ПАПАНДОПУЛО Борис – композитор и диригент (Хонеф на Рајни, 25. II 1906 – Загреб, 16. X 1991). Композицију је студирао на Музичкој академији у Згбу код Ф. Дугана старијег, Ф. Лотке, Б. Берсе и А Добронића, а дириговање на Конзерваторијуму у Бечу (Neues Wiener Konservatorium) код Д. Фока (D. Fock). Био је диригент певачког друштва „Коло“, Друштвеног оркестра Хрватског глазбеног завода у Згбу, музичког друштва „Звонимир“ у Сплиту, професор Градске музичке школе у Сплиту, диригент Опере ХНК, радијског симфонијског оркестра и позоришта „Комедија“ у Згбу. После Другог светског рата радио је као диригент и директор Опере у Ријеци (1946-1948. и 1953-1959); у међувремену (1948-1953) је био диригент Опере у Сарајеву и музички педагог-професор Средње музичке школе. Потом је прешао у Згб за диригента Опере. Уз бављење композицијом и дириговањем, наступао је и као клавирски пратилац, а опробао се и у музичкој публицистици и критици. Био је стални члан Југословенске академије знаности и умјетности у Згбу. Добио је више високих републичких награда и признања, међу најзначајнијима – Орден рада и Орден братства и јединства II реда. П. музички опус садржи мале вокалне форме, камерна и инструментална дела, симфоније и ораторијуме, сценску и филмску музику, обраде народних напева за вокалне и вокално-инструменталне саставе. Припадао је групи водећих стваралаца југословенске музике XX века. Његова дела добила су високе оцене како у земљи тако и у иностранству. У његовом изузетно великом музичком опусу многобројна су сценска дела: опере Амфитрион (1936), Сунчаница (1953) и Рона (1955), те балети Злато (1928), Камени сватови, Хороскоп, Жетва (1950), Intermezzo (1953), Beatrice Cenci (1959), Др. Атом (1965), Гранд Хотел (1967), Теута (1973). Његов балет Жетва, праизведен као целовечерњи балет у НП у Сарајеву 25. V 1953. (к-граф Нина Кирсанова), био је прво послератно југословенско балетско дело. Балет Теута компонован је по либрету Фрање Хорвата, а према легенди о илирској краљици Теути, историјској личности из III века пре наше ере. Дело је завршено 1973, а 1975. у Хрватској награђено републичком наградом. Праизвођење Теуте је уприличено на сцени СНП у НСаду 10. IV 1979, у кореографији и режији Фрање Хорвата, госта из Згба.

ЛИТ: Н. Симин, Легендарна краљица на новосадској сцени, Дневник, 10. IV 1979; М. Зајцев, Непотпун доживљај, Борба, 13. IV 1979; Љ. Мишић, Прича о легендарној краљици, Дневник, 15. IV 1979; М. Сујић-Виторовић, Каква музика на стару легенду, Политика, 4. V 1979.

Љ. М.

ПАПХАРХАЈИ Ђура (Дюра Папгаргаї) – новинар, књижевник, глумац-аматер (Руски Крстур, 11. X 1936 – Нови Сад, 15. III 2008). Потекао је из земљорадничке породице. У родном месту је завршио основну школу, а у НСаду Средњу фискултурну школу (1956) и књижевност на Филозофском факултету (1964). Као наставник физичког васпитања радио је у основној школи у Врбасу од 1956. до 1959, затим постао новинар листа „Руске слово“ у Крстуру па главни и одговорни уредник часописа на русинском језику „Шветлосц“. Све време је уз рад био ангажован као аматер – глумац, редитељ и организатор театра „Дјадја/Дядя“ (био је и потпредседник Савеза аматерских позоришта Војводине и потпредседник Културно-просветне заједнице Војводине). Нарочито се истакао 1961. главном улогом у Мрожековим Полицајцима, који су после успеха на фестивалу у Панчеву освојили прво место на државном фестивалу на Хвару, а П. је проглашен за најбољег глумца-аматера у Југославији. Одликован је Орденом републике са бронзаним венцем (1985); добитник је књижевне награде „Невен“ (1980), Октобарске награде НСада (1984), Златне значке КПЗ Србије (1986) и Вукове награде (1996). Писао је песме, приповетке, драмске комаде и књижевну критику. Био је запослен у Новинско-издавачкој организацији „Руске слово“ када је (после неуспелог конкурса) 7. IX 1981. именован за в. д. директора Драме СНП са половином радног времена и у том својству радио до 6. IX 1982. СНП је 1981. извело рецитал Глас којим говори ватра у његовом избору и драматизацији. Сахрањен је у Руском Крстуру 17. III 2008.

В. В.

ПАРАБУЋСКИ Миленко – оперски певач (Тител, 10. IX 1917 – Нови Сад, 9. XII 1996). Завршивши Правни факултет, цео свој радни век је провео у правничкој струци, обављајући у њој разне одговорне дужности (председник суда у Јаши Томићу, секретар Врховног суда Војводине у НСаду и др.), а оперској сцени припадао је кратко и узгредно. Потекавши из породице у којој се по традицији неговала народна песма, и он се од ране младости посветио овој области музике као певач и сакупљач народних и тзв. градских песама. У НСаду му је 1953. објављена збирка Са песмом кроз Војводину, са нотама и текстовима. На сцени Опере СНП појавио са као гост први пут 1. I 1949. у улози Алфреда у Травијати. Од 1. XI 1949. до 15. IX 1950. био је ангажован као солист у хонорарном својству, а и после тога је наступао извесно време. Мада од природе музикалан и обдарен лепим гласом (који је требало још технички усавршавати), ипак се није определио за неизвесну и сложену каријеру оперског певача.

УЛОГЕ: Алфред (Травијата), Алмавива (Севиљски берберин), Родолфо (Боеми), Бепо, Арлекин (Пајаци).

ЛИТ: Б. Чиплић, Поводом премијере Пучинијевих „Боема“ у Војвођанској опери, ЛМС, 1950, књ. 365. с. 202.

В. П.

ПАРАНОС Ана – драмска глумица (Београд, 21. I 1884 – Београд, 18. VI 1969). Девојачко презиме јој је било Алексић. Завршила је четири разреда Више девојачке школе и поштанско-телеграфски курс у Бгду. На сцену НП у Бгду ступила је 1900. и на њој остала до 1947. са прекидима током боравка у позоришту „Синђелић“ у Нишу (1901/02), затим због удаје и студија глуме у Паризу (1910). У младости је тумачила улоге романтичних девојака и љубавница (Есмералда у Звонару Богородичине цркве, Хенријета у Двема сиротицама, Јулија у Ромеу и Јулији), а у међуратном периоду салонских дама и повремено трагичних хероина. У једној од таквих улога (Госпођа Гишар у комаду Господин Алфонс) гостовала је на новосадској сцени 1935. Пред новосадском публиком се тридесетих г. појавила више пута и са ансамблом београдског НП. Од 1949. до пензионисања, 1960, била је члан Југословенског драмског позоришта у Бгду, у којем је, у пуној уметничкој зрелости и са великим сценским искуством, остварила низ веома запажених епизодних карактерних ликова: Врачара (Јегор Буличов), Луција (Дубровачка трилогија), Мадам Паче (Шест лица траже писца), Дадиља (Отац).

С. Ј.

ПАРАСТОС У БЕЛОМ – драмска игра у осам сати увече. Написао: Мирослав Антић.

Праизвођење у СНП 2. X 1959. у НСаду. – Рд. Б. Ханауска, сц. М. Лесковац, к. С. Јатић; С. Тошић (Кристина Вошњак), Ј. Бјели (Вишња Билек), В. Станковић (Брања Вошњак), Р. Којадиновић (Јан Билек). – Изведено 9 пута, глед. 1111.

БИБЛ: Мирослав Антич, Парастос у белом, драмска игра у осам сати увече, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 927.

ЛИТ: С. Ст(анић), „Парастос у белом“ – Антићева поетска драма, Дневник, 2. X 1959; Ј. Максимовић, Један неспоразум, Вечерње новости, 3. X 1959; М. Кујунџић, „Парастос у белом“ Мирослава Антића, у режији Боре Ханауске, Дневник, 6. X 1959; Ч. Попов, „Парастос у белом“ без парастоса и белог, Индекс, 20. X 1959; А-м, „Парастос у белом“ Мирослава Антића, у режији Боре Ханауске, НС, 1959, бр. 146; М. Чолић, У знаку ишчекивања, Политика, 28. III 1960.

М. Р.

ПАРИСКА СИРОТИЊА (Les Pauvres de Paris) – драма у 6 чинова с предигром. Написали: Едуар Бризбар и Ежен Нис. Прво извођење у Паризу, 1856, у нашој земљи 18. II 1870. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП неутврђеног датума 1871. у Панчеву. Превео: Милутин И. Стојановић. Подела узета са плаката представе одржане 13. II 1872. у НСаду. – Ђ. Лесковић (Петар Берније), П. Брани (Андрија Берније), Д. Ружић (Плантроз), М. Суботић (Вилбрун), Н. Недељковић (Фабије Рокфељ), Н. Зорић (Жуберт), Н. Рашић (Биго), К. Хаџић (Јосиф), Ђ. Соколовић (Први носач), Живковић (Други носач), А. Лукић (Полицијски чиновник), Г. Пешић (Послужитељ на гвозденом путу), М. Станчић (Путник), Ј. Маринковићка (Бернијерова), К. Савићева (Антоанета), Ј. Поповићева (Регина Биговљева), Л. Хаџићева (Клодета), Л. Маринковићева (Алида Вилбрунова), М. Савићева (Пиљарица). – Изведено 13 пута.

Премијера у СНП 12. XI 1891. у НСаду. – Рд. В. Миљковић; К. Васиљевић (Петар Берније), М. Марковић (Андрија Берније), Д. Ружић (Плантроз), А. Лукић (Вилбрун), Д. Спасић (Фабије Рокфељ), Л. Рајковић (Жуберт), Ђ. Бакаловић (Биго), К. Хаџић (Јосиф), Т. Станковић (Полицијски чиновник), Т. Илић (Послужитељ), Д. Ружићка (Бернијерова), М. Марковићка (Антоанета), Ј. Добриновићка (Регина Биговљева), Ј. Весићева (Клодета), С. Миљковићка (Алида). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 11. XI 1922. у Старом Бечеју. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 2 пута.

Прво извођење у НП 29. IV 1924. у НСаду. – Рд. Р. Веснић; Ј. Стојчевић (Петар Берније), Л. Лазаревић (Плантроз), Д. Величковић (Вилбрун), Ј. Силајџић (Јосиф), М. Душановић (Андрија Берније), С. Јовановић (Фабије Рокфељ), В. Ивановић (Жуберт), Љ. Стојчевић (Биго), С. Стојчевићка (Г-ђа Берније), М. Филиповићка (Антоанета), М. Тодосићка (Регина Биго), М. Грујићева (Клодета), З. Душановићка (Алида), К. Виловчевица (Пиљарица), М. Пашко (Први носач), С. Савић (Други носач), Д. Бајић (Путник), Д. Марковић (Полицијски чиновник). – Изведено 4 пута.

Премијера у СНП 8. XI 1934. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: – рд. Д. Марковић; П. Милосављевић (Плантроз), Е. Казазовић (Вилбрун), Д. Павићевићка (Г-ђа Берније), Г. Николић (Биго), В. Милин (Андрија Берније), Ђ. Козомара (Фабије Рокфељ), Д. Марковић (Жубер), Р. Ферари (Антоанета), К. Ђорђевићка (Регина), Б. Костићева (Клодета), М. Рајчевић (Јосиф). – Изведено 6 пута.

Прво извођење у ДНП 9. IV 1942. у Панчеву. – Рд. А. Верешчагин, сц. М. Шербан; Љ. Иличић (Вилбрун), М. Козомара (Алида), Р. Гојкић (Пјер Берније), О. Животићка (Госпођа Берније), Р. Гојкић (Андре), Р. Петровићева (Антоанета), М. Јаснић (Фабије Роквеј), Г. Николић (Плантроз), Р. Кранчевићка (Регина), Р. Ковачевић (Биго), Љ. Раваси (Клодета), В. Милин (Жуберт), М. Николић (Јосиф), Р. Шобота (Носач), В. Ристовић (Пиљар). – Изведено 9 пута.

ЛИТ: К. Т., „Париска сиротиња“, Позориште, НСад, 1872, бр. 27, с. 110-111, бр. 28, с. 115; С. М., „Париска сиротиња“, Позориште, НСад, 1879, бр. 15, с. 59; Кеста, Српско народно позориште у Вршцу, Застава, 1880, бр. 11, с. 2; С. М., Париска сиротиња, Позориште, НСад, 1882, бр. 35, с. 138-139; Ј. Хр(аниловић), „Париска сиротиња“, драма у 5 чинова, Браник, 1891, бр. 136, с. 4; Ј. Хр(аниловић), Париска сиротиња, Позориште, НСад, 1891, бр. 19, с. 78-79; Ј. Храниловић, „Париска сиротиња“, драма у пет чинова, са предигром; са француског превео М. И. Стојановић, Јавор, 1892, бр. 7, с. 104-107; Вер., „Париска сиротиња“ – Народно позориште, Застава, 1. V 1924; Сведин (С. Динчић), Премијера „Париске сиротиње“ од Бризбара и Ниса, Југословенски дневник, 1934, бр. 224, с. 5; А-м, Српско народно позориште, Србобрански гласник, 1937, бр. 6, с. 1.

В. В.

ПАРИСКИ ЖИВОТ (La Vie parisiènne) – музичка фарса у 3 чина и 4 слике. Музика: Жак Офенбах. Текст: Анри Мејак и Лидовик Алеви. Прво извођење у Паризу, 31. X 1866.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 24. IV 1967. у НСаду. Превео: Владан Швацов. – Рд. Ј. Путник, к. г., дир. М. Фајдига, сц. С. Максимовић, к. С. Јатић, к-графи И. Отрин и М. Братоножић, пом. рд. М. Хаднађев; Д. Балтић (Мак Грегор), З. Николић (Кристина), А. Мандић (Раул), Ф. Кнебл (Бобине), Б. Грубач (Гонтран), Ј. Јечменица (Метела), В. Куцуловић (Жан), Л. Манцин (Сицилијанац), О. Бручи (Габријела), Ф. Пухар (Жозеф), Р. Немет (Алфонс), И. Давосир-Матановић (Паулина), А. Марушевић (Клара), А. Животић (Леони), М. Топлак (Луиза), К. Марцикић (Жељезничар), Ј. Сремчевић (Отправник возова), Ж. Миленковић (Први морнар, Други боем), В. Јелкић (Други морнар, Американац), М. Јанковић (Девојка), М. Радојчић (Трећи носач, Трећи боем), В. Поповић (Четврти носач, Други жиголо, Кан-кан), Ж. Новков (Пети носач, Келнер), А. Пундов (Шести носач, Први боем), С. Донсков-Пакашки (Продавачица цвећа), Т. Мошински (Американка), А. Баранковска (Прва госпођица, Трећи слаткиш), С. Стојадиновић (Друга госпођица), Д. Ђурашевић (Прва мидинета), И. Златановић (Друга мидинета), П. Јерант (Жандарм), М. Лазаревић (Журналист, Друга маска, Други слаткиш), Н. Узелац (Први носач, Први жиголо, Трећа маска), Ј. Михајловић-Хајек (Варијететска звезда, Прва маска), Р. Вучић (Други носач), Н. Гарај, Р. Вучић (Млади пар), С. Васиљев (Дама, Чистач обуће, Први слаткиш), М. Братоножић (Ведета), женски ансамбл (Кан-кан). – Изведено 6 пута, глед. 2088.

ЛИТ: В. Ракић, Музичка фарса, Дневник, 21. IV 1967; Ј. Шулхоф, Блештава ревијска оперета, Дневник, 28. IV 1967; С. Кисић, Нови Сад: Премијера „Париског живота“, Политика, 29. IV 1967.

Ј. М.

ПАРИСКИ КОЛОТЕР (Le gamin de Paris) – шаљива игра у две радње. Написали: Жан Бајар и Луј Вандербирш. Прво извођење у Паризу, 1836.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 6. II 1867. у Панчеву. Са немачке прераде Теодора Дункела превео: Лаза Телечки. Подела узета са плаката представе одржане 20. V 1867. у Темишвару. – Л. Телечки, Д. Ружић (Морен), М. Станишић, С. Анђелић (Емил), Љ. Коларовићка, Ј. Маринковићка (Госпођа Моренова), А. Савић  (Илер), М. Рашићка, Ј. Поповићка (Г-ђа Менијеова), Д. Ружићка (Јосиф), М. Гргурова, С. Максимовићка (Елиза), С. Андријевић, М. Суботић (Бизо), Н. Рашић (Први слуга), М. Бошњаковић, Ј. Бунић (Други слуга). – Изведено 26 пута.

Премијера у СНП 9. I 1870. у НСаду (под насловом: Париски кочијаш). Са немачке прераде Ј. Хајмана превео: Манојло Хрваћанин Србендић. Подела узета са плаката представе одржане 13. VI 1870. у Сремским Карловцима. – Д. Ружић (Клод Тибо), Д. Ружићка (Мадлена, Грофица Дарецо), М. Зорићева (Марија), П. Маринковић (Пјер), Н. Зорић (Роже), М. Суботић (Странац, Граф Дарецо), К. Савићева (Марија), Н. Недељковић (Роже), С. Стефановић (Марсел), К. Хаџић (Франсоа), Поповић (Жан). – Изведено 8 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Матица, 1867, бр. 31, с. 769; А-м, Српско народно позориште, Матица, 1868, бр. 20, с. 477-478; К. Т., „Париски кочијаш“, Позориште, НСад, 1872, бр. 24, с. 99; Б., „Париски колотер“,  Позориште, НСад, 1872, бр. 52, с. 211; С., „Париски кочијаш“, Позориште, НСад, 1877, бр. 26, с. 102.

В. В.

ПАРИСКИ КОЧИЈАШ в. ПАРИСКИ КОЛОТЕР

ПАРЛИЋ Димитрије – балетски играч и кореограф (Солун, Грчка 23. X 1919 – Београд, 29. IX 1986). Основну школу завршио је у Скопљу, где је започео и средњу у I мушкој гимназији. Школовање је наставио у НСаду, али је пре завршетка гимназије, обузет позориштем, прешао у Бгд и уписао се у Глумачку школу НП, односно на Глумачко-балетски одсек при београдској Музичкој академији. Како је за педагога за класичан балет 1937. била постављена Јелена Пољакова, код ње је започео своје играчко образовање. Током његовог школовања било је уобичајено да глумци учествују у балетским представама а балетски играчи у драмским, па је тако и он стицао искуство на драмској сцени, али се, по окончању школовања, определио за балет. Почетак његовог професионалног рада пада у време пред сам почетак Другог светског рата. По завршетку школе примљен је у Балет НП, где се и даље развијао под уметничким и педагошким руководством Ј. Пољакове. Свој први професионални уговор, а као хонорарни играч, потписао је у сезони 1939/40. Прво игра у ансамблу, како је то било уобичајено, а прву епизодну улогу добија у трећој г. ангажмана, што се сматрало великим успехом с обзиром на састав ансамбла Балета НП, који је био на врхунцу своје моћи. За време рата играо је у Бгду, Бечу и Софији. Своју прву кореографију урадио је после ослобођења, у Згбу, а за оперу Пикова дама. Г. 1946. прешао је у Бгд, где је припремио своју прву целовечерњу кореографију, балет Копелија (1948) Леа Делиба. Већ следеће г. поставља  балет Ромео и Јулија, што је забележено као прво извођење овог балета на сцени НП у Бгду и оцењено као културни догађај. Преласком у Бгд наставио је свој кореографски рад и оставио је преко 50 ауторских дела – кореографија, изведених на многим домаћим (Бгд, Згб, Љубљана, Скопље, НСад, Приштина, Сарајево), као и многим светским сценама. Успешност његових ауторских радова донела му је признања и ван земље, односно ангажмане као што су: директор и к-граф Балета бечке Опере, Балета римске Опере, стални к-граф Фестивала у Бреганцу и Салцбургу, гост-кореограф Опере у Хелсинкију. Од 1957. до 1962. поново је на сценама широм Југославије. Београдски Балет НП растао је заједно са њим и доба славе и највеће успешности београдског балетског ансамбла везано је за П. име, а у спрези са групом  уметника с којима је сарађивао, који су га надахњивали, подстицали својом  креативношћу. Велик је његов значај и за напредак и афирмацију не само Балета НП у Бгду него и у Југославији. Формирао се у најистакнутијег југословенског к-графа. Оставио је изузетна кореографска дела и тиме значајно допринео не само развитку корерографске уметности уопште, него и ослобађању креативних потенцијала свих учесника у реализацији балетског дела. Осим изузетних вредности његових радова, значајно је и његово настојање да однегује национално препознатљив кореографски стил. У СНП је поставио балет Двобој. Носилац је награда Владе Републике Србије за истакнуто остварење на пољу науке, културе и уметности (1949), Седмојулске награде (1950), Октобарске награде (1969) и Ордена рада са златним венцем (1973).

ЛИТ: Б. Драгутиновић, Балетска премијера Копелија, Политика, 1. VII 1948; Б. Драгутиновић, Премијера балета Ромео и Јулија, Политика, 3. VII 1949; P. Drouin. Les manifestations musicales Yougoslaves. Ballet, Choeurs et orchestres, Le Mond, 5. VII 1950; (Н. Р.), Охридска легенда, Вјесник, 10. VII 1950; Љ. Мишић, „Двобој“ Рафаела де Банфилда, Позориште, НСад, 1977, бр. 6, с. ; М. Сујић-Виторовић, Стандардно остварење „Двобој“ Рафаела де Банфилда; кореографија Д. Парлић, Политика, 8. III 1977; С. Савић, Више жена него ратник. „Двобој“ Рафаела де Банфилда са Ериком Марјаш-Брзић у главној улози, Дневник, 13. III 1977; Првих седамдесет година. БАЛЕТ Народног позоришта, Бгд 1994; М. Здравковић, Ударници без мане и страха, Позориште, НСад, 1995, бр. 8-9, с. 6-7.

Љ. М.