МИЛОВАНОВИЋ Светислав – бински мајстор, висококвалификовани радник (Вилово, 6. VIII 1911 – Нови Сад, 18. X 1975). У НСаду је завршио четири разреда гимназије. У СНП је радио од 1. III 1933. до 31. VII 1936, а у НПДб од 1. VIII 1936. до 6. IV 1941. Од 15. V 1941 до 1. III 1947. радио је у позориштима у Мађарској – у Дебрецину и Будафалви. Поново је ступио у СНП 1. VIII 1947. и у њему радио до пензионисања, 23. III 1963.
Р. Б.
МИЛОВАНОВИЋ-БАРЛОВИЋ-ВУКСАН Зора – в. ВУКСАН-БАРЛОВИЋ-МИЛОВАНОВИЋ Зора
МИЛОЈЕВИЋ Александар – глумац (Београд, 1860 – Београд, 24. III 1923). Надахнут игром Тоше Јовановића на сцени НП у Бгду, посветио се глуми са 4 разреда гимназије, после кратког службовања у Алексинцу, где је наступао као аматер у представама путујућег позоришта Михаила Димића 1881. Професионално је ступио у путујуће позориште Фотија Иличића, одакле је ангажован у СНП у НСаду од 1885. до 1888. Већ при првим наступима приметио га је рецензент „Стражилова“ као глумца који је „далеко одмакао у вештини“. Иако је имао тек 30 г., истицао се тумачењем старијих људи у романтичној грађанској и класичној драми, те као тумач кнежева, грофова, свештеника и посланика. Највише су му одговарали озбиљни и ауторитативни људи, чувари реда и закона, затим трагични и комични старци, као и интриганти, иако су били супротни његовом карактеру. Студијом и познавањем улога, педантном обрадом костима, маске, кретања, мимике и говора, умео је да надмаши и глумце са највећих сцена. Каријеру је наставио у путујућој дружини Ђуре Протића (1888-1893), затим као управитељ, редитељ и глумац нишког „Синђелића“ и до смрти члан НП у Бгду, где је 1906. прославио 25-огодишњицу глумовања. Нарочито је заслужан као организатор и педагог у нишком позоришту, где је утицао на развој младих талената.
УЛОГЕ: Јоца (Наши сељани), Пјер Ванел (Стрелан), Лоренц (Дебора), Фиг (Посланички аташе), Др Јолак (Она је луда), Префекат (Господар ковница), Др Клинтн (Асунта Леонијева), Чика Спиридон (Нови племић), Петровић (На добротворну цел), Брабанцио (Отело), Спахија (Вампир и чизмар), Јовановић (Добре воље), Валберг (Очарани кнез), Кнез Доброслав (Добрила и Миленко), Милутин Станић (На позорници и у животу), Јефта Бакаловић (Четири милиона рубаља), Вагнер (Фауст), Марки Доберив (Све за сина), Теофил Богојевић (Смрт Стефана Дечанског), Човек у црнини (Убица), Флоран (Завађена браћа), Волф (Распикућа), Доктор Станислав (Пријатељи), Бранислав (Владислав), Вићентије Албија (Црна пега), Снотон (Пит и Фокс), Капетан Матје (Перишонов пут), Греч (Федора), Опат (Милош у Латинима), Гомбош (Мехурићи), Фикс (Пут око Земље за осамдесет дана), Монтреал (Марија, кћи пуковније), Кнез Лазар (Милош Обилић, Суботић), Крчмар (Стари бака и његов син хусар), Мерсленд (Библиотекар).
ЛИТ: -ша, 4. 1. „Дебора“, позоришна игра у 4 чина од Мозентала, превео Н. В. Ђурић, Застава, 1886, бр. 4, с. 2; М. С. М., „Наши сељани“, позоришна игра из народног живота у три чина, написао Мита Поповић, музика од Ј. Пачуа, Јавор, 1886, бр. 3, с. 85-91; М. С(ави)ћ, „Асунта Леонијева“, позоришна игра у 5 чинова, написао Адолф Вилбрант, Браник, 1886, бр. 16, с. 4; Н. К. О., Српско народно позориште, Застава, 1887, бр. 192, с. 2; А-м, Федора, Позориште, НСад 1887, бр. 42, с. 190-191; -н, Фуршамболови, Позориште, НСад 1887, бр. 48, с. 215; -О-, „Рат у мирно доба“, шаљива игра у 5 чинова од Мозера и Шентана, Браник, 1887, бр. 136, с. 3-4; -О-, „Отело“, трагедија у 5 чинова од Виљема Шекспира, Браник, 1887, бр. 150, с. 3; В., Српско народно позориште, Застава, 1888, бр. 2, с. 3; И. И-ћ, Српско народно позориште у Ст. Бечеју, Застава, 1888, бр. 101, с. 3; И., „Пут око Земље за 80 дана“, с предигром, Браник, 1888, бр. 3, с. 5; А-м, Двадесетпетогодишњица глумачког рада, Браник, 1906, бр. 147, с. 3; А-м, Двадесетпетогодишњица Александра Милојевића, Позориште, НСад 1906, бр. 7, с. 59-60; Брана (Цветковић), Милојевићев јубилеј, Правда, 1906, бр. 177, с. 1; Б. Руцовић, Једна успомена ускрсла о прослави Александра Милојевића, Политика, 1906, бр. 888, с. 3.
С. Ј.
МИЛОЈЕВИЋ Александра – глумица (Нови Сад, 8. X 1864 – Београд, 22. V 1942). Девојачко презиме јој је било Ђуришић, а њене сестре Љубица удата Хаџи-Динић (в) и Зорка удата Добриновић (в) такође су биле глумице. Завршила је Вишу женску школу у НСаду, а затим је наступала на београдској аматерској сцени учећи се глуми од Милоша Цветића и Тоше Јовановића. У НП у Бгду је ангажована за ликове наивног жанра: сентименталне и заљубљене девојке, сиротице и страдалнице. Удала се 1885. и повукла се са сцене, а после мужевљеве смрти (1892) вратила се театру: најпре у путујућем позоришту Ђуре Протића, па у дружини Николе Симића Бате, у нишком „Синђелићу“ (1893/94); после краткотрајног боравка у НП у Бгду 1894. још неко време је са путујућим трупама, да би се од 1896. задржала у НП у Бгду све до 1911, када је, после прославе 25-огодишњице глумовања, потпуно напустила позориште. Отвореног и симпатичног лика, привлачне појаве, пријатног, благог и звучног гласа, хармоничне и дирљиве игре, стекла је реноме једне од најбољих наивки на београдској сцени. У зрелијем добу је тумачила карактерне ликове жена, дама и племкиња, а после смрти Веле Нигринове огледала се, са мање успеха, и као драмска хероина.
С. Ј.
МИЛОЈЕВИЋ Зорка – драмска глумица (Панчево, 25. IV 1862 – Београд, 9. IX 1938). Била је супруга глумца и позоришног управника Александра Милојевића (в). Први пут је ступила на сцену још као девојчица 1872. у НП у Бгду. Од 1881. до 1885. је била члан трупе Фотија Иличића и разних других путујућих позоришта, од јесени 1885. до јесени 1890. била је ангажована у СНП у НСаду, од 1890. до 1894. у путујућим дружинама Ђуре Протића и Михаила Пешића, од 1894. до 1904. у нишком позоришту „Синђелић“ и отада је само повремено гостовала у путујућим дружинама. Интелигентна, лепо образована (добро је говорила француски и немачки), успешно је тумачила с лепом осећајношћу и јаким темпераментом драмске и карактерне улоге уносећи у игру праву уметничку меру и доста животне снаге и реалистичности. Имала је врло однеговану и правилну дикцију, а лепо је и певала.
УЛОГЕ: Јула (Наши сељани), Крчмарица (Дебора), Бароница Префонтова (Господар од ковница), Божана (Градиња и син му Немања), Марија (Доктор Клаус), Јелена (На добротворну цел), Перићка (Добре воље), Сељанка (Четири милиона рубаља), Вештица (Фауст), Марешалова (Све за сина), Млада (Убица), Нанета (Завађена браћа), Амалија (Распикућа), Лота (Црна пега), Јула (Каврга), Антонија (Поклон), Госпа (Милош у Латинима), Малвина (Мехурићи), Немеја (Пут око Земље за осамдесет дана), Баба Ката (Свекрва), Шарлота (Марија, кћи пуковније).
ЛИТ: А-м, Српско народно позориште, Стражилово, 1886, бр. 11, с. 378-379; -НКО, Српско народно позориште, Застава, 1887, бр. 192, с. 2; -Р-, „Доктор Клаус“, шаљива игра у пет чинова од Л’Аронжа, Браник, 1887, бр. 143, с. 4.
Б. С. С.
МИЛОЈЕВИЋ Милоје – композитор, музиколог, музички критичар и диригент (Београд, 27. IX 1884 – Београд, 16. VI 1946). Средњу музичку школу је завршио у Бгду, а студије музике у Минхену. У музичку уметност се упутио као ђак Новосадске српске гимназије, под утицајем Тихомира Остојића и Исидора Бајића. У рат је отишао 1914, да би касније, прешавши са српском војском преко Албаније, био склоњен у Француску. Већ 1918. активно се укључио у обнову музичког живота у Бгду. Студије музике и музикологије је наставио у Прагу, где је 1925. одбранио дисертацију „Сметанин хармонски стил“. У Бгду се поред компоновања и организовања музичког живота бавио и дириговањем и концертирањем (углавном као клавирски сарадник своје супруге концертне певачице Иванке Милојевић), као и јавним предавањима и педагогијом: 1939. је постао редовни професор Одсека за композицију Музичке академије у Бгду. Преводио је оперска либрета, музиколошке радове објавио је у тротомној књизи Музичке студије и чланци (Бгд 1926), а био је и дугогодишњи критичар музичке рубрике „Политике“. Оперске и балетске критике објављивао је и у „Српском књижевном гласнику“, „Музици“ и другим листовима. Тада је у Југославији био један од малобројних стручњака који је могао да разматра проблематику оперске или балетске уметности. Као композитор је углавном плодни стваралац вокалне и инструменталне музике, аутор многобројних соло песама и клавирских композиција, префињени лиричар постромантичарског правца. Бележи и неколико покушаја укључивања у музичку сцену, али његов ђачки рад из 1904, опера Станоје Главаш (по драми Ђуре Јакшића), остала је у скицама, као и касније започета опера Ајша (у три чина, на либрето Николе Трајковића). Бављење Ајшом датира из времена када је проучавао југословенски музички фолклор, уз озбиљан теренски рад (1927). За музички театар дао је две композиције: сценску музику за драмолет Краљева јесен Милутина Бојића (симфонијски пролог Данило и Симонида и Латинска песма за хор), изведен у београдском НП 10. X 1913, и получасовни балет Собарева метла (или Покућарева метла или Le balai du valet), премијерно изведен 16. II 1923. у оквиру балске вечери у београдској „Касини“. Ова су извођења прошла сасвим незапажено код савремене критике. Из данашње перспективе, балет-гротеска Собарева метла, на надреалистичке текстове Марка Ристића и Растка Петровића, занимљиво је и, у свом роду музичке сатире и пародије, у српској и југословенској међуратној балетској литератури усамљено дело. У поставци Клавдије Исаченко и Јелене Пољакове, уз учешће руских и домаћих играча, од којих су неки и рецитовали, као Мирко Кујачић, потоњи сликар, балет је у много чему био савремен у европским оквирима, а у понечему је ишао и испред свог времена. Држао је корак са репертоаром нове струје Руског балета Сергеја Дјагиљева, а предсказао је и неке надреалистичке токове у Француској с краја 20-их г. и радикализме Баухауса на пољу позоришне уметности. СНП је извело Хофманове приче, Боеме и Манон у М. преводу либрета.
ЛИТ: М. Кашанин, Музичке студије и чланци, ЛМС, 1926, књ. 306, с. 218.
Н. М.
МИЛОЈЕВИЋ-МИЛИЧИЋ Драга – драмска глумица (Београд, 1888 – Цетиње, 15. I 1932). У СНП је наступала од 1908, али је тек 15. III 1909. ангажована за привременог члана; глуму је учила 1910. код Хибнерове, значајне драмске уметнице у Народном дивадлу у Прагу. Она јој је предсказивала велику уметничку будућност. По повратку у земљу гостовала је у улози Сораје у Вештици Артура Фитгера и Дездемоне у Шекспировом Отелу 9. и 11. XII 1910. у НП у Бгду. Иако је успешно наступила, није могла бити ангажована, јер је њен драмски фах већ био добро заступљен у ансамблу. Од 1/14. XI 1911, када је Позоришни одсек ДСНП потврдио њен привремени ангажман, поново је у СНП до јуна 1912, откада је наступала професионално у Српском дилетантском позоришту у Сарајеву. У НСаду је нарочито лепо запажена њена Офелија у Шекспировом Хамлету са изванредним партнером Костом Васиљевићем (в) у улози Хамлета. У НП у Скопљу прешла је 1913, где ју је затекао рат. У току рата се усавршавала слушајући амбициозно класичну драму на Конзерваторијуму у Паризу, где се истицала даровитошћу. После рата је наступала у позориштима: од 1919. до 1920. у НП у Скопљу, 1921. у НК у Сплиту, од 1921. до 1924. у разним путујућим позориштима, од 1924. до 1926. у НП у Сарајеву, затим у путујућем позоришту Љубомира Рајичића Чврге. У сезони 1928/29. често је учествовала у програмима београдског радија; од 1929. до 1930. је била ангажована у Обласном позоришту у Пожаревцу и у сезони 1931/32. у НП на Цетињу, где је и умрла. Добро образована у области позоришта, интелигентна, врло даровита, емотивне природе, одмерена у глумачком изразу и правилне, складне дикције, М. је била изврсна драмска и карактерна глумица, која би сигурно, у повољнијим стваралачким условима, остварила и највише уметничке домете.
УЛОГЕ: Офелија (Хамлет), Вукосава Обилић (Милош Обилић, Суботић), Сестра Хасанагина (Хасанагиница, Шантић), Мила вила (Утопљено звоно), Вида (Врзино коло), Класна учитељица (Голгота).
ЛИТ: А-м, Артистички одсек Управног одбора СНП 1 (14) новембра о. г. одржао је своју редовну седницу, Застава, 4. XI 1911; Ј. Грчић, „Хамлет“, трагедија од Виљема Шекспира, Браник, 1911, бр. 242, с. 1-2; А-м, Српско народно позориште, Српство, НСад 2. XII 1911; Ј., Драмска слика у стиховима у једном чину „Хасанагиница“, Застава, 31. XII 1911; А-м, Српско народно позориште у Новом Саду, Браник, 1912, бр. 9, с. 3; А-м, У понедељак смо видели на нашој позорници први пут Герхарда Хауптмана, Слога, Сомбор 26. II 1912; А-м, Синоћ је у позоришту давата Шекспирова трагедија „Хамлет“, Српска ријеч, Сарајево 20. III 1912.
Б. С. С.
МИЛОРАДОВИЋ Мирко – књижевник (Чачак, 15. I 1936 – ). Основну школу је завршио 1944, а гимназију 1953. у Крагујевцу. На Филозофском факултету у Бгду, на Одсеку за југословенску књижевност и српскохрватски језик, дипломирао је 1960. За време студија, од 1954. до 1958, био је сарадник и уредник културне рубрике листа „Студент” и новинар РТВ од 1958. до 1960. Од 1960. до 1962. био је уредник листа „Студент”, потом до 1964. уредник листа „Београдска недеља”, затим од 1966. до 1972. новинар у „Политици” и после до 1974. директор, а касније и драматург Драме НП у Бгду. Једно време био је члан Извршног већа Србије и директор издавачке куће „Просвета”. Говори руски и француски, а служи се енглеским језик. Прво штампано дело му је песма Његошу, која је објављена 1951. у крагујевачком „Делу”. Сарађивао је и у листовима и часописима „Светлост”, „НИН”, „Позоришна култура”, „Књижевна реч”, „Сцена” и другде. Драматизовао је више приповедака: Швабица Л. Лазаревића изведена је у НП у Бгду 1971; комад Пакао и рај у граду М. (по Светозару Ћоровићу) изведен је у Мостару 1969. и у Бањој Луци 1974; Косовске народне песме под називом Јуначке легенде изведене су у Малом позоришту у Бгду 1973; приповетка Ф. М. Достојевског Туђа жена и муж под креветом (у НП у Бгду 1976). Писао је радио-драме које су емитоване на Радио Бгду: Потпуковник Богетић тражи срећу 1964. и у Скопљу 1966, Мирно доба 1965, Пас и његова савест 1967, И би женама забрањен улазак у Свету Гору 1971. и на Радио НСаду 1971. Од 1954. члан је Удружења новинара Југославије, од 1969. члан редакције часописа „Дело” и од 1972. члан Удружења књижевника Србије. У СНП је изведен његов поетски рецитал Наш Тито 24. V 1980.
БИБЛ: Голи мишићи, Бгд 1969; „Шоу–бизнис” и његове жртве, Бгд 1975.
ЛИТ: М. Первић, Млади о себи и другима, Политика, 28. III 1969; М. Первић, Швабица није Ана Карењина, Политика, 3. III 1970; В. Стаменковић, Достојевски и водвиљ, НИН, 7. II 1977; М. Кујунџић, Пркосник олујама, Дневник, 27. V 1980.
М. Л.
МИЛОСАВЉЕВИЋ Ана – драмска глумица (Мартонош, Бачка, 30. XI 1915 – Стари Сланкамен, 6. VI 1989). Девојачко презиме јој је Беланов; била је супруга глумца Петра Милосављевића (в). Завршила је четири разреда средње школе и већ тада играла као аматер. Професионално је први пут ступила на сцену 1936. у београдском НП Бгд, у којем је наступала до 1938; од 1. VIII 1938. до 31. VII 1940. била је члан НПДбС у НСаду. Сезону 1940/41. провела је у НП у Сарајеву; од 1941. до 1943. је била у Позоришту Удружења глумаца у Бгду и у разним трупама, од 1943. до 1944. у ДНП у Панчеву, од 1945. до 1948. поново у НП у Сарајеву, 1948. кратко време у НП у Шапцу, од 1948. до 1949. у НП на Цетињу, од 1949. до 1951. у НП у Пљевљима, од 1951. до 1952. у НП у Мостару, од 1953. до 1957. у Градском позоришту у Пљевљима, од 1957. до 1959. у НП у Тузли и од 1959. до 1961. у Пионирском позоришту у Горажду, где је и пензионисана. Играла је, врло успешно, у почетку младе девојке и наивке, затим драмске и карактерне улоге, уносећи у игру искрену, лепу осећајност и непосредност. Њена дикција је била врло правилна и пријатно интонирана.
УЛОГЕ: Фења (Браћа Карамазови), Мери (Карлова тетка), Розаура (Слуга двају господара), Лепа (Каплар Милоје), Софија (Сплетка и љубав), Анчица (Покондирена тиква), Пела (Сеоска лола).
ЛИТ: А-м, „Сеоска лола“, Југословен, Кикинда 8. X 1939; А-м, Гостовање Народног позоришта Дунавске бановине у Сенти, Време, Бгд 4. XI 1939.
Б. С. С.
МИЛОСАВЉЕВИЋ Андрија – драмски глумац (Београд, 5. VI 1857 – Јагодина, 18. I 1904). Основну школу и пет разреда гимназије завршио је у Бгду. Први пут је ступио на сцену у путујућем позоришту Михаила Димића, септембра 1874, и у њему остао до јула 1875. За време првог српско-турског рата није ни у једној дружини, а маја 1877. ступа поново у Димићево позориште и код њега остаје само до 16. IX 1877, а тада одлази у војску и учествује у другом рату против Турака, али је по завршетку рата демобилисан тек 29. V 1878. Од јула 1878. до новембра 1880. трећи пут је у дружини Михаила Димића. Од новембра 1880. до краја јуна 1881. члан је путујућег позоришта Светислава Динуловића (в), а од 1. VII 1881. до 1. VII 1885. наступа у СНП. Пред новосадском публиком први пут се појавио 15/27. XI 1881. као Грунд у Ловорици и просјачком штапу, а последњи пут 27. III / 8. IV 1884. као Тристан у Лудвигу XI. Као (бивши) члан СНП гостовао је 1885. у НП Бгд – 14. VIII у улози Дон Хосеа у Дон Цезару од Базана и 15. VIII као Линијер у Двема сиротицама, а 10. IX 1885. је био примљен у ангажман београдског Позоришта. Већ 7. X 1885. мобилисан је пред избијање српско-бугарског рата, у којем и сам учествује. По завршетку рата, крајем фебруара 1886. враћа се у НП Бгд, у којем ће после тога, с прекидима, наступати још неколико сезона. Жељан мирнијег живота за себе и своју породицу, напушта сцену и повлачи се у грађанску професију. Завршио је као поштански чиновник у Јагодини. За М. су већ његови савременици забележили да је ван сцене био шкрт на речима, повучен и врло озбиљан; у глумачком свету, због наочара које је носио, имао је надимак „Професор“. Био је, такође, савестан и способан глумац. Отпочетка усмерен претежно на улоге стараца и карактерне роле, по типу јасно дефинисане и обележене, он се у њима најбоље сналазио, и смишљено грађеним ликовима и чистотом говора потпуно афирмисао, стекавши глас умешног зналца свога посла.
УЛОГЕ: Грунд (Ловорика и просјачки штап), Гроф Седанж (Језуита и његов питомац), Челебија (Ђурађ Бранковић), Најамник (Крвави престо), Шмит (Очина маза), Јаков I (Бертрам морнар), Цибаков улак (Цар Јован), Ђока Спасић (Рат у мирно доба), Ранко Текелија (Пера Сегединац), Павле Поповић (Сеоска лола), Митар (Саћурица и шубара), Вук Бранковић (Милош Обилић, Суботић), Барон Борли (Марија Стјуарт), Хазе (Наши робови), Капулет (Ромео и Јулија), Арагонски кнежевић (Млетачки трговац), Дон Хосе (Дон Цезар од Базана), Оливије (Гренгоар), Тристан (Лудвиг XI).
ЛИТ: С-, Ловорика и просјачки штап, Позориште, НСад 1881, бр. 2, с. 6-7, бр. 3, с. 10-11; М. С(ави)ћ, Шоља теја. Гренгоар, Позориште, НСад 1881, бр. 22, с. 86-87; М. Д-ћ, „Пера Сегединац“, Српске илустроване новине, НСад 1882, бр. 20, с. 119-123, бр. 21, с. 138-141, бр. 22, с. 154-155; Б., Вршац. 1. 3. „Милош Обилић“ од Јована Суботића, Застава, 1883, бр. 44, с. 2; М. Д-ћ, Саћурица и шубара, Позориште, НСад 1884, бр. 8, с. 31-35; (Ъ), „Адријена Лекуврерова“, Српско коло, НСад 1884, бр. 9, с. 4; Г., Српско народно позориште, Јавор, 1884, бр. 14, с. 442-444; П., Наше народно позориште, Застава, 1885, бр. 44, с. 4; А-м, Андра Милосављевић, Позориште, НСад 1904, бр. 1, с. 8.
Л. Д.