МИЛНЕР Адолф Амандус Готфрид (Adolf Amandus Gottfried Müllner) – немачки драмски писац (Лангендорф, 18. X 1774 – Вајсенфелс, 11. VI 1829). Његов комад Der neunundzwangziste (Лајпциг, 1812) је, под насловом Ђачки послови или Двадесетдевети фебруар, у преради Ж. Вернера у СНП изведен 1862.

МИЛО Албер (Albert Millaud) – француски драмски писац (Париз, 13. I 1844 – Париз, 22. X 1892). Био је син банкара Моиса Милоа. Рано се посветио новинарству, али се у обављању овог позива највише служио стиховима, тако да је створио потпуно нову врсту репортерства. Објавио је више збирки ове и сличних врста, а радио је и за позоришта, пишући сонете, водвиље, комедије-водвиље, ревије, оперете, оперска и оперетска либрета. Имао је велик број сарадника. Адаптирао је Гетеовог Егмонта за француске позорнице. У СНП су му изведена два комада: 1900. Мамзел Нитуш (Mam’zelle Nitouche, 1883), написана у сарадњи са Анријем Мејаком, и 1924. Заштита морала (Le Fiacre 117, 1886), написана у сарадњи са Емилом Нажаком.

ЛИТ: А-м, „Мамзел Нитуш“ на нашој сцени, ВС, 1946, бр. 5, с. 8-9.

С. А. Ј.

МИЛО ЗА ДРАГО (La Revanche) – шала у 1 радњи. Написали: Жан-Франсоа Роже и Крез де Лесер. Прво извођење у Паризу, 1809.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 5. III 1870. у НСаду. Превео и посрбио: Коста Трифковић. Подела узета са плаката представе одржане 16. VI 1870. у Сремским Карловцима (заједно са једночинкама Да је мени лећи па умрети и Он и она). – Д. Ружићка (Чолићка), Н. Недељковић (Милан Лазић), К. Савићева, Л. Хаџићева (Софка), Ј. Бунић, Ђ. Соколовић (Слуга). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: -Л-, „Љубавно писмо“, „Шоља теја“, „Мило за драго“, Позориште, НСад 1875, бр. 50, с. 198-199.

В. В.

МИЛО Матеј (Matei Millo) – румунски драмски писац (Столнићени-Пражеску, 25. XI 1814 – Букурешт, 9. IX 1869). Одмалена је учио грчки, француски и немачки језик, а у контакт са сценом дошао је већ у раној младости. Отпутовао је у Париз са намером да студира политичку економију или да постане инжењер. Међутим, тамо га је надасве привлачио позоришни живот, па је, по свој прилици, и наступао на сцени позоришта „Бобино“, али и по разним местима у провинцији. Вративши се у земљу потпуно се посветио позоришту. Сви су му признавали таленат, чак и они који су са њим водили жестоке полемике опонирајући његовим схватањима театра. Пошто се залагао да се на сцену износи сама животна истина сматран је правим реформатором. Наметнуо се и реалистичком интерпретацијом улога насупрот романтичарском маниру који је тада владао. Свој уметнички лик је изградио на комедијама, сатирама и водвиљима. Драмски опус му је уско повезан са глумачким и редитељским радом. Први драмски текст му је водвиљ Војна прослава. Нешто су познатија дела Липов камен и Романтични поета, али је незапамћен успех доживео 1848. премијерном изведбом прве румунске оперете Баба хрка (Babă hîrcă) по његовом тексту и у којој је играо насловну улогу. Ова оперета се дуго задржала на репертоару, а у СНП је извођена 1899. и 1909. под насловом Врачара и са музиком Даворина Јенка. М. је био веома оштар сатиричар. Критиковао је политикантство, демагогију, корупцију, лажирање избора, често са јасним алузијама на рачун монархије. Његов водвиљ Воде Вакарештија сматра се првим румунским ревијским спектаклом. Међу фарсама и комедијама које је написао истичу се: Мило мртав, Мило жив (1876), Стара одела или Политичке крпице, те водвиљи Ђавоља женска и Самсон и Спиридон. Превео је на румунски мноштво француских драмских дела, између осталих и Молијера. Његови текстови одликују се спонтаношћу и обртима који доводе до смешних ситуација, при чему се умешно служио игром речи. Имао је истанчано осећање за актуелност и био је вешт у исмевању разних животних и друштвених појава свог времена.

С. А.

МИЛОВАНОВИЋ Вера – глумица (Бијељина, 10. VII 1934 – ). Завршила је Академију за позоришну уметност у Бгду. У СНП је била у ангажману од 15. VIII 1959. до 15. VIII 1961. Удајом је прешла на рад у Бгд.

УЛОГЕ: Евелина (Матуранти), Пиљарица (Лисистрата), Аница (Клупко), Јула (Пера Сегединац), Кетрин (Хенрих VIII и његових шест жена), Тетка, Ученица, Црнка (Аутобиографија), ххх (Војводина), Милица (Три луда дана), Маја (Иркутска прича).

ЛИТ: М. Кујунџић, Сукоб младих и старих, Дневник, 20. X 1959; М. Кујунџић, Перо Будак: „Клупко“, Дневник, 15. XII 1959; Ј. Виловац, На споредном колосеку, Дневник, 26. IV 1960; С. Селенић, Три луда дана, Борба, 27. XII 1960.

Ј. М.

МИЛОВАНОВИЋ Драга – драмска глумица (Окучани, 30. VIII 1869 – Београд, 18. IV 1933). Била је супруга глумца Михаила Миловановића (в). Завршила је осам разреда стручне женске школе у Осијеку. Први пут је ступила на сцену маја 1887. у путујућој позоришној дружини Михаила Лазића Стрица и у њој играла до краја 1888. Од 1889. до 1890. је била у трупи Миливоја Барбарића, од 1891. до 1892. у трупи Фотија Иличића, од 1892. до 1895. код Ђуре Протића, 1896. је била ангажована у СНП у НСаду, од 1897. до 1899. у нишком „Синђелићу“, од 1899. до 1903. код Драгутина Крсмановића, од 1903. до 1906. код Петра Ћирића, од 1906. до 1907. у НК у Вараждину, од 1907. до 1921. у НК у Осијеку и од 1921. до 1925. у НК у Сплиту. Била је врло брижљива и амбициозна карактерна глумица изразито реалистичног правца. Њена игра је била једноставна и природна.

УЛОГЕ: Марга (Шокица), Кумрија Лукићева (Женска влада), Госпођа Сенгер (Задушне жене), Ракила (Циганин), Маргита (Марија, кћи пуковније).

ЛИТ: О., Циганин, Позориште, НСад 1896, бр. 25, с. 98.

Б. С. С.

МИЛОВАНОВИЋ Драгољуб – глумац. Каријеру је започео у путујућој позоришној дружини Петра Ћирића. У сезони 1895/96. био је накратко члан СНП, али, како није успео да се истакне, вратио се Ћирићевој трупи и у њој остао до 1904. Током сезоне 1906/07. наступао је у Позоришном друштву „Драгош“ у Сарајеву.

В. В.

МИЛОВАНОВИЋ Ђока – преводилац са немачког. Његов превод комада Човек без предрасуде Леополда Захер-Мазоха изведен је најпре у НП у Бгду 1879, а потом и у СНП 1881.

МИЛОВАНОВИЋ Коста – драмски глумац. Члан СНП био је неколико месеци у сезони 1879/80.

МИЛОВАНОВИЋ Михаило-Мика – глумац (Стојник, Шумадија, 28. IV 1869 – Београд, 19. V 1936). Са завршених пет разреда гимназије радио је као приватни учитељ у Бгду и повремено статирао у НП, а затим се професионално одао глуми у путујућим позориштима М. Лазића Стрица, Ф. Иличића, Л. Поповића, М. Барбарића и П. Ћирића, са којима је пропутовао све јужнословенске крајеве. Био је члан нишког позоришта „Синђелић“ (1894), ХЗК у Згбу (1895), СНП у НСаду (у сезони 1895/96), па Књажевског позоришта на Цетињу, потом Градског позоришта у Крагујевцу, одакле је ангажован у тек основаном НК у Осијеку, у којем се задржао дуже – од 1907. до 1921. Од 1921. до 1924. је радио у НП за Далмацију у Сплиту, па је поново у Осијеку једну сезону (1924/25) и коначно у београдском НП од 1925. до смрти. Са изразитом наклоношћу према ведрим и живописним карактерима, у младости је наступао претежно у комадима из народног живота и у водвиљима, а временом се сврстао у карактерне глумце и типичаре играјући непосредно, сликовито и разнолико. У зрелим г. је стекао наклоност публике и критике доброћудним и смиреним људима у делима Дикенса, Горког, Л. Н. Толстоја, Нушића и др.

УЛОГЕ: Пољски официр (Хетман), Воберже (Роман сиромашног младића), Послужитељ (Цезаров тестамент), Скалкин (Чикина кућа), Гост (Чанколизи), Жан (Мајчин благослов), Марцело, Глумац (Хамлет).

ЛИТ: А-м, Српска народна позоришна дружина у Новом Саду, Позориште, НСад 1895, бр. 52, с. 216; О., Циганин, Позориште, НСад 1896, бр. 25, с. 98; А-м, Михаило Миловановић, Comoedia, 14. IX 1925, с. 25-24; Д. П. Гошић, У спомен поч. Мики Миловановићу, Глумачка реч, 1. VI 1936, с. 7; А-м, Михаило Д. Миловановић, у: Годишњак Народног позоришта у Београду 1935/36, Бгд 1936, с. 44-45.

С. Ј.