глумица (Лозница, 23. I 1934 – Београд, 23. XI 2014). Основну школу завршила је у Свилајнцу 1944, гимназију 1952, а Академију за позориште, филм, радио и телевизију и Филозофски факултет (Група за југословенску књижевност и српскохрватски језик) у Бгду 1959. Од 15. VIII 1956. до 15. VIII 1958. била је чланица НП у Мостару, а истовремено и професор српскохрватског језика и књижевности у мостарској Средњој економској школи. Од 15. VIII 1958. до 15. VIII 1959. радила је као новинар у Радио-школи Радио-Бгда, а од 16. VIII 1959. је чланица Југословенског драмског позоришта у Бгду. Са запаженим успехом преводила је са француског (Сартр, Лу Саломе, Морис Жолио), а са руског стихове Марине Цветајеве, које је, драматуршки уобличене, углавном и режирала у Југословенском драмском позоришту (Сеансе код професора Фројда, Разговори Макијавелија и Монтескјеа на оном свету, Дуга у црнини). Аутор је телевизијске драме Allegro con brio, емитоване у оквиру Драмског програма ТВ Згб (1975, режирао Иван Hetrich) и драме Милица, посвећене Милици Стојадиновић Српкињи, публиковане у часопису „Сцена“. СНП је 1962. извело Сартрове Прљаве руке у њеном преводу. Добитник је Награде удружења драмских уметника БиХ (1958), Стеријине награде (1960) и Златне колајне на Фестивалу монодраме и пантомиме (1979).

БИБЛ: Жан-Пол Сартр, Прљаве руке, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1065; Милица, Сцена, 1988, бр. 4-5, с. 151-178.

М. Р.

САВИЋ Радивој – глумац; можда му је име Радомир, у сваком случају Рада (како га спомиње С. Душановић). У СНП је ангажован септембра 1912, а већ у октобру исте г. је „као обвезник краљевине Србије отишао на бојно поље“; у Првом светском рату наступао је у војничким позориштима у Солуну и Видину.