РАДАКОВИЋ Јелена – главни власуљар-маскер-фризер, висококвалификована радница (Грошница код Крагујевца, 4. II 1936 – ). Завршила је Школу ученика у привреди и положила испит за квалификованог радника 1954. у НСаду. Радила је код приватних мајстора и у фризерској задрузи у НСаду, одакла је 1. XI 1957. дошла у СНП. Посећивала је часове и семинаре о власуљарству и маскирању и потпуно се усавршила у свом послу, па ју је Комисија за превођење у виша стручна звања у СНП 1962. унапредила у висококвалификовану радницу. Од октобра 1976. радила је као главни власуљар-маскер-фризер у женском одељењу радионице. Пензионисана је 30. VI 1990. Успешно је опремила неколико филмова и телевизијских емисија, а много је сарађивала и са аматерским позориштима широм Војводине. Супруг јој је био оперски солист СНП Франц Пухар (в).

Р. Б.

РАДАКОВИЋ Миливоје – глумац и редитељ (Бачки Брег, код Сомбора, 16. XII 1925 – Буковац, Срем, 9. IV 2015). Потиче из чиновничке породице. Рано је остао без оца, па је одрастао у породици рођака Новака Јосића у Сомбору, где је завршио основну школу и пет разреда гимназије. На Катедри за луткарство прашке DAMU (Dramska akademija muzickih umjeni) дипломирао је режију, драмтургију и технологију луткарства (1969/70). Био је учесник народноослободилачке борбе, у Штабу III армије, и за време рата се бавио дуборезом. Априла 1948. ангажован је као глумац у НП у Сомбору; затим је једну сезону провео у НП у Суботици (1950/51); потом је прешао у сарајевско НП, где је остао до 1953. Од 1953. до 1959. био је члан НП у Зрењанину, где је пројектовао простор за марионетско позориште и био носилац послова адаптације. Од 1. IX 1959. до децембра 1960. био је у СНП помоћни редитељ остваривши само једну асистенцију режије – Миленку Шуваковићу (Лисистрата). Од 1961. до 1970. био је ангажован као редитељ Позоришта младих у НСаду, где је радио и као креатор лутака и технички директор. Са писцем Радомиром Суботићем и карикатуристом Будимиром Војиновићем реализовао је прву луткарску сатиру у Југославији – под насловом Тактом, фактом, лактом (1963). Од 1970. био је запослен у Дечјем позоришту у Суботици до 1979, када је изабран за уредника Дечјег играног и луткарског програма Телевизије НСад. Залагао се за оснивање катедре за луткарство на новосадској Академији уметности, али како та идеја није уродила плодом, са театрологом Луком Хајдуковићем и редитељем Тибором Вајдом основао је приватну луткарску школу, једину у земљи, која се после пет г. рада угасила због помањкања новца. Више пута је држао курсеве и семинаре за обучавање и усавршавање луткарских кадрова. Р. је један од најбољих познавалаца технологије луткарства у нашој земљи. Важније луткарске режије су му: Паткица жуткица, Моје мило привиђење, Краљ Абецеда, Излози велеграда и друге, са којима је учествовао и бивао и награђиван на луткарским фестивалима (Сусрети луткарских позоришта СРС). Прва супруга му је била драмска примадона СНП Милица Радаковић-Кљаић (в).

Р. Л.

РАДАКОВИЋ–КЉАИЋ Милица – глумица (Славонски Брод, 22. VI 1928 – Нови Сад, Институт у Сремској Каменици, 22. VIII 2012). Основну школу завршила је у родном граду. По избијању рата 1941. пред налетом усташа породица је избегла прво у Ковин, а 1944. у Сомбор. Због скромних породичних прихода морала је да напусти гимназију и да се запосли као радница у фабрици теста. Са позориштем се први пут сусрела приликом гостовања Бановинског позоришта током рата у Ковину. У Сомбору се дружила са члановима тамошњег Окружног народног аматерског позоришта и на њихово наговарање почела је да посећује пробе. Тадашњи управник Светислав Торњански и редитељ Милан Кронић понудили су јој улогу Непознате даме у представи Сребрна кутија Голсвордија. После те успешно одигране улоге почела је да добија и друге, мање улоге као што су Служавка Жужу у Поп Ћири и поп Спири, а играла и је казачок у Иркутској причи. У НП у Сомбору је примљена 1947. и у њему остала до 1951. По једну сезону је провела у НП – Népszínház у Суботици (1951/52) и у НП у Сарајеву (1952/53), затим у НП „Тоша Јовановић” у Зрењанину од 1953. до 1959, када је прешла у СНП, у којем је остала до пензионисања, 31. XII 1986. Док је још била члан зрењанинског позоришта добијала је позиве да пређе у СНП, али је сматрала да глумац мора прво да се формира и стекне одређено искуство, па тек онда да постане члан најстаријег српског театра. По доласку у СНП желела је да похађа Драмски студио, али јој тадашњи управник М. Хаџић (в) није дозволио јер је сматрао да ће јој поред тако великог талента који поседује сâм рад бити највећа школа. По природи веома вредна и уз стално учење врло брзо је је успела да се избори за своје место у Драми СНП и на самом почетку да стане у исти ред са најуспешнијим драмским уметницима. Током свог уметничког рада остварила је преко 130 улога, а само у СНП око 80. Сарађивала је са најистакнутијим редитељима: Т. Танхофер, М. Шуваковић, Б. Ханауска, Ј. Лешић, Д. Ђурковић, Д. Мијач, Ж. Орешковић, М. Беловић… Тумачила је јаке драмске улоге, карактерне, психолошки сложене. Из улоге у улоге доказивала је свој изузетан дар. Таленат и воља омогућавали су јој да савлада и најтеже улоге, па и оне које јој по њеној природи и склоностима нису одговарале. Сваки лик доносила је са много љубави и емоција, предавала се потпуно, увек нова и на свакој представи остављала је утисак да јој је баш та улога најдража. Глумица са јаким сензибилитетом, увек непосредна и драмски изражајна, увек природна. Код публике је успевала да изазове снажне емоције, а критичари су истицали њен велики драмски потенцијал и сматрали су да је једна од најбољих тумача људских драма на нашим просторима. Она сама је сматрала да без великог занесењаштва нема ни правог стваралаштва. Како је сама истицала, увек је у себи тражила елементе за грађење лика али се истовремено подређивала захтевима редитеља: „Тако сам проналазила некакву равнотежу. Никада нисам могла да кажем сада сам се толико трансформисала да сам изашла из своје природе и потпуно отишла у лик који тумачим, јер је то немогуће. Али, у себи сам успевала да пронађем неке елементе који одговарају лику”. Поред сталног ангажмана у позоришту, играла је и на филму: Избирачица 1961, Лепа парада 1970, Доручак с ђаволом 1981, Широко је лишће 1981, Велики транспорт 1983, Шпајдер – један живот 1986. и у ТВ серијама и филмовима: Фрак из Абације 1969, Тањир врућих чварака, Светозар Марковић 1981. и Јевреји долазе 1992. За свој уметнички рад награђивана је више пута: Награда на Сусретима војвођанских позоришта за улогу Тоанете у Уображеном болеснику у извођењу НП у Сомбору 1950, Похвала на Сусретима војвођанских позоришта за улогу Љубице у Сеоској учитељици у извођењу НП у Сомбору 1951; Награда Удружења драмских уметника Србије за улоге: Татјана у Малограђанину у извођењу НП у Зрењанину 1959, Џози Хоган у Месечини за несрећне 1968, Беатрис у Погледу с моста 1970, и похвале за улогу Џени у Просјачкој опери 1964. и Душанке у Фамилији Софронија А. Кирића 1966; Стеријина награда за улогу Савете у Избирачици 1961, Награда листа „Дневник” на Стеријином позорју за улогу Естере у Викторији 1968; добитник је Златне медаље „Јован Ђорђевић” 1984, Годишња награда СНП за улогу Бабете у Бидерману и паликућама 1984, а носилац је Ордена рада са сребрним венцем 1971, заслуга за народ са сребрним зрацима 1986, Октобарске награде града НСада 1974. и др.
УЛОГЕ: Госпођа Тереноар (Матуранти), Марина (Лисистрата), Рожа (Клупко), Љубица (Пера Сегединац), Савета (Избирачица), ххх (Војводина), Ваља (Иркутска прича), Офелија (Хамлет), Трубецкаја (Варалица у Бечеју), Ева (Вучјак), Она (Интимне приче), Моника Штетлер (Физичари), Пјерета (Осам жена), Џесика (Прљаве руке), Росита (Доња Росита или Говор цвећа), Милка Милеуснић (Вечити младожења), Госпа Марина (Народни посланик), Вера (Трећа жеља), Порција (Јулије Цезар), Џени (Просјачка опера), Нанита (Халелуја), Маша (Три сестре), Јуца (Кир Јања), xxx (Плави зец), Кристина (Јеретик), Душанка (Фамилија Софронија А. Кирића), Анка (Госпођа министарка), Нера (Ваљевска подвала), Џози Хоган (Месечина за несрећне), Ема (Госпођа Бовари), Естера (Викторија), Султана (Зла жена), Беси (Плуг и звезде), више улога (Село Сакуле а у Банату), Шпицидерка (Адам и берберин), Беатриса (Поглед с моста), Харијета (Сексирама), Џени (Све због баште); Сестра Алжбјета (Симпозијум или О љубави), Госпођа Гипс (Наш град), xxx (Каплар и цар), Феј (Пљачка), Морин (Та ваша прича), Кејт (Давно некад), xxx (Туга и опомена), Санда Љубомирка (Награжденије и наказаније), xxx (Новосадска променада), Госпођа Ворен (Занат госпође Ворен), Маргетићка (Вучјак), Кузмина (Кревет за три особе), Софија Дражић, Драгиња Јоцовић (Љубавно писмо), Ангелина (Медаља), Беатриса (Зла моћ), Госпођа Крајшек (Политичко венчање), Линда (Смрт трговачког путника), Мати момка који носи Грбавицу, Мати палог борца (Сакуљани, а о капиталу), Сида (Поп Ћира и поп Спира), Госпођа Стокман (Непријатељ народа), Роза (Субота, недеља, понедељак), Валерија (Драги Антоан или Промашена љубав), Кадуна (Преноћиште), Отилија Рудић (Долња земља), Анђа (Сумњиво лице), Баета (Бидерман и паликуће), xxx (Голубњача), Отилија Тришлер (Раванград 1900), Даница Чворовић (Балкански шпијун), Берта (Хеда Габлер), Слушкиња (Пријатељи), Старица (Велико и мало), Прва госпођа (Жене у народној скупштини), xxx (Међу јавом и мед сном).
ЛИТ: Е. Финци, Коста Трифковић. Избирачица; Политика, 17. X 1960; Г. Дивљак-Арок, Јединствена и присна људска тема, Дневник, 5. III 1961; М. Кујунџић, „Хамлет” без духа, Дневник, 24. XI 1961; М. Кујунџић, Свечаност на премијери, Дневник, 23. X 1962; Ј. Виловац, Мемето ганутљиве нежности, Дневник, 14. III 1963; М. Кујунџић, „Три сестре” од А. П. Чехова – могућа варијанта, Дневник, 21. I 1965; М. Кујунџић, Као слике старих мајстора, Дневник, 8. X 1965; М. Кујунџић, Закон двојних нарави, Дневник, 27. XI 1968; М. Кујунџић Секси Султана, Дневник, 22. X 1968; С. Божовић, Милица Радаковић, Позориште, НСад 1969, бр. 3–4, с. 5; М. Кујунџић, Стравично вече лепотице дана, Дневник, 15. X 1970;  Л. Геролд, Лични живот и позив, Позориште, НСад 1971, бр. 5, с.  14; М. Кујунџић, Славном претку с љубављу, Дневник, 16. I 1973; М. Кујунџић, Једна неугодна драма и њено извођење, Дневник, 31. X 1973; Д. Николић, Сремац уместо авангарде, Дневник, 18. X 1977; Д, Николић, Пучки театар у најбољем смислу, Дневник, 20. II 1979; М. Кујунџић, Из сатире у шегачење, Дневник, 19. I 1982; М. Кујунџић, манијаштво дугог даха, Дневник, 3. I 1984.

М. Л.

РАДВАЊ-МАДИЋ Ангелина – члан оперског хора и оперски шаптач (Нови Сад, 5. XII 1937 –). Завршила је теоретско-наставнички одсек у Средњој музичкој школи у НСаду (1959). Од 16. VIII 1959. била је ангажована како члан хора Опере СНП, одакле је 15. IX 1973. распоређена на место оперског шаптача, са којег је 30. IX 1983. отишла у инвалидску пензију.

В. В.

РАДЕВ Маријана – оперска певачица, мецосопран (Констанца, Румунија, 21. XI 1913 – Загреб, 17. IX 1973). Студије певања је завршила на Музичкој академији у Згбу, а усавршавала се у Италији. На оперској сцени дебитовала је 1941. у Трсту као Еболи у Вердијевом Дон Карлосу. Затим је постала чланица Загребачке опере, у којој је, са мањим прекидима, остала до смрти. Последњих г. живота бавила се и педагошким радом. Гостовала је у Италији, Аустрији, Немачкој, Француској, Белгији, Холандији, Швајцарској, Енглеској, СССР, САД и другде. У СНП је наступила као Кармен 10. XII 1953. Обдарена гласом особеног, занимљивог и веома изражајног тембра, музикална, снажног глумачког темперамента, импресивна личност оперске сцене, Р. је заузимала високо место у кругу југословенских оперских уметника свога времена.

В. П.

РАДЕНКОВИЋ Вјера – члан оперског хора (Нови Сад, 10. IV 1935 – ?). У Апатину је 1951. завршила основну школу и паралелно три разреда Средње музичке школе (Одсек за клавир). Од 15. II до 30. VII 1952. била је члан НП у Никшићу, од 1. VIII 1952. до 1. IX 1959. наступала је као солист Радио Титограда, те потом прешла у слободне уметнике-певаче. Поново се запослила 1963: од 4. II до 7. V радила је у предузећу „Занат-сервис“ у Нишу, од 1. VII до 31. VII 1963. у хотелском предузећу „Војводина“ у НСаду, од 1. до 5. VIII 1963. у угоститељском предузећу „Фрушка гора“ у Србобрану, да би се од 4. IX 1965. прикључила оперском хору СНП, где је остварила и неколико мањих солистичких улога. Пензионисана је 21. III 1998.
УЛОГЕ: Пратиља Анђелијина (Кнез од Зете), Девојка (Мадам Помпадур).

В. В.

РАДЕНКОВИЋ Добривоје-Добрица – глумац, редитељ, управник позоришта (Шиљеговац, Крушевац, 5. V 1894 – Београд, 12. I 1956). Син сиромашног обућара и његове жене Катарине, која је рано остала удовица. Имао је два брата – чувеног глумца Душана (в) и Радослава. Завршио је четири разреда гимназије и подофицирску школу. Супруга Ивка рођ. Тержан такође је глумица. Учесник је Балканских и Првог светског рата.  Први пут је ступио на сцену фебруара 1912. у Повлашћеном путујућем позоришту „Тоша Јовановић“ под управом Михаила Лазића. Током Првог светског рата био је у заробљеништву у аустроугарским логорима Хајнрисгрин (Јиндриховице, Чешка) и Нађмеђер (Словачка), где је играо у заробљеничким позориштима. По завршетку рата, 1919. играо је у позоришној дружини Пере Јовановића, од 1920. до 1921. у првој дечјој трупи НП у Сарајеву, од 1921. до 1922. у СНП у НСаду, од 1925. до 1930. у НП у Скопљу, од 1930. до 1933. глумац, редитељ и секретар НП у Бањој Луци (био је један од оснивача и члан прве поставе), затим је кратко био управник земунског позоришта “Београд” где је режирао Шокицу Илије Округића, а  од 1934. до 1935. водио је своје добро организовано путујуће позориште, од 1935. до 1936. поново је у НП у Скопљу, а од 1937. до 1941. у НП у Бгду. Током Другог светског рата се као руководилац културно-уметничке екипе прикључио Првој пролетерској бригади, а после рата учествовао је у обнављању и организовању бањалучког НП (1945–1947) и позоришта у Задру, Штипу и Приштини. Четрдесетогодишњицу глумачког рада прославио је 12. III 1952. у Штипу улогом Петровића у Ђоковићевој Раскрсници. У младости је, под утицајем Добрице Милутиновића, са заносом и одушевљењем играо националне хероје, а у зрелијем добу тумачио је карактерне ликове са лепом мером, студиозно и реалистички. Његова игра се одликовала искреним доживљајем и непосредношћу у изразу. Као редитељ имао је посебан афинитет према домаћем репертоару. Неговао је романтичарско-реалистички стил, на конвенционалан и традиционалан занатски начин.
УЛОГЕ: Митрић (Царство мрака), Тибалдо (Ромео и Јулија); у другим позориштима: Агатон (Ожалошћена породица), Сава Савић (Протекција), Срета (Народни посланик), Вуле (Подвала), Здравко (Ђидо), Јаков (Раскрсница), Калача (Ивкова слава), Косад (Присни пријатељ), Лазар (Лазарево васкрсење), Милош (Моји ђетићи), Митке (Коштана), Морис (Присни пријатељи), Петровић (Раскрсница), Стенхоуп (На крају пута), Петручио (Укроћена горопад), Тартиф (Тартиф), Хајдук Вељко (Хајдук Вељко), Хајдук Станко (Хајдук Станко), Хлестаков (Ревизор).
РЕЖИЈЕ: Народни посланик, Кнез Иво од Семберије, Београд некад и сад, Сумњиво лице, Пљусак, Чвор, Три према један, Коштана, Подвала, Зулумћар, Ивкова слава, Париска сиротиња, Госпођа Икс, Диран и Диран, Каплар Милоје, Чикина кућа, Звонар Богородичне цркве.
ЛИТ: Из позоришта, Јединство, Н.Сад 13. IX 1921, с. 3; Време, Бгд 11. VIII 1929, с. 8; 13. IX 1933, с. 18; 10. IV 1934, с. 11; 17. VI 1937, с. 10; 24. VI 1937, с. 9; 29. IX 1940, с. 9; 5. XII 1940, с. 7; Боривоје С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 208; Бразда, часопис за књижевност и умјетност, Сарајево 1951, бр. 3, с. 199; В. М. Четрдесет година глумачког рада Добрице Раденковића, Борба, Бгд 15. III 1952, с. 4; Народно позориште Сарајево 1921–1971, зборник, одговорни уредник Влајко Убавић, Сарајево 1971, с. 449; Јосип Лешић, Раденковић Добрица, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 103; Јосип Лешић, Историја позоришта Босне и Херцеговине, Сарајево 1985, с.  223, 239–241, 470–471, 476, 477, 480, 482–484, 493, 516, 528; Милован Ђ. Глишић, споменица о 150-годишњици рођења, зборник, приредио Велибор Берко Савић, Ваљево 1997, с. 594; Василије Марковић, Театри окупиране престонице 1941–1944, Бгд 1998, с. 154.

Б. С. С. и М. Л.

РАДЕНКОВИЋ Душан – глумац, редитељ (Велики Шиљеговац, код Крушевца, 4. VII 1892 – Београд, 21. I 1942). Одрастао је у сиромашној породици: отац обућар и мајка Катарина. Имао је два брата: глумца Добривоја, који је по угледу на њега и сам постао глумац, и Радослава. У Крушевцу је завршио четири разреда гимназије. Почео да ради као штампарски радник, али 1908. бежи од куће и кратко борави у Зајечару, a затим се 1908. придружио путујућој трупи Љубе Рајчића Чврге где је радио као реквизитер и декоратер. У трупу Драгољуба Милошевића Мише одлази 1911. и у њој први пут стаје на позорницу као глумац, а потом постаје члан трупе Драгутина Крсмановића, у којој се задржао до 1912, када је ступио у Повлашћено позориште „Јоаким Вујић”. У њему је учио глуму од управника овог позоришта Косте Делинија. У време мобилизације 1914. био је члан Повлашћеног позоришта „Стерија” у Шапцу. За време рата је био у војничком позоришту у Бизерти. После рата кратко је играо у Скопљу, а затим је отишао у приватно позориште Емила Надворника у Сарајево, где је играо од 1918. до 1919. Од 1. IX 1920. до 1. IX 1923. био је члан НП у Сарајеву, где је почео и да режира; од 13. XI 1924. је ангажован у НП у Бгду, прво као глумац, а од 1937. и као редитељ; до смрти је остао у Бгду са изузетком две сезоне (1931–1933), које је провео у НП Врбашке бановине у Бањој Луци. Учествовао је у организовању овог позоришта и радио као управник, редитељ и глумац. Трудио се, као редитељ, да унесе музику и балетске тачке у представе овог позоришта. Прославио је 25 година рада 11. III 1937. улогом Човек с ногом у Путу око света, коју је играо преко 200 пута. Нушић је за ту прилику, као израз поштовања, написао епилог за ову представу. Својим присуством почаст су му указали највиши државни званичници, представници удружења, установа и институција и колеге уметници из читаве Југославије: НСада, Згба, Љубљане, Крушевца, a бугарски министар културе послао му је честитку, док су га бугарски глумци наградили сребрним ловоровим венцем (у Бугарској је био веома популаран јер је гостовао у Народном театру у Софији). Током глумачке каријере гостовао је у многим позориштима: НП у Бањој Луци, СНП, ХНК у Згбу, НПМб у Нишу, СНГ у Љубљани, Дубровачком казалишном друштву, ХНК у Осјеку, пиротском Повлашћеном позоришту, Соколском дому у Великом Бечкереку, као и у многим београдским сценама: НП, у Повлашћеном позоришту за децу и омладину „Рода” и Повлашћеном позоришту Удружења глумаца; наступао је и на Радио Бгду. Био је глумац изузетних стваралачких могућности: маштовит, снажног темперамента, упечатљиве сценске појаве, изванредне дикције, широког дијапазона карактеризације комичних и драмских ликова. Тумачио је ликове из националног репертоара, посебно ликове из Нушићевих дела. Од оснивања Удружења глумаца 1919. био је његов функционер у свим срединама у којима је радио и био активан у решавању многих проблема у области статусног, социјалног и пензионог обезбеђења. Од 1929. до 1940, био је члан Централне управе као генерални секретар. Као истакнута личност у друштву, често је учествовао у добротворним приредбама. Одликован је 1937. Краљевским орденом Белог орла V степена за достигнућа у области уметности и ангажовање на побољшању социјалног и економског положаја глумаца, а био је носилац Ордена Св. Саве V и IV степена и Ордена Југословенске круне IV степена. Умро је изненада – за време првог чина поподневне представе Јанка Веселиновића Ђидо, коју је режирао. Сахрањен је на Новом гробљу у Бгду. Од 1943. улица у Бгду на Савском венцу носи његово име.
УЛОГЕ: У СНП: Човек с ногом (Пут око света); Рама Циганин (У затишју); Кулин-капетан (Кнез Иво од Семберије); У другим позориштима: Агатон (Ожалошћена породица), Аћим Кукић (Протекција), Живота Цвијовић (Др), Јеврем Прокић (Народни посланик), Арифага, Селимбег (Зулумћар), Иво (Максим Црнојевић), Калча (Ивкова слава), Кантор (Краљ Бетајнове), Краљ Вукашин (Урош Немањић други и задњи цар србски), Игњат Глембај (Господа Глембајеви), Лазар (Моји ђетићи), Маринко (Ђидо), Марко (Нечиста крв), Мита Крадић (Сеоска Лола), Митар (Покондирена тиква), Митке (Коштана), Нико Мариновић (Еквиноциј), Поп Спира (Поп Ћира и поп Спира), Смрдић (Родољупци), Станоје Главаш (Станоје Главаш), Хаџи Замфир (Зона Замфирова), Хајдук Вељко (Хајдук Вељко), Хасанага (Хасанагиница), Брут (Јулије Цезар), Витез ди Рипафрата (Мирандолина), Дулитл (Пигмалион), Едип (Цар Едип), Магбет (Магбет), Тезеј (Сан летње ноћи), Градоначелник (Ревизор), Љапкин Тјапкин (Ревизор), Муров (Без кривице криви), Поткољесин (Женидба).
ЛИТ: А-м, Гости у „У затишју“, Застава, 1926, бр. 252, с. 3; А-м, „Пут око света“, комедија од Б. Нушића, НСад 1926, бр. 37, с. 2; Ј. Лешић, Раденковић Душан, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 103; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 154; Београдске општинске новине, Бгд 1. VI 1936, 525; 1. IV 1937, 368; 1. X 1940, 859; Ново време, Бгд 23. I 1942, с. 3; 16. I 1943, с. 4; Бразда, часопис за књижевност и умјетност, Сарајево 1951, бр. 1, с. 70, бр. 3, с. 199; П. Циндрић, Хрватски и српски театар, Згб 1960, с. 185; Народно позориште Сарајево 1921–1971, зборник, Сарајево 1971, с. 449–450; Ј. Лешић, Раденковић Душан, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 103; 125 година Народног позоришта у Београду, зборник, Бгд 1997, с. 307, 308, 543; В. Марковић, Театри окупиране престонице 1941–1944, Бгд 1998, с. 154, 447, 469.

М. Л.

РАДЕНКОВИЋ Ивка – драмска глумица (Загреб, 14. I 1900 – ?). девојачко презиме јој је било Тержан; супруга глумца Добривоја Раденковића (в); Ј. Лешић наводи да је рођена 1897. Завршила је шест разреда евангелистичке школе и четири разреда женске стручне школе у Згбу. Први пут је ступила на сцену 1919. у камерној позоришној трупи Емила Надворника и књижара Леона Финција у Сарајеву. Г. 1920. постала је члан дечјег ансамбла сарајевског НП. Од 1920. до 1921. била је ангажована у СНП у НСаду, од 1922. до 1929. у НП у Скопљу, од 1929. до 1930. у НП у Сарајеву, од 1930. до 1934. у НП у Бањој Луци, од 1935. до 1936. поново у НП у Скопљу и од 1936. до 1937. у НП на Цетињу. После рата је поново била чланица бањалучког НП све до пензионисања. Тридесетогодишњицу глумачког рада прославила је 21. II 1952. у НП у Бањој Луци улогом Хасанагинице у истоименом комаду Милана Огризовића. У почетку је играла врло природно и лепо наивке, сентименталке и младе љубавнице, па је успешно прелазила на драмске и карактерне улоге. Емотивна, она се уметнички најбоље изражавала у драмским улогама, у којима је деловала снажно и убедљиво. У карактерним улогама је била брижљиво одмерена и типски тачна. Њена дикција је била и изражајно и гласовно коректна.

УЛОГЕ: Хиро (Ромео и Јулија).

ЛИТ: Ј. Лешић, Тержан (Раденковић) Ивка, Позориште, Тузла, 1972, бр. 1, с. 104.

Б. С. С.

РАДЗИНСКИ Сергеј – француски драматичар, украјинског порекла. Његова драматизација романа Три мускетара Александра Диме-Оца и Огиста Макеа изведена је у СНП 1970.