РОЈЕР Алфонс (Alphonse Royer) – француски писац и драмски аутор (Париз, 1803 – Париз, 1875). Са Гиставом Ваецом написао је либрето за оперу Фаворита Гаетана Доницетија, коју је СНП извело 1965.

РОКСАНДИЋ Душко – књижевник и драмски писац (Балинац, општина Глина, 17. IX 1922 – Београд, 17. VIII 2003). Средњу школу и Филозофски факултет завршио је у Згбу. Као средњошколац суделовао је у раду напредног студентског покрета. Учесник НОБ био је од 1941. После рата радио је као уредник и члан редакција „Студентског листа“ и часописа „Младост“ и „Извор“, потом као драматург и уредник Драмске редакције Радио-Згба, а од 1958. до 1965. је био интендант ХНК. Дужност председника Председништва Савеза књижевника Југославије обављао је 1982. и 1983. Прве написе објавио је 1944. Касније је, у дневним листовима и књижевним часописима, штампао песме, приповетке, позоришне критике, те расправе и чланке о позоришту, међу којима се посебно издваја студија под називом Улога и значење Хрватског народног казалишта у друштвеном и културном животу наших народа. Драмским стваралаштвом почео се рано бавити и од 1944. до 1948. написао је три сатирична и комедиографска текста: Средства, Има и трећи чин и Заслуге друга Машека, који су остали у рукопису. На сцени је изведено седам његових драмских дела: Над понором (праизведба у ХНК, 16. IV 1952), Бијели лептири (ХНК, 24. IX 1952), Кула бабилонска („Комедија“ Згб, 16. II 1958), Ехо-60 (НК „Иван Зајц“ Ријека, 21. I 1961), Андреа (НК „Иван Зајц“ Ријека, 23. III 1963), Птице без јата (Загребачко драмско казалиште, 23. II 1968) и Женидба („Комедија“ Згб, 21. II 1969). Р. је аутор и четири радио-драме: Невидљиве снаге (1951), Птице без јата (1955), О Тинтору, о Пепеку, о Анђели и о мени (1966) и Слонови (1967), емитоване на Радио-Згбу, и тв-драме Одлука (1958), приказане на Телевизији Љубљана. Окренут савременим и актуелним темама, уз увођење неких драматуршко-сценских иновација непознатих нашој оновременој драматици, П. пажњу подједнако заокупља целовито театарско опредмећење значајних моралних дилема ратника и узајамни однос револуције, друштва и појединца, колико и проблем могуће светске катаклизме или лирско-комичне варијације предбрачно-брачних односа. На сцени СНП, непуних девет месеци после праизведбе у Згбу, приказана је његова комедија Кула вавилонска. „Смијешни призори из живота једног младића и дјевојке који су хтјели бити муж и жена и другог младића и дјевојке који то нису хтјели“ имали су, у тренутку када су изведени, модернији и неконвенционалнији приступ одабраној теми од многих дотадашњих. Но, литерарно-сценска валоризација њиховог првог дела била је логичнија, узбурканија, духовитија, чак на моменте поетичнија од другог – вербалног, оптерећеног понављањима и рутинираним приказом љубави, са тежњом претварања уоченог и познатог у комично. Као интендант ХНК и један од најнепосреднијих организатора заједничке прославе 100-годишњице постојања и рада СНП и ХНК, Р. се свестрано ангажовао доприносећи, и том приликом, још чвршћој повезаности и сарадњи ових двеју најстаријих позоришних институција у Југославији. Р. дела намењена позоришту и радију превођена су на словеначки, македонски, пољски, словачки, немачки, италијански, мађарски, турски и албански језик и извођена на многим сценама у земљи и у иностранству. Изузетан успех имала је Кула бабилонска у Пољској, где је играна на више од петнаест позорница. Пошто је у Згбу пензионисан, последњу деценију живота провео је као избеглица у Бгду.

БИБЛ: Бијели лептири, казалишни комад у два дијела, Театар, Згб, 1955, бр. 3, с. 17-37; Кула бабилонска, смијешни призори из живота једног младића и дјевојке који су хтјели бити муж и жена и другог младића и дјевојке који то нису хтјели, Позоришни живот, Бгд, 1959, бр. 9, с. I-XIII; Улога и значење Хрватског народног казалилишта у друштвеном и културном животу наших народа, у: Хрватско народно казалиште, Зборник о стогодишњици 1860-1960, Згб 1960; Хрватско народно казалиште, Република, Згб, 1960, бр. 11-12, с. 1-10; ЕХО-60, трагикомична сценска фантазија, у: Живот под рефлекторима, Згб 1961, с. 357-416; Догађаји „који заслужују у анале наше домовине уписани бити“, у: Српско народно позориште 1861-1961, НСад 1961, с. 14-16; Андреа, драмски акорди, Згб 1963; О Тинтору, о Пепеку, о Анђели и о мени, у: Радио-драма 66, Згб 1966, с. 123-145; Птице без јата, драмске ситуације у два дијела, Згб 1967.

ЛИТ: М. Матковић, Писмо једном казалишном критичару, Вјесник, 7. XII 1955; И. Хергешић, Комедија лепршаве грације, Борба, Згб, 27. II 1958; А. Стипчевић, Загребачка казалишта, Театар, Згб 1958, бр. 1-2; Н. Фабрио, Уз театар Душка Роксандића, Казалишни лист, Ријека 1961, бр. 1; Б. Хећимовић, Сценско-журналистичка провокација свијести, Телеграм, Згб 28. II 1969; Н. Батушић, Драма и позорница, НСад 1975, с. 161-166; Б. Хећимовић, Драматуршки триптихон, Згб 1979; Б. Хећимовић, Два огледа (збиљско и умјетничко у драмском дјелу Душка Роксандића. Прозаик Иван Катушић), Форум, Згб 1984-, бр. 10-11, с. 567-582; М. Радоњић, Збринути сведок – јетки тужилац, Сцена, 2003, бр. 4-5.

М. Р.

РОКСИ (The Patsy) – весела игра у 3 чина. Написао: Бари Конерс. Прво извођење у Њујорку, 1925, у нашој земљи 2. III 1932. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 5. III 1932. у НСаду. Превео: Радослав Веснић. Подела узета са плаката представе одржане 26. XI 1932. у Великој Кикинди. – Рд. П. Матић; П. Матић (Вилијам Харингтон), О. Илићка (Госпођа Харингтон), Е. Миљушка (Грес Харингтон), Ј. Јевтићева (Рокси Харингтон), М. Миљуш (Вил Калдвел), Д. Левак (Тони Андерсон), Р. Ферари (Мери Бекстер), С. Савић (Петрик О’Флаерти). – Изведено 11 пута.

Прво извођење у Н-Оп 16. IX 1933. у Сомбору. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 4 пута.

ЛИТ: А-м, Премијера веселе игре Б. Конерса „Рокси“, Нови Сад, 1932, бр. 12, с. 3; В., Последње позоришне представе, Кикиндска недеља, 1932, бр. 12, с. 1; М. В. Исаиловић, Српско народно позориште из Новог Сада, Панчевачка недеља, 1933, бр. 10, с. 3; А-м, Српско народно новосадско позориште – „Рокси“, Млада Југославија, 1933, бр. 23, с. 3.

В. В.

РОМАН СИРОМАШНОГ МЛАДИЋА (Le roman d’un jeune homme pauvre) – позоришна игра у 5 чинова. Написао: Октав Феје. Прво извођење у Паризу, 16. XII 1854, у нашој земљи 3. X 1866. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 26. X 1868. у НСаду. Превео: Светозар Савковић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Н. Недељковић (Максим), Д. Ружић (Бевалан), Л. Телечки (Ларок), С. Максимовићка (Маргита), П. Маринковић (Лобепен), М. Суботић (Ален), М. Недељковићка (Лујза), Д. Ружићка (Хелујенова), Д. Новићева (Обријева). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 23. III 1872. у НСаду. – П. Брани (Максим), М. Станић (Бевалан), М. Суботић (Ларок), Ј. Маринковићка (Ларокова), К. Савићева (Маргита), Ђ. Лесковић (Лобепен), А. Лукић (Ален), Н. Зорић (Др Демаре), К. Хаџић (Воберже), М. Недељковићка (Луиза), Ј. Поповићева (Хелујенова), М. Савићева (Обријева), Љ. Зорићева (Христина). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 21. II 1896. у НСаду. – Рд. А. Лукић; Д. Спасић (Максим), Ј. Тодосић (Бевалан), А. Лукић (Ларок), С. Вујићка (Лароковица), М. Марковићка (Маргита), Ј. Душановић (Лобепен), П. Филиповић (Ален), Л. Поповић (Др Демаре), Ј. Весићева (Хелујенова), М. Тодосићка (Обриница), М. Миловановић (Воберже), К. Жикићка (Вобержеровица), Д. Туцаковићева (Христина), В. Милићевићка (Ивоне). – Изведено 17 пута.

Премијера у СНП 3. I 1902. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – Д. Барјактаревић, к. г. (Максим), А. Лукић (Ларок), М. Марковићка (Маргита), С. Вујићка, М. Тодосићка, Д. Матејићка, Ј. Душановић, М. Николић, Д. Васиљевићка, Д. Николићка, К. Васиљевић, В. Виловац, С. Стефановић, Ђ. Бакаловић (Пастирче). – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Октав Феје, Роман сиромашног младића, прев. Светозар Савковић, НСад 1890.

ЛИТ: Л., Српско народно позориште, Матица, 1869, бр. 34, с. 805-806; С., Српско народно позориште у Н. Саду, Подлистак Заставе, 14. XI 1869; А-м, „Роман сиромашног младића“, Позориште, НСад 1872, бр. 47, с. 191; Ј. Хр(аниловић), Роман сиромашног младића, Позориште, НСад 1896, бр. 27, с. 106-107; А-м, Српско народно позориште, Будућност, Вршац 1896, бр. 40, с. 2; А-м, Из позоришта, Ново време, Земун 1897, бр. 22, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Роман сиромашног младића, Позориште, НСад 1898, бр. 22, с. 98-99; А-м, „Роман сиромашног младића“ – позоришни комад, Бачванин, Суботица 1898, бр. 24, с. 2; А-м, У четвртак 22. октобра приказана је код нас под други пут реприза: „Роман сиромашног младића“, Србадија, Велика Кикинда 1898, бр. 56, с. 4; -а, У четвртак, 3. јануара гледасмо: „Роман сиромашног младића“, Позориште, НСад 1902, бр. 4, с. 14.

В. В.

РОМАНИ Феличе (Felice Romani) – италијански либретиста, песник и критичар (Ђенова, 31. I 1788 – Монеља, 23. I 1865). Завршио је студије грчког и латинског у Ђенови и права у Пизи. Као критичар и песник постао је 1834. директор листа „Газета Пијемонтезе“. Либрета је писао по наруџби – оних који су тежили да оперски текст подигну на виши уметнички ниво. Развијајући веома висок литерарни стил, Р. је с лакоћом надмашио либретистичку просечност свог времена и као уметник се наметнуо композиторима и импресаријима. Иако убеђени класичар, Р. је допринео развоју мелодраме уводећи је у романтизам, те је својим делима и самоме себи осигурао положај највећег мелодрамског песника између Метастазија и Боита. Најпознатија Р. либрета су писана за Росинија, Николаја, Мајербера, Белинија, Доницетија, Вердија и друге. Међу његова највише извођена дела спадају – на Белинијеву музику: Месечарка (La Sonnambula, 1831), Капулети и Монтеки (Capuletti i Montechi, 1830) и Норма (Norma, 1831); на Доницетијеву музику: Ана Болен (Anna Bolin, 1830), Љубавни напитак (L’elisir d’amore, 1832) и Лукреција Борџија (Lucrezia Borgia, 1833). У СНП су, по његовим либретима, извођене опере Норма и Љубавни напитак.

Б. Р.

РОМАНТИЧНЕ ДУШЕ (Les romanesques) – комедија у стиховима у 3 чина. Написао: Едмон Ростан. Прво извођење у Паризу, 1894, у нашој земљи 11. IV 1897. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у НП у НСаду 28. II 1922. Превео у стиховима: Сима Пандуровић. – Рд. Ј. Осипович Шувалов; В. Орозовиц (Силвета), Р. Кранчевићка (Персине), В. Ивановић (Бергамен), Д. Спасић (Паскино), К. Васиљевић (Страфорел), М. Вебле (Блез). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у СНП 30. X 1967. у НСаду. – Рд. Вера Стојановић, к. г., сц. и к. В. Лалицки, к. г., музички сарадник Д. Стулар; М. Адамовић (Силвета), В. Вртипрашки (Персине), Д. Јанковић Макс (Страфорел), Ф. Живни (Бергамен), С. Шалајић (Паскине), Стојан Јовановић (Блез), С. Јосић, А. Гојков, А. Гавански, Р. Вучковић, М. Дробац (Отмичари). – Изведено 16 пута, глед. 5846.

БИБЛ: Едмон Ростан, Романтичне душе, прев. Сима Пандуровић, Бгд 1920.

ЛИТ: А-м, „Романтичне душе“, Јединство, 1922, бр. 809, с. 3; А-м, Вера полаже на „Бен Акиби“, Политика експрес, 1967, бр. 1034, с. 9; А-м, Дипломска представа у Сомбору, Сомборске новине, 1967, бр. 674, с. 4; Н. Релић, Сомбор: Сусрет с Веселим театром „Бен Акиба“, Политика, 1967, бр. 19.295, с. 11; М. Харпањ, Позоришни живот… и новосадске „Романтичне душе“, Индекс, НСад, 1967, бр. 133, с. 10.

В. В.

РОМЕО И ЈУЛИЈА (Romeo and Juliet) – трагедија у 5 чинова. Написао: Виљем Шекспир. Прво извођење у Лондону, 1593, у нашој земљи 22. I 1870. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 19. IV 1875. у НСаду. Подела узета са плаката представе одржане 20. III 1876. у НСаду. Превео: Лаза Костић, за српску позорницу удесио: Антоније Хаџић. – З. Ђуришић (Ескало), П. Поповић (Гроф Парис), xxx (Монтеки), А. Зорић (Капулет), Д. Ружић (Ромео), А. Сајевић (Меркуцио), Ј. Божовић (Бенволио), М. Марковић (Тибалто), А. Лукић (Отац Лаврентије), xxx (Отац Јован), П. Добриновић (Валтазар), Ј. Бунић (Аврам), xxx (Сима), xxx (Грга), Б. Хаџићева (Грофица Монтекиница), Д. Ружићка (Грофица Капулетовица), И. Сајевићка (Јулија), Ј. Поповићева (Дојкиња Јулијина). – Изведено 6 пута.

Премијера у СНП 23. II 1884. у НСаду. – И. Станојевић (Ескало), М. Димитријевић (Гроф Парис), xxx (Гроф Монтеки), А. Милосављевић (Капулет), Д. Ружић (Ромео), М. Барбарић (Меркуцио), М. Марковић (Бенволио), Љ. Станојевић (Тибалто), А, Лукић (Отац Лаврентије), М. Суботић (Отац Јован), Б. Рашић (Валтазар), М. Хаџи-Динић (Сима), Д. Ружићка (Грофица Капулетовица), М. Рајковићка (Јулија), Ј. Добриновићка (Дојкиња). – Изведено 3 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 21. XII 1921. Подела узета са плаката представе одржане 3. V 1922. у НСаду. – Рд. В. Богић; Р. Алмажановић (Ескало), Д. Врбањац (Парис), В. Виловац (Гроф Монтеки), С. Добрић (Капулет), М. Душановић (Ромео), Стеван Јовановић (Меркуцио), В. Ивановић (Бенволио), Д. Раденковић (Тибалдо), Д. Спасић (Отац Лаврентије), М. Пашко (Балтазар), Ј. Стојчевић (Самсон) С. Савић (Грга), О. Кожај (Петар), М. Раденковић (Хиро), xxx (Парисов момак), Љ. Јовановићка (Капулетова), Р. Кранчевићка (Јулија), М. Тодосићка (Дојкиња Јулијина). – Изведено 7 пута.

Премијера у НП у НСаду 16. II 1924. – Рд. Р. Веснић; М. Живановић (Ескало), М. Душановић (Парис), В. Виловац (Монтеки), Д. Величковић (Капулет), Милан Стојановић, к. г. (Ромео), Стеван Јовановић (Меркуцио), В. Ивановић (Бенволио), Љ. Стојчевић (Тибалто), Д. Спасић (Отац Лаврентије), Л. Лазаревић (Балтазар), Ј. Стојчевић (Самсон), М. Грујићева (Петар), З. Душановићка (Момак Парисов), Љ. Јовановићева (Госпођа Капулетова), Р. Кранчевићка (Јулија), М. Тодосићка (Дојкиња Јулијина). – Изведено 3 пута.

Премијера у СНП 21. III 1972. у НСаду. Превели: Живојин Симић и Сима Пандуровић. – Рд. Д. Мијач, сц. В.  Маренић, к. г., к. Ј. Петровић, музички сарадник Д. Стулар; В. Матић (Кнез), М. Петковић (Парис), М. Милићевић (Гроф Монтеки), И. Хајтл (Гроф Капулет), Т. Кнежевић (Ромео), Д. Срећков (Меркуцио), А. Ђорђевић (Бенволио), В. Вртипрашки (Тибалд), С. Шалајић (Монах Лаврентије), Ј. Селак (Монах Јован), Р. Кнежевић (Балтазар), Драгиша Шокица (Самсон), С. Гардиновачки (Петар), С. Ђорђевић (Апотекар), Д. Колесар (Први музичар), Ф. Живни (Други музичар), М. Богуновић (Трећи музичар), К. Жели (Парисов паж), Д. Џакула (Часник), М. Булатовић (Грофица Капулети), Љ. Јовић (Јулија), Добрила Шокица (Дадиља). – Изведено 15 пута, глед. 4335.

БИБЛ: Ромео и Јулија, прев. Лаза Костић, НСад 1876, НСад 1907; Ромео и Јулија, прев. Светислав Стефановић, Бгд 1923; Целокупна дела Виљема Шекспира, том I: Трагедије, прев. Живојин Симић и Сима Пандуровић, Цетиње 1957.

ЛИТ: С. Н., „Ромео и Јулија“, Позориште, НСад 1876, бр. 3, с. 11, бр. 4, с. 15; – Д., Ромео и Јулија, трагедија од Шекспира, коју је превео др Лаза Костић, а за српску позорницу удесио А. Хаџић, Исток, Бгд 1876, бр. 50, с. 6; С. Н., Ромео и Јулија од Шекспира, Позориште, НСад 1876, књ. V, с. 11-15; Д. М., Ромео и Јулија, написао Виљем Шекспир, с енглеског превео Лаза Костић а за српску позорницу удесио Тона Хаџић, Исток, Бгд 1877, бр. 32, с. 7; К. Р., „Ромео и Јулија“, Позориште, НСад бр. 11, с. 43, бр. 12, с. 46, бр. 13, с. 50, бр. 14, с. 55; Ж., „Ромео и Јулија“, Ст. Бечеј 26. јуна (писма из Бечеја), Застава, 1879, бр. 89, с. 3;  С., „Ромео и Јулија“ – трагедија од В. Шекспира, превео са енглеског др Лаза Костић, Јавор, 1884, бр. 10, с. 315-318; А-м, Народно позориште – Ромео и Јулија од Шекспира, Српство, Вршац 1884, бр. 47, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Ромео и Јулија, Позориште, НСад 1884, бр. 22, с. 36-37; Л. Костић, „Око Ромеа и Јулије“, историја једног превода, ЛМС, 1907, књ. 243, с. 1, књ. 244, с. 72, 1908, књ. 249, с. 32, књ. 253, с. 45; С. Стефановић, Ромео и Јулија од Виљема Шекспира у преводу Лазе Костића, Дело, Бгд 1907, књ. 53, с. 413-425; А-м, „Ромео и Јулија“, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 32, с. 126-127; (Ј.) Г(рчић), Ромео и Јулија, Ново Позориште, НСад 1909, бр. 33, с. 138-139; С., Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1914, бр. 4, с. 3; А-м, Ошамућена Јулија, Дневник, 9. III 1972; Д. Михаиловић, Шекспирова трагедија љубави, Позориште, НСад 1972, бр. 7, с. 7; Д. Мијач, Ноћни сусрети Ромеа и Јулије, Дневник, 19. III 1972; П. М(ирковић), Пета новосадска Јулија, Политика експрес, 20. III 1972; С. Б., Нови „Ромео и Јулија“, Вечерње новости, 21. III 1972; М. Кујунџић, Хуморна дадиља у трагедији, Дневник, 23. III 1972; Л. Геролд, Mérsékelt, tiszta előadás. Rómeo és Júlia az ujvidéki színpadon, Magyar Szó, 23. III 1972; С. Божовић, Тиранија антитезе, Вечерње новости, 24. III 1972; С. Станић, Да ли нам је Шекспир досадан, Борба, 30. III 1972; С. Божовић, О мртвима све…, Индекс, НСад 1972, бр. 247, с. 9; К. Савић, Ромео и Јулија на Великој сцени, Позориште, НСад 1973, бр. 6, с. 15.

А. К.

РОМЕО И ЈУЛИЈА (Romeo et Juliette) – балет у једном делу. Музика: Петар Иљич Чајковски (фантазија-увертира Ромео и Јулија). Прво извођење у Паризу, 1942, у нашој земљи 1. IV 1967. у СНГ у Марибору.

Прво извођење у СНП 20. XI 1978. у НСаду (у оквиру Четири балета). – К-граф, либрето (по В. Шекспиру) и рд. М. Штамбук, к. г., дир. А. Преден (магнетофонски снимак Лондонског филхармонијског оркестра), сц. Д. Станић, к. г., к. М. Берберовић; Е. Марјаш-Брзић (Јулија), Р. Вучић, к. г., Б. Курунци (Ромео), Ж. Новков, Н. Узелац (Тибалдо), Д. Јеринкић, Р. Варга (Меркуцио), В. Поповић, А. Пундов (Лоренцо), В. Јелкић, И. Фетаховић (Ескало). – Изведено 16 пута, глед. 5708.

ЛИТ: Д. Н(иколић), Класика у новој форми, Дневник, 20. XI 1973; С. Савић, Четири балета, Дневник, 27. XI 1979; М. Сујић-Виторовић, Играли су пуним срцем, Политика, 11. XII 1978.

Љ. М.

РОМЕО И ЈУЛИЈА (Ромео и Џульетта) – балет у 3 чина. Музика: Сергеј Сергејевич Прокофјев. Либрето: Леонид Иванов Лавровски, С. Прокофјев и Сергеј Ернестович Радлов (по Шекспировој трагедији). Прво извођење (само неколико сцена) у Брну, 30. XII 1938, у целини – у Театру опере и балета имена С. Кирова у Лењинграду 11. I 1940, у нашој земљи 28. VI 1948. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у СНП 30. XII 1952 (фрагментарно, са једночином опером Кавалерија рустикана). – К-граф и рд. М. Олењина, дир. Д. Жупанић, сц. В. Маренић, к. (адаптација) С. Церај-Церић; В. Блажић (Јулија), Б. Радак (Ромео), С. Павлетић (Капулети, Лоренцо), С. Израиловски (Тибалдо), К. Лашков (Меркуцио), П. Јерант (Бенволио), С. Гребелдингер (Парис), Ј. Андрејев (Розалина), К. Глигорић (Јелена), М. Братоножић, Р. Гашпаревић, Ј. Нинковић, С. Хатвагнер, Е. Поленек, Б. Ковачевић, Д. Атлагић, А. Херетек (Даме), К. Кузмановски, Д. Ковачевић, М. Гарић, У. Бранков, Д. Савић, В. Јелкић, М. Дикосављевић, М. Живановић (Ритери). – Изведено 9 пута, глед. 4129.

Премијера у СНП 19. XII 1962. – К-граф и рд. Г. Македонски, дир. И. Топлак, сц. и к. Д. Ристић, к. г.; К. Кузмановски (Ескало, Капулети, Тибалдо), Ј. Андрејев (Г-ђа Капулети), М. Поповић-Сенаши (Јулијина дадиља, Крчмарица), С. Живанчев (Тибалдо), С. Израиловски (Ромео), Х. Неделко (Ромео, Бенволио), Д. Израиловски, Е. Марјаш (Јулија), Ф. Хајек (Меркуцио), М. Живановић (Бенволио), В. Јелкић (Парис), П. Јерант (Отац Лоренцо), М. Тапавица-Бошковић (Пиљарица), В. Филиповић и А. Баранковски (Јулијине другарице), Ј. Хајек (Луција). – Изведено 8 пута, глед. 2510.

ЛИТ: Ј. Шулхоф, Ромео и Јулија, Дневник, 21. XII 1962.

Љ. М.

РОСИНИ Ђоакино ($$Гиоаццхино Россини&&) – италијански композитор (Пезаро, 29. II 1792 – Париз, Паси, 13. XI 1868). Путујући са родитељима по провинцијским позориштима, у којима је његов отац свирао рог и трубу а мајка певала, Р. је веома рано дошао у контакт са музиком. И сам обдарен лепим гласом, још као дечак певао је у црквама и свирао на разним инструментима. Као дванаестогодишњак почео је да похађа часове музике код Г. Принетија, Г. Малербија и А. Тезеја, а већ као четрнаестогодишњак је дириговао хором и оркестром једне оперске трупе, да би као шеснаестогодишњак написао своје прво веће дело – кантату Pianto d’armonia parla. Г. 1806. се уписао на Liceo Musicale у Болоњи, где му је наставник био чувени Падре Станислав Матеи. Због лоших материјалних прилика а и жеље за самосталним радом напустио је Конзерваторијум 1810. и ступио на пут оперског композитора. Прелазећи из града у град и испуњавајући уговоре са месним позориштима, писао је по неколико опера годишње. Два дела написана 1813, комична опера Италијанка у Алжиру и херојска опера серија Танкреди, доносе му широку популарност, тако да је већ 1815. добио место сталног композитора у једном од највећих театара Италије – у Опери Сан-Карло у Напуљу. Г. 1816. је за потребе римског позоришта написао своју најбољу комичну оперу Севиљски берберин и то у невероватно кратком року од свега три недеље. Након Берберина Р. је доживео светски успех и славу. Период његовог интензивног стварања трајао је скоро две деценије. За то време он је написао преко 30 опера и већи број оркестарских дела – увертира, серенада, корачница и маршева, као и камерних и вокалних дела – миса и химни, од којих се важнијима сматрају: Танкреди (Tancredi), Италијанка у Алжиру (L’ Italiana in Algeri), Елизабета (Elisabetta), Отело (Otello), Пепељуга (La Cenerentola), Господин Брускино или Случајни син (Il signor Bruschini ossia Il figlio per azzardo), Сврака крадљивица (La gazza Ladra), Багдадски калиф (Il Califfo di Bagdad), Жена с језера (La donna del lago), Мухамед (Maometto), Мојсије (Moïse), Севиљски берберин (Il Barbiere di Siviglia), Виљем Тел (Guillaume Tell), Stabat Mater и др. Бујна машта јужњачког мелодичара, жив темперамент и изврсно познавање оркестра спојени с јединственом способношћу брзог компоновања и спретног комбиновања његове су главне одлике. Особито јарки таленат испољио је у области комичне опере. Реалистичност животних записа, прецизност у обликовању карактера, живост родње, мелодијско богатство и искричава оштроумност обезбедили су његовим делима огромну популарност. Иако веома плодан, Р. данас траје на свим позорницама света захваљујући првенствено својој најбољој комичној опери Севиљски берберин, која се сматра најбољом комичном опером уопште. Уносећи својим сценским делима нов уметнички израз у традиционалну италијанску оперу, Р. је подстакао развој оперског реализма па се његово стваралаштво сматра новом етапом не само у италијанској него и у светској оперској уметности. У СНП је више премијерних извођења доживела његова опера Севиљски берберин.

М. Х.