САВИЋ, МИЛАН

САВИЋ, МИЛАН писац и преводилац, секретар Матице српске (Турска Кањижа / Нови Кнежевац, 4. X 1845 – Београд, 21. II 1930). Син јединац (четири брата умрла одмах после рођења), отац Риста по образовању правник, био је „ванредно вешт економ“ умро је пре него што му је син напунио четири г., мајка Ана, девојачки Десанчић, преудала се за новосадског адвоката Косту Николића када му је било седам г. Надимци су му били Емил и Мица, а користио је и псеудоним Коста Ристић. Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у НСаду, три разреда више школе у Сегедину, а у Печују је учио осми разред гимназије. Током школовања у Сегедину почео је да посећује позориште. Студирао је медицину у Бечу, а затим је прешао на студије философије (историја и географија). У Лајпцигу је 1876. промовисан за доктора философије с тезом о Пери Сегединцу. У јесен 1875. је постављен за наставника и управитеља српске учитељске школе у Горњем Карловцу, а у лето 1876. је био суплент новосадске Српске православне велике гимназије, у којој је радио пет г. Иако га наставнички рад није одушевљавао, још два пута се латио предавања: од јесени 1887. до пролећа 1888. био је наставник у Зајечару, а школске 1890/91. био је на замени у Вишој женској школи у НСаду. Од јула 1881. био је без одређеног посла, те се потпуно посветио књижевном и новинарском раду. Г. дана касније почео је да преводи Гетеовог Фауста, који је објављен 1920, после 38 г. рада, с мањим и с већим паузама. Поменути превод, као и позоришне комаде Дојчин Петар, Добре воље, Цар Проводаџија, Ксеније и Ксенија и На добротворну цел сматрао је „врло успелима“, а од књижевних расправа радове о његовим савременицима Лази Костићу и Кости Трифковићу. Превео је и Гетеову Ифигенију. У МС је ушао као студент 1867, а крајем новембра 1885. изабран је за главног секретара МС и ту дужност је обављао до октобра 1910, када се одселио у Беч.  Од 1896. до 1911. био је уредник ЛМС, уредио је сто књига а објављивао је и своје текстове. Поново је био секретар од 1916. до 1918. г., када је замењивао Тихомира Остојића, који је био интерниран. Био је и међу онима који су рецензирали највећи број драмских текстова који су конкурисали за награду из Накиног фонда МС. Црњански је истакао да је његово уредничко деловање у ЛМС имало књижевну вредност, а истиче и његов књижевнокритички рад, јер се издвајао књижевном савешћу, знањем и осећањем за оно књижевно. Хвалио је његове текстове о Стефану Стефановићу, Лази Костићу, Сими Матавуљу, Војиславу Илићу. Био је веома плодотворан и свестран књижевник (његова библиографија обухвата преко петсто јединица), писао је песме, приповетке, новеле, романе, путописе, фељтоне, критике, као и позоришне комаде. Писао је и објављивао и на немачком језику, преводио је на немачки српске песнике, највише Змаја. „Позориште“ је у дванаест наставака 1890. објавило студију Наше драмско првенче (пре тога публикована у ЛМС), а 1907. г. у шест бројева и његова сећања За кулисама с поднасловом Доживљаји и утисци једног драмског писца, у којима је указао на свој рад у тој области. На крају серијала у „Позоришту“ посебно се захвалио А. Хаџићу на помоћи, а последња реченица је била: „Хвала Вам, господине Тоно, и препоручујем се надаље.“ У „Позоришту“ је објављивао критике о представама (Фабрицијусова ћерка, Кир Јања, Наследник, Отело, Сабља Краљевића Марка, Златни паун, Љубав их је измирила, Максим Црнојевић, Нора, Ђула и др.), текстове о глуми и глумцима (Глумаштво и глумовање, Глумац почетник, Глумица почетница, Димитрије Ружић и Драга Ружићева, Ружић у Шекспировим улогама, Милка М. Марковићка, Ленка Хаџићева и др.), као и прилоге о позоришту и уметности (Улога и одело, Драмски писац и позорница). Сећања Вече са Костом Трифковићем, објављена 1880. у ЛМС такође су поновљена и у „Позоришту“ 1900. (у пет наставака: бр. 31, с. 122, 123; бр. 32, с. 125, 126, бр. 33, с. 129, 130; бр. 34, с. 133, 134; бр 35, с. 137, 138) поводом 25 г. од Трифковићеве смрти. Са СНП није сарађивао само као писац – био је члан УО ДСНП од 1878. до 1905; немоћан да стане на пут, како је навео, „систематском пропадању СНП“ поднео је у мају 1905. оставку на чланство у УО. На седници УО ДСНП 8. III 1900. предложио је да се поводом 40. годишњице од оснивања СНП, 1901, штампа књига Поменик, у којој би били наведени сви чланови позоришног друштва СНП (садашњи и бивши), уз белешке о њиховом животу и главним улогама, о позоришним гостима, о репертоару СНП и др., а подначелник А. Хаџић је сугерисао да се публикација назове Јубиларни поменик и да се поред поменутих података изнесе и историјат Друштва и све активности СНП. Приврженост СНП исказао је и када се поново прихватио да буде члан УО ДСНП 1909. и 1910, као и 1920. и 1921. г. Био је и дугогодишњи члан ПО СНП, од 1878, као и члан ЕО 1901. г. Писање за позориште започео је 1877, када је „преиначио“ Гирнтов комад Социјалне демократе, две г. касније приказан је и његов први оригинални комад – Последња воља, потписан псеуднимом Коста Ристић, који је неславно прошао те му је Т. Хаџић рекао: „Видите да је лакше дело критиковати него га написати.“ Само месец дана касније приказан је његов комад Фрише фире, поново потписан са Коста Ристић, али овог пута с успехом. Да би, опет месец дана касније, публика сахранила нову једночинку Косте Ристића Наживио се. Обесхрабрен, напустио је рад на драмском пољу док се позоришна држина није поново обрела у НСаду; тек после пет г. (1884) латио се писања за позориште. Овог пута властитим именом је потписао шаљиву игру у пет чинова Проводаџије - комад је доживео леп успех код публике, но драма Марија није. Шаљива игра На леп начин, која је играна 1900. на београдској позорници, приказан је са успехом. Фауст је у његовом преводу је игран у сезони 1886. у Бгду и СНП, али он није био задовољан преводом. Критике у „Позоришту“ његових комада Добра воља и На добротворну цел утицале су да касније преради ове тектове. Најбоље му је примљен драмски спев у три чина Дојчин Петар, игран 1891. Нушић је похвалио шаљиву игру с историјском тематиком Цар проводаџија, изведену 1900. у Бгду. На сцени СНП играни су му комади: Дојчин Петар, Добре воље, Цар проводаџија, Ксеније и Ксенија, На добротворну цел, Марија, Наживио се, Последња воља, Одсудни тренуци, На станици, Меланија, Ђурђевићи, Посета, Проводаџије, Социјалне демократе и Фрише фире, као и превод Гетеовог Фауста (1886). Умро је у Бгду, а сахрањен је на Алмашком гробљу у НСаду.

БИБЛ:

Ј. В. Гете, Из „Гетеовог Фауста“: предигра у позоришту (препев М. С.), Позориште, НСад, 1885, бр. 1, с. 1-2; бр. 2, с. 5, 6; Наше драмско првенче, ЛМС, 1889, књ. 160, с. 27-59; Наше драмско првенче: прилози и допуне о животу и личности Стевана Стевановића, ЛМС, 1890, књ. 161, с. 12-26; Дојчин Петар, НСад 1891; Улога и одело, Позориште, НСад, 1893, бр. 2, с. 5-6; Из српске књижевности, НСад 1898; Вече са Костом Трифковићем, Позориште, НСад, 1900. бр. 31, с. 122-123; бр. 32, с. 125-126, бр. 33, с. 129-130; бр. 34, с. 133-134; бр. 35, с. 137-138; Драмски писац и позорница, Позориште, НСад, 1901, бр. 27, с. 109-110; бр. 28, с. 113; Одсудни тренутци: пет позоришних дела, НСад 1904; На станици из низа Одсудни тренутци, Позориште, НСад 1904, бр. 19, с. 109-110; бр. 20, с. 114-115; бр. 21, с. 117-118, бр. 22, с. 121-122; За кулисама: Доживљаји и утисци једног драмског писца, Позориште, НСад, 1907, бр. 18, с. 121-122; бр. 19, с. 125-126; бр. 20, с. 129-131; бр. 21, с. 136, 137; бр. 22, с. 141, 142; бр. 23, с. 145, 146; Јован Ђорђевић, Бгд 1923; Коста Трифковић, Бгд 1926; Лаза Костић, НСад 1929; Прилике из мог живот (прир. М. Ненин и З. Хаџић), НСад 2009; Ј. В. Гете, Фауст (препев М. С.) Бгд 2010.

ЛИТ: – а., „Наживио се“. Шаљива игра у 1 чину, написао Коста Ристић. – „После игранке“. Шаљива игра у 1 чину, написао Дике, превео М. Х. – „Француско-пруски рат“. Шаљива игра у 1 чину од Косте Трифковића, Позориште, НСад, 1879, бр. 51. с. 201-202; бр. 52, с. 206-207; бр. 53, с. 210-211; Г., „Социјалне демократе“ шаљива игра у 3 чина по Гиртновој новели: „Die Socijaldemokraten“ написао Коста Ристић. После тога: „Фрише фире“, шала у 1 чину, написао Коста Ристић, Позориште, НСад, 1879, бр. 33, с. 130-131; С. Ј. Ј., „Последња воља“. Шаљива игра у три чина, написао Коста Ристић, Позориште, НСад, 1879, бр. 19, с. 74-75; П., На добротворну цел. Шаљива игра у 3 чина, написао Милан Савић, Позориште, НСад 1886, бр. 36, с. 142-143; бр. 37, с. 146-147; бр. 38, с. 150-151; Ј. Хр(аниловић), „Марија“ драма у 3 чина, написао др Милан Савић, Позориште, НСад, 1895, бр. 36, с. 142- 143; Ј. Хр(аниловић), Дојчин Петар. Драмски спев у три одељка, написао Милан Савић, Позориште, НСад, 1900, бр. 1, с. 2- 3; бр. 2, с. 6-7; Ј. Хр(аниловић), „Цар проводаџија.“ Шаљива игра у 4 чина, написао др. Милан Савић, Позориште, НСад, 1901, бр. 42, с. 222- 223; Г., „Одсудни тренутци“, написао др. Милан Савић, Позориште, НСад, 1910, бр. 9, с. 190-191; Г., „Ксенија и Ксенија“, комедија у пет чинова, написао др. Милан Савић, Музика од Исе Бајића, Позориште, НСад, 1910, бр. 23, с. 247.

Н. С.