РАСУДОВ М. И. – драмски писац. Његов комад Епидемија изведен је у НП у НСаду 1923.

РАТ У МИРНО ДОБА (Krieg im Frieden) – шаљива игра у 5 чинова. Написали: Густав Мозер и Франц Шентан. Прво извођење у Бечу, 1881, у нашој земљи 25. XI 1881. у НП Бгд.
Прво извођење у СНП 17. I 1882. у НСаду. Превео и прерадио: Бранко Јовановић Муша. – Рд. А. Хаџић; А. Милосављевић (Ђока Спасић), Д. Ружићка (Смиљка), М. Рајковићка (Даница Комаров), Л. Хаџићева (Стевка Берићева), Р. Поповић (Сима Чигрић), Б. Хаџићева (Софија), Т. Лукићка (Јелка), М. Димитријевић (Душан Симић), Д. Ружић (Гавра Јаснић), П. Добриновић (Макса Недић), М. Хаџи-Динић (Пера Пилулић), В. Поповић (Цветко), Ђ. Јовановић (Јован), С. Димитријевићка (Јула), Д. Адамовићева (Перса).
Премијера у СНП 11. III 1884. у НСаду. – Рд. Д. Ружић; А. Милосављевић (Спасић), Д. Ружићка (Смиљка), М. Рајковићка (Даница), Љ. Динићка (Стевка), Д. Ружић (Чигрић), Ј. Добриновићка (Софија), Л. Хаџићева (Јелка), А. Лукић (Драгић), М. Димитријевић (Симић), М. Барбарић (Јаснић), П. Добриновић (Недић), М. Хаџи-Динић (Пилулић), М. Марковић-Мика (Цветко), И. Станојевић (Јован), Т. Лукићка (Јулка), Л. Петровићева (Перса).
Премијера у СНП 12. XI 1887. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; А. Милојевић (Спасић), Д. Ружићка (Смиљка), М. Максимовићева (Даница), З. Милојевићка (Стевка), С. Лукин-Лазић (Сима), Ј. Добриновићка (Софија), С. Миљковићка (Јелка), А. Лукић (Драгић), В. Миљковић (Симић), Д. Ружић (Јаснић), П. Добриновић (Недић), К. Васиљевић (Пилулић), С. Кестерчанек (Цветко), В. Димитријевић (Јован), Д. Николићева (Јула).
Премијера у СНП 23. XII / 4. I 1895. у Панчеву (под насловом Рат у миру). – Рд. П. Добриновић; Ј. Душановић (Спасић), Д. Ружићка (Смиљка), М. Марковићка (Даница), С. Бакаловићка (Стевка), Д. Спасић (Чигрић), М. Тодосићка (Софија), Ј. Весићева (Јелка), А. Лукић (Драгић), М. Марковић Мика (Симић), Ј. Тодосић (Јаснић), П. Добриновић (Недић), К. Васиљевић (Пилулић), Т. Илић (Цветко), Ј. Жикић (Јован), Д. Васиљевићка (Перса), Д. Весићева (Јула). – Од 1882. до 1899. изведено најмање 19 пута.
ЛИТ: А-м, „Рат у мирно доба“, шаљива игра у 5 чинова по Шентану и Мозеру, Застава, 1882, бр. 11, с. 2; М. С(ави)ћ, „Рат у мирно доба“, Позориште, НСад 1882, бр. 39, с. 155; С. М., Рат у мирно доба, Позориште, НСад 1882, бр. 42, с. 183; (#), „Рат у мирно доба“, шаљива игра, Српско коло, НСад 1884, бр. 20, с. 4; -О-, „Рат у мирно доба“, шаљива игра у 5 чинова од Мозера и Шентана, Браник, 1887, бр. 136, с. 3–4; М. Д., „Рат у мирно доба“, шаљива игра у 5 чинова, по нем. од Мозера и Шентана, прерадио Бранко Јовановић, Весник, Панчево 1893, бр. 8, с. 2; Ј., Рат у миру, Позориште, НСад 1895, бр. 42, с. 167.

Л. Д.

РАТНА ЖЕНА – шала у 1 чину. Написао: Миладин Величковић

Свињарев.

Праизвођење у НП у НСаду 19. VI 1919. (са једночинком Јазавац пред судом). Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

В. В.

РАХМАНОВА Л. – драматизатор. Заједно са З. Јуткевичем драматизовала је роман Фјодора Михајловича Достојевског Понижени и увређени. Ова је драматизација изведена у СНП 1959. Не треба је мешати са драмским писцем Леонидом Рахмановим.

РАЦ Јован – солист оперског оркестра, прва виолина (Суботица, 19. VIII 1924 – ?). Завршио је Средњу музичку школу у Суботици 1946, где је и предавао 1947. Од 1. II 1949. до 31. VII 1949. био је члан оркестра СНП, затим је био ангажован у новосадском Јодном купатилу, па у Радио-НСаду и поново у СНП од 1. X 1952. до 15. XII 1956, потом по други пут у Радио-НСаду, па опет у СНП од 1. IX 1961. до 30. IX 1965, сад као солист у оркестру, односно „концертмајстер“. До 31. VIII 1967. био је запослен у хотелским предузећима у Опатији, Ријеци, Пули, Задру и Бањој Луци, а од 1. IX 1967. до 31. I 1973. по четврти пут је био члан оркестра СНП.

В. В.

РАЦ Коломан – преводилац (Вараждин, 19. IX 1863 – Загреб, 23. I 1937). Гимназију је завршио у Вараждину, а Одсек класичне филологије на Универзитету у Згбу (1885). Службовао је као наставник и професор у гимназијама у Госпићу (1885-1890) и Згбу (1890-1895), потом у Доњоградској (1895-1896) па у Горњоградској гимназији у Згбу (1896-1916). После Првог светског рата реактивиран је 1918. као професор у Првој мушкој реалној гимназији у Згбу (1919-1922), те директор Друге класичне гимназије (1922-1925). Нарочито се истакао као преводилац са грчког и латинског језика инсистирајући на изворности превода. Своје преводе из класичних књижевности, као и коментаре и расправе из те области, објављивао је најпре у годишњацима „Извјешће“ Гимназије у Госпићу (1887/88) и „Извјештај“ Доњоградске гимназије у Згбу (1911), затим у часописима „Омладина“ (1919) и „Младост“ (1923-1924, 1926-1932, 1934), а потом и у засебним књигама: Цезаров Галски и Грађански рат, Згб 1897; Живот старих Грка, Згб 1902; Избор из списа Ксенофонтових, Згб 1910; Ђела Платонова, Згб, књ. I 1915, књ. II, 1975; Избор из дјела Овидијевих, Згб 1919. Значајан је као писац предговора и коментатор књига Вергилије: Енеида (Згб 1896) и Дјела П. Вергилија Марона (Згб 1932) – обе у преводу Томислава Маретића. Са др С. Сркуљем издао је Documenta historiam Croaticam spectantia (Згб 1909); познат је и као приређивач (другог издања) књига С. Сенца: Примјери из грчке књижевности (Згб 1909) и Примјери из  римске кљижевности (Згб, 1910), у које је уносио своје преводе, као и у дела С. Сркуља Извори за повијест (Згб, св. I 1910, св. II 1911). Најзад, приредио је Антологију старе лирике грчке (Згб 1916) и Избор из старе књижевности кршћанске (Згб 1917, са Ф. Ласманом). Његов превод Софоклове трагедије Едип изводило је Н-Оп 1932.

БИБЛ: Софоклове трагедије, у прози Згб 1895, у стиху Згб 1913; Есхилове трагедије, Згб 1918; Еурипидове драме, Згб, I 1919, II 1920, III 1960; Аристофанове комедије, Згб 1947; Плаут: Изабране комедије, Згб, I 1951, II 1959.

ЛИТ: -р, Софокло у хрватском приеводу, Народне новине, 1896, бр. 39, с. 4-5; В., О три пријевода Софоклова Краља Едипа, Дело, 1897, књ. XIII, с. 161-170; М. Касумовић, Пријевод Софоклових трагедија (Коломан Рац), Савременик, 1914, бр. 4, с. 226; Пастушкин (А. Будал), Софоклове трагедије, прев. Коломан Рац, Љубљански звон, 1914, бр. 3, с. 152; Д. Грденић, Коломан Рац (1863-1937), Гласник Југословенског професорског друштва, 1936/37, књ. XVII, с. 505-510; Н. Мајнарић, Наши преводиоци античких писаца: 1. Коломан Рац, Жива антика, 1951, бр. 1.

Ђ. П.

РАЦ Тереза – члан оперског хора (Хртковци, 15. I 1919 – Сремска Митровица, 26. XI 1982). Завршила је основну школу 1936. у НСаду и три разреда Средње музичке школе (Одсек за соло певање) 1953. у НСаду. Од 1. VII 1948. до 31. III 1949. радила је у новосадском предузећу „Ново дело“, а од 1. IV 1949. до смрти непрекидно је била члан оперског хора СНП, наступајући повремено и у малим солистичким улогама.

УЛОГЕ: Мерцедес (Кармен).

В. В.

РАЦКОВ Иванка – позоришни критичар (Кикинда, 27. XII 1907 – Суботица, 3. VII 1982). Основну школу и гимназију завршила је у Кикинди (1926). Дипломирала је 1931. на Филозофском факултету у Бгду. Као гимназијски професор предавала је српскохрватски језик и књижевност у НСаду, Сенти, Бечеју, Кикинди, Великом Градишту и Суботици, а неколико г. је била и лектор за српскохрватски језик у Печују. Почетком Другог светског рата протерана је у Кикинду, у којој је живела све време окупације испомажући се давањем приватних часова. Од 1945. до 1950. била је директор Економске школе у Кикинди, а потом, до пензије, професор Учитељске школе у Суботици, где је после тешке болести и умрла; сахрањена је на новосадском Новом гробљу. Добитник је Октобарске награде Града Суботице (1964) и Дипломе Заједнице професионалних позоришта Војводине (1980). Захваљујући угледу који је стекла као професор и педагог, али и знању језикā народности, Р. је аутор једанаест уџбеника српскохрватског језика и књижевности за ученике средњих школа са мађарским и румунским наставним језиком. Приповетке, књижевне и позоришне критике почела је да објављује после Другог светског рата, најпре у часопису „Руковет“, а потом у „Суботичким новинама“, „Дневнику“, новосадском „Позоришту“, „Сцени“ и „Багдали“. Изузетно ценећи дело глумца, мисао аутора али и осталих стваралаца представе, знала је да, као позоришни критичар, до одушевљења узвиси напоре свакога од њих. Пратећи, као дугогодишњи позоришни критичар, домашаје суботичког НП, многобројних фестивала аматерских позоришних друштава, Сусрета професионалних позоришта Војводине, Стеријиног позорја или БИТЕФ-а, умела је, увек бележећи утиске са представа и разговора за округлим столовима критике, да у своје небројене свеске запише оне квалификативе глумаштва који су се, раније или касније, очитавали као прави. Била је радо виђен гост многих глумачких породица. Глумци су је поштовали, волели и исповедали јој се, без обзира што их је, колико сутра, стизала њена прекорна али праведна критичка реч. Знатижељна духа, никад се није везивала само за средину у којој живи и ради. Резултат тога су њени многобројни истраживачки написи о гостовањима СНП од 1862. до 1914. у Суботици, па Н-Оп 1928-1933, Новосадске опере и оперете, Секције НПДб, те Војвођанског односно СНП у суботичкој регији. Само у листу СНП „Позориште“ објавила је око шездесет написа, критика и прилога о позоришном животу Војводине.

БИБЛ: Гостовање Новосађана у Суботици у јесен 1944, Позориште, НСад, 1971, бр. 9, с. 14; Нова драмска дела, Позориште, НСад, 1973, бр. 8, с. 11; То је онај живот (приповетке), Суботица 1974; Зграда с коринтским стубовима, Позориште, НСад, 1975, бр. 7, с. 9; Две праизведбе и две књиге, Позориште, НСад, 1977, бр. 7, с. 9; Из новосадског позоришног круга, Позориште, НСад, 1977, бр. 10, с. 9; Из позоришног албума Суботице, Суботица 1977; Не „Какво позориште хоћемо данас“ већ „Какво позориште тражи данас“, Сцена, 1977, бр. 3, с. 61-62.

ЛИТ: А-м, Иванка Рацков, Дневник, 6. VII 1982.

М. Р.

РАЦКОВИЋ Михаило – драмски глумац; рођен је 1832; изгледа да му је право презиме било Рац. Први пут је ступио на сцену у позоришној дружини Јована Кнежевића и у њој наступао од фебруара 1860. до 15. VI 1861. Био је један од потписника молбе коју су чланови Кнежевићеве дружине упутили СНП да се прими покровитељства над дружином. Примљен је у СНП 16. VII 1861, његов редован члан постао је 16. VI 1862, а већ почетком 1863. прешао је у београдску позоришну дружину која се спремала да оснује стално НП у Бгду. У тој дружини је остао само две сезоне, а онда му се губи траг, јер је, највероватније, потпуно престао да се бави позориштем. Као глумац није био нарочито запажен. Играо је епизодне улоге.

УЛОГЕ: Петар (Кир Јања), Дервиш (Ајдук Вељко).

ЛИТ: А-м, У Новоме Саду, 18. јунија, Србски дневник, 20. VII 1862; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1862, бр. 1, с. 15.

Б. С. С.

РАШИЋ Алекса – глумац. Члан СНП био је само неколико месеци 1880.

ЛИТ: А-м, Записник Главне скупштине Друштва за Српско народно позориште, држане у Новом Саду 14. јуна 1880. год., Застава, 1880, бр. 103, с. 1, бр. 104, с. 2, бр. 106, с. 3.

В. В.