МИЛАДИНОВИЋ Дејан

МИЛАДИНОВИЋ Дејан – редитељ (Београд, 2. XII 1948 – Београд, 2. VIII 2017). Рођен у уметничкој породици (мати Милица рођ. Тројановић, првакиња београдске Опере, и отац Душан, диригент), од најмлађег узраста био је усмерен ка музици. Поред класичне гимназије завршио је и Музичку школу „Јосип Славенски“, а затим режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (у Бгду 1965-1971) у класи Вјекослава Афрића. Дебитовао је дипломском представом Јелисаветини љубавни јади због молера М. Јелића у „Атељеу 212“. На Одсеку театрологије Факултета драмских уметности у Бгду, од 1974. до 1976, завршио је и постдипломске студије. Делови магистарског рада Развој оперске режије у Београду и Новом Саду од 1919. до 1975. године објављени су 1978. у „Театрону“, бр. 7 и 12. Први професионални ангажман засновао је у СНП као редитељ Опере (20. III 1973 – 31. XII 1977, са прекидом од 13. XII 1975. до 15. XI 1976. због одслужења војног рока) и редитељ Драме (1. I 1978 – 30. IX 1978). Као редитељ Опере у НП у Бгду запослио се 1. X 1978. и у њему остао до средине 1995. Од 15. VII 1995. до 1. X 2001. био је ванредни професор глуме и оперског студија на Факултету музичке уметности у Бгду. У СНП је биодиректор Опере у два наврата: четворогодишњи мандат oд 9. XII 1987. и од 16. XI 2005. до 15. X 2006, када је постао уметнички директор Опере театра „Madlenianum“ у Бгду. Од септембра 2002. био је слободан уметник, да би на чело Опере НП у Бгду поново стао септембра 2012. и на том месту остао до одласка у пензију, децембра 2013. Од 1969. до 1977. режирао је као гост у аматерским друштвима у Бгду и Панчеву. Као гостујући редитељ режирао је у операма у Згбу, Сарајеву, Скопљу и Осијеку, а представе СНП у његовој режији извођене су на гостовањима широм земље, као и у Румунији, Мађарској и Египту. За неке своје режије урадио је и сценографију (Беле ноћи, Еквиноциј), а бавио се и компоновањем сценске музике (Италијански сламни шешир, Освајач, Шума), превођењем (Порги и Бес) и писањем либрета (Моћ врлине, Прометеј). Био је и уметнички саветник за велике сценске пројекте Центра „Сава“ у Београду. Пет г. је, по позиву, био професор и уметнички директор оперског позоришта школе уметности „Медоуз“ на Јужнометодистичком универзитету (SMU) у Даласу (Тексас, САД). Две г. је био и ванредни професор глуме и режије на школи за музику „Торнтон“ Универзитета Јужне Калифорније (USC) у Лос Анђелесу (Калифорнија, САД), као и редитељ и професор глуме у оперском студију „Борислав Поповић“ у Бгду. Добитник је неколико награда за режију (БАП, БРАМС, Анале ’78), као и награду за укупан допринос Златна медаља „Јован Ђорђевић“ СНП-а (2006) и Плакета НП Београд (2014). Реализовао је преко 150 представа, претежно оперских. Текстове на тему оперске режије објављивао је у многим домаћим и иностраним чесописима. Одликује се, осим високом професионалношћу, и тежњом да у оперску режију унесе елементе драмске игре ослобођене патетичног геста и мимике (Кнез Игор, Мадам Батерфлај, Самсон и Далила). Уз солисте и драмске глумце, користећи велику масу хора и балета, остварио је снажну и импресивну сценску визију музичке поеме Јама. Успешно је режирао и поетске сценске реситале, али је један од наших најуспешнијих оперских редитеља који је режирао у многим оперским кућама у иностранству (Њујорк, Лос Анђелес, Атланта, Далас, Балтимор, Сијетл, Детроит, Милвоки, Сан Дијего, Колумбус, Хонолулу, Ванкувер, Винипег, Едмонтон…). У својој каријери поставио је на сцену преко 150 представа.

РЕЖИЈЕ: Хајде да стварамо оперу, Власт и аналфабета, Мачак у чизмама, Мадам Батерфлај, Кнез Игор, Боеми, Јама, Живот на Месецу, Напријед, Док црвена јесен друмовима хода, Кавалерија рустикана, Тамо где је било срце данас стоји сунце, Грофица Марица, Самсон и Далила, Веселе жене виндзорске, Набуко, Моћ судбине, Пајаци, Катарина Измајлова.

ЛИТ: И. Рацков, „Власт“ и „Аналфабета“ Лотке-Калинског у режији Дејана Миладиновића, Руковет, 1973, св. 5-6; О. Панди, Складна целина, Дневник, 31. I 1974;  J. M., Igor Herceg ünnépélyes operabemutató a Szerb Nemzeti Szinházban, Magyar Szó, 23. IX 1974; И. Ковач, Крвљу натопљена фреска Горанове снажне поезије, Дневник, 18. V 1975; М. Хаднађев, Успешан извођачки подухват, Позориште, НСад, 1975, бр. 10; В. Шале, Светлости и сенке, НИН, 5. X 1975; М. Вукдраговић, Упечатљиво вече, Политика експрес, 13. X 1975; С. Ђурић-Клајн, Потресна људска драма, Политика, 16. V 1975; О. Панди, Смирена драма страсти, Дневник, 13. III 1977; О. Панди, Занимљиве идеје, неуједначена остварења, Дневник, 18. XII 1977; В. Богдан-Попа, Претпремијерски разговор. Ви сте клоака света”, каже Верди, Позориште, НСад, 1988/89, април/мај 1989, с. 2-4; Р. Лазић, Уметност оперске режије, у: Естетика оперске режије, Бгд 2000, с. 227-243.

Д. В. и М. Л.