МИЈАЧ Дејан – драмски редитељ (Бијељина, 17. V 1934 – Београд, 5. IV 2022). Рођен је у свештеничкој породици. Већ 1935. породица се, после краћег боравка у Бијељини, вратила у Ваљево, где је 1944. завршио основну школу, а 1952. гимназију. У јесен 1952. уписао се на Филозофски факултет у Бгду (Група за југословенску књижевност и српскохрватски језик), али је следеће г., пошто је положио пријемни испит на Академији за позоришну уметност, наставио студије на овом факултету и дипломирао 1957. у класи проф. Вјекослава Афрића. Дипломску представу, Плуг и звезде Ш. О’Кејсија, поставио је на сцени НП у Тузли, где добија и први ангажман (1. IX 1957). У Тузли остаје све до 1. V 1961. и за то време остварује неколико запажених представа, углавном из англо-америчког репертоара (Осврни се у гневу, Силазак Орфеја, Јунона и паун). После одслужења војног рока постаје, 1. V 1962, члан СНП у НСаду. У СНП остаје све до 4. X 1974. (уз краћи прекид од 15. VIII 1967. до 20. VIII 1968). У јесен 1974. постаје доцент за предмет Позоришна режија на Факултету драмских уметности у Бгду, а од 1. X 1978. води и класу глуме на Академији уметности у НСаду. (Позоришном педагогијом бавио се и током свог ангажмана у НСаду, где је, од 1964. до 1972, предавао глуму у Драмском студију СНП). Гостовао је у многим југословенским позориштима, али у сећању остају његове представе у Сомбору (Женидба и удадба) и у Бгду (Васа Железнова, Пучина и Лимунација у Југословенском драмском позоришту, Вишњев сад у „Атељеу 212“ и низ представа у Позоришту „Бошко Буха“). Долазећи у НСад, у којем је пресудно изградио своју редитељску физиономију, имао је за собом не само знање које се добија на београдској Академији за позоришну уметност и сценско искуство стечено током рада у Тузли, него и васпитање које је понео из родитељског дома и однегован литерарни укус нешто класичнијег профила но што би се за његову доб очекивало (Гогољ, Чехов, Горки, Стерија). Ако укажемо на његову већ тада наговештену склоност ка театру култивисане фразе и рафинованог укуса, његов долазак у СНП био је природан. Зато не изненађује што је он после разумљиве почетне несигурности остварио значајну серију од тридесет представа међу којима су најзначајније: Покондирена тиква, Велики Мак, Џандрљив муж, Лаждипажди, Свет, Поп Ћира и поп Спира и Ујка Вања. За припремну фазу његовог редитељског рада карактеристична је разноврсност извора које користи: литература, драматуршке и социолошке студије, разноврсни ликовни и музички материјал. У овој фази рада он одређује и глумачку поделу, тако да приликом скраћивања текста води рачуна не само о сценичности и економији израза него и о дикцијским могућностима одабраних глумаца. Упорност са којом брани свој предлог глумачке поделе није редитељски хир него полазна основа и суштина његовог редитељског поступка. Поред зналачког компоновања глумачког ансамбла, он уме да током проба, упркос неједнаким креативним моћима појединаца, доведе своје глумце до свести о заједништву представе. Упркос темељном припремању, његове пробе за столом трају релативно кратко, али су његове експликације конкретна и прецизна анализа теме, идеје и жанра текста, као и односа међу ликовима и имају ширину и светлост у тумачењу. Приликом рада на самој сцени види се да је М. стасао у позоришној средини која је нерадо улазила у екстравагантније мизансценске експерименте. Зато његова мизансценска решења карактеришу осмишљена једноставност и животна уверљивост – и нешто што се на нашим сценама не види често: сценска решења не настају само из кретања него и из статичних призора – из говора са паузама, па у неким тренуцима и из тишине. Тонске валере његових представа често допуњује музичка пратња, коју користи зналачки. Овај смисао видљив је и у његовом осећању за ритам представе, динамику и каденцу говора глумаца у градирању појединих сукоба на сцени, често и у динамици мизансцена. Има у његовим представама и читавих сцена које као да су грађене на законима музичким. Сценографе и костимографе бира амбициозно и пробирљиво: прецизно зна шта му је за који пројекат потребно (у широкој амплитуди од сценског реализма до врло слободних стилизација), али и сарадницима оставља слободно поље за маштање и обликовање. Током петнаест г. рада у НСаду сарађивао је само са пет сценографа, четири костимографа и три композитора музике. Приликом глобалног дешифровања његовог редитељског рукописа ваља поћи од оног схватања театра по којем позоришна представа треба да се одвија у линији чија је полазна тачка аутор, а завршна глумац пред гледалиштем. Речју: преко својих идеја и глумаца жели да доведе аутора пред публику, вршећи кроз представу самопоништавање своје личности. У својим најбољим представама, у којима је поруке гледалишту упућивао осмишљеним сценским метафорама, постизао је и свој идеал глумачко-редитељске сарадње: иако је држао све нити будуће представе у својим рукама, глумци су имали осећање неспутане креативности и њихове улоге рађале су се из обостраног уверења да је представа дело свих њених учесника. Добио је многобројна признања за свој редитељски рад. За три представе остварене у НП у Тузли добио је три награде за режију од Републичког удружења драмских уметника Босне и Херцеговине (Осврни се у гневу – 1959, Силазак Орфеја – 1960. и Јунона и паун – 1961). На Сусретима војвођанских позоришта добио је награде за режију за представе СНП: Свет – 1965, Лаждипажди – 1966. и Велики Мак – 1969. За режију представе Лаждипажди добио је 1966. златни ловор за режију на Фестивалу малих и експерименталних сцена у Сарајеву, а за режију Великог Мака Октобарску награду НСада за 1969. и награду за режију Удружења драмских уметника Србије. Од истог Удружења награђена је и његова режија Ујка Вање у СНП – 1971. Троструки је носилац награде Стеријиног позорја за најбољу режију (Покондирена тиква СНП – 1974, Женидба и удадба НП у Сомбору – 1976. и Пучина Југословенског драмског позоришта – 1978). За исте представе добио је на Данима комедије у Светозареву награду „Ћуран“ за најбољу режију 1974, 1976. и 1978. За режију Покондирене тикве добио је и нашу најзначајнију редитељску награду „Бојан Ступица“ – 1974. Успело редитељско остварење Нушићеве Пучине донело му је и Октобарску награду Бгда – 1977. На Сусретима позоришта уже Србије „Јоаким Вујић“ М. је добио награду за режију представе НП у Крагујевцу Лажа и паралажа – 1980. Златна медаља „Јован Ђорђевић“ уручена му је 1993.
РЕЖИЈЕ: Јунона и паун, Женидба, Двоструко лице, Трећа жеља, Свет, Ко се боји Вирџиније Вулф, Поп Ћира и поп Спира, Лаждипажди, Јеретик, Анђео на станици, Веселе жене из Виндзора, Џандрљиви муж, Ваљевска подвала, Приватно ухо и Јавно око, Ожалошћена породица, Велики Мак, Богојављенска ноћ, Сексирама, Ујка Вања, Пљачка, Ромео и Јулија, Шума која хода, Туга и опомена, Новосадска променада, Покондирена тиква, Ти си то, Кревет за три особе, Ујеж, Преноћиште, Долња земља, Дом Бернарде Албе, Голубњача, Раванград 1900, Мера за меру, Сумњиво лице, Зојкин стан.
БИБЛ: Чехов – трагедија свакидашњице, Позориште, НСад 1970, бр. 2, с. 5; Редитељ о делу, Позориште, НСад 1973, бр. 2, с. 9; Димитрије Ђурковић као редитељ и директор Драме, Сцена, 1978, бр. 3, с. 97-100; Драма одлуке и промене, Сцена, 1980, бр. 3, с. 121-130; Особеност синтетичког, Сцена, 1981, бр. 4-5, с. 27-28.
ЛИТ: Ј. Виловац, Сасвим свесно изазивање, Дневник, 5. XI 1964; Б. Новаковић, Између карикатуре и сатире, Дневник, 21. III 1965; А-м, Шта би на то рекао Змај?, Дневник, 14. X 1965; М. Радоњић, Кабаре који то није, Сцена, 1966, бр. 1, с. 89; М. Кујунџић, Безазлена ујдурма, Дневник, 25. V 1967; М. Кујунџић, Хистерија звана родољубље, Дневник, 21. XI 1968; Д. Клаић, Повест о киту, Индекс, 26. XI 1968; Д. Поповић, Ерих Кош: Велики Мак, ЛМС, 1969, књ. 403, с. 127-131; М. Мирковић, И мужеви су деца, Политика експрес, 5. II 1969; М. Кујунџић, Срећно неверство, Дневник, 5. XII 1970; М. Мирковић, Новосадски дарови, Политика експрес, 6. IV 1971; С. Селенић, Како и шта, Борба, 6. IV 1971; М. Кујунџић, Стихови на трим стази, Дневник, 19. XI 1972 ; М. Кујунџић, Идеја о Фушеу, Дневник, 18. X 1973; Л. Дотлић, Сара у „Покондиреној тикви“ и Заида Кримшамхалов у тој улози, Позориште, НСад 1974, бр. 5, с. 8-9; М. Шуваковић, „Покондирена тиква“ и Дејан Мијач, Позориште, НСад 1974, бр. 10, с. 11; П. Марјановић, Дејан Мијач – тежња ка идеалној редитељско-глумачкој сарадњи, Сцена, 1974, бр. 4, с. 13-27; Ф. Пашић, У паланачком глибу, Борба, 20. IV 1974; Ј. Христић, Новосадска и друга позорја, Књижевност, 1974, бр. 6, с. 654-655; Д. Поповић, „Покондирена тиква“ или живот комедије, Сцена, 1975, бр. 3/4, с. 117-127; Д. Поповић, Осредњост у представама, али и непосустало трагање, Сцена, 1976, бр. 3/4, с. 7-17; Д. Поповић, Узбуђења, успеси и промашаји, Сцена, 1978, бр. 3, с. 3-11; М. Кујунџић, Некрштени дани, Дневник, 23. X 1979; П. Марјановић, Успео уметнички почетак, Политика, 5. IV 1981; Д. Клаић, Носталгички медаљони, НИН, 5. IV 1981; Б. Стојановић, Дом Бернарде Албе, Радио НСад, 18. XI 1981; Д. Николић, Лептирица у кавезу, Дневник, 20. XI 1981; П. Матеовић, О нагону и чежњи, Политика експрес, 4. XII 1981; С. Божовић, „Голубњача“ у СНП, Телевизија НСад, 11. X 1982; Д. Пенчић-Пољански, „Голубњача“, Радио Бгд, Други програм, 12. X 1982; П. Волк, Голубњача, Илустрована политика, 17. X 1982; С. Милетић, Жртве и опомене, Данас, Згб 19. X 1982; Ј. Ћирилов, Одјеци јаме, Политика, 27. X 1982; Ј. Ћирилов, Сомбор чека двадесети век, Политика, 1. XII 1982; М. Кујунџић, Судбина „Голубњаче“, Дневник, 3. XII 1982; М. Мишић, Одрођени, Борба, 7. I 1983; В. Стаменковић, Вашар таштине, НИН, 10. VII 1983.
П. М.
