РАШИЋ Бранко Александар – драмски глумац (Вршац, 1861 – Загреб, 18. IX 1902). Синовац глумца Николе Рашића (в), брат глумице Савете Рашић-Димитријевић (в). Први пут је ступио на сцену 1881. у СНП у НСаду и у њему играо до 1884, када га је, незадовољан платом, напустио, али се опет у њега вратио 1885. Од 1886. је био члан ХНК у Згбу, где је дуже време радио и као службеник у „Народним новинама“. Тумачио је углавном епизодне улоге.

УЛОГЕ: Мођороши (Пера Сегединац), Радоје (Максим Црнојевић), Ланселот Гобо (Млетачки трговац), Алфред (Прилепчиво), Ставра (Вампир и чизмар), Гулцбах (Марија и Магдалена), Слуга (Окаљано поштење).

ЛИТ: (Ј.) Г(рчић), Максим Црнојевић, Позориште, НСад 1882, бр. 32, с. 126; М. Д-ћ, Пера Сегединац, трагедија из повеснице српске у пет чинова, написао др Лаза Костић, за српску позорницу удесио А. Хаџић, Позориште, НСад 1882, бр. 42, с. 165-180.

Б. С. С.

РАШИЋ Никола – драмски глумац (Земун, 4. VII 1840 – Нови Сад, 1878). Почео је у једној дилетантској трупи у Вршцу. У СНП је ангажован 26. I 1863. и у њему је остао до 1868. Од 1868. до 1871. је био члан НП у Бгду, од 1871. до 1873. је поново у СНП, од 1874. до 1875. у путујућој дружини Ђорђа Пелеша и од 1876. до 1877. трећи пут у СНП. Био је, уз Нестора-Нецу Недељковића, несумњиво најомиљенији комичар у Бгду и врло популаран код војвођанске публике за време боравка у СНП. Довољно је било „само да ступи на бину, па да се публика грохотом насмеје“, писао је један рецензент 1877. Вешт у реалистичној карактеризацији комичних ликова, са наклоностима ка карикирању, као и Недељковић, и јефтиним ефектима, којима се допадао широј публици, „имао је ванредног дара за приказивање нижих комичних улога, а лепу је способност показао и као представљач комичних карактера“, истицао је други новосадски рецензент 1874. Он и Неца Недељковић били су главни и најпријатнији комични забављачи српске публике 70-их и 80-их година XIX века.

УЛОГЕ: Ранко (Смрт Стефана Дечанског), Ставра (Вампир и чизмар), Никица (Стари бака и његов син хусар), Цветко (Војнички бегунац), Радоје (Максим Црнојевић), Грга (Граничари), Нотарошев писар (Школски надзорник), Милан (Пркос), Ван Бет (Цар Петар Велики као лађар), Жан (Муж у клопци), Калуђер (Разбојници), Лука (Гушче буковачко), Јоаким Сапун (Честитам), Тошица (Избирачица), Брица (Саћурица и шубара), Леонардо (Јелисавета), Иван (Девојачки завет), Кувар (Нашла врећа закрпу), Бусоније (Последње љубавно писмо), Мартин (Госпође и хусари), Бернхарди (Ултимо).

ЛИТ: А-м, Србско народно позориште, Даница, 1863, бр. 45, с. 718; А-м, У недељу, 29. дек.: „Смрт краља Дечанског“, Србски дневник, 31. XII 1863; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 2, с. 44-45; М. Р., У Модошу, 10. септембра, Застава, 1867, бр. 87, с. 2; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 31, с. 742-743; Б., „Војнички бегунац“, Позориште, НСад 1872, бр. 33, с. 135; С., У суботу 16. децембра дават је „Пркос“, Народ, НСад 1872, бр. 21, с. 4; Б., „Граничари“, Позориште, НСад 1873, бр. 3, с. 10-11; А-м, Српско народно позориште, Вршчанин, 1873, бр. 2, с. 3; М. Полит-Десанчић, Беседа, Застава, 1878, бр. 137, с. 2; Л. Дотлић, 80-огодишњица Народног позоришта у Београду, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 388; Др З. Петровић, Понешто о Рашићима, Позориште, НСад 1972, бр. 1, с. 16-17.

Б. С. С.

РАШИЋ-ДИМИТРИЈЕВИЋ Савета – драмска глумица (Слатина, 1860 – Нови Сад, 28. VII 1885). Сестра глумца Александра Бранка Рашића (в) и прва жена глумца Мише К. Димитријевића (в). Први пут је ступила на сцену 1878. у путујућој дружини Ђорђа Пелеша, у којој је играла до краја 1879. Почетком јануара 1880. ангажована је у СНП на упражњено место Љубице Зорић (в) и у њему остала до смрти, 1885. Истакла се као даровита драмска и карактерна глумица и нарочито као изврсна певачица у комадима с певањем.

УЛОГЕ: Жена (Ђурађ Бранковић), Нина (Очина маза), Јула (Рат у мирно доба), Женевјева (Две сиротице), Аделсхајмовица (Ловорика и просјачки штап), Јелка Чизмићева (Сеоска лола), Улрика (Наше жене), Диксонова (Библиотекар), Ленка (Стари бака и његов син хусар), Ана (Наши робови), Шарлота (Госпођа од Сен-Тропеза), Маргарита (Марија Стјуартова), Перса (Саћурица и шубара), Сузана (Сиротињски адвокат), Бароница (Адријена Лекуврерова), Милева (Еј, људи, што се не жените).

ЛИТ: -k, Szerb színház, Torontal, Велики Бечкерек 1880, бр. 18, с. 3; Н., Једна успела комедија, Родољуб, Сомбор 1881, бр. 1, с. 6-7; Г., Српско народно позориште, Јавор, 1882, бр. 5, с. 157-160; -ћ, Вршац, 22. 1. „Ловорика и просјачки штап“ од Холтаја, Застава, 1883, бр. 47, с. 1; А-м, Из народног позоришта, Српство, Вршац 1883, бр. 15, с. 3; М. С(ави)ћ, Наше жене, Позориште, НСад 1884, бр. 3. с. 10-11; М. С(ави)ћ, Библиотекар, Позориште, НСад 1884, бр. 19, с. 74-75; А-м, Савета Димитријевићка, Позориште, НСад 1885, бр. 13, с. 47; А-м, Савета Димитријевић, рођена Рашићева, Стражилово, 1885, бр. 30, с. 960.

Б. С. С.

РАШИЋ-РАДУЛОВИЋ Милева – драмска глумица (Земун, 14. X 1844 – Београд, 15. X 1909). Девојачко презиме јој је Мишковић. Први супруг јој је био глумац Никола Рашић (в), а други познати београдски лекар др Радуловић. Основну школу завршила је у Земуну. У СНП је дошла из вршачког дилетантског друштва, октобра 1862. одиграла волонтерски Катицу у Молијеровим Помодаркама, а 1. II 1863. примљена је у стални ангажман; 30. X 1868. прешла је у НП у Бгду. Од 1871. до 1874. била је чланица ХНК у Збу, одакле је у два маха, 1872. и 1873, гостовала у Бгду. У сезони 1874/75. наступала је у путујућој дружини Ђорђа Пелеша, а од октобра 1875. је поново ступила у НП у Бгду и у њему остала до краја своје глумачке каријере, где је била једна од најцењенијих глумица. За време српско-турског рата 1876/77. била је на фронту као добровољна болничарка. 25-огодишњицу свог уметничког рада прославила је 17. I 1889. улогом Баба-Хрке у комичној оперети Врачара, а 30. III 1899. 35-огодишњицу као Госпођа Бонивар у Дуплој пуници. Одликована је Орденом Светог Саве V и IV реда. Била је узорна у уметничкој и радној дисциплини, свестрано брижљиво студиозна, стваралачки увек лепо надахнута и по природи динамична, изразито реалистична и природна карактерна и комична глумица, у свакој улози нова, инвентивна, оригинална, типски и изражајно занимљива, способна да игром испуни сцену, живећи на њој у пуној мери и истинито. Она је на сцену у игри увек доносила нове, необичне и занимљиве уметничке садржаје. Рецензент Драгомир Јанковић истицао је још 1889. са одушевљењем да не зна „за другу глумицу и глумца овде који би се могли изједначити с њом у савршено натуралистичкој игри. Дајте јој било коју улогу, она ће начинити од ње нешто пријатно и оригинално“. Она је, сем тога, певала лепим и јаким алтом у оперетама и у комадима с певањем и била врло запажена поред истакнуте певачице Марије Цветићке. Д. Јанковић ју је хвалио као прототип домородне „субрете која себи нема равне“.

УЛОГЕ: Катица (Помодарке), Мајсторица (Вампир и чизмар), Мекићка (Војнички бегунац), Соколовићка (Инкогнито), Пуница (Пркос), Ана (Шаран), Сељанка (Стари бака и његов син хусар), Марта (Низ бисера), Драгићка (Први састанак), Мати Барбо (Цврчак), Јевросима (Ђурађ Бранковић), Доња Леонсија (Лек од пуница), Госпођа Меније (Париски колотер), Милерова жена (Сплетка и љубав), Едита (Доктор Робен), Влајко (Зидање Раванице), Фатима (Миљко Мрконић).

ЛИТ: А-м, У четвртак 11. октобра: „Помодарке“, весела игра од Молијера, превео Л. Телечки, Јавор, 1862, бр. 30, с. 240; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1863, бр. 16, с. 253; А-м, Радња око народног позоришта. Седница позоришног одсека, Србски дневник, 23. V 1863; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1863, бр. 37, с. 592; А-м, Винковци, у уторник 7. јулија „Вампир и чизмар“, Србски дневник, 19. VII 1864; А-м, 28. децембра „Шаран“ од Ј. Јовановића, Србобран, НСад, 30. XII 1864; А-м, Србско народно позориште, Матица, 1865/66, бр. 2, с. 44-45; А., Гостовање Српског народног позоришта у Београду, Србија, Бгд, 1867, бр. 39, с. 1; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 20, с. 472; А-м, Грађа за историју србског позоришта, Застава, 1874, бр. 6, с. 2; А-м, Прослава 25-годишњег глумовања М. Радуловићке, Позориште, НСад, 1889, бр. 4, с. 15; А-м, 35-годишњица Милеве Радуловићке, Позориште, НСад, 1899, бр. 4, с. 30-31; Л. Дотлић, 80-огодишњица Народног позоришта у Београду, ЛМС, 1949, књ. 364, с. 388; Извештај Јована Ђорђевића о стању у Српском народном позоришту 1865. г., ЛМС, 1959, књ. 384, с. 364; Др З. Петровић, Понешто о Рашићима, Позориште, НСад, 1972, бр. 1, с. 16-17.

Б. С. С.

РАШКОВИЋ Александар – драмски глумац и редитељ (Крагујевац, 2. X 1882 – Београд, 2. IV 1955). Завршио је три разреда гимназије и подофицирску школу у Крагујевцу. Активно је учествовао у балканским ратовима и у Првом светском рату; Други светски рат је провео у немачком заробљеништву у Нирнбергу и Хамелбургу, где је и играо у логорском позоришту. Први пут је ступио на сцену 1906. у нишком позоришту „Синђелић“. Од 1907. до 1912. био је ангажован у позоришним трупама Фотија Иличића, Петра Ћирића, Ђоке Милинковића, Љубомира Мицића и Михаила Марковића. Од 1912. до 1914. наступао је у Повлашћеном позоришту „Јоаким Вујић“, од 1919. до 1924. у НП у Скопљу, одакле је децембра 1923. гостовао у СНП у улози Стонберија у Фауну. Од 1925. до 1927. је био ангажован у СНП у НСаду, 1928. у Градском позоришту у Лесковцу, од 1929. до 1930. у НП у Пожаревцу, где је неко време био редитељ и управник, од 1930. до 1933. у НП у Сарајеву, од 1934. до 1935. у НП у Бањој Луци, од 1935. до 1936. у НП у Крагујевцу и од 1. VIII 1936. до 31. VII 1939. у НПДб. Тридесетогодишњицу свога уметничког рада прославио је 6. II 1936. у Крагујевцу као Големанов у истоименом комаду Стефана Костова. Четири пута је одликован Златном медаљом за храброст. Тумачио је драмске, највише карактерне и комичне улоге. Био је врло брижљив у карактеризацији улога, одмерен, реалистичан и природан у изразу, с правилном дикцијом. Ликове из Нушићевог репертоара и уопште из патријархалног света и из прошлости тумачио је с тачним осећањем и схватањем духа доба.

РЕЖИЈЕ: Осма жена, Игра смрћу, Мамон, Рогоња, Два цванцика, Светски рат, Пучина, Ђидо.

УЛОГЕ: Дебелијан (Љубомора), Директор банке (Голгота), Селимбег (Зулумћар), Ивковић (Народни посланик), Никола (Душе), Матије (Покојни Тупинел), Моншаблон (Микета и њена мати), Маринко (Ђидо), Реб-Еље (Бог освете), Хаџи Тома (Коштана), Милић (Мамон), Јеротије (Сумњиво лице), Енгстранд (Авети), Кусовкин (О туђем хлебу), Спитиг (Карлова тетка), Човек с ногом (Пут око света), Лилиом (Лилиом), Алади (Игра у дворцу), Павле (Плава лисица), Јелић (Пуковник Јелић), Војвода Брана (Војвода Брана), Баркер (Антонија), Гроф Траст (Част), Др Доминик Цибула (Матура), Флоријан Кауцки (Рогоња), Брујер (Контушовка), Сибин Мајсторовић (Силе), Игнац Глембај (Господа Глембајеви), Хлестаков (Ревизор), Потпуковник Петар (На леђима јежа), Обрст Срнић (Граничари), Господин Ђурић (Покојник).

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, Гостовање г. А. Рашковића, Застава, 19. XII 1923; В., У недељу је приказан „Зулумћар“ од Ћоровића у три чина, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 12, с. 4; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица 1926, бр. 33, с. 4; (h. j.), Mammon, Bácsmegyei Napló, 1. V 1926; А-м, „Покојни Тупинел“, Банатски гласник, Велики Бечкерек 1926, бр. 19, с. 3; С. С(екулић) Ц(еца), Новосадско позориште на гостовању у Сомбору, Застава, 1927, бр. 4-5, с. 3; К. Николић, „Игра смрћу“ од Аверченка – комедија у 3 чина, Нови Сад 1928, бр. 39, с. 5; А-м, „Бог освете“, Застава, 1928, бр. 232, с. 2; А-м, Трупа Друштва за СНП Нови Сад у Вршцу, Војводина, Вршац 1928, бр. 4-6, с. 2; С. Фишлер, Премијера „Част“ од Хермана Судермана, Дан, 1936, бр. 125, с. 5; А-м, Ладислав Фодор и његова „Матура“, Позориште, НСад 1936, бр. 2, с. 7-9; А-м, Ћосић-Динић: „Силе“, Дан, 1936, бр. 302, с. 4, бр. 303, с. 8; С. Динчић, Ликвидација глембајевских трансакција, Дан, 1937, бр. 19, с. 4; С. Динчић, Велики успех Гогољевог „Ревизора“ у режији художественика г-ђе Вере Греч и г. Поликарпа Павлова, Дан, 1937, бр. 39, с. 8; А-м, Гостовање Народног позоришта у Суботици, Невен, Суботица 1937, бр. 15, с. 2; С. П., Портрети у светлу уметности, Банатска пошта, Петровград 1938, бр. 117, с. 3; М. В., Заслужни глумци, Банатска пошта, Петровград 1938, бр. 119, с. 2; Мед., „Ђидо“, Дан, 1939, бр. 4-6, с. 6;  В., Позориште, Наше слово, Суботица 1939, бр. 244, с. 4.

Б. С. С.

РАШКОВИЋ Михаило А. – преводилац. Његов превод веселе једночинке Артура Вајнга Пинера Судија у неприлици (The magistrate) СНП је изводило 1903.

РЂАВА ЖЕНА – весела игра у три чина. Написао: Јанош Бокаи.

Прво извођење у нашој земљи у НПДбС 28. XI 1939. у Сенти. Превео: Жарко Васиљевић. – Рд. Ђ. Козомара, сц. М. Шербан; К. Бабић (Вера Нађ), А. Мајценовић (Ема Бодор), Р. Гојкић (Карло Бодор), М. Верешчагина (Јозефина), В. Милин (Господин Вари), Љ. Лазарева (Госпођа Вари), А. Милосављевић (Каролина), К. Сибирјакова (Алиса), З. Чокановић (Терка). – Изведено 11 пута.

Прво извођење у ДНП 24. VIII 1942. у Панчеву (под насловом Рђава девојка). – Рд. Ђ. Козомара, сц. М. Шербан; Љ. Раваси (Вера Нађ), А. Мајценовић (Ема Бодор), Р. Гојкић (Карло Бодор), М. Верешчагина (Јозефина), В. Милин (Господин Вари), Т. Јеремић (Госпођа Вари), К. Игњатовић (Каролина), И. Душановић (Алиса), З. Деспотовић (Терка). – Изведено 6 пута.

В. В.

РЕБАЦ-САВИЋ Аница в. САВИЋ-РЕБАЦ Аница

РЕБЕЗОВ Владимир – сценограф (Смедерево, 23. VIII 1921 – Зрењанин, 12. XII 2003). Потиче из руске емигрантске породице. Завршио је Школу за примењену уметност, а 1942. Академију примењених уметности у Бгду. На Академији је учио сликарство код Ивана Табаковића, а знање о сценском простору код Миленка Шербана. Припадао је првој генерацији школованих сценографа код нас. По завршетку студија отишао је у Панчево, у ДНП, где је упознао своју будућу супругу, глумицу Љиљану Животић (в), са којој је 1958. прешао у НП „Тоша Јовановић” у Зрењанину. Пре одласка у Зрењанин, 1956-1958, радио је у НП у Бгду. За време свог радног века урадио је скоро 300 сценографија, већином у Зрењанину, где је приредио и нацрте за костиме за око 50 представа. После рата је као сценограф у СНП гостовао два пута. Више сценографских решења урадио је за телевизију, као и за филм Гласам за љубав. Био је члан Удружења ликовних и примењених уметника Војводине и уметничке колоније „Ечка”. Приредио је више самосталних изложаба сценографија и слика, а излагао је и на многим групним изложбама. За њега је сценски простор увек био отворен за нова ширења, нова тражења и изналажења модернијих решења. Код свих сценографија проналазио је и истицао оно што је карактеристично за задату представу, редуковао је сувишне детаље, а ликовношћу је увек истицао суштину представе. Више пута је награђиван за свој уметнички рад. На Сусрету војвођанских позоришта освојио је награде за сценографију за представе: Малограђани (1959), Ожалошћена породица (1963), Командант Сајлер (1967), Крмећи кас (1971), Буба у уху (1972), Стефан Дечански (1975) и Ревизор (1978). Добитник је и Награде Фонда за културу Зрењанина за представу На зеленој реци Чун (1963), Награде на Сусрету луткара за представу Бајка о заробљеној принцези (1969), Награде СИЗ културе Зрењанина (1973), Ордена рада са сребрним венцем (1974), Награда СО Зрењанин (1975), Награде на Сусрету луткарских позоришта за представу Волшебни магарац (1976), Похвале Удружења драмских уметника Србије за представу Бечка шума (1978). Александар Деспенић је 1992. за ТВ НСад у циклусу „У служби Талије” приредио телевизијски портрет Брачни и уметнички пар Ребезов.

СЦЕНОГРАФИЈЕ: Честитам, Буца, Медени месец, Ја сам невин, Риђокоса, Ивањске ватре, Пијаница, Два оца, Луда Велинка, Јунак, Меркаде, Супруга, Мамзел Нитуш, Господар ковница, Две сиротице, Деда на продају, Дивљуша, Дукат на главу, Звонар Богородичине цркве, Зелена улица бр. 13, Ивкова слава, Лажа и паралажа, Љубав, Љубавна писма, Обичан човек, Оде воз, Поноћна серенада, Поћерка пука, Саћурица и шубара, Скапенове подвале, Смучање на суву, Стари Хајделберг, Сунце, море и жене, Угашено огњиште, Урнебес, Хенрик IV, Част, Човек снује, Пут око света, На бунару, Др, Грађанин племић, Потера, Проста девојка, На дну, Избирачица, Зона Замфирова, Београд некад и сад, Вук Бубало, Просјачка опера.

ЛИТ: О. Новаковић, Нушићев „Свет” у Матићевој режији, НС, 1953, бр. 54, с. 3; Л. Дотлић, Сценографија Владимира Ребезова, Позориште, НСад, 1970, бр. 4, с. 14; Владимир Ребезов 1921-2003, Зрењанин–НСад 2004.

М. Л.

РЕВАИ НЕПОМУКИ Јанош (János Révai Nepomuki) – дугогодишњи први лекар Сенте и управник болнице (Пешта, 1836 – Пешта, 1901). Дипломирао је медицину 1860, а 1863. се доселио заувек у Сенту. Стекао је велико уважавање својих мештана и као лекар и својим учешћем у друштвеном животу града. О његовом стручном роду сведоче признања за успешно сузбијање епидемија колере 1886. и 1892/93, а знатне успехе имао је и у сузбијању трахома. Мада је живео у провинцији, трудио се да иде укорак са савременом медицином. Веома рано, пре но што је то законом наложено, завео је вакцинацију против великих богиња и превентивне мере против дифтерије. У мађарским медицинским публикацијама објављивао је стручне чланке, махом из своје терапеутске праксе. Г. 1864. је у пештанском позоришном листу „Szinházi Látcső“ (бр. 50. од 20. II) објавио опширан чланак Szerbmozgalmak a szinmüvészeti terén (Кретања у позоришној уметности код Срба) о СНП, чије је гостовање у Сенти пратио октобра 1863. Чланак је пун фактографских детаља, говори о ансамблу и репертоару, понешто и о процесу оснивања СНП. У закључку је предлог да будимско НП (Népszínház) позове СНП на гостовање током лета 1864. Велика обавештеност аутора и предлог о гостовању дају наслутити да је у овом подухвату Р. Н. имао саветника, по свој прилици Јована Ђорђевића. Овај чланак је први опширнији напис о СНП у мађарској штампи.

Б. Кв