РАДЕНКОВИЋ Добривоје-Добрица

РАДЕНКОВИЋ Добривоје-Добрица – глумац, редитељ, управник позоришта (Шиљеговац, Крушевац, 5. V 1894 – Београд, 12. I 1956). Син сиромашног обућара и његове жене Катарине, која је рано остала удовица. Имао је два брата – чувеног глумца Душана (в) и Радослава. Завршио је четири разреда гимназије и подофицирску школу. Супруга Ивка рођ. Тержан такође је глумица. Учесник је Балканских и Првог светског рата.  Први пут је ступио на сцену фебруара 1912. у Повлашћеном путујућем позоришту „Тоша Јовановић“ под управом Михаила Лазића. Током Првог светског рата био је у заробљеништву у аустроугарским логорима Хајнрисгрин (Јиндриховице, Чешка) и Нађмеђер (Словачка), где је играо у заробљеничким позориштима. По завршетку рата, 1919. играо је у позоришној дружини Пере Јовановића, од 1920. до 1921. у првој дечјој трупи НП у Сарајеву, од 1921. до 1922. у СНП у НСаду, од 1925. до 1930. у НП у Скопљу, од 1930. до 1933. глумац, редитељ и секретар НП у Бањој Луци (био је један од оснивача и члан прве поставе), затим је кратко био управник земунског позоришта “Београд” где је режирао Шокицу Илије Округића, а  од 1934. до 1935. водио је своје добро организовано путујуће позориште, од 1935. до 1936. поново је у НП у Скопљу, а од 1937. до 1941. у НП у Бгду. Током Другог светског рата се као руководилац културно-уметничке екипе прикључио Првој пролетерској бригади, а после рата учествовао је у обнављању и организовању бањалучког НП (1945–1947) и позоришта у Задру, Штипу и Приштини. Четрдесетогодишњицу глумачког рада прославио је 12. III 1952. у Штипу улогом Петровића у Ђоковићевој Раскрсници. У младости је, под утицајем Добрице Милутиновића, са заносом и одушевљењем играо националне хероје, а у зрелијем добу тумачио је карактерне ликове са лепом мером, студиозно и реалистички. Његова игра се одликовала искреним доживљајем и непосредношћу у изразу. Као редитељ имао је посебан афинитет према домаћем репертоару. Неговао је романтичарско-реалистички стил, на конвенционалан и традиционалан занатски начин.
УЛОГЕ: Митрић (Царство мрака), Тибалдо (Ромео и Јулија); у другим позориштима: Агатон (Ожалошћена породица), Сава Савић (Протекција), Срета (Народни посланик), Вуле (Подвала), Здравко (Ђидо), Јаков (Раскрсница), Калача (Ивкова слава), Косад (Присни пријатељ), Лазар (Лазарево васкрсење), Милош (Моји ђетићи), Митке (Коштана), Морис (Присни пријатељи), Петровић (Раскрсница), Стенхоуп (На крају пута), Петручио (Укроћена горопад), Тартиф (Тартиф), Хајдук Вељко (Хајдук Вељко), Хајдук Станко (Хајдук Станко), Хлестаков (Ревизор).
РЕЖИЈЕ: Народни посланик, Кнез Иво од Семберије, Београд некад и сад, Сумњиво лице, Пљусак, Чвор, Три према један, Коштана, Подвала, Зулумћар, Ивкова слава, Париска сиротиња, Госпођа Икс, Диран и Диран, Каплар Милоје, Чикина кућа, Звонар Богородичне цркве.
ЛИТ: Из позоришта, Јединство, Н.Сад 13. IX 1921, с. 3; Време, Бгд 11. VIII 1929, с. 8; 13. IX 1933, с. 18; 10. IV 1934, с. 11; 17. VI 1937, с. 10; 24. VI 1937, с. 9; 29. IX 1940, с. 9; 5. XII 1940, с. 7; Боривоје С. Стојковић, Историја српског позоришта, Ниш 1936, с. 208; Бразда, часопис за књижевност и умјетност, Сарајево 1951, бр. 3, с. 199; В. М. Четрдесет година глумачког рада Добрице Раденковића, Борба, Бгд 15. III 1952, с. 4; Народно позориште Сарајево 1921–1971, зборник, одговорни уредник Влајко Убавић, Сарајево 1971, с. 449; Јосип Лешић, Раденковић Добрица, Позориште, Тузла 1972, бр. 1, с. 103; Јосип Лешић, Историја позоришта Босне и Херцеговине, Сарајево 1985, с.  223, 239–241, 470–471, 476, 477, 480, 482–484, 493, 516, 528; Милован Ђ. Глишић, споменица о 150-годишњици рођења, зборник, приредио Велибор Берко Савић, Ваљево 1997, с. 594; Василије Марковић, Театри окупиране престонице 1941–1944, Бгд 1998, с. 154.

Б. С. С. и М. Л.