ПУЧ – драма о Немањићима у 1 делу. Написао: Миодраг Илић.

Праизвођење у СНП 22. X 1976. у НСаду. – Рд. и сц. Б. Мићуновић, к. Ј. Петровић; В. Животић (Стефан Дечански), З. Кримшамхалов (Марија Палеологова), М. Петковић (Душан), И. Хајтл (Архиепископ Данило), С. Шалајић (Гијом Адам), В. Матић (Москиос), Т. Плескоњић (Хреља), С. Ђорђевић (Мрњан), В. Стојановић, Б. Мићуновић (Вукашин Мрњавчевић), М. Шмит (Оливер), С. Гардиновачки, М. Краљев (Прибац), А. Ђорђевић (Љутимер), В. Љубичић (Епископ Липљански). – Изведено 26 пута, глед. 6299.

БИБЛ: Миодраг Илић, Пуч, драма у 10 слика, ркп. у Библиотеци СНП, сигн.  1948.

ЛИТ: Д. Николић, Насиље Немањића, Дневник, 26. IX 1976; Д. Николић, Уклета крв Немањића, Дневник, 20. X 1976; Ф. Ијевљев, Нови Сад. Премијера „Пуча“, Вечерњи лист, Згб, 21. X 1976; В. Мићуновић, Сурово време завере, Политика, 22. X 1976; М. Кујунџић, Драма без мотива, Дневник, 24. X 1976; С. Св. Милетић, Поновљена историја као фарса, Борба, 3. XII 1976; Д. Поповић, О виђењима „Пуча“ Миодрага Илића, Позориште, НСад, 29. XII 1976.

Ј. М.

ПУЧИНА – драма у 4 чина. Написао: Бранислав Ђ. Нушић. Прво извођење 29. XI 1901. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 12. I 1902. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Владимир), М. Марковићка (Јованка), Д. Марковић – Митица (Олгица), М. Николић (Јован), М. Тодосићка (Марија), К. Васиљевић (Др Ружић), Д. Васиљевићка (Г-ђа Живковићка), Д. Николићка (Г-ђа Николићка), М. Хаџи-Динић (Станковић), П. Добриновић (Марко Митровић), К. Виловчевица (Катица), Д. Илкић (Момак из министарства). – Изведено 15 пута.

Премијера у СНП 17. III 1926. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: М. Живановић (Владимир), П. Алмажановићка (Јованка), М. Хаџи-Динић (Урошевић), С. Стојшићева (Олгица), Ђ. Козомара (Др Ружић), С. Савић (Јован), М. Душановић (Станковић). – Изведено 5 пута.

БИБЛ: Бранислав Ђ. Нушић, Пучина, Бгд 1902.

ЛИТ: А-м, „Пучина“, драма у четири чина, написао Бранислав Ђ. Нушић, Браник, 1902, бр. 12, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Пучина, Позориште, НСад, 1902, бр. 9, с. 34-35; Ка, У суботу, 12. јануара, гледасмо први пут „Пучина“, Застава, 17. I 1902; Ј. Грчић, Српско народно позориште, Бранково коло, 1902, бр. 23, с. 727; Р., „Пучина“, драма у четири чина, написао Бранислав Ђ. Нушић, Браник, 1908, бр. 6, с. 3; В., У среду 17. марта давана је „Пучина“ од Нушића у 4 чина..., Ново време, Стари Бечеј, 1926, бр. 12, с. 4; А-м, Српско народно позориште, Србија, Сремска Митровица, 1926, бр. 33, с. 4.

В. В.

ПУЧИНИ Ђакомо (Giacomo Puccini) – италијански композитор (Лука, 22. XII 1858 – Брисел, 19. II 1924). Пореклом је из породице у којој је и пре њега било неколико музичара. Музичко образовање је стекао у родном граду и на миланском Конзерваторијуму, где су му учитељи били А. Бацини (Bazzini) и А. Понкијели (Ponchielli). После завршених студија, 1883. својим првим делима (Capriccio Sinfonico и опера Виле) стиче глас даровитог симфоничара и перспективног оперског композитора. Позитивне оцене његових првих дела скренуле су пажњу чувеног издавача Рикордија, са којим је остварио пословну везу, што му је касније омогућило да се бави искључиво компоновањем. Ради првих извођења својих дела путовао је у Лондон, Њујорк и друге градове. Превасходно оперски композитор, П. је написао укупно 12 опера. Његове прве опере, Виле (1884) и Едгар (1889), биле су веома добро примљене од публике и критике, али истинску популарност у Италији и ван граница земље донеле су му опере: Манон Леско (1893), Боеми (1896), Тоска (1900), Мадам Батерфлај (1904) и Девојка са Запада (1910). Његова комична опера Ластавица (La Rondine, 1917) није на нивоу поменутих, док је у тзв. Триптихону (начињеном од три једночинке: Плашт, Сестра Анђелика и Ђани Скики, 1919) тражио нове путеве оперског стваралаштва. П. је умро не успевши да заврши своју последњу оперу Турандот, коју је према постојећим скицама 1926. довршио италијански композитор Франко Алфано. Близак покрету у италијанској литератури XIX века познатом под именом веризам, П. је у савременим садржајима из свакодневног живота обичних људи (понекад у егзотичним амбијентима Истока и далеког Запада) тражио и налазио материјал за оваплоћење животних драма заснованих на оштрој љубавној колизији. У својим делима, која се одликују дубоком људскошћу и снагом осећања, представио се као мајстор вокалног писма, штедри мелодичар и изванредни познавалац закона сцене. Његова дела уз то карактеришу брз развој акције и стално присутни драмски набој. Он је у опери тражио поезију, лирска осећања, и у тој тежњи стварао је оригиналне ликове, специфичан пучинијевски оперски стил у којем заправо има релативно мало веристичког, јер реалност, поготову она грубља, није била блиска његовом уметничком темпераменту. Сва његова дела, иако се садржајно разликују, тематски су начелно блиска, јер је свугде главно лице жена, а покретач радње љубав. П. није увек наилазио на симпатије и признања критичара који су му приговарали неспособност за оцртавање јаких страсти, упадање у манир, као и мелодијску и хармонијску укалупљеност, рачунање са ефектима и угађање укусу публике. Међутим, позитивне особине његовог стваралаштва, као што су изванредно познавање оркестра и постизање најсуптилнијих финеса у дочаравању расположења и контраста, одлично вођење певачких деоница уз коришћење најлепших белкантистичких традиција, савршен осећај за развој акције у музици, за описивање људских карактера музиком и истанчано осећање мере, обезбедиле су му светски углед и славу. Опус овог истинског мајстора оперске музике не представља само тренутне успехе у времену у којем је настао, него је по општој оцени прерастао у сведочанство свога доба. Готово све што је написао за сцену уврштено је у стандардни светски оперски репертоар. Његова слава је и данас остала непомућена. Због тога је П. један од најпопуларнијих оперских композитора свих времена, признат за достојног наследника Ђ. Вердија. У СНП су извођена његова оперска дела: Боеми, Мадам Батерфлај, Тоска, Манон Леско, Турандот и Ђани Скики.

М. Х.

ПУШКИН Александар Сергејевич (Александр Сергеевич Пушкин) – руски песник и драматичар (Москва, 26. III 1799 – Петроград, 27. I 1837). Основно образовање добио је од приватних инструктора на француском и руском језику. Много је читао, а још као дете почео је да пише стихове. Када је пошао у лицеј, у племићски институт у Царскоје Село, под Волтеровим утицајем је почео да пише драму Филозоф. Дошавши у додир са светом позоришта од 1824. до 1825, по угледу на Шекспира, довршио је своје дело Борис Годунов, којем је означио жанр – „романтична трагедија“. Шекспира је као уметника прихватио као драматуршки узор изнад класичног. Након Бориса Годунова писао је такозване „мале трагедије“, како их је назвала критика, међу којима је и Моцарт и Салијери, за коју музичар Љадов сматра да је најбоља Моцартова биографија. Остале су: Шкрти племић, Камени гост и Весеље у времену куге, све четири инспирисане страним утицајем. Са Русалком се поново вратио народној драми, из које је поникао и Годунов. Посебно место у П. делима заузимају Сцене из витешког живота, писане у прози и стиховима. Међу њима је и позната прича Дубровски, веома савремено интонирана, која говори о сукобу племства, са једне, и грађанске класе и сељака, са друге стране. П. успех у позоришту почиње адаптацијама његових поема за сцену: 1821. је у Москви изведен балет Руслан и Људмила на музику Шолца; затим су постављени Кавкаски заробљеник и Црни шал (1831), Златна рибица (1867), Чаробно огледало (1903), па поново Руслан и Људмила и Бахчисарајска фонтана, које је за сцену адаптирао писац Шаховској (1825). Исто је учинио 1832. глумац Каратигин са Циганима, а затим је опет Шаховској адаптирао Пикову даму. Након П. смрти изведене су у позоришту Госпођица-сељанка (1839), Евгеније Оњегин (1846) и друге поеме од којих су доцније прављена и либрета за балете и опере. Тако је Глинка компоновао Руслана и Људмилу, Чајковски Евгенија Оњегина, Мазепу и Пикову даму, Мусоргски Бориса Годунова, Даргомижски Русалку и Каменог госта, Римски-Корсаков Златног петла, Цара Салтана и Моцарта и Салијерија, Рахмањинов Алека (Цигане), Илинској а доцније и Асафјев Бахчисарајску фонтану, Кјуи Анђела итд. Према П. текстовима у СНП су изведени: Бахчисарајска фонтана, Пикова дама и Борис Годунов.

Б. Р.

ПШИБИШЕВСКИ Станислав (Stanisław Przybyszewski) – пољски аутор романа и прозних поема, један од твораца европске модерне (Лојево, Кујави, 7. V 1868 – Јаронти, Кујави, 23. XI 1927). Боравио је доста дуго ван Пољске – у Немачкој и Скандинавији. Писао је на пољском и на немачком. Његово драмско стваралаштво, које је својевремено постизало велик успех, усредсређено је углавном на фаталистичко схватање конфликта љубавних и моралних начела, који су неминовно водили ка трагичном решењу: Игра љубави и смрти (Taniec miłości i śmierci, 1901), Мајка (Matka, 1903), Снег (Śnieg, 1903), Завет (Śluby, 1907), Гозба живота (Gody życia, 1910), Бездан (Topiel, 1912). Своје позоришне концепције П. је изнео у расправи О драми и сцени (O dramacie i scenie, 1905). Након наглог успона његове каријере, убрзо је уследио суноврат – слава се претворила у општи подсмех и П. је вртоглаво скоро сасвим заборављен. Данас су и он и његово целокупно дело предмет крајње контроверзних оцена. Мора се ипак констатовати да је његов лични и књижевни утицај, на прелому XIX и XX века, осим Пољске обухватио низ земаља: Немачку, Русију, Чешку, а међу јужним Словенима пре свега Хрватску. Одржавао је блиске односе са хрватским писцима, на пример са Јосипом Косором. П. комади су били веома много приказивани у хрватским и словеначким театрима: За срећом / Za srečo (Dla szczęścia) у ХНК у Згбу 1899. и у Трсту 1926 (Dramatični krožek Čitalnice pri sv. Jakobu); Златно руно (Złote runo) у Дежелном гледалишчу у Љубљани 1908,  НК у Осијеку 1907. и у ХНК у Згбу 1910; Снег/Снијег (Śnieg) у СНГ у Љубљани 1920. и у ХНК у Згбу 1922; Гости (Goście) у осјечком НК 1912. У СНП је приказан П. комад Снег (1930), а планирана представа Златног руна, у сезони 1910/11, није реализована. Међутим, необично је велик, широм Југославије, број превода његових књига прозе.

ЛИТ: Ј. Бенешић, Stanisłav Przybyszewski, Критике и чланци, Згб 1943; Н. Кошутић-Брозовић, Stanisłav Przybyszewski и хрватска модерна, Радови Филозофског факултета у Задру, 1961/62, књ. III, с. 178-198; W. Kot, Dramat polski na scenach chorwackich i serbskich do roku 1914, Краков 1962, с. 35-36.

В. Кт

РАВАНГРАД 1900. – Драмска панорама у два дела по мотивима из приповедања Вељка Петровића – Ђорће Лебовић.

Прво извођење у земљи у НП у Сомбору 11. XI 1982. Прво извођење у СНП 18. XII 1982. (заједничка представа Народног позоришта Сомбор и Српског народног позоришта).
Рд. Д. Мијач, ас. рд. М. Бенка, сц. В. Маренић, к. Б. Петровић, муз. В. Костић, сонгови М. Настасијевић, к-граф: Б. Марковић, лектор Ж. Ружић, корепетитор Шандор Јунг. – Б. Ђорћевић (Јованче Средојевић), М. Петроње (Др Милош Ока), С. Шалајић (Др Пера Милин), Н. Булатовић (Јелена Милин), Т. Станић (Коста Милин), М. Топаловић (Димитрије Милин), С. Гардиновачки (Нестор Малогајски), М. Плескоњић (Душан Малогајски), В. Животић (Стеван Микошевић), З. Кримшамхалов (Лујза Микошевић), А. Карделис (Марица Микошевић), С. Ђорћевић (Др Марко Бикар), Д. Шокица (Иванка Бикар), Д. Тасић (Сава Чутуковић), Г. Каменаровић (Владислава Чутуковић), Т. Плесконић (Федор Кезмарски), В. Амиџић (Светозар Одобашки), Б. Стојановић (Емил Тришлер), М. Кљаић Радаковић (Отилија Тришлер), С. Младеновић (Булка Јосимова), Д. Гаврилов (Јосим), М. Крстић (Паја Обућин), З. Панић (Цуја Дудвић), Д. Шокица (Туна), К. Марић (Опседнута девојка), Ж. Илић (Ритмајстор), Ј. Стевановић (Девојка), М. Ђорћевић, Н. Радосављевић (Ироши), М. Балаж, А. Фирјеш (Сељаци), Оркестар: Шандор Јунг, Ференц Лакатош, Ладислав Петреш.  Изведено 20 пута, глед. 10015.
БИБЛ: Вељко Петровић, Раванград 1900, ркп. У Библиотеци СНП, сигн. 2070 и 3189.
ЛИТ: Ј. Ћирилов, Сомбор чека двадесети век, Политика, 1. XII 1982; М. Кујунџић, Застрањење укуса, Дневник, 1. XII 1982; М. Мишић, Одрођени, Борба, 7. I 1983; В. Л, Панорама једне вароши, Позориште, Нови Сад 25. III 1983; В. Стаменковић, Вашар таштине, НИН, 10. VII 1983.

Ј. М.

РАВАСИ Љубица – глумица (Чента, код Зрењанина, 25. VIII 1916 – Нови Сад, 10. III 1995). Девојачко презиме јој је Лазарев; први супруг јој је био редитељ Синиша Раваси (в), а други диригент Гаетано Чила (в). Сахрањена је на Успенском гробљу поред првог мужа – С. Равасија. Завршила је седам разреда гимназије у Петровграду (1936), наступајући истовремено у петровградском аматерском позоришту, где ју је запазио редитељ Александар Верешчагин; са њим се припремала за аудицију у НПДб, у које је примљена 25. VII 1937; на професионалној сцени је дебитовала 23. IX 1937. у Сомбору улогом Авдотје у комаду Марусја Л. Урванцова. Из НПДб је 1. VIII 1940. отишла у скопско НП, у којем је остала једну сезону. Од 1. VIII 1941. до 31. VII 1942. је била чланица ДНП у Панчеву, од 1. VIII 1942. до 31. VII 1943. у НП у Пожаревцу, од 1. VIII 1943. до 29. II 1944. НП у Нишу, а од 1. III 1944. до 15. II 1945. Обласног позоришта у Краљеву. У СНП је била ангажована од 16. II 1945. до 31. VIII 1951. (у НСаду је 1948/49. завршила и Курс глуме) и од 1. IX 1952. до пензионисања (31. X 1972). Сезону 1951/52. провела је у НК „Иван Зајц“ у Ријеци, где је одиграла шест улога: Клару Грубарову у Златаревом злату, Клару у Леди, Шјору Либеру у Рибарским свађама, Наташу у Пониженима и увријеђенима, Персиду у Протекцији и Белису у Досјетљивој дјевојци. По повратку из Ријеке опробала се и као педагог: од 1953. до 1955. предавала је глуму у Државној позоришној школи, а од 1964. до 1966. у Драмском студију СНП. Г. 1953. и 1954. краћим чланцима је сарађивала у часопису „Наша сцена“. Одлично је говорила италијански језик; у слободном времену је сликала, па је и изложила своје радове у фоајеу СНП априла 1970, на заједничкој изложби са колегама-глумцима Витомиром Љубичићем и Мирком Петковићем – „Палета иза сцене“. Више пута је бирана у Позоришни савет и у Драмско веће СНП. У широком и разноликом репертоару за три и по деценије уметничког рада са запаженим успехом је остварила велик број улога веома различитих по жанру: од комичних до карактерних и од оних лирски интонираних до трагичних. Изузетно широк распон њених стваралачких могућности потврђује и изузетност њене многоструке глумачке обдарености, њен смисао за аналитички приступ улози и садржајно грађење лика, те способност да личности које тумачи креира средствима којима ће се у потпуности изразити њихов карактер, мотивисати њихова функција у представи и остварити концепцијска замисао редитеља. Природно музикална, пријатног, тамније обојеног гласа, са успехом је наступала и у улогама с певањем. Својим најзначајнијим сценским остварењима, од којих је за многа добила неподељена признања и најзахтевнијих критичара у нашим највећим театарским центрима и у иностранству, она је, од почетка педесетих г. до повлачења са сцене, својом уметничком личношћу обележила један прилично дуг период у животу и раду СНП. Као неприкосновеној драмској примадони указана јој је част да 28. III 1981, пред представу Долња земља, свечано отвори нову зграду СНП. Исте г. сликар Милован Станић је неколико месеци боравио у НСаду и начинио цртеже-портрете свих живих глумаца СНП, а само је њен портрет израдио у уљу на платну (чува се у Архиву СНП). Портретисао ју је и Милан Коњовић (уље на платну, 1946), као и Хасан Фазлић (цртеж-карикатура, 1956). Осим два висока одликовања која јој је доделио председник Републике, Ордена рада са златним венцем (1961) и Ордена Републике са сребрним зрацима (1971), награђена је: наградом Повереништва за просвету и културу АП Војводине (1950); наградом Министарства за просвету и културу Републике Србије (1950); наградом Сусрета позоришта Војводине за улогу Рањевске у  Вишњику (Зрењанин, 1950), а на следећим Сусретима у Сомбору 1951. похваљена је за улогу Барунице Лидије у Дубровачкој трилогији (награде нису додељиване); Стеријином наградом за улогу Зеленићке у Родољупцима на првом Стеријином позорју (1956); наградом Сусрета позоришта Војводине за улогу Серафине у Тетовираној ружи (Зрењанин, 1959); Октобарском наградом града НСада за улогу Маргетићке у Вучјаку (1962); наградом Удружења драмских уметника Србије за глумачко остварење Госпође Печом у Просјачкој опери (1964); наградом Сусрета позоришта Војводине за улогу Доке у Зони Замфировој (Суботица, 1969); Седмојулском наградом СР Србије (1973); Повељом града НСада за изузетан допринос његовом културном развитку (1973); највишим признањем СНП – Златном медаљом „Јован Ђорђевић“ и, коначно, за животно дело – Стеријином наградом за нарочите заслуге на унапређивању југословенске позоришне уметности и културе (1980). Војвођанска Скупштина верификовала је њен висок уметнички и људски углед изабравши је 5. V 1983. за члана Савета САП Војводине.

УЛОГЕ: Авдотја (Марусја), Грете Вагнер (Матура), Розина (Два туцета црвених ружа), Матрјона (Васкрсење), Јелка Чизмићева (Сеоска лола), Сестра (Бела болест), Лиза (Васа Железнова), Петра (Ђидо), Грушенка (Браћа Карамазови), Вида, Сарка (Ожалошћена породица), Маша (Живи леш), Ева (Јунак), Јулка (Моји ђетићи), Хиршфелд (Госпођа полаже матуру), Јуца (Кир Јања), Цаја (Ивкова слава), Рањевска (Вишњик), Петруњела (Дундо Мароје), Сара, Фема (Покондирена тиква), Рина (Покојник), Глафира (Вуци и овце), Зеленићка (Родољупци), Баруница Лидија (Дубровачка трилогија), Мирандолина (Мирандолина), Султана (Зла жена), Клара (Леда), Вереница (Крвава свадба), Коштана (Коштана), Јулишка (Пут око света), Маргетићка (Вучјак), Гертруда (Хамлет), Госпођа Александра (Коломба), Канина (Волпоне), Маришкина баба (Трактат о слушкињама), Госпођа Печом (Просјачка опера), Мајка Храброст (Мајка Храброст и њена деца), Начелниковица (Ревизор), Фјокла (Женидба), Лисистрата (Лисистрата), Хестер Колијер (Дубоко плаво море), Серафина дела Розе (Тетовирана ружа), Сида (Поп Ћира и поп Спира), Филумена (Филумена Мартурано), Госпођа Ортанз (Женски оркестар), Клара Заханисјан (Посета старе даме), Живка (Госпођа министарка), Госпођа Журден (Грађанин племић), Ставрогина (Зли дуси).

ЛИТ: А-м, Гостовање Народног позоришта Кнеза намесника Павла у Сенти, Дан, 1937, бр. 256, с. 4; А-м, „Браћа Карамазови“, Југословен, Кикинда, 9. X 1938; А-м, „Васа Жељезнова“, Југословен, Кикинда, 7. IX 1939; А-м, „Коштана“, Југословен, Кикинда, 15. X 1939; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд, 4. XI 1939; Б. Петровић, „Народни посланик“ од Нушића, СВ, 29. IV 1945; А-м, Љубица Раваси, ВС, 1946, бр. 6, с. 14; М. Рајковић, Премијера Нушићевог „Покојника“, СВ, 17. XII 1946; Б. Чиплић, „Волпоне“, комедија од Бен Џонсона, прерадио Стефан Цвајг, ЛМС, 1950, књ. 365, с. 224; Ј. Виловац, „Волпоне“ на сцени Војвођанског народног позоришта, СВ, 17. III 1950; А-м, Подељене су награде драмским уметницима Војводине, НС, 1950, бр. 2–3, с. 1; М. Лесковац, Нушићева „Ожалошћена породица“ и Чеховљев „Вишњик“, НС, 1950, бр. 2–3, с. 2; Б. Чиплић, „Вишњик“, комедија од Чехова, ЛМС, 1950, књ. 366, с. 241; М. С., Првакиња Драме Војвођанског народног позоришта Љубица Раваси, СВ, 17. VII 1950; А-м (В. Поповић), Љубица Раваси, НС, 1952, бр. 47-48, с. 6; А-м, Портрети наших глумаца – Љубица Раваси, НС, 1952, бр. 47-48, с. 6-7; О. Новаковић, „Зла жена“ у драматуршкој обради Ј. Кулунџића, НС, 1953, бр. 54, с. 2; Ј. Виловац, „Покондирена тиква“ на новосадској сцени, Дневник, 12. III 1954; М. М-ћ, Пред новим остварењем, Дневник, 15. IV 1954; С. Лањи, Отело на новосадској сцени, НС, 1954, бр. 86-87, с. 2; С. Симић, Успела испитна претстава позоришне школе, Дневник, 21. I 1955; Ј. Максимовић, Две новосадске премијере, Зрењанин, 28. V 1955; О. Новаковић, Кроз прве Југословенске позоришне игре, НС, 1956, бр. 114-115, с. 4; О. Новаковић, Три улоге Љубице Раваси, НС, 1956, бр. 116-117, с. 16; Д. Поповић, Бранислав Нушић: „Пут око света“, ЛМС, 1956, књ. 378, с. 583; М. Б(абинк)а, „Власт“ и „Покондирена тиква“, Дневник, 17. I 1958; С. Ст(анић), „Тетовирана ружа“ – потресна прича, Дневник, 24. X 1958; М. Кујунџић, Антика у атрактивном руху, Дневник, 8. XI 1959; О. Новаковић, „Лизистрата“ Аристофана, НС, 1959, бр. 147-148, с. 3; М. Антић, Љубица Раваси, Дневник, 21. V 1961; Ј. Замуровић, Волимо тај град, Зрењанин, 25. XI 1961; Ј. Б., Вести из Српског народног позоришта – Нови Сад, Позоришни живот, Бгд, 1963, бр. 22, с. 44; Г. Дивљак-Арок, Вече Љубице Раваси, Дневник, 4. XI 1965; М. Антић, Љубица Раваси: детињасто заљубљена у свет, Дневник, 30. I 1966; Г. Д(ивљак)-А(рок), Брехтов свет у част октобра, Дневник, 20. X 1967; В. Поповић, Љубица Раваси, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 14; В. М(иросављевић), Љубица Раваси у улози Симке, Дневник, 11. II 1969; Д. Поповић, Стеван Сремац: Зона Замфирова, ЛМС, 1969, књ. 403, с. 471; А-м, Глумци сликари, Дневник, 18. IV 1970; К. С(авић), О „Ревизору“, Позориште, НСад, 1971, бр. 2, с. 15; Л. Геролд, Држање главе Ане Андрејевне, Позориште, НСад, 1971, бр. 3-4, с. 18; А-м, Опроштај Љубице Раваси, Дневник, 21. I 1972; А-м, Дозвола за јубилеј, Дневник, 10. III 1972; В. Миросављевић, Љубица Раваси као Стара дама, Дневник, 23. VIII 1972; А-м, Седмојулска награда Љубици Раваси, Позориште, НСад, 1973, бр. 1, с. 3; Р. Поповић, Свакој улози сам се радовала, Позориште, НСад, 1973, бр. 6, с. 5; А-м, Љубица Раваси – 35 година уметничког рада, Позориште, 1973, бр. 8, с. 4; С. Милетић, Смех Љубице Раваси, Политика, 19. VII 1973; В. Суботић, Љубица Раваси за 35 година уметничког рада, Позориште, НСад, 1973, бр. 9, с. 8; Д. Ђурковић, Реч на прослави Љубице Раваси, Позориште, НСад, 1973, бр. 9, с. 9; А-м, Награда Љубици Раваси, Позориште, НСад, 1980, бр. 10, с. 4; К. Савић, Носталгична рапсодија, у: Глумцима, с љубављу, НСад 1980, с. 75-78; М. Кујунџић, Љубица Раваси: волела сам да представљам, у: Заточници маште, I, НСад 1986, с. 47-83; А-м, Умрла глумица Љубица Раваси, Политика експрес, 11. III 1995; Д. Николић, Увек глумица, Дневник, 11. III 1995; Н. М., Умрла глумица Љубица Раваси, Наша Борба, 11. III 1995; В. М(ићуновић), Умрла глумица Љубица Раваси, Политика, 11. III 1995; Н. Попов, Сахрањена Љубица Раваси, Дневник, 12. III 1995; М. Кујунџић, Име глуме: Љубица Раваси, фељтон 1-9, Дневник, од 18. III до 26. III 1995; Д. Ђурковић, Љубица Раваси, НИН, 24. III 1995; Текстови са комеморације, In memoriam, Љубица Раваси, приредила Весна Крчмар, Позориште, НСад мај/јун 1995, бр. 8/9, с. 77-79; В. Поповић, Запис о прослави тридесетпетогодишњице глуме Љубице Раваси, Позориште, НСад мај/јун 1995, бр. 8/9, с. 79-80; Редитељ Миленко Шуваковић о глумици Љубици Раваси, приредио Зоран Т. Јовановић, Позориште, НСад мај/јун 1995, бр. 8/9, с. 80-84; М. Радоњић, Љубица Раваси (1916-1995), Алманах позоришта Војводине, 1996, бр. 29, с. 148.

В. В.

РАВАСИ Синиша – глумац и редитељ (Чачак, 2. IX 1911 – Нови Сад, 29. IV 1948). У родном граду завршио је пет разреда гимназије и потом је неко време радио као фирмописачко-молерски радник. Рано је почео да се бави глумом у КУД „Абрашевић” у Чачку. Први професионални ангажман добио је 10. XI 1934. у НП у Скопљу, у којем је остао до избијања рата 1941. Као млад глумац у Скопљу је био запажен по улогама Шекспирових јунака (Ромео, Отело) у режији Велимира Живојиновића Масуке, што је значајно утицало на његов уметнички развој. За време рата (1941-1943) играо је у Бановинском позоришту у Панчеву. После рата је кратко време био у НП „Тоша Јовановић” у Зрењанину, где је припремао своју драму Жртве слободе посвећену крагујевачкој трагедији 1941. Почетком 1945. дошао је у НСад, где је ангажован у СНП. Краће време 1946. био је на усавршавању у Прагу. У НСаду је остао до смрти 1948. и за то време у СНП је остварио више значајних улога и неколио режија. Поседовао је савршен глумачки таленат, могао је да игра све фахове од драмских љубавника, преко трагичних хероја, револуционара, па све до психолошки сложених ликова. Његов стил глуме био је мешавина реализма и поезије, истанчан и маштовит. Био је омиљен код публике јер је умео да искрено и дубоко пренесе улогу. Изузетно лепе појаве, музички обдарен баритонским гласом са савршеном дикцијом. Огледао се и као филмски глумац – тумачио је главну улогу партизана Ивана у филму Николе Поповића Живеће овај народ. За СНП је драматизовао драму Непокорени, а написао је и неколико драма: Кумова клетва, Кривосечка механа, Добош пред кућом, Кад је бал, нек је бал и Жртве слободе. Његова уметничка каријера је прекинута у 38. г., умро је од последица туберколозе коју је добио током рата. Био је ожењен Љубицом Р. (в), глумицом СНП.

УЛОГЕ: Фјодор (Најезда), Корнел (Мати), Станоје Јовић (Вода са планине), Јаков-Јусуф (Туђе дете), Хазар (Непокорени), Здравко (Ђидо), Митке (Коштана), Хљестаков (Ревизор), Вилиман (Два цванцика), Њезеласов (Оклопни воз), Леоне Глембај (Господа Глембајеви), Хенри Хигинс (Пигмалион).

РЕЖИЈЕ: Мати (Чапек), Вода са планине, Непокорени.

ЛИТ: А-м, Гостовање г. Синише Равасија, Српска сцена, 1942, бр. 13, с. 427; Д., Војвођанско народно позориште ће ускоро отпочети са радом, СВ, 11. II 1945; Др. К. Георгијевић, Премијера „Најезде”, СВ, 19. III 1945; М. Лесковац, „Мати” Карела Чапека, СВ, 14. IV 1945; Б. Петровић, Плаовић – Ђоковић: „Вода са планине”, СВ, 27. V 1945; А-м, Премијера драме „Непокорени” од Бориса Горбатова, СВ, 5. VIII 1945; А-м, Повратак чланова Позоришта са студија у Прагу, ВС, 1946, бр. 1, с. 10;  А-м, Смрт Синише равасија, СВ, 30. IV 1948; В. Поповић, Читуља – Синиша Раваси, ВС, 1948, бр. 14, с. 7-9; Л. Дотлић, Синиша Раваси, поводом смрти 3-годишњице његове смрти, НС, 1951, бр. 9, с. 4; М. Коџић, Позориште моје младости, НСад 1983, с. 111-138.

М. Л.

РАВСКАЈА Јелисавета (Елисавета Равская) – певачица и играчица, руског порекла. Као чланица оперског хора НП у НСаду била је ангажована од 1921. до 1. VII 1926. Наступала је и у низу епизодних улога у оперским и драмским представама.

УЛОГЕ: Феличита (Слепи миш), Амелија (Босонога играчица), Фланшон (Гроф од Луксембурга), Аница (Чар валцера), Катарина (Корневиљска звона), Жимблета (Мамзел Нитуш), Јулишка (Кнегиња чардаша), Јунку (Дротар), Хели (Игра у срећу), Берта (Севиљски берберин), Инес (Фраскита), Леди Ефџис (Госпођа са сунцокретом).

ЛИТ: (m), Der Rastbinder, Deutsches Volksblatt, 7. VI 1922; Б. Ј., „Фраскита“, Јединство, 21. VI 1925; А-м, Operettbemutató a Nemzeti Szinházban, Dèlbácska, 11. XII 1925; А-м, „Игра у срећу“, Нови Сад, 1926, бр. 4, с. 7.

В. В.

РАДАК Борислав Борис – балетски играч (Вршац, 4. X 1931 – Београд, 2. II 1996). Завршио је два разреда Индустријско-занатске школе у НСаду 1947. Пети разред Државне позоришне школе – Балетски одсек у НСаду похађао је 1951/52. Играчку каријеру је започео 1948. у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА. Од 1. III 1950. до 31. VIII 1953. припадао је балетском ансамблу СНП, где је унапређен у звање солисте 1. IX 1953. Играчку каријеру је наставио у Балету НП у Бгду. Као к-граф остварио је сарадњу са многим позориштима а аутор је и великог броја телевизијских кореографија. Посебно се бавио савременом игром и у том домену креирао низ успешних играчких нумера. Први пут се појавио у солистичкој улози 1950. као Заробљени кнежевић у Шехерезади. Својом појавом и темпераментом истицао се као тумач лирских улога романтичног стила.

УЛОГЕ: Заробљени кнежевић (Шехерезада), Младожења, Млади Грк (Охридска легенда), Ромео (Ромео и Јулија), Витез де Бријен (Рајмонда).

Љ. М.