МИЛУТИНОВИЋ Добривоје-Добрица

МИЛУТИНОВИЋ Добривоје-Добрица – драмски глумац (Ниш, 30. VIII 1880 – Београд, 19. XI 1956). Његов отац Стеван, трговачки син, пребегао је из Руме у Србију и као добровољац учествовао у другом српско-турском рату, настанивши се после рата у Нишу (1878), где му се, као четврто дете, родио син Добрица. Породица се затим преселила у Крагујевац, где је М. завршио основну школу започету у Нишу. Као одличног гимнастичара, певача и рецитатора подржавао га је и подстицао гимназијски професор Јован Максимовић, па је одлучио да се опроба на позоришним даскама укључивши се у рад нишког путујућег позоришта „Синђелић“, које је водио Александар Милојевић. Први пут се појавио на сцени као Рацман у Шилеровим Разбојницима 7. I 1898. Приликом једног гостовања „Синђелића“ у Бгду запазио га је Милован Ђ. Глишић и препоручио га др Николи Ј. Петровићу и Драгомиру Јанковићу, па је М. на гостовању у Шапцу прекинуо ангажман са нишким позориштем и 5. XII 1898. ступио у београдско НП као привремени члан. Иако је још био почетник, нагло се пробио међу најбоље београдске глумце. Као питомац НП, пошто га је Бранислав Нушић препоручио Јоци Савићу, средином новембра 1900. боравио је у Минхену на једногодишњим глумачким студијама. Савић, који је тада био редитељ минхенског Дворског позоришта, подучавао га је бесплатно, засењен његовим даром. Учитељ му је тамо повремено био и Ернст фон Посарт. Нови управник београдског НП Јован Ђ. Докић укинуо му је стипендију, сазнавши да је краљевски питомац у једном друштву псовао краљицу Драгу. Вративши се у Бгд, М. се венчао са глумицом Јеленом Петковић; у сезони 1900/01. постао је редовни члан НП. Због сукоба са управником Михаилом Марковићем и драматургом Ристом Ј. Одавићем поднео је оставку 31. X 1908, али су га М. Грол и М. Предић убрзо вратили у ансамбл (8. I 1909), и то као сталног члана. Када је избио последњи окршај са Турцима, отишао је у рат (17. IX 1912). Као учесник Првог светског рата заробљен је у чину поднаредника и одведен у логор Нађмеђер у Мађарској, где је, са осталим заробљеним глумцима (Ј. Стојчевић, П. Христилић, С. Колашинац, В. Пешић) и дилетантима покренуо позориште у једној бараци и у њему био најугледнији уметник. После рата је неколико месеци провео у СНП (Жарко у Обичном човеку и Кулин у Кнезу Иви од Семберије), али се убрзо вратио у матично позориште. У београдском НП је прославио три јубилеја: 25-огодишњицу је обележио као Селим-бег у Зулумћару 16. IV 1923, 40-огодишњицу као Шајлок у Млетачком трговцу 16. X 1937. и 50-огодишњицу као Митке у Коштани 20. IX 1947. Он је стил своје боемије умео да уравнотежи са стилом своје глумачке уметности. Силином свога дара, раскошним богатством своје мушке лепоте, беспримерном звучношћу свога гласа, М. је, заиста, као што је тачно уочено, дао обележје својој генерацији, наметнувши јој се неодољиво, према изразу Д. Јанковића, као најизразитији представник „младе трагедије“ код Срба. Био је, могло би се рећи, рођен да тумачи трагичне хероје, „велике судбине драме без које би позориште уопште тешко одржало своје равноправно место у реду осталих вештина“; спадао је међу глумце који „појавом својом руше преграде које постоје између сцене и публике“; за једног критичара он је глумац „моћног трагичког и лирског темперамента“, за другог је његов темперамент „снажан до хипнозе“… Његова дикција је доиста била неприкосновена, како је примећено, „звучно-метална“. Он је једно време врло допадљиво певао на београдској позорници, мајсторски користећи свој „дубоки баритон, соноран и лепог тембра“. Носилац је Ордена Св. Саве IV степена (1923), а III степена 1937; 1947. добио је Орден заслуга за народ I реда. Остварио је и неколико улога на филму. У СНП је гостовао децембра 1909. као Стева Драгић у Сеоском лоли и Ромео у Ромеу и Јулији, јуна 1925, када је режирао Драгану Е. Бријеа, 1937, када је режирао Ослобођење Косте Шљуке и играо главну улогу и Родољупце (у којима је и играо улогу Лепршића), и маја 1951. као Шајлок у Млетачком трговцу. Мило Милуновић је урадио његов портрет (уље на платну) 1952. Г. ?????? установљена је награда „Добричин прстен“, коју сваке године додељује Удружење драмских уметника Србије.

ЛИТ: Б. Прешић, „Родољупци“, Јединство, 28. VI 1925; С. Петровић, Г. Д. Милутиновић, У позоришту, Бгд 1928, с. 106-108; Б. С. Стојковић, Добрица Милутиновић, у: Дражи преко рампе, Сарајево 1934, с. 68-69; С. В. Цветковић, Добрица Милутиновић, човек и глумац, Бгд 1937; Д. Крунић, 40 година глумских симфонија г. Д. Милутиновића, Правда, 17. X 1937; С. Пандуровић, Добрица Милутиновић, Политика, 10. X 1937; Р. М. Веснић, Уметнички лик Добрице Милутиновића, Сцена, Бгд, 1937/38, бр. 4, с. 25-28; З. Милачић, Велики Добрица, Сцена, Бгд, 1937/38, бр. 4, с. 28; М. Грол, Добривоје Милутиновић, Из позоришта предратне Србије, Бгд 1952, с. 168-183; Б. Поповић, Последњи из Скадарлије, Београдске новине, 7. I 1955; Б. Дечермић, Великан сцене, Вечерње новости, 13. IX 1955; М. Ђоковић, Добрица Милутиновић, Борба, 19. XI 1956; Е. Финци, Велики бард наше глуме, Политика, 19. XI 1956; С. Пауновић, Добрица Милутиновић и књижевници, Политика, 29. XI 1956; Љ. Жунић, Једна глумачка младост, Борба, 23. XII 1956; С. Душановић, Добрица у Српском народном позоришту у Новом Саду, Трибина, НСад, 30. XII 1956; М. Предић, Добривоје Милутиновић, Позоришни живот, Бгд, 1957, бр. 4, с. 16-17; В. Казимировић, Добрица, НСад 1957; С. Батушић, Добрица Милутиновић и Загреб, Политика, 26. I 1969; М. Предић, Педесетогодишњица уметничког рада Добрице Милутиновића, Еуфрозина или Судбина глуме, НСад 1970, с. 130-134; В. Глигорић, Глума Добрице Милутиновића, Портрети глуме, НСад 1973, с. 119-129.

Ж. П.