РАЈМАН Рудолф (Rudolf Reimann) – композитор. Написао је музику за драмски комад с певањем Писмоноша и његова сестра Бернхарда Бухбиндера, која је у СНП изведена 1913.

РАЈМАН Ханс (Hans Reimann) – немачки хумориста, пародиста, кабаретиста, либретиста, романсијер, драматичар, филмски режисер (Лајпциг, 18. XI 1889 – Хамбург – Шмаленбек, 13. VI 1969). Син трговца угљем, живео је по целом немачком језичком подручју, а неко време и у Чехословачкој; пропутовао је Балкан, Блиски исток, Египат, Грчку итд., одржавао контакте са напредним људима свога доба и био сатиричан на рачун нациста. Од његовог огромног књижевног и уметничког рада уопште овде нас занима његова драматизација Хашековог романа Добри војник Швејк (1928), урађена заједно са Максом Бродом; та драматизација је, у преводу Бранка Гавеле, у СНП изведена 1972.

С. К. К.

РАЈМОНДА (Раймонда) – балет у 3 чина. Музика: Александар Константинович Глазунов. Либрето: Лидија Пашкова и Маријус Петипа. Прво извођење у Петрограду, 19. I 1898, у нашој земљи 5. IV 1928. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 23. V 1953. (одломци – 2 слике, у оквиру Балетске вечери). – Рд. и к-граф М. Олењина, дир. Л. Бута, сц. В. Маренић, к. С. Церај-Церић; К. Глигорић (Рајмонда), Б. Радак (Витез де Бријен), Р. Ковачевић (Абдурахман), П. Златар (Кнез Андреј угарски), С. Израиловски (Дивљак, Зао дух), В. Блажић (Главна фурија, Сијамка), Ј. Нинковић, Б. Ковачевић (Фурија, Пратња), С. Хатвагнер (Фурија, Шпањолка), Д. Ковачевић, М. Гарић (Фурије), Ђ. Вуксан (Фурија, Шпањолац), В. Јелкић, М. Вукосављевић, У. Бранков (Пратња), О. Петковић, В. Симендић, С. Латов, М. Михајловић, Б. Тителац (Рајмондине другарице), Ј. Андрејев, С. Поленек (Шпањолке), Д. Савић, М. Живановић (Шпањолци), С. Павлетић (Сијамац), А. Херетек, З. Рупчић, Н. Маринковић, Д. Атлагић (Пратња). – Изведено 1 пут, глед. 223.

Премијера у СНП 12. III 1974. у НСаду. – Рд. и к-граф Ж. Миленковић, дир. И. Топлак, сц. М. Лесковац, к. М. Стојановић-Маурич; Б. Максић, Е. Марјаш-Брзић (Рајмонда), Р. Вучић (Жан де Бријен), О. Рис (Абдурахман, Беранже-паж, Пољска игра, Варијација – III чин), Ж. Новков (Абдурахман, Беранже-паж, Мађарска игра), Ј. Прокић, М. Рушкуц (Грофица Сибил, Дама), П. Јерант (Рајмондин отац, Андреј II, мађарски краљ), М. Грујић (Дадиља, Краљица), Д. Новков (Клеманс, Рајмондина другарица, III варијација – I чин, Дама, I варијација – II чин, Пољска игра), М. Матић-Миленковић (Хенријета, Рајмондина другарица, III варијација – I чин, Арапкиња, Пољска игра), Н. Узелац (Бернар-паж, Ђаво, Сарацен, Мађарска игра, Варијација – III чин), В. Јелкић (Марсел, Пољска игра), И. Грња (Бела дама, Шпањолка, Пољска игра), И. Игњатовић (Шут, Сарацен, Момак), Љ. Марковић, Н. Антић (Девојке, Шпањолке, Мађарска игра), М. Игњатовић (Девојка, III варијација, Арапкиња, Мађарска игра), А. Узелац (Девојка, III варијација, Дама, Арапкиња, Мађарска игра), Т. Пандуровић, Н. Бикицки (Девојке, II варијација – I чин, Оријенталке, Даме), С. Ђурковић (Девојка, II варијација – I чин, Шпањолка – са солом, Дама), Л. Милер (Девојка, Оријенталка, Дама), М. Гиковски (Девојка, I варијација – I чин, Шпањолка, Мађарска игра), Ђ. Горец (Девојка, Дама), М. Суботички (Девојка, Арапкиња, Мађарска игра), Ј. Сремац (Девојка, I варијација – I чин, Дама, Мађарска игра – са соло игром), А. Христидис (Момак, Ђаво, Сарацен, Мађарска игра), Б. Курунци (Момак, Ђаво, Каваљер, I варијација – II чин, Мађарска игра), Р. Варга, З. Радојчић (Момци, Ђаволи, Каваљери, II варијација – II чин, Варијација – III чин, Мађарска игра), А. Пундов (Момак, Сарацен, Мађарска игра), В. Поповић (Момак), Е. Матлас (Дама, I варијација – II чин), И. Урошевић (Дама). – Изведено 13 пута, глед. 4495.

ЛИТ: М. Хаднађев, „Рајмонда“ Александра Глазунова, Позориште, НСад, 1974, бр. 5, с. 7; С. Савић, „Рајмонда“ – одлична представа, Дневник, 14. III 1974.

Љ. М.

РАЈМУНД Фердинанд (Ferdinand Raimund) – аустријски драматичар и глумац (Беч, 1. VI 1790 – Потенштајн, Доња Аустрија, 5. IX 1836). Како му је отац, стругар по занату, рано умро (1802), као малолетни посластичарски шегрт Р. је продавао пециво и колаче по холовима Бургтеатра, што је подстакло његову љубав према позоришту; побегавши од свог мајстора, прикључио се једној путујућој позоришној дружини. Први пут се његово име међу глумцима наводи на једном позоришном плакату у Шопроњу (1810); био је глумац у Јозефштатском, па у Леополдштатском позоришту у Бечу, чији је био и директор (1827-1830). Играо је и на другим сценама Беча, Минхена, Хамбурга, Берлина и Прага. Као позоришни писац први успех је доживео 1823. и отада му је популарност стално расла. Меланхолична природа, хипохондар, у тренутку растројства извршио је самоубиство. Својим драмским обрадама мотива из света бајки и веселим играма, посебно песмама уметнутим у текст, добрим делом одражавао је нерасположење ширих маса према реакционарном Метерниховом режиму. У томе је он у неку руку био Нестројев претходник и својевремено је био широко омиљен. Релативно касно су Р. дела дошла до нас: за љубљанско СНГ чаробни игроказ у 3 чина Der Verschwender (1834) најпре је 1871. превео и локализовао Ј. Огринец, а 1927. и Адолф Робида – обојица под називом Zaproljivec. Исто дело је на сцени НП у Бгду изведено исте г. под насловом Распикућа, у преводу М. И. Стојановића. Београдско НП је извело и следеће његове комаде: 1873. Сељак као милионар (Der Bauer als Millionär, 1826), у преводу Адама Мандровића; 1878. Алписки цар и човекомрзац (Der Alpenkönig und der Menschenfeinnd), у преводу Стевана Д. Поповића, и 1880. Диамант краља духовског (Der Diamant des Geisterkönigs), у преводу Младена Бошњаковића. Иако новосадско „Позориште“ још 26. II 1884. бележи да се у Бечу већ пет деценија изводи Распикућа, на сцену СНП Р. дела су стигла тек после београдских и загребачких извођења: Распикућа 1887. и 1928. и Сељак као милионар 1890.

ЛИТ: С. К. Костић, Österreichische Dramatiker auf der Bühne des Serbischen Nationaltheaters in Novi Sad, Maske und Kothurn, Wien, 12. Jahrg. (1966), Heft 2/3, S. 196-202.

С. К. К.

РАЈНАХ Јакоб-Адолф (Jacob Adolphe Reinach) – француски балетски либретист (Франкфурт, 17. IV 1840 – Париз, 19. XI 1892). У Француској је добио име Жак (Jacques) или су га звали само „барон Р.“ – племство је добио 1866. преко оца, који је био белгијски конзул у Франкфурту. Био је банкар и у финансијском свету познат је по „Панамској афери“. Са Жилом Барбијеом (в) написао је либрето за балет Силвија (Sylvia ou la Nymphe de Diane), на музику Леа Делиба, који је на праизведби у Опери-комик у Паризу 14. VI 1876. доживео тријумф. Овај балет је у СНП извођен 1958. и 1978.

Љ. М.

РАЈНХАРД, П. Ј. (P. J. Reinhardt) – аустријски драмски писац. Према француском оригиналу Ф. Диманоара и А. Д’Енерија, заједно са Карлом Жуином написао је комад Стари каплар (Ein alter Kaporal, 1854), који је, у преводу Д. Јоксића и са музиком И. Зајца, у СНП изведен 1876.

РАЈХ Јелица – глумица. У СНП је, 1945, као волонтер наступила само у једној улози – као Титанија у Сну летње ноћи.

РАЈХЕНИЋ-РАХА Јосип – диригент и композитор (Имотски, 15. VI 1902 – Загреб, 1972). Отац му је био Чех и радио као хоровођа и диригент у Дубровнику. Р. је, са прекидима, студирао на бечкој музичкој академији и дипломирао на одсеку за дириговање 1925. У међувремену је кратко време био ангажован у суботичком НП (1922) и у сомборској музичкој школи, где је, 15. X 1924, као хоровођа Сомборског певачког друштва и диригент Филхармоније, са солистима осјечког казалишта и сомборским певачима-аматерима уприличио представу Кавалерија рустикана. Од 1925. до 1927. радио је као диригент Опере НП у НСаду, затим у НП у Бгду до 1931, па у Скопљу као диригент и директор Опере до 1934; сезоне 1935/36. и 1936/37. провео је у Опери СНГ у Љубљани. Бавио се компоновањем симфонијских и сценско-музичких дела. Аутор је оперете у 3 чина Граф де ла Кор (изведена у Градском театру у Суботици 1922), музике за драмски комад Грабанцијаши (у ХНК у Згбу 1922. под насловом Пролећне инспирације) и једночине оперете Игра среће, изведене у загребачком Клуб-кабареу 1925, а његову оперету Вереница његовог величанства новосадско НП је, као праизведбу, приказало 16. XII 1925. и пожњело огроман успех. Написао је музиколошку књигу Музика Славена, у којој се бавио руском, чешком, пољском и југословенском музиком.

ДИРИГОВАЊА: Играчица Каћа, Дивљуша, Лесковчани у Паризу, Стамбулска ружа, Мамзел Нитуш, Вереница његовог величанства, Кнегиња чардаша, Карневалска вила, Последњи валцер, Циганска љубав, Оли-Поли.

ЛИТ: О. С(уботи)ћ, „Играчица Каћа“ (премијера 13. XI), Застава, 15. XI 1925; О. С(уботи)ћ, „Вереница Њ. Величанства“ – оперета у 3 чина од Јосифа Рајхенића-Рахе. Једна веома успела премијера (16. XII 1925), Застава, 18. XII 1925; Р., Гостовање Новосадске оперете, Књижевни север, Суботица, 1926, св. 1, с. 34-35; Т. М(анојловић), Вереница Његовог Величанства, Comoedia, 1926, бр. 18, с. 11; О. С(уботи)ћ, „Карневалска вила“ – премијера 26. IV 1926, Застава, 28. IV 1926; В. Б-ћ, „Карневалска вила“, оперета од Калмана – премијера, Нови Сад, 1926, бр. 17, с. 7; A. Miklautz, „Letzter Walser“ von Oskar Straus, Deutsches Volksblatt, 14. VIII 1926; А-м, Музика Славена, Нови Сад, 1926, бр. 20, с. 5; А-м, Рајхенић Раха, Нови Сад, 1926, бр. 42, с. 5; А-м, Sztambul rózsája, Délbácska, 27. I 1927; О. С(уботи)ћ, „Стамбулска ружа“ (Премијера 25. I), Застава, 27. I 1927; А-м, Рад новосадског Народног позоришта у минулој сезони, Нови Сад, 1927, бр. 24, с. 1.

В. В.

РАЈХЕНИЋЕВА – оперетска певачица. Кћи композитора и диригента Јосипа Рајхенића-Рахе (в). У СНП је наступила само у једној улози – као Оли Одсон у оперети Оли-Поли (1930). Највероватније је да није наставила певачку каријеру.

ЛИТ: А-м, „Оли-Поли“, оперета од Валтер Коло-а, Нови Сад, 1930, бр. 8, с. 2; Б., Премијера оперете „Оли-Поли“, Отаџбина, НСад, 1930, бр. 37,  с. 5.

В. В.

РАЈХЕРТ Хајнц (Heinz Reichert) – оперетски либретист (Беч, 27. XII 1877 – Холивуд, Калифорнија, САД, 16. XI 1940). Почео је као глумац у једном бечком позоришту, затим је до 1906. био новинар у Берлину; вративши се у Беч, радио је као публицист и писац либрета до тридесетих г. XX века, када је прешао у САД и примио америчко држављанство. Заједно с А. М. Вилнером (в), према роману Schwammerl Р. Х. Барча, написао је либрето за оперету Три девојчице (Das Dreimäderlhaus), коју је, према музичким мотивима Франца Шуберта, компоновао Хајнрих Берте (прво извођење 1916); такође с Вилнером, написао је либрето и за оперету Ластавица (Die Schwalbe), који је Ђузепе Адами прерадио у либрето за оперу La Rondine Ђакома Пучинија, први пут изведену 1917. С Вилнером је припремио и либрета за оперете Ф. Лехара: Шева (Wo die Lerche singt), према идеји Ф. Мартоша (прво извођење 1918) и Фраскита (Frasquita, изведена 1922). Најзад, у сарадњи са Б. Јенбахом, израдио је либрето за још једну оперету Ф. Лехара – Царевић (Der Zarewitsch), према истоименом позоришном комаду пољске драматичарке Габријеле Запољске (прво извођење 1927). Три девојчице су на новосадску сцену постављане у два маха: у НП у НСаду 1922. и у НПДб 1940, оба пута у преводу Ј. Ивакића и Д. Вуковића; у новосадском НП изведене су још Фраскита, у преводу Д. Кранчевића (1925), и Шева, у преводу А. Биничког (1926), а у СНП Шева и после Другог светског рата (1947).

БИБЛ: Три девојчице, прев. Ј. Ивакић и Д. Вуковић, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 1242; Шева, прев. А. Бинички, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 574 (манускрипт) и сигн. 309 (машином куцани примерак).

Л. Д.