РАКОВСКИ Тибор (Tibor Rakovský) – драмски редитељ (Злате Моравце, Чехословачка, 21. XI 1922 – Братислава, 29. XII 1982). Завршио је гимназију и студирао на Правном факултету Универзитета Коменског у Братислави. Већ у средњој школи, а нарочито као студент, интересовао се за позоришну уметност, којој се коначно и посветио. Позоришну каријеру је започео као глумац (1945) у НП у Братислави (Slovenské narodné divadlo). Убрзо се определио за режију и као драмски редитељ остао је веран своме матичном позоришту кроз цео радни век. Истовремено је, од 1965. до 1967, био ангажован и као стални редитељ телевизије у Братислави. Имао је солидно музичко и књижевно образовање, што му је омогућило да се, повремено, бави оперском режијом и књижевно-поетским реситалима. Осим рада у многим позориштима своје земље, гостовао је као редитељ у Мађарској, Пољској и Југославији. За свој уметнички рад добио је многобројна признања: 1970. постао је лауреат државне награде Клемента Готвалда, а 1981. је стекао звање Заслужног уметника. За своје режије у СНП добио је Специјалну похвалу на 21. Сусретима војвођанских позоришта (1971, Наш град) и Специјално признање на 29. Сусретима војвођанских позоришта (1979, Коме откуцава часовник). У СНП је режијски поставио четири драмске представе: 1970. Поглед с моста А. Милера, 1971. Наш град Т. Вајлдера, 1972. Добри војник Швејк Ј. Хашека и 1979. Коме откуцава часовник О. Захрадника. У свим овим режијама испољио је одлике врсног редитеља и организатора представе: јасну и чврсту режијску концепцију, студиозну анализу драмског дела, ваљан избор сарадника и зналачку поделу улога, стваралачки рад на пробама, логичан мизансцен, стилски чисту а ритмом добро вођену драмску радњу – што је доприносило да Р. представе достигну висок уметнички домет и буду радо гледане. О томе сведочи и велик број награда које су за глумачка остварења освојили чланови СНП са представама у његовој режији.

ЛИТ: А-м, Поглед из позоришта. Наш гост: Тибор Раковски, Дневник, 13. I 1970; В. У(рбан), Савремени човек и хаос, Дневник, 13. II 1970; М. Кујунџић, Сицилијанци у Бруклину, Дневник, 5. II 1970; А. Деспенић, Позориште: „Поглед с моста“ или мост ка гледаоцима, Индекс, 18. II 1970; М. Петковић, Тренутак са редитељем, Позориште, НСад, 1970, бр. 5; М. П., Редитељ Тибор Раковски, Дневник, 17. XII 1970; А-м, Тибор Раковски редитељ (Братислава Живот и смрт), Дневник, 6. I 1971; В. Миросављевић, Дело необично као живот, Дневник, 15. I 1971; С. Божовић, Гледа се лако – памти дуго, Вечерње новости, 19. I 1971; Л. Геролд, Szerelem, házasság, halál, Magyar Szó, 20. I 1971; М. Кујунџић, Живот и умирање у једном Пејтону, Дневник, 27. O 1971; М. Милорадовић, Идиличне слике и млада гарда, Политика, 9. III 1971; Ј. Ћирилов, Гостовање Српског народног позоришта у Београду, Политика, 6. IV 1971; С. Селенић, Како и шта. Гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Београду, Борба, 6. IV 1971; А-м, Какав је човек Швејк, Дневник, 19. I 1972; В. Миросављевић, Слатка будала Швејк, Дневник, 23. I 1972; Gy. B(ordás), Švejk az újvidéki színpadon, Magyar Szó, 4. II 1972;  М. Кујунџић, Љупко и хуморно, Дневник, 6. II 1972; С. Божовић, Између комедије и сатире, Вечерње новости, 8. II 1972; М. Кујунџић, Лифт-бој и остали, Дневник, 18. I 1979; В. Мићуновић, Прича о генерацијама, Политика, 18. I 1979.

Д. В.

РАНКОВИЋ Олга – глумица и певачица. Суботичанка која је, од 1939. до 1941, хонорарно учествовала у драмским и оперским представама НПДб када је оно гостовало у Суботици.

РАНКОВИЋ Светолик – песник, приповедач и романсијер (Моштаница, код Београда, 7. XII 1963 – Београд, 18. III 1899). Основну школу завршио је у селу Гараши (недалеко од Аранђеловца), у којем му је отац био свештеник, а које је сматрао својим истинским завичајем. „Постојбина ми је (тј. где сам одрастао, где ми је очевина и имање) село Гараши, Срез јасенички, Округ крагујевачки“ – писао је. Нижу гимназију и богословију, по очевој жељи, завршио је у Бгду. Оженивши се девојком из угледне трговачке породице, 1884. је заједно с њом отпутовао у Кијев, где је студирао на Духовној академији. О школском распусту 1886. дошао је са женом и дететом у посету родитељима и тада доживео велику породичну трагедију: његовог оца Павла убили су хајдуци, а мајци и сестрама нанели тешке телесне повреде. Када је завршио Кијевску академију понудио се да буде наставник београдске Богословије, али га је министар просвете и вера именовао (1888) за предавача хришћанске науке у Крагујевачкој гимназији. Упркос захтеву Министарства, 1889. је одбио да се запопи. Г. 1890. положио је професорски испит из богословних наука и руског језика; 1892. премештен је у нишку Учитељску школу за катихету „јер је био већ дубоко загазио у радикалне воде“; 1893. постао је професор београдске Богословије, да би 1894. био наименован за вероучитеља Гимназије у Нишу. Тек 1897. је дефинитивно прешао у Бгд, али не у Богословију, како је желео, него за професора Гимназије. Тешко оболео од туберкулозе, током наредне две г. покушао је да се опорави у Гарашима, манастиру Буково и на мору. Све време је писао, отимајући нередиговане странице романа до смрти. Умро је у Бгду, не дочекавши пролеће, као тридесетпетогодишњак. Још као ђак Духовне академије у Кијеву писао је пригодне оде, лирске, поетске и духовне песме, но без већег успеха. Иако је прву причу из паланачког живота, Капетаница, објавио 1885, његовим првим озбиљним делом из области новелистике сматрају се Јесење слике („Отаџбина“, 1892). Без обзира што је многе текстове објавио у „Делу“, „Бранковом колу“, „Искри“, „Слави“, „Звезди“, „Хришћанском веснику“, „Стрељачком гласнику“, „Одјеку“, „Народу“ и крагујевачкој „Потпори“, његова најзначајнија и највреднија дела су романи: Горски цар (писан 1897, објављен као 38. књ. редовног кола Српске књижевне задруге), Сеоска учитељица (штампана 1899. у Коларчевој задужбини) и Порушени идеали (писани пред смрт и објављени као 62. књ. редовног кола Српске књижевне задруге). Писао је и пригодне приповетке за црквене листове (Звонар, нпр.), као и дела намењена богословној књижевности: Упутство за црквено проповедништво, Омилитика, по руским ауторима (1894), и Свештеник и учитељ, њихови односи и задаци у народу (1895). За време студија у Кијеву упознао је и заволео руску књижевност. Изузетно је ценио и поштовао Толстоја-писца, али не и Толстоја философа-мислиоца, чију је Опсаду Севастопоља превео, потом Гогоља и Салтикова-Шчедрина, који у Србији крајем XIX века нису били баш познати. Богослов, накратко либерал, а потом радикал до краја живота, одани поштовалац врхунских вредности оновремене руске литературе, заговорник идеја Светозара Марковића, Р. и личности његових романа – лишене неких, за оно доба важећих, обичајних норми, растрзане између жеља и амбиција, с једне, и животних датости, са друге стране – доспеће на сцену СНП, у режији Радослава Веснића, захваљујући Пецијиној драматизацији Сеоске учитељице. Приказана као комад у пет слика (чинова), који је Петар С. Петровић написао по истоименом Р. роману, Сеоска учитељица је у СНП изведена најпре 2. III 1951. за делегате IX покрајинске конференције КПС за Војводину, а дан касније, 3. III, одржана је њена премијера за грађанство. Суштинска одступања од Р. дела била су повод једној од првих полемика код нас након ослобођења. Непосредно после премијере, Живојин Бошков, тада професор Више педагошке школе у НСаду, објавио је 15. III 1951. у „Нашој сцени“ текст под називом Драматизована „Сеоска учитељица“, на позорници у Новом Саду, у којем, између осталог, каже: „… у преради има и момената који указују на непотребна настојања да се Ранковићев роман посавремени, да се радња романа и карактери и личности подесе према данашњим укусима, да се она социјализирају, ако се тако може рећи. Приређивач је тиме можда желео да угоди жељама наше широке публике, чак и по цену да ствари вулгаризује и да писца романа начини друкчијим но што је. (…) У тој тежњи да комад обоји социјално и политички приређивач је уметао и оно о ’тозиновцима’ ’комунцима’ и штошта друго чега нема у Ранковићевом роману. Речју, приређивач је умногоме изневерио оригинал романа, много мењао и доста додавао, реконструисао и сам конструисао“. На овај текст убрзо је реаговао Петар С. Петровић написом О драматизацији „Сеоске учитељице“ (Одговор Живојину Бошкову), који је „Наша сцена“ објавила у два наставка, 15. IV и 1. V 1951, у којем Пеција поред осталог пише: „Приступајући драматизацији, позабавио сам се студијом Ранковићевог дела уопште, а Сеоском учитељицом нарочито и посебно. Но, већ при првом читању романа био сам збуњен и поражен: ту сам нашао више анализа не много убедљиве психологије нагона и склоности једне младе девојке, но сликање и изобличавање једног друштвеног система и друштвених односа који су ту психологију условљавали и развијали (…) Посматрајући лик учитељичин у светлости друштвених односа у тадашњој Србији, лик ми је изгледао нереалан, литераран, измишљен. (…) За рачун својих литерарних узора Ранковић је све жртвовао и унаказио. Ранковић је био под великим утицајем руских писаца. Он није био само под њиховим утицајем у погледу избора теме и начина обраде, он им је толико подражавао да је чак и психологију јунака руског романа накалемио на србијанског човека. (Све то је, ипак,) некаква болесна достојевшчина!  (…) Двоумећи се да ли да овакав ’литераран’ материјал, лишен историско-друштвених веродостојности, уобличим, прихватио сам се коначно посла, али усвајајући онај трећи начин сценске обраде романског материјала: да самостално но не и без сваког ослонца на Ранковићев текст и личности, задржавајући извесну карактеризацију и ’мирис’ времена, драматизујем роман и да сва збивања у њему, све карактеристике и поступке јунака – не ’социјализирам’, ’вулгаризујем’, како каже Ж. Бошков, већ да их фиксирам у историско-друштвеним односима. Да кроз поступке личности покушам да осветлим једно друштво, а не да га, кроз лажну психологију, запоставим, игноришем или замаглим. Нисам, дакле, пошао од литерарне ’истине’ Светолика Ранковића, већ од историских чињеница: да учитељски сталеж у Србији крајем последњих деценија прошлог века није био само рад људи који је учио децу писмености, већ низ људи, који је и код одраслих утицао на развијање друштвене и политичке свести; да су учитељи били и свесни борци за права свога народа, расадници, спроводиоци народних идеја (идеја Светозара Марковића), и да су као такви били на удару реакционарних режима. Тако сам се, коначно, разишао са Ранковићевим романом и његовим јунацима, па, добрим делом, и са самом фабулом“. Занимљиво је да је Јован Скерлић, рецимо, Сеоску учитељицу назвао „црном и жалосном сликом једне несрећне жене“, а Велибор Глигорић „експозицијом друштвене стварности села крајем XIX века, која се претвара у сентименталну психолошку драму“. Данас, једино оправдање за дијаметрално супротну презентацију, у односу на литерарни предложак, наслућујемо тек и само у шкртом поднаслову драматизације – „по истоименом роману Светолика Ранковића написао Петар С. Петровић“, као и у жељи аутора да драматизацијом, према сопственим могућностима, прикаже збивања у србијанском селу с краја XIX века.

БИБЛ: Сеоска учитељица, Бгд 1899; Целокупна дела, I, II, III, Бгд 1928; Сабрана дела, I и II, Бгд 1952; П. С. Петровић, Сеоска учитељица, комад у пет слика (чинова), ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 467.

ЛИТ: Ј. Скерлић, Светолик Ранковић, Бгд 1904; А. Гавриловић, Успомене на Светолика Ранковића, Бранково коло, 1912; П. Стевановић, Светолик П. Ранковић, живот и рад, Бгд 1928; А. Хумо, Реализам Светолика Ранковића, Млада култура, 1939, с. 198-204; М. Поповић, Ранковићева „Сеоска учитељица“, Младост, 1947, с. 68-77; Ђ. Јовановић, Прави смисао Ранковићевог песимизма, у: Критике и студије, Бгд 1949; Ј. Скерлић, Историја нове српске књижевности, Бгд 1953, с. 377-379; О. Н(оваковић), „Сеоска учитељица“ од Светолика Ранковића, у драматизацији Петра С. Петровића, НС, 1. III 1951; А-м, Пред премијеру „Сеоске учитељице“, СВ, 2. III 1951; А-м, Са јучерашње премијере „Сеоске учитељице“, СВ, 4. III 1951; Ж. Бошков, Драматизована „Сеоска учитељица“ на позорници у Новом Саду, НС, 15. III 1951; Ј. Виловац, Поводом премијере „Сеоске учитељице“ у Војвођанском народном позоришту, СВ, 20. III 1951; П. С. Петровић, О драматизацији „Сеоске учитељице“ (Одговор Ж. Бошкову), НС, 15. IV 1951, 1. V 1951; Б. Чиплић, Поводом пет драмских представа Војвођанског народног позоришта, ЛМС, 1951, књ. 368, с. 114-121.

М. Р.

РАНКОВИЋ Софија – глумица и певачица, родом из Ковиља. Почетком 1903, нудећи се СНП за глумицу, навела је да је г. дана у Бечу студирала певање и да је студије прекинула због сиромаштва. Августа 1905. на гостовању у Вуковару примљена је у СНП за привремену чланицу и као таква остала у њему до рата. Лепе појаве и пријатног гласа, учествовала је у глумачким и певачким партијама.

УЛОГЕ: Лела (Дивљуша), Ана (Свет), Собарица (Лепа Марсељанка). Леонтина (Госпођица Жозета моја жена), Просјакова нећака (Код белог коња).

ЛИТ: А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек, 9. XI 1905; А-м, Српска народна позоришна дружина, Позориште, НСад, 1906, бр. 11, с. 110; Јосин (Ш. Рајчић), Српско народно позориште, Невен, Суботица, 1908, бр. 6, с. 44; А-м, Чланови српске народне позоришне дружине, Позориште, НСад, 1909, бр. 2, с. 7; А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1912, бр. 6 с. 4.

В. В.

РАС-БАЛАША-СТЕВИЋ Ева-Марија в. БАЛАША-СТЕВИЋ-РАС Ева-Марија

РАСЕЈАНИ (Die Zerstreuten) – весела игра у 1 чину. Написао: Август Коцебу. Прво извођење у Берлину, 5. X 1809, у нашој земљи 21. V 1842. у Театру на Ђумруку у Бгду.

Прво извођење у СНП 24. VIII 1861. у НСаду. Посрбио: Јован Ђорђевић. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: Н. Зорић (Капетан), Н. Недељковић (Мајор), Љ. Поповићева (Мајорова кћи), М. Гавриловић (Мајоров син). – Изведено 8 пута.

БИБЛ: Аугуст Коцебу, Разтрешени, Згб 1841.

ЛИТ: А-м, У четвртак. 24. авг.: „Расејани“ од Коцебуа, Србски дневник, 27. VIII 1861; А-м, Србско народно позориште, Даница, 1861, бр. 36, с. 527.

В. В.

РАСПИКУЋА (Der Verschwender) – чаробна позоришна игра у пет чинова, с певањем. Написао: Фердинанд Рајмунд. Музика: Конрадин Кројцер. Прво извођење у Бечу, 20. II 1834, у нашој земљи 11. III 1865. у ХНК Згб, под насловом Расипник.

Прво извођење у СНП 29. III 1887. у НСаду. Превео: Милутин И. Стојановић. – Рд. В. Миљковић; В. Миљковић (Јулије Флотвел), А. Милојевић (Волф), П. Добриновић (Валентин), Л. Хаџићева, Т. Лукићка (Роза), М. К. Димитријевић, Д. Спасић (Каваљер Димон), М. Марковић Мика, Т. Станковић (Пралинг, Флитерштајн), М. Врга (Хелм), К. Васиљевић (Валтер, Баштован), С. Лукин-Лазић (Гриндлинг), В. Димитријевић, Ђ. Бакаловић (Сокл), М. Максимовићева (Керистана), Д. Ружић (Азур), Т. Исајловић (Управитељ двора, Тома), Ј. Добриновићка (Крезуба баба), С. Кестерчанек (Златар, Максим), З. Милојевићка (Амалија), С. Миљковићева (Лиза), xxx (Михаило), С. Седмакова (Петар), xxx (Јован), М. Димитријевићева (Јоса).

Премијера у СНП 16/28. IV 1895. у НСаду. – Рд. П. Добриновић; Ј. Тодосић (Јулије Флотвел), Т. Илић (Волф, Глукхајм), П. Добриновић (Валентин), Т. Лукићка (Роза), Д. Спасић (Димон), Ј. Душановић (Пралинг), Ј. Жикић (Хелм, Баштован), С. Стефановић (Валтер), М. Николић (Гриндлинг), Ђ. Бакаловић (Сокл), М. Марковићка (Керистана), М. Марковић-Мика (Азур), Ј. Добриновићка (Крезуба баба), С. Бакаловићка (Амалија), Т. Станковић (Флитерштајн), Д. Туцаковићева (Лиза), Д. Тодосић (Михаило), xxx (Петар), xxx (Јован), xxx (Јоса).

Премијера у СНП 20. I / 2. II 1902. у НСаду. – Рд. М. Хаџи-Динић; К. Васиљевић (Флотвел), М. Николић (Волф), П. Добриновић (Валентин), Д. Спасићка (Роза), А. Ботић (Димон), С. Стефановић (Пралинг, Први морнар, Баштован), В. Виловац (Хелм), Ј. Душановић (Гриндлинг, Други морнар), Ђ. Бакаловић (Сокл), Е. Слука (Јован), М. Марковићка (Керистана), А. Стојановић (Азур), Д. Николићка (Крезуба баба), Д. Барјактаровић (Глукхајм), Л. Вујичићева (Амалија), М. Матејић (Флитерштајн), М. Козловићева (Лиза), xxx (Михаило), xxx (Петар), xxx (Павле), Л. Ђ. Бакаловић (Јоса).

Премијера у СНП 27. XI / 10. XII 1905. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; К. Васиљевић (Флотвел), М. Николић (Волф), П. Добриновић (Валентин), Д. Спасићка (Роза), Д. Спасић (Димон), С. Стефановић (Пралинг, Први морнар, Баштован), Ђ. Маџарић (Хелм), Ј. Душановић (Гриндлинг, Други морнар), Ђ. Бакаловић (Сокл), С. Лијанка (Јован), М. Марковићка (Керистана), М. Марковић-Мика (Азур), Д. Николићка (Крезуба баба), В. Виловац (Глукхајм), Д. Васиљевићка (Амалија), Д. Кранчевић (Флитерштајн), А. Стојановић (Подрумар), М. Козловићева (Лиза), xxx (Михаило), xxx (Петар), xxx (Павле), Д. Марковић-Митица (Јоса). – Од 1887. до 1913. изведено укупно најмање 91 пут.

Премијера у СНП 29. V 1922. у Великом Бечкереку. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП у НСаду 17. I 1928. – Рд. Д. Кранчевић, дир. С. Пашћан, сц. М. Вебле. Архива СНП не располаже плакатом. Из критика је познато да је у представи учествовао скоро цео ансамбл, али је познато и да је после ове представе, у ноћи између 17. и 18. I 1928, избио пожар у позоришној згради Л. Дунђерског, у којем су зграда и највећи део инвентара и остале позоришне имовине били потпуно уништени. – Изведено 3 пута.

Прво извођење у Н-Оп 11. II 1931. у Сомбору. Архова СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 3 пута.

ЛИТ: С., Распикућа, Позориште, 1887, бр. 10, с. 38-39; И. И-ћ, Српско народно позориште у Старом Бечеју, Застава, 1888, бр. 101, с. 3; (Т.) О(стојић), Распикућа, Позориште, НСад, 1890, бр. 7, с. 27; А-м, Српско народно позориште, Вршачки гласник, 1890, бр. 7, с. 2 и 4; □, Српско народно позориште, Застава, 1891, бр. 178, с. 3; -ст-, Распикућа, Позориште, НСад, 1891, бр. 25-26, с. 103, 106-107; Ј. Храниловић, Распикућа, позоришна игра у 5 чинова од Рајмунда, Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107; А-м, Српско народно позориште у Земуну, Ново време, Земун, 1892, бр. 102, с. 3; М. Д., Распикућа, чаробна позоришна игра у 5 чинова са певањем, Весник, Панчево, 1893, бр. 11, с. 2; М. С(авић), Распикућа, Позориште, НСад, 1895, бр. 44, с. 176-177; А-м, Распикућа, Позориште, НСад, 1896, бр. 33, с. 130-131; (Ј.) Г(рчић), Распикућа, Позориште, НСад, 1902, бр. 15, с. 62; Ј. Хр(аниловић), Распикућа, 1905, бр. 7, с. 26-27; А-м, На други дан Ускрса ов. год. приказана је позоришна игра Рајмунда „Распикућа“, Слога, Сомбор, 1906, бр. 15, с. 6; В., У недељу је приказана „Распикућа“ од Рајмунда, Ново време, Стари Бечеј, 1924, бр. 10, с. 2; А-м, „Распикућа“, позоришна игра у 5 чинова са певањем..., Нови Сад, 1928, бр. 3, с. 5.

Л. Д.

РАСТАВЉЕН – комедија у 3 чина. По новели Корнела Абрањија млађег, написао: Душан Дима.

Праизвођење у СНП 2. IX 1897. у Руми. – Рд. А. Лукић; А. Лукић (Новица Трифковић), М. Николић (Мрђен Митровић), Д. Спасић (Др Бранко Летић), С. Бакаловићка (Јелка), Ј. Весићева (Александра), Д. Васиљевићка (Олимпијада), Ј. Тодосић (Сретен Динић), М. Хаџи-Динић (Мирко Петровић), Љ. Динићка (Везелићка), З. Ђуришићева (Евица), Ђ. Бакаловић (Џон), Д. Весићева (Милица), Љ. Станковић (Вујашко), Д. Туцаковићева (Сока), С. Стефановић (Полицајац). – Изведено 1 пут.

В. В.

РАСТАНАК НА МОСТУ – друштвена трагикомедија у 2 чина са прологом и епилогом. Написали: Радомир Плаовић и Милан Ђоковић.

Праизвођење у НПДб 3. I 1939. у НСаду. – Рд. Р. Плаовић, к. г., сц. М. Шербан; Р. Плаовић, к. г. (Доктор), И. Јовановићка (Докторова жена), Љ. Филиповић (Таст), И. Петри (Ташта), З. Ђурићка (Удата сестра), Љ. Мондекар (Неудата сестра), М. Миљуш (Сташа), Ј. Петричић (Професор), Р. Ферари (Професорова жена), М. Ајваз (Бивши министар), И. Душановићка (Министрова жена), М. Петровићева (Пријатељица), Н. Стојановић (Бивши официр), Б. Јовановић (Глумац), Д. Кранчевић (Рус), Б. Ћосићева (Пијанисткиња), М. Јекнић (Радио-певач), Ж. Станојевић (Жандарм), xxx (Један жељезничар). – Изведено 14 пута.

Прво извођење у НПДбС 24. I 1939. у Крагујевцу. – Рд. Р. Плаовић, к. г., сц. М. Шербан; Р. Плаовић, к. г. (Доктор), Н. Нешовићка (Докторова жена), Ђ. Козомара (Таст), М. Верешчагина (Ташта), З. Андрићка (Неудата сестра), К. Колашинац (Удата сестра), М. Томић (Сташа), М. Мирковић (Бивши министар), С. Беатовићка (Министрова жена), Н. Смедеревац (Професор), Н. Ворни (Професорова жена), П. Милосављевић (Бивши официр), В. Милин (Глумац), З. Чокановићева (Пријатељица), Р. Алмажановић (Рус), А. Милосављевићка (Пијанисткиња), А. Верешчагин млађи (Радио-певач), Ф. Живојевић (Жандарм), Д. Ненадић (Један жељезничар). – Изведено 28 пута.

ЛИТ: А-м, Пред премијеру „Растанак на мосту“ Плаовића и Ђоковића, Дан, 1939, бр. 1, с. 8; Б. В., Гостовање народног позоришта, Наше слово, Суботица, 1939, бр. 242, с. 4; А-м, Прва недеља гостовања позоришта у Суботици, Невен, Суботица, 1939, бр. 11, с. 3; А-м, „Растанак на мосту“, Југословен, Кикинда, 1939, бр. 501, с. 3; Н. С., Овогодишња сезона Новосадског позоришта отпочела је 2. септембра у Сомбору, домаћом премијером „Растанак на мосту“, Ми и ви, НСад, 1939, бр. 11, с. 28; С., Позориште, Војводина, Вршац, 1940, бр. 5, с. 3; Ђ. М. Мањулов, Прво дуже гостовање Бановинског позоришта у Бачкој Паланци заинтересовало је публику, Дан, 1940, бр. 226, с. 6.

В. В.

РАСТКО НЕМАЊИЋ – комад у 3 сцене. Написао: Бранислав Нушић. Прво извођење 14. I 1901. у НП Бгд.

Прво извођење у НП у НСаду 27. I 1923. – Рд. Б. Цветковић; Ј. Стојчевић (Стеван Немања), К. Цветковићка (Ана), Д. Бајић (Вукан, Први ђак), М. Пашко (Стеван), М. Душановић (Растко), К. Васиљевић (Јевтимије), Р. Алмажановић (Отац Христифор), Д. Спасић (Монах Дионисије), С. Јовановић (Јеромонах Теофилакт), О. Кожај (Први калуђер), С. Савић (Други калуђер), Ј. Силајџић (Други ђак, Срдан), В. Виловац (Мрвоје), В. Ивановић (Мирослав), З. Душановићка (Архангел Гаврило). – Изведено 4 пута.

Прво извођење у СНП 14. XI 1932. у Великој Кикинди. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 7 пута.

В. В.