РИСТИЋ Миодраг-Мика – глумац и преводилац (Београд, 4. VIII 1892 – Београд, 26. I 1933). Завршио је шест разреда гимназије у Бгду. Још као ученик играо је у Дечјем малом позоришту Бранислава Нушића и Михаила Сретеновића у Бгду. Касније је био члан неколико позоришних друшина: 1908. у нишком „Синђелићу“, исте г. играо је и у дружини Ђуре Протића, 1909. био је код Богобоја Руцовића, 1910. код Михаила Лазића Чичка, а затим у „Заједници“ Симе Бунића. Члан НП у Бгду постао је децембра 1911. За време Првог светског рата наступао је 1917/18. у позоришту „Тоша Јовановић“ у Водену у Грчкој. После рата поново је био члан НП у Бгду до 1928. са паузом током 1923, када је радио као глумац и редитељ у НП у Сарајеву. После одласка из НП 1928. основао је оперету у сали хотела „Луксор“, а 1929. водио је позориште код „Боровог парка“, затим 1932. Позориште на Врачару. Ово његово самостално бављење позориштем није било превише успешно првенствено због финансијских проблема, али и због болести која га је задесила. Био је покретач и уредник часописа „Глума“ 1921-1922. Са руског језика је превео комаде: Без кривице криви Островског, Соба бр. 6 Чехова, Прича о господину Соњкину Јушкјевича. Бавио се сликарством, нарочито карикатуром. У СНП су у његовом преводу изведене Соба бр. 6 и Прича о господину Соњкину, у којој је играо и насловну улогу на премијери заменивши Михаила Ковачевића. Иако није познато да је говорио италијански језик, наводи се и као преводилац комада Дон Пјетро Карузо Роберта Брака (у СНП 1920).

ЛИТ: Др. М. Стојков, Прослава шездесетгодишњице Српског народног позоришта, Јединство, 2. VI 1921, бр. 597, с. 1-2;  А-м, Прослава 60. годишњице Српског народног позоришта, Застава, 5. VI 1921, бр. 125, с. 2; О. С(уботи)ћ, Прича о Соњкину (премијера 12. XI), Застава, 15. XI 1925, бр. 262, с. 2; А-м, Szonykin úr fönyermínye, Délbácska, 14. XI 1925, бр. 265, с. 7; С. З. Прича о г. Соњкину, Јединство, 22. XI 1925, с. 3.

М. Л.

РИСТИЋ-БЕЧКЕРЕЧАНИН Јован – писац и преводилац (Велики Бечкерек, 26. X 1835 – Велики Бечкерек, 22. IV 1910). Потиче из угледне трговачке породице. Основну школу завршио је у родном граду 1848. и уписао се у гимнази ју, али му је Буна 1848-1849. прекинула даље школовање. Потом је похађао трговачку школу у Панчеву (1850), коју је наставио у Пешти (1851-1852) – у познатој трговачкој академији А. Хампела. Као трговачки помоћник краће време је радио у трговачким радњама градоначелника М. Живановића у Панчеву и Гвоздановића у НСаду. Затим се вратио у Велики Бечкерек, где је радио као писар при канцеларијама бечкеречких адвоката, да би потом постао главни књиговођа у магистрату и у српској штедионици. Од 1863. до 1866. живео је у НСаду радећи у уредништву листа „Напредак“. Г. 1866. био је један од делегата на првој скупштини Уједињене омладине српске. Вративши се у Велики Бечкерек, живео је на свом имању до смрти. Говорио је мађарски и немачки, служио се француским и руским језиком, проучавао је латински и грчки. Са тих језика је краће преводе, као и своје оригиналне чланке и дописе, слао, без потписа, у разне књижевне часописе и листове. Писао је приповетке, хумореске и романе, које је објављивао у периодици: „Седмица“ (1858), „Даница“ (1865-1869), „Напредак“, „Видовдан“ и „Српско-народни великобечкеречки календар“ (1878). Један део Р. књижевне активности огледао се и у посрбљивању, превођењу и адаптирању шаљивих позоришних једночинки за репертоар СНП у НСаду, на чијој су позорници изведене: његова прерада, по Стерији, Две варалице, весела игра у 2 радње (1861), и три посрбе: Молијеров Помодар (Бонтонирани ћифта), весела игра у 1 чину (1861); К. Нереј: Он и она, драмска маленкост у 1 радњи (1862) и весела игра у 1 радњи непознатог аутора Боље је умети него имати (1862). Већина његових књижевних радова и сви драмски текстови штампани су у његовим Делима, које је сакупио и издао песник Велимир Ј. Рајић.

БИБЛ: Дела Јована Ристића Бечкеречанина, Сремски Карловци 1911.

ЛИТ: В. Ј. Рајић, Предговор, у: Дела Јована Ристића Бечкеречанина, Сремски Карловци 1911, с. V-XVI; Ј. С(керлић), Дела Јована Ристића (Бечкеречанина), Српски књижевни гласник, 1912, књ. XXVIII, св. 11, с. 872-874; А-м, Дела Јована Ристића Бечкеречанина, Звезда, 1912, бр. 8, с. 509; Д. Ст., Дела Јована Ристића Бечкеречанина, Словенски југ, 1912, бр. 37, с. 294-295; А-м (Ј. Адамовић), Дела Јована Ристића Бечкеречанина, Правда, 1912, бр. 253, с. 3; Л. Дотлић, Неколико нових података о Николи Ђурковићу и његовом драмском раду, НСад 1954.

Ђ. П.

РИЧАРД III (King Richard III) – трагедија у 5 чинова. Написао: Виљем Шекспир. Прво извођење у Лондону, 1593, у нашој земљи први пут у целини изведено 29. XII 1896. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у нашој земљи (одломак – прве две сцене I чина, у оквиру прославе 300-годишњице Шекспировог рођења) у СНП 30. IV 1864. у НСаду (под насловом Краљ Рикард III). Превели: Јован Андрејевић и Лаза Костић. – Рд. Лаза Костић, костими из Позоришта Јована пл. от Нако; Л. Телечки (Војвода ед Глостера), Љ. Коларовић (Ана), Н. Недељковић (Кларенс), Н. Зорић (Хејстингс), Ђ. Рајковић (Брекембери), Т. Марковић (Племић); на крају представе Л. Костић је изговорио своју пригодну песму „У славу Шекспирову“). – Изведено 1 пут.

Прво извођење (у целини) у СНП 26. I 1912. у НСаду. Превео: Лаза Костић. Архива СНП-а не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: П. Добриновић (Ричард III), М. Марковићка (Ана), Д. Васиљевићка (Јелисавета), М, Тодосићка (Маргарета), Љ. Динић (Војвоткиња од Јорка), Р. Кранчевићка (Ћерка Војводе од Кларенса), Љ. Јосићева (Војвода од Јорка), Р. Спиридоновић (Краљ Едвард IV), Д. Кранчевић (Велшки принц Едвард). – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Краљ Рикард III, прев. Јован Андрејевић и Лаза Костић, НСад 1864; Ричард III, прев. Лаза Костић, Мостар 1904, Бгд 1921; Ричард III, прев. Живојин Симић и Сима Пандуровић, Бгд 1963.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1912, бр. 11, с. 3; Ј. Грчић, Српско народно позориште: Краљ Ричард III, Браник, 1912, бр. 12, с. 3; А-м, Одлазак Српског народног позоришта – приказ „Ричарда III“, Браник, 1912, бр. 13, с. 1; А-м, Српско народно позориште у Суботици, Браник, 1912, бр. 91, с. 2, бр. 96, с. 3; А-м, У четвртак смо видели Ричарда III, Слога, Сомбор, 1912, бр. 9, с. 5; А-м, Српско народно позориште, Невен, Суботица, 18. V 1912; А-м, Szerb szinészet, Torontál, 13. IX 1912; Е., Ричард III од Шекспира, Мисао, Бгд, 1921, књ. VII, с. 479; В. Поповић, Шекспир у Србији, Српски књижевни гласник, 1926, књ. XVIII, с. 262-272, 359-365, 440-447; Ј. Грчић, Шекспир на новосадској Српској позорници у раздобљу од 1864. до 1914, Гласник Историјског друштва у НСаду, 1935, књ. VIII, св. 3, с. 466-471.

А. К.

РИШКОВ Виктор Александрович (Виктор Александрович Рышков) – руски драмски писац (1863-1926). Плодан и популаран у првој и другој деценији двадесетог века, због драма које су третирале тада веома актуелне теме: малограђанштину, мито и корупцију, незајажљиво богаћење, положај жене и омладине. Тежећи ефектима, додворавао се „широкој публици“, уносећи у своје драме много фарсичних и мелодрамских елемената. Отуда је руска књижевна и позоришна критика указивала на углавном доста низак уметнички ниво и доста површан третман актуелних питања свакодневице у Р. делима. Најпознатије су му драме: Прва ласта (Первая ласточка, 1904), Цвет из мочваре (Болотный цветок, 1905), Жељени и неочекивани (Желанный и неожиданный, 1906), Талас (Волна, 1907), Државни стан (Казёная квартира, 1908), Малограђани (Обыватели, 1909). У НП у НСаду су игране две драме овог писца: Државни стан (1924) и Змија девојка (1925).

ЛИТ: Бен, „Змија девојка“ у Београду, Правда, 1913, бр. 44; Р. М., „Змија девојка“, комедија од Виктора Ришкова, Трибуна, 1913, бр. 304; Ч. Д., „Змија Девојка” од В. Ришкова у Београду, Стража, 1913, бр, 312; Вер, „Државни стан“. Народно позориште, Застава, 1924, бр. 50, с. 3; А-м, „Државни стан“. Позориште, Јединство, 1924, бр. 1395, с. 3.

Б. К-ћ

РИШПЕН Жан (Jean Richepin) – француски песник, романсијер и драмски писац (Медеа, Алжир, 4. II 1849 – Париз, 12. XII 1926). После рата 1870, у којем је учествовао као добровољац, дошао је у Париз и почео да сарађује у разним листовима. Брзо се прочуо као боем своје врсте. До краја живота ће презирати друштвене конвенције и непрестано ће трагати за настраношћу. Неко време ће бити истоваривач на броду. То је иначе био песник у чијим се стиховима даје маха, како је оштро уочено – „помами вербалне инвенције“. У његовој поезији, по речима Гистава Лансона, може се наћи реализма тек „овде-онде, случајно“. У питању је песник код којег „чудесни ефекти речника и метрике, у суровом ништавилу осецањā, представљају последње стање чистог романтизма“. Постао је један од бесмртника, ушавши у Француску академију (1909). Објавио је збирке стихова: Песма убогих (La Chanson de Gueux, 1876, добивши за збирку месец дана затвора и плативши 500 франака глобе), Миловања (Les Caresses, 1877), Богохуљења (Les Blasphèmes, 1884), Море (La Mer, 1886), Моји рајеви (Mes paradis, 1894) итд. Оставио је већи број романа и приповедака. За позориште је писао комедије и драме у стиховима: Звезда (1873, са А. Жилом), Лепак (La Glu, 1881), Нана-Сахиб (Nana Sahib, 1883; и сам играо у комаду поред Саре Бернар), Господин Скапен (M. Scapin, 1886), Флибистије (Le Flibustier, 1888), Пас чувар (1889), Маг (1891), Мачем (Par le glaive, 1892), Ка радости (Vers la joie, 1894), Скитница (Le Chemineau, 1897), Мучеништво (La Martyre, 1898), Тријанови (Truandailles, 1899), Циганка (1900), Дон Кихот (Don Quichote, 1905), Лепотица у уснулој шуми (1907, са А. Кеном), Смарагдни пут (1909, према роману Е. Демолдеа), Звонар (Le Glas, 1913, према роману Ж. Роденбаха). На жалост, од Р. се није могла очекивати никаква анализа осећања, никаква студија карактера, нарави, чак ништа што би било стварно и живо – иако то звучи парадоксално кад је у питању позориште. Он је у својим позоришним комадима само уметник. Али је он, у накнаду за оно чега у њима нема, мора се признати – изврстан уметник, као што је утврђено, и ни један песник његовог времена не би могао с њиме да се мери у плодности израза и богатству реторике. Од његових великих драма, које блистају од богатог декора и величанствених тирада, могу се издвојити дела као што је, на пример, Скитница, извесна врста рустичне епопеје у којој има много мање опсена а много више искрености и истинске поезије. Његов син Жак (1880-1946) такође се истакао комедијама у стиховима. У СНП је изведено само његово Мајчино срце, али се он ту појављује само као писац основног текста.

Ж. П.

РКАЋ – драма из личког живота у 4 чина. Написао: Петар Петровић Пеција. Прво извођење 26. III 1904. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 17. XII 1905. у Осијеку. – Рд. А. Лукић; Ј. Душановић (Марко), М. Тодосићка (Јела), М. Марковићка (Дренка), П. Добриновић (Јеврем), Б. Рашковић, к. г. (Стојан), М. Марковић (Јоцо), К. Васиљевић (Раде), М. Матејић (Миладин), С. Стефановић (Милан), М. Николић (Ђукан), Д. Николићка (Марта), А. Стојановић (Младен), Д. Васиљевићка (Мара), М. Козловићева (Николица), С. Ранковићева (Јула, Прва жена), Д. Матејићка (Прва девојка), Ј. Стојановићка (Друга девојка), К. Виловчевица (Друга жена), Ђ. Маџарић (Први сељак), Д. Кранчевић (Други сељак), Р. Спиридоновић (Трећи сељак), М. Стојковић (Четврти сељак), Ђ. Бакаловић (Први момак), С. Лијанка (Други момак), В. Виловац (Трећи момак). – Изведено 2 пута.

БИБЛ: Петар Петровић Пеција, Ркаћ, Бгд 1933.

ЛИТ: -ски, Казалиште, Народна обрана, Осијек, 19. XII 1905; А-м, Стран лист о раду наше народне позоришне дружине, Позориште, НСад, 1905, бр. 34, с. 219-220.

В. В.

РОБ (A rab) – позоришна игра у 3 раздела. Написао: Еде Сиглигети. Прво извођење у Пешти, 2. VI 1845, у нашој земљи 9. III 1871. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 19. VIII 1973. у Вршцу. Посрбио: Никола Крстић. – Рд. А. Хаџић; Н. Зорић (Лихт), Д. Ружићка (Лихтовица), И. Сајевићка (Адела), Н. Недељковић (Писаревић), А. Лукић (Андра), Ј. Поповићка (Перса), Л. Хаџићева (Јела), Г. Пешић (Апостоловић), Ј. Божовић (Сима), А. Сајевић (Дароци), В. Марковић (Бокали), М. Суботић (Поплавац), Љ. Петровић (Катранази), Ђ. Соколовић (Зелдеши), xxx (Кримар), П. Добриновић (Ђура, Жорж), Г. Пешић (Полицијски чиновник), М. Недељковићка (Нанета). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: ?, Роб, Позориште, НСад 1874, бр. 23, с. 90 – 91.

М. М.

РОБИЈАШЕВА ЋЕРКА (Die Tochter des Herrn Fabricius) – шаљива игра у 3 чина. Написао: Адолф Вилбрант. Прво извођење у Минхену, 13. XI 1872.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 9. III 1885. у Панчеву. Превео: Јован Грчић. – А. Лукић (Ајленштајн), М. Димитријевић (Ролф), Д. Ружићка (Ида Рајнхолдовица), С. Вујићка (Агата Штерновица), М. Димитријевићева (Хуго), Д. Ружић (Фабрицијус), Ј. Добриновићка (Волмутовица), П. Добриновић (Демлер), Љ. Станојевић (Абел), Л. Петровићева (Кета), С. Бркићева (Фридерика), М. Марковић (Перовођа у суду), Б. Рашић (Судски слуга). – Изведено 8 пута.

Обновљено као премијера у СНП 30. XII 1885. у НСаду (под насловом: Фабрицијусова ћерка). – К. Васиљевић (Ајленштајн), В. Миљковић (Ролф), Д. Ружићка (Ида Рајнхолдовица), С. Вујићка (Агата Штерновица), С. Седмакова (Хуго), Д. Ружић (Фабрицијус), Ј. Добриновићка (Волмутовица), П. Добриновић (Демлер), М. Банић (Абел), М. Максимовићева (Кета), С. Бркићева (Фридерика), В. Димитријевић (Перовођа у суду), М. Петровић (Судски слуга). – Изведено 7 пута.

БИБЛ: Адолф Вилбрант, Робијашева ћерка, прев. Јован Грчић, НСад 1889.

ЛИТ: -О-, (Српско народно позориште у Панчеву), Стражилово, 1885, бр. 12, с. 381-383; -ша, 30. 12. „Фабрицијусова ћерка“, позоришна игра у 3 чина од А. Вилбрандта, превео Ј. Грчић, Застава, 1886, бр. 2, с. 2; М. С-ћ, „Фабрицијусова ћерка“, позоришна игра у три чина од А. Вилбрандта, превео Ј. Грчић, Браник, 1886, бр. 1, с. 3; М. С. М., „Фабрицијусова ћерка“, позоришна игра у 3 чина од Вилбранта, у преводу Ј. Грчића, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; М. Д-ћ, „Робијашева ћерка“, позоришна игра у 3 чина од А. Вилбранта, Браник, 1887, бр. 136, с. 4; А-м, Вилбрандтова „Фабрицијусова ћерка“, Застава, 21. I 1890; О., Фабрицијусова ћерка, Позориште, НСад 1890, бр. 5, с. 19; Ј. Хр(аниловић), Фабрицијусова ћерка, Позориште, НСад 1896, бр. 28, с. 110-111.

В. В.

РОБИНСОН КРУСО – комад у 4 чина. Написао: Никола Трајковић.

Прво извођење у СНП 6. V 1951. у НСаду. – Рд. М. Васиљевић, сц. Б. Дежелић, муз. сарадник Д. Жупанић, игре увежбала М. Олењина; Л. Богдановић (Крусо), Б. Богдановић (Робинсон), Д. Обрадовић (Ив), Љ. Секулић (Ана), П. Вујовић (Џон), Ј. Силајџић (Џек), М. Тополовачки, Ј. Душановић (Петко), Ф. Живни (Диња), С. Шалајић (Лубеница), У. Рајчевић (Фернандо), Д. Балтић (Себастијано), С. Нотарош (Морнар), М. Шилић (Том), М. Миладиновић (Дик), Ј. Милановић (Теди), Тошица Поповић (Сам), М. Коџић (Вила), Живорад Митровић (Бимбо). – Изведено 5 пута, глед. 1531.

БИБЛ: Никола Трајковић, Робинсон Крусо, комад у 4 чина, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 473.

ЛИТ: А-м, „Робинзон Крусо“ у преради Н. Трајковића, НС, 1. V 1951.

Ј. М.

РОГОЊА – шала у 3 чина. Написали: А. Глингер и Ото Таусиг.

Прво извођење у нашој земљи у НПДб 10. X 1936. у Крагујевцу. Преводилац непознат. – Рд. А. Рашковић, сц. М. Шербан; А. Рашковић (Флориан Кауцки), И. Јовановићка (Герта), Ј. Петричић (Др Фриц Мајер), Б. Јовановић (Др Стелцер), Г. Николић (Херберт граф Сенау), М. Петровићева (Франциска), С. Савић (Јулиус), Ц. Јакелић (Урбан), З. Тодоровићка (Хелена), З. Николићка (Госпођа Вагнер), П. Милосављевић (Др Кац), С. Бурја (Судија), В. Савић (Судски деловођа), М. Мирковић (Судски слуга). – Изведено 10 пута.

ЛИТ: А-м, Народно позориште Дунавске бановине гостује са успехом у Крагујевцу, Дан, 1936, бр. 249, с. 3; А-м, Успела премијера „Рогоње“, Дан, 1936, бр. 302, с. 8; А-м, Кратак осврт на неколико последњих представа, Покрет, НСад, 1937, бр. 1, с. 8; М. Хћ, Глингер и Таусиг: Рогоња, Суботичке новине, 1937, бр. 20, с. 2.

В. В.