МИЛОШЕВИЋ – глумац-волонтер; у СНП је наступао 1897. у малим епизодним улогама као што је Други сељак у Јованчиним сватовима.

МИЛОШЕВИЋ Бранислав – позоришни критичар (Београд, 1. VIII  1946 – Београд, 17. I 2005). Основну школу је завршио у Вршцу 1956, а гимназију у Вршцу, Бгду и Панчеву 1964. Дипломирао је на Филолошком факултету у Бгду, на Групи за немачки језик и књижевност, 1969. На дужности драматурга Југословенског драмског позоришта у Бгду био је од 1. VII 1972. до 18. IX 1974. и у том времену одслужио и војни рок у Сомбору (26. III 1973 – 8. III 1974). Затим је радио у Секретаријату за културу СР Србије (18. IX 1974 – 2. V 1975), Марксистичком центру ЦК СК Србије, као уредник „Комуниста“ – издање за СР Србију (13. V 1975 – 31. III 1979) и у Издавачкој радној организацији „Рад“, као главни уредник (од 1. IV 1979). Позоришном критиком и есејистиком почео је да се бави у време студија, у студентском листу „Видици“. Од 1968. до 1970. био је стални позоришни критичар „Борбе“, од 1970. до 1974. секретар Редакције позоришног часописа „Сцена“, од 1978. до 1980. поново је стални позоришни критичар „Борбе“, а од 1980. пише позоришне критике у „Комунисту“. У својим критикама полази од уверења да аутентично позоришно остварење мора да има шири друштвени значај. Залаже се за остварења високог артизма и промишљеног редитељског читања драмског текста. Мање успешан аспект његових критика су утисци о глумачким остварењима.

БИБЛ: Поводом овогодишњег Позорја, Видици, мај-јун 1966, бр. 101-102, с. 14-15; Комедија и фарса, Сцена, 1968, бр. 1, с. 56-60; Недеља војвођанског театра, Борба, 11. II 1969; Какво нам је позориште, Сцена, 1970, бр. 4, с. 5-10; Класика и савремено позориште, Сцена, 1970, бр. 5, с. 3-16; Анатомија једне кризе, НИН, 19. XII 1971.

П. М.

МИЛОШЕВИЋ Верица – драмска глумица (Црљенац, код Малог Црнића, 3. VI 1943 – ). Отац Слободан и мати Бисерка су били земљорадници. Основну школу је завршила у родном селу, гимназију у Петровцу на Млави (1962), а студије глуме на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Бгду у класи професора Мате Милошевића 1966. Од 16. VIII 1967. ангажована је у Драми СНП, на чијој је сцени остварила многобројне улоге у савременом и класичном репертоару југословенске и светске драме изразито лирског карактера. За изванредно уметничко остварење улоге Ангустије (Дом Бернарде Албе Ф. Г. Лорке у режији Дејана Мијача) награђена је годишњом наградом СНП за 1982. Поред уметничког ангажмана на матичној сцени СНП успешно је наступала и на филму, радију и телевизији, а од 1982. је на Академији уметности у НСаду била ангажована као стручни сарадник за предмет глума (класа професора Радета Марковића) паралелно радећи и у СНП до 1. X 1990. По одласку у пензију (2000) са супругом – песником Рашом Перићем преселила се у Петровац на Млави, где јој је Културно-просветни центар 2007. издао аутобиографију под насловом Глумица.

УЛОГЕ: Катрин (Мајка Храброст и њена деца), Зона (Зона Замфирова),  Нора (Плуг и звезде), Она (Нисам Ајфелова кула), Девојка (Викторија), Докторка (Симпозијум или О љубави), Џил (Сексирама), Керол (Мрачна комедија), Ребелка (Флора господина Флоријана), Учитељица енглеског језика (Госпођа министарка), Андрица (Награжденије и наказаније), Ана (На дну), Хасанагиница (Хасанагиница, Симовић), Госпођица Јулија (Госпођица Јулија), Тетка Макра (Поп Ћира и поп Спира), Киша Ђорчевска (Пасквелија), Елена (Субота, недеља, понедељак), Ангустија (Дом Бернарде Албе), Розалија (Три жене), Габи (Клопка за осам беспомоћних жена).

ЛИТ: М. Мирковић, Јеванђеље по Брехту, Политика експрес, 24. X 1967; М. Кујунџић, Сликовито и лепршаво, Дневник, 29. II 1969; Д. Поповић, Стеван Сремац: Зона Замфирова, ЛМС, 1969, књ. 401, с. 147; М. Милорадовић, Повратак Сремцу и хумору, Политика, 28. IV 1969; М. Кујунџић, Трагедија о дугодневици, Дневник, 7. VI 1977; К. Савић, Недостаје нам радозналост, у: Глумцима с љубављу, НСад 1980, с. 59-61; Б. Стојановић, Дом Бернарде Албе, Радио НСад, 18. XI 1981; П. Матеовић, О нагону и чежњи, Политика експрес, 4. XII 1981.

Р. Л.

МИЛОШЕВИЋ Драгољуб – глумац и управник путујућег позоришта (Крагујевац, око 1862 – умро негде у Мачви, вероватно 1922). Као глумац-почетник, нудио се 1894. СНП, у које изгледа није примљен после учешћа у представи Јованчини сватови (у улози Сељака). Од 1894. до 1897. је наступао у трупама Михаила Пешића и М. Лазића Стрица. Од 1898. до 1899. је био ангажован у позоришту „Свети Сава“ Светолика Ђорђевића. Од 1900. до 1908. водио је сопствено путујуће позориште. У сезони 1919/20. је био у дружини Благоја Бироа. „Милошевић је био одличан карактерни глумац, врло студиозан, маштовит и природан“ (Б. С. Стојковић).

В. В.

МИЛОШЕВИЋ Ђорђе – балетски играч (Нови Сад, 30. IV 1932 – ). Завршио је пет разреда гимназије у НСаду. Играчку каријеру је започео 1948. у Уметничком ансамблу Централног дома ЈНА. Од 1. X 1950. до 31. VIII 1951. и од 1. IX 1958. до 15. VIII 1962. припадао је балетском ансамблу СНП. Играчку каријеру је наставио у НП у Сарајеву, где се истакао као тумач солистичких партија у балетима на југословенске фолклорне мотиве, а посебно карактерних улога у балетским, оперским и оперетским представама.

УЛОГЕ: Бил (Американац у Паризу), Кан-кан (На лепом плавом Дунаву), Кум (Охридска легенда), Иларион, Вилфред и Алберт (Жизела).

ЛИТ: Н. Грба, Виртуозност игре, Дневник, 6. I 1961; М. Г., „На лепом плавом Дунаву“ и „Американац у Паризу“, Дневник, 25. III 1961; Н. Грба, „На лепом плавом Дунаву“ и „Американац у Паризу“, Дневник, 28. III 1961.

Љ. М.

МИЛОШЕВИЋ Момчило – књижевник и театролог (Пирот, 12. IV 1889 – Београд, 9. XII 1975). Рано је остао без оца, који је био војни службеник. Основну и средњу школу и Филозофски факултет завршио је у Бгду и посветио се професури. Радио је најпре у Реалци (1913), али је убрзо мобилисан и у Првом светском рату је учествовао као војник до 1918. Затим је службовао у Паризу као референт Просветног одељења при нашем посланству и у исто време пратио предавања из књижевности на Сорбони (1920-1922). Као професор Друге мушке гимназије додељен је на рад НП у Бгду, где је, поред редовне дужности, водио различите послове, према потреби: књижевног референта, драматурга, секретара, редитеља – увек вредан, педантан, потпуно предан обавезама. Као искусан педагог, постао је најпре професор за анализу текста, дикцију и глуму (1921) и затим управник Глумачко-балетске школе (1923). Под позоришним кровом остао је још у својству помоћника управника, иако је већ био постављен за инспектора Министарства просвете и црквених послова, све до 1928, када се опростио од НП и постао начелник Општег одељења истог министарства. Међутим, Глумачко-балетску школу никада није напустио. Извесно време је радио и као хонорарни професор у Драмском одсеку Музичке академије у Бгду (1937-1939). Каријеру високог државног чиновника завршио је као управник Државне штампарије, од 1935. до 1944, када је пензионисан. И као пензионер бавио се позориштем кад год би му се указала прилика. Радио је, на пример, као драматург и редитељ у два рејонска аматерска позоришта у Бгду (једно од њих водио је са Гитом Нушић-Предић) и две сезоне био уметнички руководилац и редитељ једног културно-уметничког друштва. Још је био постављен за хонорарног професора на Одсеку за сценографију и костимографију Уметничке академије (1949-1965), што је био крај његових позоришних напора. Писао је песме, приповетке, путописне белешке, позоришне критике, позоришне комаде и огледе и чланке о позоришту. Књижевни рад му је веома шаролик; стиче се утисак да је неконтролисано расипао своје књижевне снаге, немоћан да се усредсреди, али се код њега осећа општа тежња да се свему дâ што чистији, што изразитији облик, а да се притом поштују у књижевности већ давно нађени и превазиђени облици. Стихове и друге прилоге објављивао је у „Делу“, „Препороду“, „Новој искри“, „Штампи“, „Босанској вили“, „Звезди“, „Савременику“, „Књижевном југу“, „Мисли“, „Радничким новинама“, „Српском књижевном гласнику“, ЛМС, „Правди“, „Књижевном северу“, „Вољи“ (коју је и уређивао). Играно му је шест позоришних комада: Заборав (Бгд 1920), Бездушник (НСад 1925), Јован Владислав (Бгд 1931), Јубилеј (Скопље 1932), Сунце, море и жене (Бгд 1933), Аутомат (Скопље 1935). Писао је и приказивао такође комаде за омладину и децу. Петочину трагедију у стиховима Јован Владислав превео је на пољски Станислав Папјерковски (1936). М. је сâм превео са француског Азурну обалу А. Бирабоа и Ж. Долеја. Извео је на београдској сцени осам режија. После Првог светског рата бавио се позоришном критиком. Добро је познавао сцену и са љубављу писао о глумачким остварењима. Новосадска позоришта су извела његове комаде Бездушник (1925), Аутомат (1940), Јубилеј (1940) и Сунце, море и жене (1942).

БИБЛ: Јубилеј, Бгд 1932; Сунце, море и жене, Бгд 1933; Јоца Савић – творац Шекспирове позорнице у Минхену, НС, 1955, бр. 106-107, с. 6-7; „Жал“ Боре Станковића, Зборник прилога историји југословенских позоришта, НСад 1961, с. 293-304.

ЛИТ: Б. С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932, с. 88-89; В. Глигорић, Сунце, море и жене, Позоришне критике, Бгд 1936, с. 174-176; С. Пауновић, Момчило Милошевић, Театрон, 1976, бр. 5, с. 108-110.

Ж. П.

МИЛОШЕВИЋ Олга – оперска певачица, мецосопран (Цетиње, 3. IV 1937 – ). Завршила је Музичку академију у Бгду. Од 1963. је солисткиња Београдске опере. Гостовала је на многим југословенским и европским оперским сценама. Добитник је Тринаестојулске награде СР Црне Горе (1976). У СНП је као стални гост тумачила улогу Амнерис у Аиди (7. X 1969, 24. V 1970, 5. III 1972, 9. IV 1972, 16. IV 1972. и 27. V 1972), а као Фенена у Набуку гостовала је 26. X 1969. Музикална и културна, гласа углађеног, свиленог, одмерене глуме, лепа и витка, М. је оперска уметница привлачног, ненаметљивог шарма.

В. П.

МИЛОШЕВИЋ Предраг – диригент, пијанист и композитор (Књажевац, 4. II 1904 – Београд, 4. I 1988). Музичке студије започео је у Музичкој школи у Бгду, а наставио на Музичкој академији у Минхену и на Државном конзерваторијуму у Прагу, где је 1926. и дипломирао композицију у класи професора Ј. Кржичке, 1928. клавир у класи професора Ј. Прохаске, а нешто касније, 1931, и дириговање у класи професора М. Долежила и П. Ђечека. Још за време студија испољиле су се његове склоности ка хорском дириговању, те је у Прагу водио два хора – „Унион“ и „Хлалол“. По доласку у Бгд ангажован је за диригента Првог београдског певачког друштва (1932-1941), са којим је освојио прво место на такмичењу хорова у Будимпешти 1937, а у исто време је, од 1932. до 1935, био и хонорарни диригент Опере НП у Бгду. За сталног диригента београдске Опере постављен 29. VI 1935. и на том месту остао пуне две деценије, до 1955, са прекидом за време Другог светског рата, када је био у заробљеништву у Немачкој. Једно време је био и професор клавира у Музичкој школи (1932-1938). У звање доцента за теоријске предмете на Музичкој академији у Бгду изабран је 14. I 1939, а после рата и за професора композиције и дириговања. Почетком педесетих г. био је начелник Музичког одељења II програма Радио Бгда и председник Удружења музичких уметника Србије, а од 1960. до 1967. и декан Музичке академије у Бгду. Поред повремених гостовања за диригентским пултом Опере СНП у послератним г. М. је у НСаду радио и као стални диригент и директор Опере СНП од 1. IX 1955. до 31. VIII 1957. Као диригент и пијаниста свестрано се залагао за извођење дела из савременог музичког репертоара, па је резултат тих његових тежњи било и прво извођење у СНП опере С. Прокофјева Заљубљен у три наранџе. Био је оперски и концертни диригент велике музичке ерудиције, објективног односа према музичкој материји, са изразитом склоношћу ка јасноћи и прегледности облика. Овакав однос према музици одразио се и у његовом стваралачком опусу – у многим композицијама разноврсног жанра: Свита за клавир, Гудачки квартет, соло песме, више хорова, његово најбоље дело Симфонијета, музика за филм Крвави пут, музика за позоришни комад Слуга двају господара и др. Као пијаниста и диригент наступао је у многим градовима Србије и Војводине и снимао за радио-станице Бгд и НСад. Заједно са М. Вукдраговићем превео је са чешког Науку о музичким облицима, а преводио је и многе текстове музичко-сценских дела са разних језика (опере, ораторијуме и соло песме). Нову редакцију Бајићеве опере Кнез Иво од Семберије направио је 1955, уз ревизију и исправке целокупног текста и местимичне ретуше у оркестрацији. Писао је рецензије и музичке критике за дневне листове, као и студије за часописе „Звук“ и „Музички гласник“. За своју веома активну и разноврсну делатност на пољу музичке културе одликован је Орденом рада са црвеном заставом.

ДИРИГОВАЊА: Дон Пасквале, Трубадур, Кнез Иво од Семберије, Фигарова женидба, Сорочински сајам, Заљубљен у три наранџе, Кнез Игор, Охридска легенда, Лицитарско срце, Лопов Гаспар, Риголето, Мадам Батерфлај.

ЛИТ: М.А., Прослава десетогодишњице Опере СНП, Дневник, 26. III 1957; М. Логар, Кнез Иво од Семберије, Дневник, 22. XI 1959; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бгд 1969; В. Поповић, Поводом јубилеја Предрага Милошевића, Позориште, НСад 1974, бр. 8, с. 4, бр. 9, с. 11; Алманах 40 година Факултета музичке уметности,  Бгд 1977.

Н. П.

МИЛУТИНОВИЋ Добривоје-Добрица – драмски глумац (Ниш, 30. VIII 1880 – Београд, 19. XI 1956). Његов отац Стеван, трговачки син, пребегао је из Руме у Србију и као добровољац учествовао у другом српско-турском рату, настанивши се после рата у Нишу (1878), где му се, као четврто дете, родио син Добрица. Породица се затим преселила у Крагујевац, где је М. завршио основну школу започету у Нишу. Као одличног гимнастичара, певача и рецитатора подржавао га је и подстицао гимназијски професор Јован Максимовић, па је одлучио да се опроба на позоришним даскама укључивши се у рад нишког путујућег позоришта „Синђелић“, које је водио Александар Милојевић. Први пут се појавио на сцени као Рацман у Шилеровим Разбојницима 7. I 1898. Приликом једног гостовања „Синђелића“ у Бгду запазио га је Милован Ђ. Глишић и препоручио га др Николи Ј. Петровићу и Драгомиру Јанковићу, па је М. на гостовању у Шапцу прекинуо ангажман са нишким позориштем и 5. XII 1898. ступио у београдско НП као привремени члан. Иако је још био почетник, нагло се пробио међу најбоље београдске глумце. Као питомац НП, пошто га је Бранислав Нушић препоручио Јоци Савићу, средином новембра 1900. боравио је у Минхену на једногодишњим глумачким студијама. Савић, који је тада био редитељ минхенског Дворског позоришта, подучавао га је бесплатно, засењен његовим даром. Учитељ му је тамо повремено био и Ернст фон Посарт. Нови управник београдског НП Јован Ђ. Докић укинуо му је стипендију, сазнавши да је краљевски питомац у једном друштву псовао краљицу Драгу. Вративши се у Бгд, М. се венчао са глумицом Јеленом Петковић; у сезони 1900/01. постао је редовни члан НП. Због сукоба са управником Михаилом Марковићем и драматургом Ристом Ј. Одавићем поднео је оставку 31. X 1908, али су га М. Грол и М. Предић убрзо вратили у ансамбл (8. I 1909), и то као сталног члана. Када је избио последњи окршај са Турцима, отишао је у рат (17. IX 1912). Као учесник Првог светског рата заробљен је у чину поднаредника и одведен у логор Нађмеђер у Мађарској, где је, са осталим заробљеним глумцима (Ј. Стојчевић, П. Христилић, С. Колашинац, В. Пешић) и дилетантима покренуо позориште у једној бараци и у њему био најугледнији уметник. После рата је неколико месеци провео у СНП (Жарко у Обичном човеку и Кулин у Кнезу Иви од Семберије), али се убрзо вратио у матично позориште. У београдском НП је прославио три јубилеја: 25-огодишњицу је обележио као Селим-бег у Зулумћару 16. IV 1923, 40-огодишњицу као Шајлок у Млетачком трговцу 16. X 1937. и 50-огодишњицу као Митке у Коштани 20. IX 1947. Он је стил своје боемије умео да уравнотежи са стилом своје глумачке уметности. Силином свога дара, раскошним богатством своје мушке лепоте, беспримерном звучношћу свога гласа, М. је, заиста, као што је тачно уочено, дао обележје својој генерацији, наметнувши јој се неодољиво, према изразу Д. Јанковића, као најизразитији представник „младе трагедије“ код Срба. Био је, могло би се рећи, рођен да тумачи трагичне хероје, „велике судбине драме без које би позориште уопште тешко одржало своје равноправно место у реду осталих вештина“; спадао је међу глумце који „појавом својом руше преграде које постоје између сцене и публике“; за једног критичара он је глумац „моћног трагичког и лирског темперамента“, за другог је његов темперамент „снажан до хипнозе“… Његова дикција је доиста била неприкосновена, како је примећено, „звучно-метална“. Он је једно време врло допадљиво певао на београдској позорници, мајсторски користећи свој „дубоки баритон, соноран и лепог тембра“. Носилац је Ордена Св. Саве IV степена (1923), а III степена 1937; 1947. добио је Орден заслуга за народ I реда. Остварио је и неколико улога на филму. У СНП је гостовао децембра 1909. као Стева Драгић у Сеоском лоли и Ромео у Ромеу и Јулији, јуна 1925, када је режирао Драгану Е. Бријеа, 1937, када је режирао Ослобођење Косте Шљуке и играо главну улогу и Родољупце (у којима је и играо улогу Лепршића), и маја 1951. као Шајлок у Млетачком трговцу. Мило Милуновић је урадио његов портрет (уље на платну) 1952. Г. 1980, на стогодишњицу М. рођења, установљена је награда „Добричин прстен“, коју сваке године додељује Удружење драмских уметника Србије.

ЛИТ: Б. Прешић, „Родољупци“, Јединство, 28. VI 1925; С. Петровић, Г. Д. Милутиновић, У позоришту, Бгд 1928, с. 106-108; Б. С. Стојковић, Добрица Милутиновић, у: Дражи преко рампе, Сарајево 1934, с. 68-69; С. В. Цветковић, Добрица Милутиновић, човек и глумац, Бгд 1937; Д. Крунић, 40 година глумских симфонија г. Д. Милутиновића, Правда, 17. X 1937; С. Пандуровић, Добрица Милутиновић, Политика, 10. X 1937; Р. М. Веснић, Уметнички лик Добрице Милутиновића, Сцена, Бгд 1937/38, бр. 4, с. 25-28; З. Милачић, Велики Добрица, Сцена, Бгд 1937/38, бр. 4, с. 28; М. Грол, Добривоје Милутиновић, Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 168-183; Б. Поповић, Последњи из Скадарлије, Београдске новине, 7. I 1955; Б. Дечермић, Великан сцене, Вечерње новости, 13. IX 1955; М. Ђоковић, Добрица Милутиновић, Борба, 19. XI 1956; Е. Финци, Велики бард наше глуме, Политика, 19. XI 1956; С. Пауновић, Добрица Милутиновић и књижевници, Политика, 29. XI 1956; Љ. Жунић, Једна глумачка младост, Борба, 23. XII 1956; С. Душановић, Добрица у Српском народном позоришту у Новом Саду, Трибина, НСад 30. XII 1956; М. Предић, Добривоје Милутиновић, Позоришни живот, Бгд 1957, бр. 4, с. 16-17; В. Казимировић, Добрица, НСад 1957; С. Батушић, Добрица Милутиновић и Загреб, Политика, 26. I 1969; М. Предић, Педесетогодишњица уметничког рада Добрице Милутиновића, Еуфрозина или Судбина глуме, НСад 1970, с. 130-134; В. Глигорић, Глума Добрице Милутиновића, Портрети глуме, НСад 1973, с. 119-129.

Ж. П.

МИЛУТИНОВИЋ Марија – драмска глумица (Београд, 3. III 1935 – ). Отац Светозар, новинар, мати Вера. Завршила је Средњу економску школу, а затим студирала глуму на Академији за позоришну уметност у Бгду (1955-1959). Члан СНП у НСаду је била од 15. VIII 1959. до 30. XI 1960, када је прешла у Југословенско драмско позориште у Бгду. На новосадској сцени је била запажена талентом и могућностима изражавања у драмском и комичном репертоару, а у Бгду је остварила низ епизодних карактерних улога. Снимила је и неколико филмских и телевизијских улога. Драгана Цигарчић је урадила њен портрет (уље на платну) 1979.

УЛОГЕ: Ники (Матуранти), Зухра (Женидба председника кућног савета), Нели (Понижени и увређени).

ЛИТ: С. Ст(анић), Прилика за младе, Дневник, 16. X 1959; О. Новаковић, Матуранти, НС, 1959, бр. 146, с. 5.

С. Ј.