МИЈУШКОВИЋ-БАКОТИЋ Вјера – в. БАКОТИЋ-МИЈУШКОВИЋ Вјера

МИКАЛАЧКИ Петар – члан оперског хора (Кикинда, 23. VI 1926 – Нови Сад, 25. XI 1990). Завршио је два разреда Државне више народне школе у Великој Кикинди 1943. Био је запослен у Месном народном одбору у Башаиду од 1. XII 1951. до 30. VI 1951, а од 1. XII 1951. је непрекидно у СНП до пензионисања, 26. II 1986. Наступао је и у мањим солистичким улогама.

УЛОГЕ: Флорин слуга (Травијата), Каваљер (Весела удовица), Један певач (Ђоконда), Писар (Барон Циганин).

БИБЛ: П. Микалачки, Октет спрема нови репертоар, Дневник, 12. VI 1970.

В. В.

МИКЕТА И ЊЕНА МАТИ (Miquette et sa mère) – комедија у 3 чина. Написали: Гастон-Арман Кајаве и Робер де Флер. Прво извођење у Паризу, 2. XI 1906.

Прво извођење у нашој земљи у СНП 23. I 1926. у Старом Бечеју. Преводилац непознат. Подела узета са плаката представе одржане 24. XI 1927. у Вршцу. – Н. Динић (Маркиз од Тур Миранда), Стеван Јовановић (Ирбен), Х. Харитоновићка (Г-ђа Грандије), М. Динићка (Микета), П. Матић (Ланрел), С. Савић (Монгребен), Ј. Харитоновић (Лабуре), Р. Павићевић (Моншаблон), С. Душановић (Пјер), В. Милин (Вратар), Ј. Краснићева (Перин), С. Никачевић (Секретар), Ж. Котрошан (Један младић). – Изведено 5 пута.

ЛИТ: В., У четвртак 25. III 1926. приказује се „Микета и њена мати“, Ново време, Стари Бечеј 1926, бр. 14, с. 2; А-м, Miketa es mamája, Torontal, 1926, бр. 113, с. 4.

В. В.

МИКИЋ-ДИНУЛОВИЋ-ВЕЛИЧКОВИЋ Мила – в. ДИНУЛОВИЋ-МИКИЋ-ВЕЛИЧКОВИЋ Мила

МИКОВИЋ Глиша – члан хора (Србобран, 1902 – ?). Био је ангажован у СНП од 1922. до 1928. Певао је епизодне солистичке улоге у оперети, а наступао је и у драмским представама, такође у малим улогама. Имао је леп, баршунаст глас, али технички недовољно култивисан.

УЛОГЕ: Де ла Линг (Бајадера), Маршал двора (Холандска женица), Колен (Мадам Помпадур), Фиорело (Севиљски берберин), Фон Диркс (Карневалска вила), Свицински (Последњи валцер), Триколе (Клокло), Реми (Лепа пустоловина), Жица (Дивљуша), Горча (Лесковчани у Паризу), Генерал (Ана Карењина), Базилије (Лутка), Анђелоти (Тоска), Ксила (Босонога играчица), Ахил (Лепа Јелена), Озрик (Хамлет).

В. П.

МИКОВИЋ Софија – глумица (рођена у Србобрану); у СНП је од 10/22. I 1890. била као глумица-почетница на пробном ангажману. Као добра певачица, наступала је као хористкиња, али је после само неколико месеци напустила позориште.

МИКУЛИЋ-ГУСИНА Евка – глумица и певачица (Глина, 7. IX 1891 – Београд, 22. X 1970). У родном месту завршила је основну школу и два разреда више девојачке школе, а затим је шест г. учила певање у Глазбеном заводу у Згбу. У сезони 1915/16. ангажована је у тек формираном вараждинском НК. Од 1916. до 1917. усавршавала је певање у једној приватној музичкој школи у Бечу. Од 1917. до 1918. је била у Опери у Хагену (Вестфалија), од 1918. до 1919. у Глајвицу, од 1919. до 1921. у Штутгарту, Келну и Плзену, од 1922. до 1925. у „Клуб-Кабареу“ у Згбу, од 1925. до 1926. у Опери НП у НСаду, од 1926. до 1927. у НК у Осијеку, а од 1927. до 1930. у Београдској оперети. Од 1930. више није певала него се посветила искључиво глуми: од 1930. до 1945. је била члан НП у Бгду, од 1946. до 1947. НП у Шапцу и од 1947. до пензионисања, 1958, Београдског драмског позоришта. У Опери НП у НСаду први пут је наступила септембра 1925. као Јелена у Пољачкој крви; тим поводом „Vajdaság“ од 25. IX 1925. пише да њена креација „… одиста стоји на нивоу великоварошке уметности. Глас јој је чист, свеж, игра пуна живота, темпераментна, мила, која осваја“. А у вези са њеним остварењем Ризе у Јесењем маневру рецензент „Заставе“ истиче да се таква „углађеност и култура стичу само на великим позорницама“.

УЛОГЕ: Хелена (Пољачка крв), Риза (Јесењи маневар), Принцеза Јута (Холандска женица), Каћа Карина (Играчица Каћа), Хени (Вереница његовог величанства), Грофица Марица (Грофица Марица), Кнегиња Александра Марија (Карневалска вила), Антонија (Антонија).

ЛИТ: В. Бојски, Новосадско Народно позориште, Comoedia, 1925, бр. 1, с. 30; А-м, На прагу нове позоришне сезоне, Нови Сад, 1925, бр. 18, с. 4; О. С(уботи)ћ, „Пољачка крв“, Застава, 24. IX 1925; С. Зубац, „Пољачка крв“, оперета у 3 чина од Недбала, Јединство, 27. IX 1925; О. С(уботи)ћ, „Играчица Каћа“, Застава, 15. XI 1925; А-м, „Грофица Марица“, оперета од Калмана, Нови Сад, 1926, бр. 9, с. 6-7; В. Б-ћ, „Карневалска вила“, Нови Сад, 1926, бр. 17, с. 7; Р., Гостовање Новосадске оперете, Књижевни север, Суботица 1926, св. 4, с. 168; Крит, „Антонија“ од Л. Мењхерта, Застава, 27. VI 1926; А-м, Опроштајни концерт Евке Микулић, Застава, 11. VII 1926; А-м, Биографије наших уметника – Микулић, Евка, Српска сцена, 1943, бр. 9, с. 270.

В. В.

МИЛА – шаљива игра у 1 чину. Према изворном тексту Карла Аугуста Гернера Erste Gastrolle des Freulein Veilchenduft oder theatralische Studien, драматизовао и посрбио: Коста Трифковић.
Праизвођење у СНП 27. I 1872. у НСаду. – Д. Ружићка (Мила). – Изведено 9 пута.
Премијера у СНП 10. XII 1905. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; М. Марковићка (Мила). – Изведено 6 пута.
БИБЛ: Коста Трифковић, Мила, НСад 1875.
ЛИТ: Ј., „Мила“, Позориште, НСад 1872, бр. 18, с. 75; К. Р., 19. фебруара: свечана представа у прославу успомене на Косту Трифковића, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285–286; С. М., Честитам. Мила. Пола вина пола воде, Позориште, НСад 1882, бр. 34, с. 135; М. О., Двадесетпетогодишња прослава глумачког рада, Застава, 1886, бр. 54, с. 1; Милојко, Прослава 25-годишњице глумовања Димитрија и Драгиње Ружић, Браник, 1886, бр. 41, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Мила, Позориште, НСад 1897, бр. 9, с. 47; А–м, Казалиште, Народна обрана, Осијек 27. XII 1905.

В. В.

МИЛА – шаљива игра у 1 чину. Према изворном тексту Карла Аугуста Гернера Erste Gastrolle des Freulein Veilchenduft oder theatralische Studien, драматизовао и посрбио: Коста Трифковић.

Паизвођење у СНП 27. I 1872. у НСаду. – Д. Ружићка (Мила). – Изведено 9 пута.

Премијера у СНП 10. XII 1905. у Осијеку. – Рд. Д. Спасић; М. Марковићка (Мила). – Изведено 6 пута.

БИБЛ: Коста Трифковић, Мила, НСад 1875.

ЛИТ: Ј., „Мила“, Позориште, НСад, 1872, бр. 18, с. 75; К. Р., 19. фебруара: свечана представа у прославу успомене на Косту Трифковића, Јавор, 1879, бр. 9, с. 285-286; С. М., Честитам. Мила. Пола вина пола воде, Позориште, НСад, 1882, бр. 34, с. 135; М. О., Двадесетпетогодишња прослава глумачког рада, Застава, 1886, бр. 54, с. 1; Милојко, Прослава 25-годишњице глумовања Димитрија и Драгиње Ружић, Браник, 1886, бр. 41, с. 3; Ј. Хр(аниловић), Мила, Позориште, НСад, 1897, бр. 9, с. 47; А-м, Казалиште, Народна обрана, Осијек, 27. XII 1905.

В. В.

МИЛАДИНОВИЋ Дејан – редитељ (Београд, 2. XII 1948 – Београд, 2. VIII 2017). Рођен у уметничкој породици (мати Милица рођ. Тројановић, првакиња београдске Опере, и отац Душан, диригент), од најмлађег узраста био је усмерен ка музици. Поред класичне гимназије завршио је и Музичку школу „Јосип Славенски“, а затим режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (у Бгду 1965-1971) у класи Вјекослава Афрића. Дебитовао је дипломском представом Јелисаветини љубавни јади због молера М. Јелића у „Атељеу 212“. На Одсеку театрологије Факултета драмских уметности у Бгду, од 1974. до 1976, завршио је и постдипломске студије. Делови магистарског рада Развој оперске режије у Београду и Новом Саду од 1919. до 1975. године објављени су 1978. у „Театрону“, бр. 7 и 12. Први професионални ангажман засновао је у СНП као редитељ Опере (20. III 1973 – 31. XII 1977, са прекидом од 13. XII 1975. до 15. XI 1976. због одслужења војног рока) и редитељ Драме (1. I 1978 – 30. IX 1978). Као редитељ Опере у НП у Бгду запослио се 1. X 1978. и у њему остао до средине 1995. Од 15. VII 1995. до 1. X 2001. био је ванредни професор глуме и оперског студија на Факултету музичке уметности у Бгду. У СНП је биодиректор Опере у два наврата: четворогодишњи мандат oд 9. XII 1987. и од 16. XI 2005. до 15. X 2006, када је постао уметнички директор Опере театра „Madlenianum“ у Бгду. Од септембра 2002. био је слободан уметник, да би на чело Опере НП у Бгду поново стао септембра 2012. и на том месту остао до одласка у пензију, децембра 2013. Од 1969. до 1977. режирао је као гост у аматерским друштвима у Бгду и Панчеву. Као гостујући редитељ режирао је у операма у Згбу, Сарајеву, Скопљу и Осијеку, а представе СНП у његовој режији извођене су на гостовањима широм земље, као и у Румунији, Мађарској и Египту. За неке своје режије урадио је и сценографију (Беле ноћи, Еквиноциј), а бавио се и компоновањем сценске музике (Италијански сламни шешир, Освајач, Шума), превођењем (Порги и Бес) и писањем либрета (Моћ врлине, Прометеј). Био је и уметнички саветник за велике сценске пројекте Центра „Сава“ у Београду. Пет г. је, по позиву, био професор и уметнички директор оперског позоришта школе уметности „Медоуз“ на Јужнометодистичком универзитету (SMU) у Даласу (Тексас, САД). Две г. је био и ванредни професор глуме и режије на школи за музику „Торнтон“ Универзитета Јужне Калифорније (USC) у Лос Анђелесу (Калифорнија, САД), као и редитељ и професор глуме у оперском студију „Борислав Поповић“ у Бгду. Добитник је неколико награда за режију (БАП, БРАМС, Анале ’78), као и награду за укупан допринос Златна медаља „Јован Ђорђевић“ СНП (2006) и Плакета НП Београд (2014). Реализовао је преко 150 представа, претежно оперских. Текстове на тему оперске режије објављивао је у многим домаћим и иностраним часописима. Одликује се, осим високом професионалношћу, и тежњом да у оперску режију унесе елементе драмске игре ослобођене патетичног геста и мимике (Кнез Игор, Мадам Батерфлај, Самсон и Далила). Уз солисте и драмске глумце, користећи велику масу хора и балета, остварио је снажну и импресивну сценску визију музичке поеме Јама. Успешно је режирао и поетске сценске реситале, али је један од наших најуспешнијих оперских редитеља који је режирао у многим оперским кућама у иностранству (Њујорк, Лос Анђелес, Атланта, Далас, Балтимор, Сијетл, Детроит, Милвоки, Сан Дијего, Колумбус, Хонолулу, Ванкувер, Винипег, Едмонтон…). У својој каријери поставио је на сцену преко 150 представа.

РЕЖИЈЕ: Хајде да стварамо оперу, Власт и аналфабета, Мачак у чизмама, Мадам Батерфлај, Кнез Игор, Боеми, Јама, Живот на Месецу, Напријед, Док црвена јесен друмовима хода, Кавалерија рустикана, Тамо где је било срце данас стоји сунце, Грофица Марица, Самсон и Далила, Веселе жене виндзорске, Набуко, Моћ судбине, Пајаци, Катарина Измајлова.

ЛИТ: И. Рацков, „Власт“ и „Аналфабета“ Лотке-Калинског у режији Дејана Миладиновића, Руковет, 1973, св. 5-6; О. Панди, Складна целина, Дневник, 31. I 1974;  J. M., Igor Herceg ünnépélyes operabemutató a Szerb Nemzeti Szinházban, Magyar Szó, 23. IX 1974; И. Ковач, Крвљу натопљена фреска Горанове снажне поезије, Дневник, 18. V 1975; М. Хаднађев, Успешан извођачки подухват, Позориште, НСад 1975, бр. 10; В. Шале, Светлости и сенке, НИН, 5. X 1975; М. Вукдраговић, Упечатљиво вече, Политика експрес, 13. X 1975; С. Ђурић-Клајн, Потресна људска драма, Политика, 16. V 1975; О. Панди, Смирена драма страсти, Дневник, 13. III 1977; О. Панди, Занимљиве идеје, неуједначена остварења, Дневник, 18. XII 1977; В. Богдан-Попа, Претпремијерски разговор. „Ви сте клоака света”, каже Верди, Позориште, НСад 1988/89, април/мај 1989, с. 2-4; Р. Лазић, Уметност оперске режије, у: Естетика оперске режије, Бгд 2000, с. 227-243.

Д. В. и М. Л.