МОМЧИЛОВИЋ Предраг – глумац (Београд, 31. VII 1959 – ). У родном граду завршио је основну и Средњу електротехничку школу „Никола Тесла“. У НСаду је 1985. завршио глуму на Академији уметности у класи Бранка Плеше. Глумом је почео да се бави још у детињству у Драмском студију РТВ Бгд код Бате Миладиновића. У СНП је почео повремено да игра 1983, а после дипломирања примљен је за сталног члана Драме СНП. Од 1997. ради и као асистент на Академији уметности у НСаду на предмету Глуме, прво као асистент проф. Виде Огњеновић, а потом проф. Љубослава Мајере. Један је од оснивача Академског позоришта „Промена“ (1980), у којем је играо у представама Виктор или деца на власти, Јелка код Иванових, Код “Вечите славине”, Жене иду у скупштину, Мара Сад, као и Позоришта „Весела корњача“ (1990), где је играо у представи Др стида и портноја бољка. Гостовао је и у другим театрима: Позориште младих у Силама у ваздуху, у Новосадском театару у Малограђанима, у Културном центру у представама: Игре са сунцем, Краљ Лир, Антигона, Магбет, у Позоришту „Добрица Милутиновић“ у Сремској Митровици у представи Три сестре, у Позоришту „Масука” у Великој Плани као Црни Ђорђе, у представи Савеза драмских уметника Војводине Гробница за Бориса Давидовича. Играо је у неколико филмова и тв серија: Секс, партијски непријатељ број један, Највише на свету целом, Вук Караџић, Јесен у мојој улици, Јагодићи, Ноћ одлуке, а учествовао је у преко сто радио-драма. Аутор је две радио-драме које су превођене на језике националних мањина на Радио НСаду: Глиб 1989. и Мања-већа 1993. На многим манифестацијама појављује се у улози водитеља и рецитатора на промоцијама. У време НАТО агресије 1999. учествовао је скоро свакодневно на концертима и протестним окупљањима грађана на Тргу слободе, Кеју жртава рације и мостовима у НСаду. За досадашњи рад добио је награду Седам секретара СКОЈ-а (1984), награду Универзитета у НСаду (1985), награду за улогу у представи Стриптиз на Сусретима професионалних позоришта Војводине (1986) и Искру културе (1999).

УЛОГЕ: Момак код министра (Протекција), Циганин свирач (Коштана – сан крик), Фране, Хипарин (Археолошка искапања код села Диљ), Други Господин / Свештеник (Стриптиз), Пјер (Дон Жуан), Миле Вуковић, Гаврило Вуковић (Свети Георгије убива аждаху), Друг Шпиро (Господа и другови), Савица (Светислав и Милева), Мршавко (Веселе жене и Фалстафове сцене), Др Дорн (Галеб), Глумац (Нови Сад ил’ никад), Давидов (Луда игра), Редијон (Магарац), Звонцов (Јегор Буличов), Јаблан (Друга врата лево), Едгар (Краљ Лир), Козодер (Козодер у акцији), Службеник (Стаза дивљачи), Слепац (Преобраћење блуднице Таиде), Алмиранте од Кастиље (Карло Други омађијани), Алфред Драјфус (У потрази за изгубљеним временом), Дели Јован (Бела кафа), Најава (Међу јавом и мед’ сном), Син (Стаклена менажерија), Вилхелм Рендештајм (Кад би Сомбор био Холивуд), Миша Димитријевић (Српска Атина), Шипучин (После пола века), Шандор (Црна хроника), Шчепкин (Ревизор), Хераро Ескобер (Смрт и девојка), Ђенка Ђаво (Маратонци трче почасни круг), Госпођа Мартин (Ћелава певачица), Борис (Роб љубави), Гупер (Мачка на усијаном лименом крову), Овчина (Пепо илити Побуна анђела), Јоса Пандур (Сумњиво лице), Иван Павловић (Сабирни центар), Пушчин (Евгеније Оњегин), Власник локала (Женски оркестар), Душан (Живот у гробу), Медији, хор комшија, хор савесних грађана (Ја или неко други), Господин Савић (Је ли било кнежеве вечере), Виктор (Љубавни јади Вудија Алена), Варон (Тимон Атињанин), Трифун Исаковић (Сеобе).

ЛИТ: Д. Николић, Сазвежђе – три човека, Позориште, НСад 1985/86, бр. 2/3, с. 4; В. Ждрња, Склад несклада несавршених људи, Поља, октобар 1985; Г. Ђилас, Смех као последњи говор, Позориште, НСад 1985/86, бр. 2/3, с. 5;  М. Лазовић, Глумци су потрошна роба, позориште срећом није, Позориште, НСад 1997/98, бр. 1/2/3, с. 4-5; Момчиловић Предраг-Моца, у: Лексикон уметника Војводине, НСад 2001, с. 187.

М. Л. 

МОНА ВАНА (Monna Vanna) – драма у 3 чина. Написао: Морис Метерлинк. Прво извођење у Паризу, 7. V 1902, у нашој земљи 1. III 1903. у НП у Бгду.

Прво извођење у СНП 13. III 1903. у Земуну. Превео: Јован Грчић. Подела узета са плаката представе одржане 17. XI 1904. у НСаду. – Рд. Д. Спасић; Д. Спасић (Гвидо), М. Николић (Марко), М. Марковићка (Ђована), Д. Барјактаровић (Принцивале), К. Васиљевић (Тривулцио), С. Лијанка (Борсо), Д. Кранчевић (Торело), Ј. Душановић (Ведијо). – Изведено 15 пута.

БИБЛ: Морис Метерлинк, Мона Вана, прев. др А. Андрић, Згб 1903.

ЛИТ: А-м, У петак, 28. фебруара представљало је наше народно позориште први пут „Мона Вану“, Народност, Земун 1903, бр. 19, с. 4; А-м, Гостовање С. Н. П. у Земуну, Браник, 1903, бр. 36, с. 3; А-м, Српско народно позориште, Бранково коло, 1903, бр. 13, с. 416; А-м, Мона Вана, Народност, Земун 1903, бр. 20, с. 2-3; А-м, Мона Вана на нашој позорници у Земуну, Позориште, НСад 1903, бр. 2-3, с. 23-24; Ј. Д. М., Мона Вана, Позориште, НСад 1903, бр. 5, с. 52-53; Θ, У четвртак, 4. септембра, приказивало је наше народно позориште први пут: „Мона Вана“, Застава, 5. XI 1904; А-м, Српско народно позориште, Браник, 1904, бр. 255, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Мона Вана, Позориште, НСад 1904, бр. 12, с. 82-83; А-м, Српско народно позориште, Трговачке новине, НСад 1904, бр. 46, с. 2; -б-, „Мона Вана“, Браник, 1905, бр. 45, с. 3.

В. В.

МОНДЕКАР Љерка – драмска глумица (Вараждин, 31. III 1916 – Сплит, 18. X 1969). Дјевојачки Љерка звана Еа Mondecar, удата Pichler-Бавчевић. Глуму је учила приватно код Дубравка Дујшина и Вјекослава Афрића и дебитирала 30. XI 1936. у Згбу на праизведби Фелдманове Срне (улога Она). Након тога гостовала је у Осијеку, сезону 1938/39. провела као члан НПДб у НСаду, затим играла у Бањој Луци и Сплиту, а 1941-1945. поново је била ангажирана у ХНК. Била је изванредан тумач младеначких улога у класици и модерној комедији, а касније се са успјехом огледала и у карактерној комици.

УЛОГЕ: Кети (Карлова тетка), Катарина Ивановна (Браћа Карамазови), Неудата сестра (Растанак на мосту), Валентин (Богојављенска ноћ), Елена (Јунак).

ЛИТ: М. С. Кронић, Нови репертоар и нове снаге Народног позоришта Кнеза намесника Павла, Дан, 28. VIII 1938; Д. М., Браћа Карамазови, Дан, 1939, бр. 16, с. 8; Сп. В., Две премијере Народног позоришта Дунавске бановине Кнеза намесника Павла у Суботици, Дан, 27. IV 1939; А-м, Долазак позоришта у Петровград, Банатска пошта, 29. IV 1939; Д. Комадина, Љерка Мондекар-Бавчевић, Позориште, Тузла 1969, бр. 5-6, с. 714.

П. Ц.

МОНИКА (Monika) – трагедија у 3 чина. Написао: Јозеф Јиржи Колар. Прво извођење у Прагу, 1846.

Прво извођење у нашој земљи у СНП неутврђеног датума 1871. у Панчеву. Превео: Сава Рајковић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 1 пут.

БИБЛ: Јосип Јиржи Колар, Моника, прев. Јосип Еуген Томић, Згб 1873.

В. В.

МОНИКИН СЛУЧАЈ (Sprawa Moniki) – комад у 3 чина. Написала: Марја Морозович-Шчепковска. Прво извођење у Варшави, 27. II 1932, у нашој земљи 17. X 1933. у ХНК у Згбу.

Прво извођење у Н-Оп 21. I 1934. у НСаду. Превео: Јулије Бенешић. Архива СНП не располаже плакатом. Није познат ни један учесник представе. – Изведено 5 пута.

В. Кт

МОНТЕПЕН Ксавије де (Xavier de Montépin) – француски романсијер и драмски писац (Апремон, 18. III 1824 – Париз, 30. IV 1902). Деда му је био писац а отац гроф. Почео је да студира архивистику, умешао се у политику, узео учешћа у догађајима 1848. као припадник противника Револуције, написао неколико сатиричних памфлета – да би се, најзад, повукао из политике и дефинитивно посветио књижевности, која је била право поље његове делатности. Писао је лако и брзо. Објавио је огроман број романа, од којих је већина у неколико, чак у десетак, томова. Скоро је невероватно да је један човек све то могао створити. Своје радове објављивао је у подлисцима, а затим их штампао као књиге. Неке романе је драматизовао. Остварио је огромне приходе. У позоришту је, сâм или у сарадњи (Александар Дима је био један од сарадника, можда најважнији), дао више врло популарних комада, између осталих и Женски рај (Le Paradis des femmes, 1865), написан у сарадњи са Ектором Шарлијеом. Овај комад је новосадско НП приказало 1923.

ЛИТ: К., „Женски рај“ – Народно позориште, Застава, 9. VI 1923.

С. А. Ј.

МОНТРОЗ (Montrose, der schwarze Markgraf) – драма у 5 чинова. Написао: Хајнрих Лаубе. Прво извођење у Бечу, 1859, у нашој земљи 27. I 1879. у НП Бгд.

Прво извођење у СНП неутврђеног датума 1888. у Сомбору. Превео: Јосип Еуген Томић. Подела узета са плаката представе одржане 13. I 1890. у НСаду. – Рд. В. Миљковић; В. Миљковић (Џемс Грехем), С. Миљковићева (Џемс), А. Лукић (Оливер Кромвел), Ј. Стојчевић (Лукас Мулграв), Д. Ружићка (Маргарета), С. Бакаловићка (Оливија), К. Делини (Тома Естн), М. Димитријевић (Едвард Хемилтон), М. Марковић (Хенри Френдорф), К. Васиљевић (Ерчибалд Џонстон), Д. Настасић (Стрехен), Ђ. Бакаловић (Адам Робин), М. Живковић (Уајт Вит), С. Стефановић (Грим), Т. Илић (Адријан). – Изведено 6 пута.

ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Застава, 1888, бр. 194, с. 2; (Ј.) Г(рчић), Монтроз, Позориште, НСад 1890, бр. 3. с. 11.

В. В.

МОПАСАН Ги де (Guy de Maupassant) – француски прозни писац (Мероменсил, замак у Нормандији, у Тур Вилу – Доња Сена, 5. VIII 1840 – Париз, 6. VII 1891). Детињство је провео у Нормандији, где је учио у семинару Ивето, а лицеј је завршио у Руану. Од 1870. до 1871. био је ангажован у војсци. У Париз је дошао тек после завршетка француско-пруског рата и једно време је био службеник у Министарству морнарице, а затим у Министарству просвете. Од 1871. до 1880, целу деценију, шегртовао је као књижевни почетник под снажним окриљем свог великог пријатеља Г. Флобера. За то време је опробао своју снагу у поезији, новели и малим позоришним комадима, али ништа није објавио. Први успех је постигао новелом Масна лопта (Le boule de suif), коју је објавио у „Меданским вечерима“ 1880. Од 1880. до 1890. је написао шест романа и око тристо новела. Неке од њих указују на његово нервно растројство, које се почело испољавати још 1884, а крајем 1891. еволуирало је у лудило. После несупелог покушаја самоубиства у Кану, био је пренет у једну париску болницу, где је и умро не враћајући се свести. М. као писац приповедака далеко надмашује М. романописца, јер је сажета форма приповетке изванредно одговарала умереном и прецизном темпераменту писца који је био вешт да изабере изражајне детаље и да својим причама дâ довољно приповедачке снаге. У њима је, као и у романима, сликао разноврсне средине које је имао пред очима у својој Нормандији: сељачку, чиновничку, малограђанску, са једином бригом да својим сликама дâ што више реалности. Он је у своје време био сматран најобјективнијим реалистом међу натуралистима – као онај који је најмање уносио своје намере и мисли у слике света који је описивао, који је најкомплетније избрисао своју личност из реда ликова који су били предмет његовог стваралаштва, који је, најзад, био сасвим слободан од било каквих научних претензија, или друштвених преокупација, а својом константном бригом за композицију и за стил остао најближи реализму. Збирку поезије под називом Стихови објавио је 1880. Потом следе његове приповетке: Кућа Телије (La maison Tellier, 1881), Госпођица Фифи (Mademoiselle Fifi, 1883), Приповетке о шљуки (Contes de la becasse, 1883), Месечина (Clair de lune, 1884), Сестре Рондели (Seurres de Rondeli, 1884), Ивет (Ivette, 1884), Мис Харијет (Miss Hariette, 1884), Господин рођак (Monsieur parent, 1884), Приче дана и ноћи (Contes du jour et da la nuit, 1885), Мала Рока (La petitte Roque, 1886), Тоан (Toine, 1886), Хорла (Le Horla, 1887), романи: Један живот (Une vie, 1885), Лепи пријатељ (Bel ami, 1885), Монт Ориол (1887), Пјер и Жан (Pierre et Jean, 1888), Јак као смрт (Fort comme la mort, 1889), Наше срце (Notre coeur, 1890) и путописи – импресије с пута: По сунцу (Au soleil, 1884), На води (Sur l’eau, 1888), Текући живот (La vie courant, 1890). Аутор је и позоришних дела: Једно понављање (Une repetition, није извођено), Историја старог времена (L’histoire du vieux temps, 1879), Мизота (Misotte, 1891), Домаћи мир (La paix du menage, 1893). У СНП је 1945. изведена драматизација Л. Кобрињског и Е. Рајмонда М. приповетке Чича Милон под насловом Виноградари из Шартреа.

БИБЛ: Пјер и Жан, роман, драматизовао Свет. Павловић, Крагујевац 1938; Старац Милон, драматизовали Л. Кобрињски и Е. Рејмонд, Сарајево 1952; Л. Кобрињскиј и Е. Рејмонд, Виноградари из Шартреа, комад у 1 чину, ркп. у Библиотеци СНП, сигн. 186.

В. Б.

МОРAВСКИ Густав (Gustav Pfleger–Moravský) – чешки књижевник, песник и драмски писац (Карасин у Бистрици над Пернштејнем, 27. VII 1833 – Праг, 20. IX 1875). Родио се у малом моравском селу, где је његов отац Матијаш Ф. био у служби надзорника шума. До очеве смрти (1843) започео је школовање у родном селу и околини, а потом се са мајком преселио код родбине у Праг задржавши кроз доцније додато презиме успомену на Моравску. У чешкој престоници похађао је најпре немачку основну школу и гимназију, а затим чешку Академску гимназију, где му је школски друг био касније чувени песник Јан Неруда, а предавао им је знаменити чешки књижевник Вацлав Климент Клицпера (в). М. је био болешљив и сиромашан те се 1854. запослио као чиновник не окончавши студије књижевности. У потрази за бољим животом 1856. се упутио у Немачку – у Пруску, Шлезију и Саску. У Дрездену, Берлину и Хамбургу радио је као драматург, новинар и преводилац са француског језика (у часопису „Krasořečník“ му је 1853. објављен препев једне песме Виктора Игоа), а у тада једином чешком књижевном часопису „Lumír“ је 1857. објавио своје прве стихове под називом „Dumky“. Г. 1861. му је штампана друга збирка поезије, „Cypřiše“, од које је Антоњин Дворжак (в) компоновао истоимени циклус од 18 песама. Исте г. му је објављен и роман о савременој омладини Pan Vyšinský, настао по угледу на Пушкина и Љермонтова. По оснивању прашког Новоместног позоришта (1861) постао је његов драматург и за њега написао комедије Telegram, Ona mne miluje и Kapitola I., II. a III. Убрзо је прешао на ново занимање: постао је позоришни критичар листа на немачком језику „Politik“ а затим чешког часописа „Národní pokrok“, у којем је био и уредник. Од позоришних дела написао је још: Svatopluk, zhoubce Vršovců, Boleslav Ryšavý и Poslední Rožmberk (извођено као Della Rosa), те један либрето – Záboj, zpěvohra o třech jednáních, за који није нашао композитора. Роман о револуционарној 1848. Ztracený život објављен му је 1863, а социјални роман о сукобима текстилних радника са буржоазијом Z malého světa 1864. Остала дела су му: Paní fabrikantová, Před březnem, Starý dům, Švýcarský hotel и Královna noci, недовршено сатирично дело које је написао 1875, већ тешко оболео од туберкулозе. Његов комад Телеграм изведен је у СНП 1869.

В. В.

МОРAВСКИ Густав (Gustav Pfleger-Moravský) – чешки књижевник, песник и драмски писац (Карасин у Бистрици над Пернштејнем, 27. VII 1833 – Праг, 20. IX 1875). Родио се у малом моравском селу, где је његов отац Матијаш Ф. био у служби надзорника шума. До очеве смрти (1843) започео је школовање у родном селу и околини, а потом се са мајком преселио код родбине у Праг задржавши кроз доцније додато презиме успомену на Моравску. У чешкој престоници похађао је најпре немачку основну школу и гимназију, а затим чешку Академску гимназију, где му је школски друг био касније чувени песник Јан Неруда а предавао им је знаменити чешки књижевник Вацлав Климент Клицпера (в). М. је био болешљив и сиромашан те се 1854. запослио као чиновник не окончавши студије књижевности. У потрази за бољим животом 1856. се упутио у Немачку – у Пруску, Шлезију и Саску. У Дрездену, Берлину и Хамбургу радио је као драматург, новинар и преводилац са француског језика (у часопису „Krasořečník“ му је 1853. објављен препев једне песме Виктора Игоа), а у тада једином чешком књижевном часопису „Lumír“ је 1857. објавио своје прве стихове под називом „Dumky“. Г. 1861. му је штампана друга збирка поезије, „Cypřiše“, од које је Антоњин Дворжак (в) компоновао истоимени циклус од 18 песама. Исте г. му је објављен и роман о савременој омладини Pan Vyšinský, настао по угледу на Пушкина и Љермонтова. По оснивању прашког Новоместног позоришта (1861) постао је његов драматург и за њега написао комедије Telegram, Ona mne miluje и Kapitola I., II. a III. Убрзо је прешао на ново занимање: постао је позоришни критичар листа на немачком језику „Politik“ а затим чешког часописа „Národní pokrok“, у којем је био и уредник. Од позоришних дела написао је још: Svatopluk, zhoubce Vršovců, Boleslav Ryšavý и Poslední Rožmberk (извођено као Della Rosa), те један либрето – Záboj, zpěvohra o třech jednáních, за који није нашао композитора. Роман о револуционарној 1848. Ztracený život објављен му је 1863, а социјални роман о сукобима текстилних радника са буржоазијом Z malého světa 1864. Остала дела су му: Paní fabrikantová, Před březnem, Starý dům, Švýcarský hotel и Královna noci, недовршено сатирично дело које је написао 1875, већ тешко оболео од туберкулозе. Његов комад Телеграм изведен је у СНП 1869.

В. В.