МИЛОЈЕВИЋ Милоје

МИЛОЈЕВИЋ Милоје – композитор, музиколог, музички критичар и диригент (Београд, 27. IX 1884 – Београд, 16. VI 1946). Средњу музичку школу је завршио у Бгду, а студије музике у Минхену. У музичку уметност се упутио као ђак Новосадске српске гимназије, под утицајем Тихомира Остојића и Исидора Бајића. У рат је отишао 1914, да би касније, прешавши са српском војском преко Албаније, био склоњен у Француску. Већ 1918. активно се укључио у обнову музичког живота у Бгду. Студије музике и музикологије је наставио у Прагу, где је 1925. одбранио дисертацију „Сметанин хармонски стил“. У Бгду се поред компоновања и организовања музичког живота бавио и дириговањем и концертирањем (углавном као клавирски сарадник своје супруге концертне певачице Иванке Милојевић), као и јавним предавањима и педагогијом: 1939. је постао редовни професор Одсека за композицију Музичке академије у Бгду. Преводио је оперска либрета, музиколошке радове објавио је у тротомној књизи Музичке студије и чланци (Бгд 1926), а био је и дугогодишњи критичар музичке рубрике „Политике“. Оперске и балетске критике објављивао је и у „Српском књижевном гласнику“, „Музици“ и другим листовима. Тада је у Југославији био један од малобројних стручњака који је могао да разматра проблематику оперске или балетске уметности. Као композитор је углавном плодни стваралац вокалне и инструменталне музике, аутор многобројних соло-песама и клавирских композиција, префињени лиричар постромантичарског правца. Бележи и неколико покушаја укључивања у музичку сцену, али његов ђачки рад из 1904, опера Станоје Главаш (по драми Ђуре Јакшића), остала је у скицама, као и касније започета опера Ајша (у три чина, на либрето Николе Трајковића). Бављење Ајшом датира из времена када је проучавао југословенски музички фолклор, уз озбиљан теренски рад (1927). За музички театар дао је две композиције: сценску музику за драмолет Краљева јесен Милутина Бојића (симфонијски пролог Данило и Симонида и Латинска песма за хор), изведен у београдском НП 10. X 1913, и получасовни балет Собарева метла (или Покућарева метла или Le balai du valet), премијерно изведен 16. II 1923. у оквиру балске вечери у београдској „Касини“. Ова су извођења прошла сасвим незапажено код савремене критике. Из данашње перспективе, балет-гротеска Собарева метла, на надреалистичке текстове Марка Ристића и Растка Петровића, занимљиво је и, у свом роду музичке сатире и пародије, у српској и југословенској међуратној балетској литератури усамљено дело. У поставци Клавдије Исаченко и Јелене Пољакове, уз учешће руских и домаћих играча, од којих су неки и рецитовали, као Мирко Кујачић, потоњи сликар, балет је у много чему био савремен у европским оквирима, а у понечему је ишао и испред свог времена. Држао је корак са репертоаром нове струје Руског балета Сергеја Дјагиљева, а предсказао је и неке надреалистичке токове у Француској с краја 20-их г. и радикализме Баухауса на пољу позоришне уметности. СНП је извело Хофманове приче, Боеме и Манон у М. преводу либрета.

ЛИТ: М. Кашанин, Музичке студије и чланци, ЛМС, 1926, књ. 306, с. 218.

Н. М.