ОЛАХ Јулије/Ђула (Gyula Olah) – солист Оркестра СНП, виолончелист (Решица, Румунија, 9. IV 1901 – ?). Породица се доселила у НСад кад је био двомесечно новорођенче. Отац Јован такође је био музичар па је уз њега почео да наступа још као петнаестогодишњак. Похађао је основну школу (шест разреда) и Музичку школу „Станковић“. У међуратном периоду радио је у разним местима наше земље као кафански, војни и салонски музичар. За време окупације свирао је у Новосадској филхармонији (као изразито примеран члан – на прослави њене 25. годишњице похваљен је и новчано награђен). Г. 1943. дипломирао је на Музичком конзерваторијуму у НСаду, а члан Оркестра СНП постао је још пре конституисања Опере, 15. XII 1945, и у њему, као солист и вођа деонице виолончела, остао до пензионисања, 30. IV 1959. Од 1953. био је члан Удружења музичара симфонијских и оперских оркестара Србије.

В. В.

ОЛБИ Едуард (Edward Franklin Albee) – амерички драмски писац (Франклин, Вашингтон, 12. III 1928 – Монтак, Њујорк, 16. IX 2016). Одмах након рођења усвојила га је породица богатог позоришног предузимача. Почео је да студира математику на колеџу у Хартфорду, али је убрзо напустио и студије и „родитеље“ јер је са супериорном „мајком“ стално долазио у сукоб (на такав тип жене често наилазимо у његовим комадима). Радио је разне послове: у рекламном бироу, у трговини грамофонских плоча и књига, као сарадник у једном листу и као писац текстова за радио. То му је омогућило да упозна велик број људи и њихове судбине, што је било значајно за његов књижевни рад којем се све више посвећивао. Са позориштем је био у додиру од детињства тако да је његов продор као драмског писца, након неких покушаја у прози и поезији, био потпуно очекиван. Стварао је под утицајем О’Нила, Стриндберга, те Фројда и његове психоанализе. У својим драмама критички се односи према „америчком начину живота“, а теме су му ирационалност људске егзистенције, сукоб полова у породици, односи дете-родитељ и сл. Светски успех је постигао целовечерњим комадом Ко се боји Вирџиније Вулф? (Who’s Afraid f Virginia Woolf?, 1962), који је написао у натуралистичком маниру. Познатији комади су му: Прича из зоолошког врта (The Zoo Story, 1959), Смрт Бесија Смита (The Death of Bessie Smith, 1960), Амерички сан (The American Dream, 1961), Мала Алиса (Tiny Alice, 1965), Осетљива равнотежа (The Delicate Balance, 1966), Све због баште (Everything in the Garden, 1968) и Морски пејсаж (Seascape, 1975). Он без сумње припада кругу талентованих аутора млађе генерације америчких драматичара. У СНП су изведене две његове драме: Ко се боји Вирџиније Вулф? (1964) и Све због баште (1970).

БИБЛ: Зоолошка прича, у: С. Селенић, Авангардна драма, Бгд 1964.

ЛИТ: Страни писци, Згб 1968, с. 13.

Д. Р.

ОЛЕЊИНА Марина Петровна (Марина Петровна Оленина) – балетска играчица, кореограф, организатор, шеф Балета (Москва, 2. IV 1907 – Београд, 2. VI 1963). Потиче из уметничке породице – отац П. С. Олењин био је један од твораца оперске режије у Русији, а ујак К. С. Станиславски највеће име совјетске позоришне културе. Завршила је осам разреда Позоришне и кореографске школе у Москви; усавршавала се у Прагу и Паризу (1945/46), радећи са Матилдом Кшесинском, Олгом Преображенском и Леонидом Мјасиним. Од 1. III 1923. до 31. VI 1931, од 1. IX 1933. до 31. V 1935. и од 1. X 1936. до 18. IX 1945. припадала је балетском ансамблу НП у Бгду, односно његов је члан од оснивања и у њему се развила у примабалерину. За време Другог светског рата била је хапшена, неко време је провела у окупаторском затвору, а потом је била партизанска болничарка у Црној Гори. Од 1. VI 1946. до 1. III 1950. радила је као шеф а од 1948. и к-граф (организујући и рад на класичном балету) у Уметничком ансамблу при Централном дому ЈНА у Бгду, а по његовом расформирању је, заједно са групом играча, прешла у НСад. У СНП је као оснивач Балета – организатор уметничког ансамбла, његов први шеф и к-граф, запослена од 7. III 1950. Од 1. VIII 1952. до 1. VIII 1953. је била ангажована само као к-граф по представи, а затим је, до 31. VIII 1957, радила као к-граф са пуним радним временом. Искусна уметница и познавалац балетске уметности, строг и захтеван педагог, она је са много елана, умећа и љубави преносила балетску азбуку на новосадске почетнике и од њих градила ансамбл са којим је остварила представе које се памте. У своје кореографије, које је креирала комплетно или за извођење само фрагмената, уносила је снагу свог темперамента и бујност маште, а за неке балете је давала и либрето и режијска решења. Уз њу као к-графа и педагога стасавала је плејада балетских играча и солиста Балета СНП (Андрејев, Блажић, Радак, Братоножић, Нинковић-Прокић и др.). На Позоришном тргу у НСаду постављена је скулптура посвећена О. – аутора Ласла Силађија.

КОРЕОГРАФИЈЕ: Шехерезада, Дивертисман, Ноћ на голом брду, Бахчисарајска фонтана, Симфонијско коло, Охридска легенда, Ђаво у селу, Ромео и Јулија, Рајмонда, Лицитарско срце, Лопов Гаспар, Мефисто.

ЛИТ: Х. Ђурић, Премијера националне музике. Опера „Кнез Иво од Семберије“ Исидора Бајића и балет „Лицитарско срце“  К. Барановића, Дневник, 21. XII 1955; Ј. Кулунџић, Домаћа дела у Опери. Поздрављена премијера Новосадске опере, НС, 1956, бр. 108-109, с. 5; М. Д., „Лопов Гаспар“. Премијера Новосадског балета, Дневник, 7. III 1956.

Љ. М.

ОЛИ-ПОЛИ (Olly-Polly) – оперета у 3 чина. Музика: Валтер Коло. Либрето (према Францу Арнолду и Ернесту Баху): Вилим Коло. Прво извођење у Берлину, 1925, у нашој земљи 30. XI 1928. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 26. IX 1931. у Сенти. Превели: Арношт Грунд и Александар Бинички. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 4 пута.

В. В.

ОЛИВА Доменико (Domenico Oliva) – италијански књижевник, политичар, новинар и драмски критичар (Торино, 1. VI 1860 – Ђенова, 28. IV 1917). Завршио је студије права у Парми, а затим је живео и радио у Милану као адвокат и политички новинар. Објављивао је поезију, писао позоришну критику, а аутор је и једне драме. Сарађивао је са Р. Леонкавалом, М. Прагом, Л. Иликом и Ђ. Ђакозом на либрету за Пучинијеву оперу Манон Леско, по оригиналном тексту опата Превоа, коју је СНП извело 1953.

В. В.

ОЛИВИЈЕРИ-ИЛИЋ Мицика – глумица и певачица (Нови Сад, 27. X 1897 – Битољ, 1938). После завршеног петог разреда гимназије похађала је Глумачку школу у Згбу, а затим Средњу музичку школу у НСаду. На сцени је дебитовала 1919. као Самуило у Малом лорду у СНП у НСаду и у њему остала до 1926, а затим је, до смрти, била ангажована у позориштима у Скопљу и Битољу. Певала је „врло пријатним, добро постављеним, лепо однегованим крепким, јаким и високим сопраном у оперетама и комадима с певањем и тумачила карактерне, понекад и драмске улоге са даром и осећајношћу који су њеним певачким евокацијама давали више шарма и уметничке вредности“ (Б. С. Стојковић).

УЛОГЕ: Самуило (Мали лорд), Нитуш (Мамзел Нитуш), Коштана (Коштана), Пук (Сан летње ноћи), Арсена (Цигански барон), Суза (Дротар), Мароши (Јесењи маневар), Алезија (Лутка), Савка (Шаран), Одет Даримонд (Бајадера), Дивља ружа (Корневиљска звона), Белот (Madame Pompadour), Филипјевна (Евгеније Оњегин), Златни Орест (Лепа Јелена), Криста (Шумарева Криста), Бароница Ели (Холандска женица), Ванда Квасинскаја (Пољачка крв), О Мимоза Сан (Гејша), Силва (Кнегиња чардаша), Мауд (Играчица Каћа), Јованка (Женски рај), Госпођа (Ђаво), Сусетка (Дон Пјетро Карузо), Боришка (Риђокоса), Купидо (Орфеј у паклу), Анина (Травијата), Кет Пинкертон (Мадам Батерфлај).

ЛИТ: А-м, „Мали лорд“, Застава, 8. IV 1920; А-м, „Мамзел Нитуш“, Застава, 31. X 1920; Т., Коштана, Јединство, 10. XI 1920; А-м, Гђица М. Оливијери, Застава, 11. XI 1920; А-м, Премијера у позоришту, Јединство, 2. III 1921; К. И., „Три девојчице“, Јединство, 2. II 1922; О. С(уботи)ћ, „Цигански барон“, Застава, 12. III 1922; О. С(уботи)ћ, „Јесењи маневар“, Застава, 22. IX 1922; А-м, Прослава деведесетогодишњице рођења Змаја Јована Јовановића, Јединство, 30. IX 1923; А-м, Синоћ смо видели иако мало старију ипак изврсну оперету „Мамзел Нитуш“, Србадија, НСад 13. X 1923; А-м, Синоћ нас је Новосадско позориште изненадило једном оперетом новијег датума, Нова пошта, Суботица 12. II 1924; С. Зубац, Биланс гостовања Новосадске опере, Нова пошта, Суботица 26. II 1924; А-м, Народно позориште у Новом Саду, Comoedia, 18. V 1924; О. С(уботи)ћ, „Корневиљска звона“, Застава, 24. VI 1924; О. С(уботи)ћ, „Лепа Јелена“, Застава, 23. XI 1924; О. С(уботи)ћ, „Шумарева Криста“, Застава, 1. III 1925; Б. Ј., „Шумарева Криста“, Јединство, 1. III 1925; Рене, Холандска женица, Јединство, 5. IV 1925; А-м, „Холандска невеста“, Видовдан, НСад 12. IV 1925; Б. Ј., „Фраскита“, Јединство, 21. VI 1925; С. Зубац, „Пољачка крв“, Јединство, 27. IX 1925; А-м, Признање једној уметници, Видовдан, НСад 25. X 1925; О. С(уботи)ћ, „Играчица Каћа“, Застава, 15. XI 1925.

В. В.

ОЛИМПИЈА (Olympia) – весела игра у 3 чина. Написао: Ференц Молнар. Прво извођење у Будимпешти, 1928, у нашој земљи 5. XII 1929. у ХНК Згб.

Прво извођење у СНП 20. II 1931. у Сомбору. Превео: Лаза Поповић. Подела узета са плаката представе одржане 30. IV 1931. у Вршцу. – Рд. В. Старчић; Стеван Јовановић (Кнез Плато), Љ. Јовановићева (Еугенија), Н. Бандићка (Олимпија), В. Старчић (Ковач), С. Добрић (Алберт), О. Илићка (Лина), Н. Динић (Крел). – Изведено 9 пута.

ЛИТ: А-м, „Олимпија“, Југословенски дневник, 1931, бр. 20, с. 4; А-м, „Олимпија“, Југословенски дневник, 1931, бр. 50, с. 11; А-м, Последња представа Новосадског позоришта, Југословенски дневник, 1931, бр. 115, с. 3.

В. В.

ОЛУЈА (Грозá) – драма у 2 дела. Написао: Александар Н. Островски. Прво извођење у Москви, 16. XI 1859, у нашој земљи 24. II 1881. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП 27. III 1979. у НСаду. Превео: Кирил Тарановски, језичка адаптација текста: Звјездана Шарић, музика: „Лабораторија звука Вранешевић“. – Ад. и рд. Б. Рушкуц, к. г., сц. Б. Максимовић, к. Ј. Петровић, к-граф И. Отрин, к. г., пом. к-графа М. Братоножић-Марковић; З. Кримшамхалов (М. Кабанова), Т. Кнежевић (Тихон Кабанов), Н. Ивановић (Катарина Кабанова), К. Мартинов-Павловић (Варвара), М. Краљев (Борис), В. Љубичић (Кулигин), З. Ђуришић (Стара грешница). Учествују чланице групе „Магма“: З. Јањић, В. Стојић, Д. Попов, С. Настасовић и чланови групе КУД „Светозар Марковић“: С. Филиповић, В. Новаковић, З. Алемпијевић, Ј. Срнка, И. Трушновец. – Изведено 15 пута, глед. 4465.

БИБЛ: А. Н. Островски, Олуја, драма у пет чинова, прев. К. Тарановски, Бгд 1946.

ЛИТ: М. Кујунџић, Опсена светлости и боја, Дневник, 29. III 1979.

Ј. М.

ОМАР Мика – шаптач и глумац (Ниш, 1893 – ?). Члан НП у НСаду у сезони 1920/21. као шаптач, а играо је и епизодне улоге. Под наведеним именом га помиње Станоје Душановић у „Малом лексикону чланова новосадских позоришта 1861-1941“ у Споменици СНП 1861-1961 на с. 600. Међутим, у платним списковима од 1. X 1920. и од 24. XII 1920. као други шаптач наводи се Иван Амар, те се највероватније ради о истој личности, о којој, како год се заиста звао, нема других података.

ОМЕР И МЕРИМА – трагедија у 5 чинова. Написао: Никола Т. Ђурић.

Праизвођење у СНП 15. XI 1911. у НСаду. Архива СНП не располаже плакатом. Реконструкцијом из критика утврђено је да су у представи учествовали: М. Матејић (Омер), М. Марковићка (Мерима). – Изведено 2 пута.

ЛИТ: А-м, Данас ће се у нашем народном позоришту приказати нови позоришни комад „Омер и Мерима“, Застава, 15. XI 1911; А-м, Из Српског народног позоришта, Српство, НСад 1911, бр. 213, с. 3; Ј. Грчић, „Омер и Мерима“, трагедија у 5 чинова од Николе Т. Ђурића, Браник, 1911, бр. 220, с. 1-2; А-м, Српско народно позориште у Сомбору, Браник, 1912, бр. 32, с. 3; А-м, У понедељак „Омер и Мерима“, оригинална трагедија од Николе Т. Ђурића, Слога, Сомбор 1912, бр. 7, с. 5.

В. В.