РОКСАНДИЋ Душко – књижевник и драмски писац (Балинац, општина Глина, 17. IX 1922 – Београд, 17. VIII 2003). Средњу школу и Филозофски факултет завршио је у Згбу. Као средњошколац суделовао је у раду напредног студентског покрета. Учесник НОБ био је од 1941. После рата радио је као уредник и члан редакција „Студентског листа“ и часописа „Младост“ и „Извор“, потом као драматург и уредник Драмске редакције Радио-Згба, а од 1958. до 1965. је био интендант ХНК. Дужност председника Председништва Савеза књижевника Југославије обављао је 1982. и 1983. Прве написе објавио је 1944. Касније је, у дневним листовима и књижевним часописима, штампао песме, приповетке, позоришне критике, те расправе и чланке о позоришту, међу којима се посебно издваја студија под називом Улога и значење Хрватског народног казалишта у друштвеном и културном животу наших народа. Драмским стваралаштвом почео се рано бавити и од 1944. до 1948. написао је три сатирична и комедиографска текста: Средства, Има и трећи чин и Заслуге друга Машека, који су остали у рукопису. На сцени је изведено седам његових драмских дела: Над понором (праизведба у ХНК, 16. IV 1952), Бијели лептири (ХНК, 24. IX 1952), Кула бабилонска („Комедија“ Згб, 16. II 1958), Ехо-60 (НК „Иван Зајц“ Ријека, 21. I 1961), Андреа (НК „Иван Зајц“ Ријека, 23. III 1963), Птице без јата (Загребачко драмско казалиште, 23. II 1968) и Женидба („Комедија“ Згб, 21. II 1969). Р. је аутор и четири радио-драме: Невидљиве снаге (1951), Птице без јата (1955), О Тинтору, о Пепеку, о Анђели и о мени (1966) и Слонови (1967), емитоване на Радио-Згбу, и тв-драме Одлука (1958), приказане на Телевизији Љубљана. Окренут савременим и актуелним темама, уз увођење неких драматуршко-сценских иновација непознатих нашој оновременој драматици, П. пажњу подједнако заокупља целовито театарско опредмећење значајних моралних дилема ратника и узајамни однос револуције, друштва и појединца, колико и проблем могуће светске катаклизме или лирско-комичне варијације предбрачно-брачних односа. На сцени СНП, непуних девет месеци после праизведбе у Згбу, приказана је његова комедија Кула вавилонска. „Смијешни призори из живота једног младића и дјевојке који су хтјели бити муж и жена и другог младића и дјевојке који то нису хтјели“ имали су, у тренутку када су изведени, модернији и неконвенционалнији приступ одабраној теми од многих дотадашњих. Но, литерарно-сценска валоризација њиховог првог дела била је логичнија, узбурканија, духовитија, чак на моменте поетичнија од другог – вербалног, оптерећеног понављањима и рутинираним приказом љубави, са тежњом претварања уоченог и познатог у комично. Као интендант ХНК и један од најнепосреднијих организатора заједничке прославе 100-годишњице постојања и рада СНП и ХНК, Р. се свестрано ангажовао доприносећи, и том приликом, још чвршћој повезаности и сарадњи ових двеју најстаријих позоришних институција у Југославији. Р. дела намењена позоришту и радију превођена су на словеначки, македонски, пољски, словачки, немачки, италијански, мађарски, турски и албански језик и извођена на многим сценама у земљи и у иностранству. Изузетан успех имала је Кула бабилонска у Пољској, где је играна на више од петнаест позорница. Пошто је у Згбу пензионисан, последњу деценију живота провео је као избеглица у Бгду.

БИБЛ: Бијели лептири, казалишни комад у два дијела, Театар, Згб, 1955, бр. 3, с. 17-37; Кула бабилонска, смијешни призори из живота једног младића и дјевојке који су хтјели бити муж и жена и другог младића и дјевојке који то нису хтјели, Позоришни живот, Бгд, 1959, бр. 9, с. I-XIII; Улога и значење Хрватског народног казалилишта у друштвеном и културном животу наших народа, у: Хрватско народно казалиште, Зборник о стогодишњици 1860-1960, Згб 1960; Хрватско народно казалиште, Република, Згб, 1960, бр. 11-12, с. 1-10; ЕХО-60, трагикомична сценска фантазија, у: Живот под рефлекторима, Згб 1961, с. 357-416; Догађаји „који заслужују у анале наше домовине уписани бити“, у: Српско народно позориште 1861-1961, НСад 1961, с. 14-16; Андреа, драмски акорди, Згб 1963; О Тинтору, о Пепеку, о Анђели и о мени, у: Радио-драма 66, Згб 1966, с. 123-145; Птице без јата, драмске ситуације у два дијела, Згб 1967.

ЛИТ: М. Матковић, Писмо једном казалишном критичару, Вјесник, 7. XII 1955; И. Хергешић, Комедија лепршаве грације, Борба, Згб, 27. II 1958; А. Стипчевић, Загребачка казалишта, Театар, Згб 1958, бр. 1-2; Н. Фабрио, Уз театар Душка Роксандића, Казалишни лист, Ријека 1961, бр. 1; Б. Хећимовић, Сценско-журналистичка провокација свијести, Телеграм, Згб 28. II 1969; Н. Батушић, Драма и позорница, НСад 1975, с. 161-166; Б. Хећимовић, Драматуршки триптихон, Згб 1979; Б. Хећимовић, Два огледа (збиљско и умјетничко у драмском дјелу Душка Роксандића. Прозаик Иван Катушић), Форум, Згб 1984-, бр. 10-11, с. 567-582; М. Радоњић, Збринути сведок – јетки тужилац, Сцена, 2003, бр. 4-5.

М. Р.