САБИНА Карел (Karel Sabina) – чешки књижевник (Праг, 29. XII 1813 – Праг, 9. XI 1877). Потекао је из радничке породице; студирао је на Правном факултету у Прагу. Био је активан у политичком животу. Писао је поезију, романе, новеле, есеје и књижевну критику; аутор је једне историје чешке литературе од најстаријих до модерних времена. Дела су му: Básnă (1841), Hrobnik (1844), Povídky, povĕsty obrazy a novelly (1845), Blouznĕní (1857), Jaroslava (1859), Hyacint (1862), Na poušti (1863), Oživenĕ hroby (1870), Vybrané spisy (1911-1916). Написао је неколико оперских либрета, између осталих и либрето за Сметанину Продану невесту, која је у СНП извођена 1911, 1921, 1948, 1956. и 1978.

В. В.

САБЉИЋ Младен – оперски редитељ (Босанска Градишка, 6. IV 1923 – Београд, ?. ?. 2003). Режију је студирао на Државном институту за позоришну уметност у Москви (1947-1948), а Музичку академију завршио је у Бгду 1950. Од 1949. је радио као оперски редитељ у НП у Бгду, најпре једну сезону асистирајући Јосипу Кулунџићу, уз којег је упознао специфичности ове врсте режије; од 1965. до 1969. је био и директор београдске Опере. Гостовао је на оперским сценама широм Југославије и у Италији, Грчкој, Француској, Немачкој и Ирској. Октобарску награду града Бгда добио је 1963. У Опери СНП, у којој је у сезони 1990/91. обављао и дужност уметничког директора, остварио је режије: Дон Пасквале (1962, заједно са Ани Радошевић, такође к. г.), Кнез Игор (1963, 1986, 1991), Холанђанин луталица (1964), Еро с онога свијета (1965, 1972), Љубавни напитак (1967), Евгеније Оњегин (1969), Травијата (1970, 1981), Магбет (1971), Трубадур (1976, 1981, 1992), Дон Карлос (1979), Норма (1985), Тоска (1988), Риголето (1993) и Мадам Батерфлај (1996). На београдској Музичкој академији предавао је од 1951. до 1965; на Академији уметности у НСаду је од 1980. до 1997. водио Оперски студио, а од 1995. до 2000. био је на челу Катедре за оперску режију Академије уметности „Браћа Карић“.

ЛИТ: Г. Дивљак-Арок, Први Вагнер на новосадској сцени, Дневник, 14. I 1965; Х. Ђурић, Племенит напор за ведрину и лепоту, Дневник, 26. XI 1967; М. Врсајков, Нови Сад: Тако један „Љубавни напитак“, Борба, 9. XII 1967; Д. З., Новосадски „Евгеније“, Политика експрес, 14. I 1969; С. Божовић, Поводом обновљене „Травијате“, Вечерње новости, 16. XII 1970; П. А., „Магбет“ Новосадске опере у Београду, Борба, 24. V 1971; М. Хаднађев, „Трубадур“ Ђузепа Вердија, Позориште, НСад, 26. XI 1976; С. Турлаков, Покушај камерне стилизације, Борба, 15. I 1979; М. Хаднађев, „Дон Карлос“ на новосадској сцени, Мисао, 25. I 1979; Лексикон југославенске музике, II, Згб 1984, с. 270; Ј. Јововић, „Норма“ у Сава-центру, Политика експрес, 3. III 1988; В. М(ићуновић), „Тоска“ на сцени СНП, Политика, 24. V 1988;  С. Турлаков, Успјех унаточ ризику, Око, Згб, 16. VI 1988; О. Ј., Премијера „Риголета“, Дневник, 13. XI 1993; В. Јовановић, Младен Сабљић (1921-2003), Алманах позоришта Војводине, 2007, бр. 38, с. 214-216.

В. В.

САБО Маргита – шеф женске кројачке радионице, висококвалификована радница (Нови Сад, 24. IV 1904 – Нови Сад,18. XI 1984). Завршила је четири разреда грађанске школе и изучила женски кројачки занат. У Будимпешти је 1935. добила мајсторску диплому из кројачког заната, а 1946. у НСаду је положила мајсторски испит за кројачицу белог рубља. Пре рата је радила код приватних мајстора у НСаду, а затим као самостална кројачица у Будимпешти. Од 1943. до 1952. водила је своју кројачку радњу у НСаду, а у СНП је ступила 27. XI 1952. и у њему остала до пензионисања, 31. VIII 1964.

Р. Б.

САВЕЗ АМАТЕРСКИХ ПОЗОРИШНИХ ДРУШТАВА ВОЈВОДИНЕ – асоцијација позоришних аматера чији је задатак да подстиче аматерске позоришне активности, да ствара услове за рад позоришних аматера, да координира делатност аматерских позоришта и драмских трупа, да унапређује њихову међусобну сарадњу и сл. С. је основан крајем 1946. Настао је, у ствари, трансформацијом Секције за дилетантска позоришта, која је била образована при СНП (односно ВНП) у НСаду јануара 1945. и деловала до краја 1946. С. је постојао као самостална организација драмских аматера, а онда је припојен Савезу културно-просветних друштава Војводине. Наставио је да делује под називом Савет за драму Савеза културно-просветних друштава Војводине све до 11. XI 1956, када је одржана скупштина на којој су представници војвођанских аматерских позоришних друштава основали своју нову организацију под називом Савез аматерских позоришта Србије за Војводину. Г. дана касније С. је, организационо и административно, припојен новооснованој Културно-просветној заједници Војводине. Свој садашњи назив је утврдио крајем шездесетих. Без обзира на формалне промене статуса и назива, ова организација је имала увек исту функцију и задатке, а остваривала је углавном јединствен програм све време свог постојања. У оквиру тог програма бавила се нарочито следећим непосредним активностима: организовала је смотре и фестивале позоришних аматера, публиковала прегледе драмских дела погодних за извођење на аматерским сценама, организовала неколико књижевних конкурса за нова драмска дела, подстицала превођење драмских дела на језике народа и народности Војводине, издавала (од 1950. до 1955) часопис „Наша сцена“, организовала стручне семинаре за глумце и редитеље аматере, иницирала саветовања о проблемима драмског аматеризма и сл. Својим радом и деловањем одиграла је важну улогу у развоју позоришног аматеризма у Покрајини, а тиме и у подизању војвођанске позоришне културе у целини. То је постигла захваљујући, између осталог, и чињеници што су у њеном раду активно сарађивали многи професионални драмски уметници и културни радници, међу којима и они најугледнији.

ЛИТ: С. Јатић, Двадесет пет година позоришног аматеризма у Војводини, Алманах позозишта Војводине, НСад 1971, с. 17-21;  Л. Дотлић (прир.), Годишњаци Војвођанског народног позоришта за сезоне 1945, 1945/46. и 1946/47, НСад 1981.

М. Кш

САВЕТ ГРАТИС – шаљива игра у 1 чину. Написао: Чарлс Демс.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 12. II 1870. у НСаду. Превео: С. Подела узета са плаката представе одржане 18. II 1872. у НСаду (са једночинкама Артаксерксес и Француско-пруски рат). – Н. Зорић (Никоговић), Д. Ружић к. г. (Кечевић), Ј. Поповићева (Кечевићка), М. Станчић (Кокан), К. Савићева (Смиља), Ђ. Соколовић (Јокан). – Изведено 3 пута.

ЛИТ: Ј., „Артаксерксес“, „Савет гратис“, „Француско-пруски рат“, Позориште, НСад, 1872, бр. 31, с. 126-127, бр. 32, с. 130-131.

В. В.

САВИНО Џо – балетски играч (Ст. Пол, Минесота, САД, 30. X 1940 –). Завршио је гимназију са великом матуром и балетску школу. Од 1. I 1971. до 30. VI 1971. припадао је балетском ансамблу СНП у статусу солисте. Био је ангажован и као асистент кореографа и педагог. Критика је забележила да је у својој игри испољио солидну технику, шарм и елеганцију покрета.

УЛОГЕ: Алберт (Жизела), Принц Флоримонд (Успавана лепотица).

ЛИТ: С. Савић, Поново „Жизела“. Обновљена представа „Жизеле“ у кореографији Бориса Тонина, Дневник, 10. I 1971; С. Савић, Шаренило игре и музике. „Успавана лепотица“ П. И. Чајковског у кореографији Бориса Тонина с диригентом Имреом Топлаком, Дневник, 11. IV 1971.

Љ. М.

САВИЋ Алекса – драмски глумац (Земун, 6. VI 1832 – Београд, 7. VII 1873). Наступао је као дилетант од 1857. до 1859. Од 11. VIII 1861. до 1863. био је ангажован у СНП у НСаду, од 1863. до 1864. у дружини Адама Мандровића у Бгду, 1865. у путујућем позоришту Паје Степића, од 1866. до 1868. поново у СНП у НСаду и од 1868. до смрти у НП у Бгду. Тумачио је карактерне, а најуспешније комичне улоге, чак претежно буфонског карактера. Као комични глумац био је један од најбољих у СНП у НСаду, а нешто касније и у НП у Бгду (уз Нестора-Нецу Недељковића, Тодора-Тошу Марковића и Николу Рашића). У игру је уносио срдачан, неусиљен и тзв. народски хумор, врло природно кретање и деловао непосредно и неусиљено. „Особито му је ваљан изговор и кретање“ („Матица“, НСад, 1866). С. је и лепо певао, па је често тумачио и значајне улоге у комадима с певањем. Нарочито се истакао као један од првих успелих тумача ликова у комедијама Јована Стерије Поповића, посебно Кир-Јање, којег је говорио типичним цинцарским изговором, а играо га динамично и са доста покрета.

УЛОГЕ: Јован (Покондирена тиква), Вучко (Београд некад и сад), Срета (Зла жена), Млади Пржић (Силом болесник), Тима (У лажи је плитко дно), Адам (Доктор Зољић), Митар (Салик моје миле), Гуслар (Ајдук Вељко), Цветко (Војнички бегунац), Писар (Разбијена шоља), Отац (Женидба и удадба), Улизић (Помодар), Ђорђе (Два оца), Осман (Светислав и Милева), Иван Косанчић (Милош Обилић), Милер (Сплетка и љубав), Слуга (Лудница), Ђеша (Ђеша, Неша и Јеша), Теофил (Смрт Стевана Дечанског), Чивутин (Инкогнито), Ћира (Сплеткашевић), Шегрт (Вампир и чизмар), Слуга (Пркос), Валентин (Ђаволови записници), Кир Јања (Кир Јања), Писар (Карло XII на острву Рујану), Мекдоналд (Библиотекар), Јован (Низ бисера), Колен (Цврчак), Нешић (Први састанак).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Даница, 1861, бр. 35, с. 559; А-м, У суботу 19. августа „Покондирена тиква“ од Ј. С. Поповића, Србски дневник, 27. VIII 1861; А-м, Србско народно позориште. Нови Сад, 7. X 1862. „Војачки бегунац“, Даница, 1862, бр. 28, с. 459; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1867, бр. 34, с. 841.

Б. С. С.

САВИЋ Божидар – драмски глумац (Београд, 7. VI 1882 – Београд, 8. VIII 1935). Завршио је пет разреда гимназије и два разреда подофицирске школе, па се посветио позоришту. Први пут је ступио на сцену марта 1904. у путујућем позоришту Фотија Иличића и у њој остао до 1906. Од 1906. до 1908. играо је у трупи Драгутина Крсмановића, од 1908. до 1911. био је ангажован у СНП у НСаду, а од 1912. до 1914. у Повлашћеном путујућем позоришту „Трифковић“. После Првог светског рата, од 6. XII 1919. стално је играо у НП у Бгду и повремено обављао и административне послове. У путујућој дружини Д. Крсмановића и у позоришту „Трифковић“ носио је многе значајне улоге у великом репертоару, цењен од позоришне публике. Интелигентан, даровит, са садржајним унутрашњим животом, врло лепе и правилне дикције, истицао се у драмским а још више у карактерним улогама, које је тумачио изразито реалистички.

УЛОГЕ: Слуга (Бакара), Краус (Добросретник), Први момак (Сваком своје), Први Турчин (Ајдук Вељко), Јениш (Камен међу камењем), Сељанин (Врачара), Кривошија Зоб (На дну), Ђура (Сузе), Иван (Слепи миш), Судски изасланик (Наши сељани), Мита (Наш човек), Козар (Вештица), Пиљар (Народњак), Мирко (Чучук Стана), Лафлер (Две сиротице), Слуга (Крадљивац), Други момак (Фауст), Пјер (Лутка), Послужитељ (Ђаво), Српски гласник (Ђурађ Бранковић).

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Трговачке новине, НСад, 1909, бр. 17, с. 135; А-м, Чланови српске народне позоришне дружине, Позориште, НСад, 1909, бр. 2, с. 7; Ш. С., Српско народно позориште, Невен, Суботица, 1910, бр. 5, с. 35-36.

Б. С. С.

САВИЋ Видосава – драмска глумица (Сомбор, 29. V 1917 – Ровињ, 21. X 1994). Девојачко презиме јој је Буњевчић. У родном граду је 1952. завршила општу женску занатско-трговачку школу. Од 15. VIII 1938. до 6. IV 1941. је као хонорарни члан статирала и играла мање улоге у НПДб. Од 1. VII до 15. X 1945. је била ангажована у панчевачком позоришту, од 16. X 1945. до 31. VIII 1951. у Градском позоришту у Вршцу, а од 1. IX 1951. до 31. VII 1952. била је члан Драме СНП.

УЛОГЕ: Дика Грнчарска (Зона Замфирова), Марија Јозефа (Дом Бернарде Албе), Каја (Дорћолска посла), Анка (Госпођа министарка), Кати Шимзер (Улични свирачи).

ЛИТ: А-м, Промене у ансамблима, НС, 1951, бр. 28; с. 6; С. Костић, Последња драмска премијера у Н. Саду, НС, 1952, бр. 38, с. с. 2; А-м, Премијера „Уличних свирача“, НС, 1952, бр. 43-44, с. 10.

В. В.

САВИЋ Владимир – драмски глумац (Вршац, 21. I 1906 – Ровињ, 4. XII 1973). Потекавши из добростојеће грађанске породице, завршио је шест разреда гимназије и два разреда Војне академије у Бгду. На сцену је ступио 10. V 1926. у Градском позоришту у Штипу и у њему остао до 1. IX 1926. Неко време је похађао драмски курс у Прагу. Од 17. VII до 30. XI 1929. био је ангажован у путујућој трупи В. Ристића, од 1. XII 1929. до 27. XI 1931. у Театру минијатура „Златан петлић“, од 30. XI 1931. до 12. V 1932. у дружини П. Милосављевића, од 1. VI 1932. до 14. VII 1933. у оперетском позоришту „Anna“ у Прагу, од 6. VIII до 1. XI 1933. у НП у Бањој Луци, од 15. XI 1933. до 18. XI 1934. у путујућем позоришту Николе Динића, од 20. XI 1934. до 15. I 1935. у трупи Добрице Раденковића, од 16. I 1935. до 1. VI 1935. поново код Николе Динића, од 15. VI 1935. до 15. VIII 1936. у путујућем театру Николе Јоксимовића, а од 16. VIII 1936. до 31. VII 1940. је био члан НПДб. После рата, од 1. V до 31. XII 1945. наступао је у ВНП у Панчеву, од 1. I 1946. до 28. II 1948. у Градском позоришту у Вршцу, од 1. III 1948. до 30. XI 1949. у Градском позоришту у Сремској Митровици, од 1. XII 1949. до 31. VIII 1951. поново у Вршцу и од 1. IX 1951. до 31. VI 1952. био је члан Драме СНП у НСаду. „Немиран дух, лепе спољашњости, развијен као некакав атлета, он се у позоришту појавио већ као зрео човек и у њему остао све до своје тешке болести“ (С. Душановић).

УЛОГЕ: Нејд (Отац), Пол (Контушовка), Земличка, Играч, Портир (Пут око света), Френк Гарднер (Занат госпође Уорн), Миле (Покојник), Гришка Харашинко (Пећ), Господин Тоша (Београд некад и сад), Машек (Број 72), Никола (Дорћолска посла), Артемјев (Живи леш), Сава Мишић (Госпођа министарка), Вадиус (Учене жене), Венуш (Улични свирачи).

ЛИТ: А-м, Народно позориште кнеза намесника Павла, Дан, 1936, бр. 282, с. 6; С. Динчић, Лакрдија о друштву које је рат помешао, Дан, 1936, бр. 298, с. 4; А-м, Друга драмска премијера у Н. Саду, НС, 1951, бр. 29-30, с. 3; А-м, Молијерова комедија „Учене жене“, СВ, 23. V 1932; (С) Д(ушановић), In memoriam. Влада Савић, Позориште, НСад, 1974, бр. 5, с. 14.

В. В.